Koje su razlike između okinavljanskog i japanskog karatea?

Često me vežbači pitaju koje su glavne razlike između poznatog japanskog Shotokan stila i okinavljanskog karatea, pa reših da napišem nešto na tu temu.

Prvo treba reći da je karate došao sa Okinave i da je iz njega nastao moderni japanski shotokan karate koji ga je proslavio u svetu. Shotokan je prilagođen vežbanju sa velikim brojem vežbača u sali i širokom auditorijumu. Hajde da vidimo koje su osnovne razlike.

Visoki stavovi

Na oko prva razlika koju karatista može da uoči kada gleda okinavljanski karate je da su stavovi viši u odnosu na japanski shotokan.

Screen Shot 2017-04-08 at 6.06.48 PM.jpg

Primer – u shotokan katama kokutsu dachi se često nalazi na mestima gde se originalno bio viši neko ashi dachi. 

Razlog ovome je što je Gichin Funakoshi, osnivač Shotokan stila promenio metod vežbanja i namerno spustio stavove u vežbanju Shotokana. Osnovna ideja je da početnici vežbaju „duboke“ stavove kako bi ojačali mišiće nogu, jer će u slučaju potrebe u realnoj situaciji samoodbrane lako zauzeti viši stav.

Ovakav pristup nije ništa novo i poznat je na Okinawi. Recimo kao prva kata Shorin škole koristi Naihanchi katu poznatu i kao „kiba dachi kata“ jer se cela izvodi u tom stavu. Svi početnici je zapamte jer je vežbanje niskog kiba dachi stava veoma naporno ali je izuzetna vežba jačanja nogu i kolena za početnike.

Sam Funakoshi je svoju karate obuku počeo vežbajući Naihanchi katu kod sensei Itosua. Kasnije on je ovu katu preimenovao i ona je poznata kao Tekki shodan. „Tekki“ znači „gvozdeni konj“ aludirajući na jahaći stavi (kiba dachi).

Individualni pristup treningu

U modernom karateu, obično postoje odvojene grupe za početnike, napredne i seniore.

karate-pioneer-yabu-kentsu,-1866–1937-227

Yabu „narednik“ Kentsu

Japanski shotokan trening se obično održava sa većim brojem vežbača i oni svi uglavnom tokom celog treninga rade isti program. Više se insistira na vrsti, kretanju u redovima, stajanju u kolonama. Kažu da je ovaj vojnički način organizacije treninga uveo Yabu Kentsu, pomoćnik učitelja Itosua koji je prvi počeo da predaje karate učenicima osnovnih škola na Okinawi. Yabu je imao nadimak „Yabu narednik“ jer je služio u japanskoj vojsci i tamo je u sklopu mačevalačke obuke usvojio ovaj vojni format treninga.

I Yabu i Funakoshi su bili učenici Itosua. Funakoshi je kasnije nastavio da radi na ovaj način kroz Shotokan školu. Moram da napomenem da se sve ovo dešavalo u vreme kada je militarizam bio jak u Japanu i kada je osnovni cilj obuke bio što više osposobiti vežbače za buduću vojnu službu.

700px-Karate_ShuriCastle.jpg

Masovni treninzi kao deo obrazovnog sistema na Okinavi su bili novi način predavanja karatea iz kojeg će kasnije nastati moderni karate – Shotokan.

Okinavljanski karate trening se obično odvija tako što obično zajedeno vežbaju početnici, majstori, deca i stariji.Trening počinje tako što se svi zajednički zagreju kroz pripremne vežbe, a zatim se vežbači podele na grupe ili individualno i nastavljaju da vežbaju za sebe uz nadzor učitelja i pomoćnika.

Ovakav sistem vežbanja je sa psihološke strane bolji za decu i početnike jer dobijaju jači osećaj podrške i pripadanja grupi. Početnici i deca odmah ispred sebe imaju starije i naprednije vežbače kao uzor što olakšava učenje i povećava im motivaciju kod vežbanja. Takođe, stariji vežbači često učestvuju podučavajući i pomažući u vežbanju mlađih i tako na neki način vraćaju pažnju i trud koje je njima posvećen kada su oni bili na početku. Ovakva organizacija vežbanja je dobra karma za sve.

