Ćale mi ispriča anegdotu iz detinjstva. Govorimo o Beogradu, 1950 i neke godine. Oni su odrastali kao društvo iz Majdanske ulice na Čukarici. Mala grupa balavaca raznih uzrasta od 10-15 godina koji su se često igrali na Adi Ciganliji koja je u to vreme većim delom bila močvara. Bili su siromašni ali su držali jedni drugima leđa i zato se često tukli se sa drugim grupama iz komšijskih krajeva. Igre su često bile surove jer bi neko slomio neku kost, ostao bez bubrega ili čak nastradao.
Voleli su sport i svaku vrstu takmičenja i dokazivanja. Jednom su igrali fudbal i naiđe neki tip koji ih okupi i reče im kako odlično igraju. Upita ih da li su čuli da se otvorio BASK košarkaški klub i da bi mogli da dođu na treninge jer svi koji prođu dobijaju 100 dolara, zlatni prsten i kartu za takmičenje u Istambulu.
Klinci se oduševiše i već sutra se svi pojaviše na treningu. Trenirali su ko blesavi, mučili se i znojili… Posle par meseci počeše da otpadaju jedan po jedan i polako shvatiše da je to ono što kažu „žvaka za ludaka“. Trener ih je navukao sa par slatkih obećanja.
Jednom prilikom sam video ćaleta i kuma kada su se videli posle 20 godina, a ovaj ga upita „…hoćemo jedan krug za 100 dolara, prsten i Istambul?“. Tada nisam kapirao o čemu pričaju.
Fascinantno mi je kako je lik iskoristio laž za pozitivnu stvar i ubacio klince u salu. Danas se to ne bi smatralo korektnim ili demokratskim.
Ovo me podseti na kinesku izreku koja kaže da su tri glavne pokretačke sile u životu prsten, mač i ogledalo. Odnosno, ljudi se pokreću zbog materijalne nagrade (prsten), pretnje silom (mač) ili zbog unutrašnje želje da napreduju u životu (ogledalo).
Slično je i sa malom decom. Malom detetu ne možeš objasniti da ne gura prst u šteker. Ali ako ga uplašiš ili slažeš onda ide lakše. Često pomislim kako mi roditelji upravljamo decom laganjem, podmićivanjem, zaplašivanjem i fizičkom silom. :)
„Ako budeš dobar kupiću ti sladoled“,
„ako ne budeš dobar nećeš dobiti igrice“,
„ako gurneš prst tu umrećeš i nikad više nećeš videti mamu i tatu“,
„dobićeš po dupetu ako nastaviš“… i tako.
Primera je puno. Ogledalo dolazi kasnije u životu, kada se samosvest razvije. Obično u formi pozitivnih reči „ako budeš vežbao bićeš šampion“, „ti si moj mali fudbaler“. Bitno je da deca veruju u nešto jer tako ostaju motivisani i dobijaju neki pravac u životu.
Treba imati vere u sebe. Treba ti neka nada, obećanje ili vizija kako bi dobio hrabrost i pokrenuo se. Vera je kao što su ljudi kamenog doba nekada navlačili na sebe životinjske kože i kljove verujući da je zbog toga snaga medveda ili vuka u njima. Između laži i vere tanka je granica.
Mač, prsten i ogledalo su prisutni i kasnije u životu odraslih. Pomislite samo na zakone, plate, predizborna obećanja o višem standardu ili manjim porezima, ili vesti o terorističkim pretnjama.
Gledajte više u ogledalo.
kako danci vaspitaju decu: kod njih ne postoji ni mac ni prsten. Deci manje vise sve dozvoljavaju, retko skoro nikada ih ne kaznjavaju, nego ako pogrese ispricaju se i oceuju da mala deca razumeju sta se od njih trazi. Primer koji ilustruje ovo: u vrticu deca oko 3-4 godine se penju na drvo koje i nije bilo tako nisko, a oko njih nema starijih, vaspitacica u kancelariji uopste se ne obazire. Roditelji dolaze po decu, niko nema zamerki, osim naravno majka sa Balkana koja se prenerazila i krenula da se svadja sa vaspitacicom. Ne znam ko je u pravu, njihova deca nama deluju razmazena, ali posle izrastu u samosvesne i samostalne licnosti koji nemaju problema sa svojim egom.