Kihon – zajednički deo vežbanja

U okinavljanskom karateu na početku treninga se radi zajedniči deo zagrejavanja, ono što se u shotokanu obično zove kihon. Međutim i tu postoje razlike jer shotokan karate počinje sa modernim gimnastičkim vežbama razgibavanja, a zatim se rade osnovne shotokan tehnike. Okinavljanski karate trening počinje zagrejavanjem koje je prošarano „čudnim“ vežbama istezanja, kretanja, snage i različitm tehnikama iz kata.

Sastavni deo zagrejavanja je vežbanje kote kitae. To je serija vežbi i drilova u kojima vežbači udaraju podlaktice, primaju udarac u stomak, butine i druge delove tela sa ciljem da nauče da kontrakuju mišiće i pozicioniraju delove tela kako bi ga zaštitili tokom borbe. Ove vežbice su potpuno bezopasne jer se rade polako i kontrolisano sve dok se telo ne dovede do nivoa da se vežbe mogu izvoditi velikom snagom.

Vežbe snage na stari način – hojo undo i makiwara

Nakon zajedničkog vežbanja zagrejavanja, prelazi se na vežbe za specifičnu snagu i udarnih površina – hojo undo. Koristi se oprema koja često drugačija od učitelja do učitelja. Ove opreme u modernom karateu nema, tj. povremeno se pojavljuje makiwara kao deo opreme za vežbanje.

Hojo undo vežbe su prvenstveno osmišljene za jačanje snage hvata, prstiju, zgloba šake, podlaktice i stopala. Postoje i vežbe koje služe za poboljšanje opšte snage celog tela ali može se reći da je fokus pre svega na razvoj specifične snage koja je potrebna pri hvatovima, polugama i jačanje udaraca. Za sve vežbe postoji posebna oprema.

hojoundo.jpg

Primer hojo undo opreme

Pored vežbi za snagu koristi se makiwara za jačanje udarnih površina. Makiwara je meta za udaranje i postoji više različitih vrsta makivara. Najpoznatija je makiwara prčvršćena na dasci koja je elastična i služi jačanju probojnosti udarca. Zatim postoji age makiwara, tj makiwara okačena o plafon koja služi za jačanje dlana, stopala i podlaktice. Postoje makiware u obliku džaka sa peskom ili pirinčem na kojima se jačaju udarne površine šake, prsti i hvat. Tu su i različite niske makiware napravljene za jačanje udaraca nogu.

Screen Shot 2017-04-10 at 1.24.59 AM.jpg

(1) makiwara, (2) viseća makiwara, (3) makiwara sa peskom i (4) makiwara za udarce nogom

Moderni japanski karate nepraktikuje ovu vrstu treninga i češće se u treningu koristi džak po ugledu na zapadni boks. Međutim, moram da kažem da je ova vrsta tradicionalnog treninga sa opremom koju možemo videti u okinavljanskom karateu nezamenljiva u samoodbrani.

Kata kao borba sa zamišljenim protivnikom

Kata je apsolutno najvažnija stvar tradicionalnog karatea. U prošlosti jedna kata je predstavljala jedan stil borenja. Ceo jedan borilački metod bio je zabeležen i kondenzovan unutar jedne kate. Često se govorilo da je za majstorstvo dovoljna jedna kata. Međutim, nastankom modernog karatea stvari su se promenile.

Nakon II svetskog rata mnogi majstori su bili jako stari i nisu imali naslednike kojima bi preneli znanje. Funakoshi se trudio da nauči što više kata iz želje da ih sačuva od zaborava. Otuda danas u Shotokanu se vežba preko 35 karate kata.

Pored toga Funakoshi je uključio i početničke kate koje je njegov učitelj Itosu osmislio za obuku početnika. Ovde pre svega mislim na Hean kate i dai/sho varijacije naprednih kata.

Nažalost ovako veliki broj kata je doveo do toga da se one vežbaju površno bez poznavanja značenja pokreta i svih detalja. Pokreti kata su pojednostavljeni i sama kata je postala više sportska vežba nego borilački metod.

Na Okinavi određena škola bi praktikovala mali broj kata. Uobičajno je bilo vežbanje početničke kate i majstorske kate. Mali broj ljudi je znao više od 2-3 kate. Kata bi se vežbala više godina ali bi važbač vremenom razumeo značenje svih pokreta i vežbao ih do perfekcije. Beskonačna ponavljanja kate imala su za cilj dovođenja do automatske reakcije u slučaju situacije u borbi.

Kata se koristi za izučavanje ispravnih položaja tela, vizuelizaciju situacije i ispoljavanje eksplozivne snage. Ponavljanjem pokreta telesna mehanika postaje efikasnija, sve je manje energije potrebno a postiže se veća eksplozivnost pokreta. Nakon intezivnog izvođenja kate, čovek se opusti i vežbanje dovodi do smirenja. Na taj način, kata postaje vrsta meditacije u pokretu.

Poluge i bacanja su sastavni deo Okinava karatea (tuite)

Tehnički gledano jedna od glavnih razlika između okinavljanskog i japanskog karatea je to što karate na Okinavi obiluje tehnikama poluga, bacanja, bolnim zahvatima, tehnikama oslobađanja i skrivenim udarcima. Okinavljanski karate više podseća na miks shotokan karatea i japanskog ju-jutsua što ga čini zaokruženim borilačkih metodom.

Ove tehnike su u modernom karateu „skrivene“ u katama. Evo primera, recimo donji blok „gedan barai“ iako je na prvi pogled isti u određenoj kati može biti udarac u genitalije, u drugoj kati biti poluga na lakat, a u trećoj uvod u bacanje. Zbog standardizacije pokreta u modernom karateu nestala su dublja značenja određenih kata.

Gichin Funakoshi u svojoj knjizi Karate do Kyohan prikazuje mali broj tehnika bacanja i poluga, međutim one nisu integrisanje u Shotokan metod vežbanja niti je za većinu poznato iz koje su kate. Za ta napredna znanja, morate otići na Okinavu.

Tajna znanja – bunkai & kyusho

Kyusho u prevodu znači „poznavanje vitalnih tačaka“ i ovaj koncept je jako bitan za karate. U modernom karateu je ovo znanje izbačeno jer je moderni karate zamišljen za obuku širokih narodnih masa i dece. Svi opasni pokreti su izbačeni kako bi karate mogao da uđe u obrazovni sistem Japana. U takvom obliku je kasnije proširen po celom svetu.

U okinavljanskom karateu poznavanje vitalnih tačaka je vrlo bitno jer je karate zamišljen kako bi vam pomogao da se odbranite od protivnika koji je jači od vas. Pre nastanka modernog karatea, na Okinavi karate škola je imala mali broj proverenih učenika. Opasne tehnike su prenošene sa kolena na koleno, često u okviru rodbinskih veza i isključivo odraslim ljudima.

Da bi ste pobedili nekoga ko je jači, brojniji ili naoružan potrebno je da znate gde da udarite i kako. To je danas poznato pod nazivom „prljavi udarci“ jer se obično ciljaju genitalije, oči i grlo protivnika. Međutim cela stvar je mnogo kompleksnija jer se koriste i udarci u zglobove, poluge na prstima ili bolni zahvati koji sprečavaju protivnika da uđe u rvanje sa vama, protivnikova odeća za bolju kontrolu, vaša obuća za bolji šut, čupanje kose ili recimo način bacanja koji osigurava najveću povredu…

Govorimo o velikom fondu specifičnog znanja u kojoj situaciji, sa kojom udarnom površinom i kom trenutku naneti najviše štete protivniku. Ova znanja se razlikuju od škole do škole. Recimo u shorin ryu karateu udarac pesnicom uopšte nije udarac pesnicom. Skoro nikada nije u pitanju seiken kao u shotokanu, već neka škola koristi shoken, druga boshiken, a u trećoj udarac pesnicom uopšte nije udarac pesnicom već hvat za grkljan.

Screen Shot 2017-02-02 at 15.12.36

Uechi-ryu’s shoken fist symbolizes a tiger’s teeth. Notice how the thumb overlaps or wraps around the index finger to give it maximum support.

Bunkai u prevodu znači „skriveno značenje pokreta„. U prošlosti nije bilo video rekordera kako bi neko snimio pokrete majstora, jedini način da se sačuva tehnika je bilo vežbanje kata. Kata je jedna vrsta trodimenzionalne beležnice. Ako uporedimo katu sa jezikom, mogli bi reći da  pojedinačne tehnike čine slova i one se povezuju u sekvence koje čine reči.

Te sekvence tehnika ustvari prikazuju najbolji način odbrane u određenoj situaciji samoodbrane. Nečije životno iskustvo u borenju je preneseno kroz te sekvence.  Ako razumete kontekst sekvence, onda sve prethodne elemente treninga možete uklopiti – osnovne kretnje (kihon), hojo undo (specifičnu snagu), drill sa partnerom (kumite) i kako razarate protivnika (kyusho).

Kako je u kyusho morao biti izbačen iz modernog karatea, tako ni sam bunkai nije više imao smisla. Zbog negovanja velikog broja kata i standardizacije, suštinsko poznavanje značenja pokreta je bilo vrlo površno. Stvar se još više dodatno zakomplikovala kada su u moderni karate ubačeni sparing i turniri.

Samoodbrana i osvajanje poena su dve potpuno različite stvari. Zato shotokan i drugi moderni karate stilovi u odnosu na okinavljanski karate više podsećaju na aerobik nego na borilački sistem. Ovo kažem bez želje da uvredim, sa punim poštovanjem preme shotokanu iz koga sam potekao.

Rukovanje oružjem – kobudo

Okinavljanski karate ima jaku tradicuju rukovanja oružjem. U modernom shotokan karateu tradicija sa oružjem je nestala.tinbei rochin matayoshi kobudo kamae

Neko će pomisliti kako kobudo nije previše praktičan u današnje vreme, ali ja smatram da je veoma bitan za bolje razumevanje karate tehnika. Mnogi pokreti kata, kao i tehnike rukom ili nogom postaju mnogo jasniji kada se poznaje kobudo. Rukovanje oružjem upotpunjuje vaš karate.

Postoji više vrsta oružja koje se podučava na Okinawi i ja sada neću ulaziti u detalje jer sam o tome već pisao. Najpoznatija oružja su štap (kon), sai, tonfa, nunchaku i sai… mada postoje mnoga druga. Neka oružja su došla sa kraljevog dvora, a neka su deo tradicije „skrivenog“ oružja koja podsećaju na poljoprivredne alatke.

Okinawa karate je životna filozofija

Bunkai i kyusho su znanja koja su prenošena u okviru škole tj. malog broja poverljivih ljudi. Danas ova znanja ne mogu biti prenesena ako se karate podučava deci ili ako je cilj vežbanja osvajanje poena. Mana okinavljanskog karatea je u tome što ne može biti podučavan svima. To znanje je opasno i zato se mnogo više pažnje pridaje unutrašnjim vrednostima vežbača i ne dozvoljava se svakome da uđe u školu.

Pat-Morita_(Karate_Kid)Na treninzima Okinava karatea nije veliki broj vežbača i oni se ne menjaju previše često. Zbog ovoga vežbači ostvaruju mnogo jače veze i međusobno poštovanje.

Karate je pre svega jedan zanat samoodbrane. Ne morate biti mladi i imati trbušnjake da bi ste bili efikasni u borenju. Prljavi potezi omogućavaju slabijem da bude mnogo opasniji nego što to na prvi pogled izgleda. Zato je okinawa karate dobar izbor za žene i starije ljude.

U vreme kada se pištolji i noževi često koriste na ulicama bilo bi potpuno neodgovorno ulivati vežbačima lažno poverenje kako mogu svaku situaciju razrešiti. Zato se upotreba karatea savetuje samo u krajnjoj nuždi, pre svega u odbrani porodice ili kada se nikako ne može izbeći napad. Ništa nije opasno kao samopouzdanje koje nastaje od površnog poznavanja veštine.

Karate kultiviše duh i telo, vremenom postaćete sposobniji, jači i zdraviji. Vežbači vremenom razviju odličnu koordinaciju pokreta, snagu, izdržljivost i brzinu. Majstori karatea su po pravilu dugovečni i do duboke starosti imaju dobru pokretljivost. Sa druge strane potrebno je redovno vežbanje, ako ne vežbate vaše sposobnosti opadaju.

Vežbanje karatea će vam možda pomoći par puta u životu u borbi, ali će pozitivan efekat vežbanja ustvari biti veći na vaše zdravlje i kvalitet života. Zbog toga se može reči da karate nije samo metod borenja, već životni stil.

Tradicionalni karate nije sport, ne možete primeniti udarce u vitalne tačke na turniru. Bili biste diskvalifikovani zbog nedozvoljenih poteza. Čak ni na MMA turnirima nije dozvoljeno ono što se vežba u tradicionalnom karateu. Sa druge strane, karate ima svoju plemenitost koju izražava kroz disciplinovanje karaktera, skromnost, druženje i negovanje tradicije. Nije ni nalik na MMA divljanje, nasilje, krv radi veće gledanosti i pravljenja gladijatora od socijalnih slučajeva. Zato možemo reći da Karate ne pravi gladijatore, on pravi ljude.

Related Post

Leave a Reply

%d bloggers like this: