О дану када је изгорела српска историја

У бомбардовању 6. априла 1941. је изгорела наша средњовековна историја, односно њен највећи део. Ево пар мисли на ту тему.

„Уништен је књижни фонд од 500.000 свезака, 1.424 ћирилских рукописа и повеља од 12. до 17. века, картографска и графичка збирка од 1.500 бројева, 4.000 наслова часописа и 1.800 наслова новина, недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге, као и целокупна преписка значајних личности из културе и политичке историје Србије и Југославије“, казао је Владимир Пиштало новоизабрани управник Народне Библиотеке.

Апологети

Појавила су се и мишљења како библиотека није била циљ Немаца већ да су је случајно погодили и да је на кров случајно пао запаљиви штапин а да неспособни Срби пола дана нису били у стању да угасе пожар. Малициозно је извлачити овакве закључке када се зна да постоји изјава генерала Александра Лера који је на питање зашто је бомбардована библиотека рекао: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.“

Aleksandar Ler

У званичном немачком документу који се односи на бомбардовање Београда, предоченом на послератном суђењу, Народна библиотека је означена као један од првих циљева. У првом истражном исказу, датом официрима Народноослободилачке војске Југославије средином маја 1945. у месту Купинец код Загреба, немачки генерал Александар Лер је нагласио да му је лично Хитлер издао наређење за потпуно разарање Београда.

Што се тиче тврдње како смо били неспособни да угасимо пожар пола дана то је сасвим очекивано с обзиром да је пола града горело, да су срушене бројне зграде, било немогуће проћи улицама и да су људи гинули. Разумљиво је да у том тренутку није могло да се организује гашење пожара. Са друге стране могу да посведочим да су људи покушавали да спасу књиге и да су оне изношене из зграде у пламену.

Ја сам у библиотеци мога деде видео пар књига са печатом библиотеке када сам упитао одакле нам те књиге, добих одговор да су спасене за време бомбардовања, купљене су на пијаци. Деда је хтео да врати те књиге али је након ослобођења то било ризично јер би онда завршили у канцеларији ОЗНЕ. Нажалост то нису неке вредне књиге, ради се о десетак књига, пар дечијих лектира и пар књига о историји из периода 1910-1940. Ипак можемо рећи да није истина да су људи седели скрштених руку и нико није ништа покушао да спасе.

За оне који не верују да су Немци ишли тако далеко постављам питање зашто су 10. октобра бомбардовали манастир Жичу и зашто је код Хитлера лично као рођендански поклон завршила спомен плоча Гаврила Принципа?

Спомен плоча Гаврила Принципа као рођендански поклон Хитлеру.

Заувек изгубљена историја

Већина читалаца зна да се из хобија бавим проучавањем наше средњевековне историје па ми је блиска ова тема. Да бисте схватили размере разарање рећи ћу само да је изгорела скоро сва грађа из доба Немањића око 1300 књига, данас у Народној библиотеци постоји само 12 књига из ове колекције. Остале су неке књиге из других библиотека али тога има јако мало и принуђени смо да своју историју тумачимо на основу књига које су на разне начине завршиле у Бечу, Москви, Загребу, Берлину, Прагу и другде.

Ево једног примера. Шестог априла је изгорела збирка средњовековне српске музике коју је саставио Кир Стефан Србин на двору Лазара Бранковића. Збирка је садржала 300 страна литургијске музике из оног времена. Нестанак ових песама је за последицу произвело да данашња српска духовна музика лута између модерног Мокрањчевог дела и грчког начина певања. Срећа у несрећи је што је пред бомбардовање фотокопирано 12 страна из те збирке и тако су спашене само две песме и данас можемо чути како је заиста звучала наша духовна музика у 15 веку. То су “Њиња сили небесније” и “Вкусите и видите” које је обрадио Павле Аксентијевић и можете их наћи на Јутубу.

Ово је само један пример мени познат, ко зна шта смо све изгубили тога дана.

Комунистима је ишло на руку

Након II светског рата ситуација се није много побољшала. Направљена је нова библиотека наравно, писана је нова историја и полице су попуњене књигама из модерног доба. Историја Немањића није била добродошла због ”братства и јединства” и буђења свести српског народа.

Нажалост тренутно више ћириличних рукописних књига има у библиотеци у Загребу него у Београду. Многе од тих књига се налазе тамо јер се НДХ пружала по целој Босни и Војводини и наравно да за време Тита нико није покушао да их врати. На пример у Загребу се налази најстарији пример Законоправила Светог Саве (Иловачки препис из 1262. године)

”Још у Југославији почело је политичко „покрштавање“ српских средњовековних рукописа” – открива др Никола Кусовац, наш истакнути историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја.

”Најстрашније политичке злоупотребе одвијале су се у Хрватској, где су у музејима задржани многи драгоцени документи које су усташе у Другом светском рату опљачкале из српских манастира и цркава. Не заборавите да су „стручњаци“ НДХ, као што је био Ткалчић, тада ушли у архиве Сремских Карловаца и манастира Фрушке горе где су селектовали материјал и један део уништили, а други „спасили“ да би их прогласили средњовековним рукописима писаним „хрватском ћирилицом“.”

Нико није покушао да врати наше књиге из бивше НДХ, а познато је да је једна сарадница у библиотеци држала ноге на Мирослављевом јеванђељу и користила ту књигу као сталак за ноге. Пре пар година за време кад је Угричић био управник бацали су изузетно вредне књиге, тако се рецимо читава дворска библиотека нашла у контејнеру.

Можемо слободно рећи да је оно што су Немци и Усташе урадили комунистима ишло на руку јер је ишло у правцу брисања српске историје. Нажалост, то данас такође иде на руку свима који се залажу за нови светски поредак и који су против националног освешћења Срба. Довољно је да посетите сајт и видећете како мало ради, мало кочи. Нећу ни да напомињем да најстарије српске књиге и рукописе немамо доступне у дигиталном облику на сајту.

Обнова библиотеке данас

Господин Пиштало је рекао ”свака библиотека у којој се не чита је спаљена, јер ако имамо библиотеке у које млади људи не улазе и ако не налазимо начина да заинтересујемо људе за књиге…” Са овим се слажем, само морам да кажем да ако сте мислили да ће данас у доба интернета неки млади човек да оде у библиотеку да изнајми књигу да би је читао или седи у читаоници онда се грдно варате. То ће радити само студенти који су у обавези да направе неки рад. Данас се на клик може скинути најновији холивудски филм и ако желимо да се наше књиге читају омогућите да се скидају на клик!

Треба да користимо интернет као оружије културе и историје. Шта то значи? Пре свега значи да би требало све књиге скенирати и поставити у пдф и ебоок формату. Примера ради да кажем да рецимо постоји Мирослављево јеванђеље скенирано али у јако лошој резолуцији. Истовремено на интернету се продаје репринт ове књиге и кошта 5.000 еур по примерку. Очигледно је да издавачи ове књиге поседују фајл у коме је књига скенирана у високој резолуцији. За похвалу је њихов рад и имам само речи хвале за изглед те књиге. Ипак, зашто на сајту библиотеке не постоји фајл боље резолуције? Да ли штите нечији интерес или су само немарни?

Све старе рукописне књиге треба скенирати у високој резолуцији и поставити на интернету да их људи скидају и да могу да се штампају. Када се деси следеће бомбардовање те књиге не могу нестати јер ће се налазити на дисковима и у штампаном облику код хиљада људи. Ето тако можемо да заштитимо своју културу од нестајања.

Прво треба скенирати најстарије књиге у свим библиотекама код нас и поставити их да буду доступне на интернету свима. Затим се фокусирати на све наше ћириличне књиге у другим фондовима ван граница наше земље. Треба пронаћи и скенирати све наше књиге које се налазе по библиотекама по свету, ако већ немамо те књиге онда барем да нам буду доступне у електронском обилику како не би поново нестале.

Није лоша идеја и да се све књиге подигну на торент платформу јер ће на тај начин бити сачуване од нестанка. Торент чува делове фајлова код хиљада корисника и на тај начин није могуће обрисати фајл.

Поставља се питање зашто Немачка сада не плати обнову те библиотеке? Они су је срушили, најмање што могу да ураде је да финансијски помогну. Ето идеје за наше дипломате.

За господина Пиштала имам кратку поруку: напуните нову библиотеку серверима, скенирајте све што постоји код нас и у свету о нашем средњем веку и поставите да буде доступно свима. Сматрам да је ово веома узвишен али достижан циљ за националну библиотеку. Након средњег века пројекат би требало наставити и на касније периоде.

Ако се држава не прихвати овог задатка нама само остаје да се сами организујемо на ову тему.

За васкрс Србије 

Интересантно у школама се учи о бомбардовању и сви знају шта је било 6. априла али много мање људи је свесно да је 6. априла био Ускрс највећи православни празник. Још је интересантније да је касније савезничко бомбардовање Србије 1944. такође било на Ускрс 16. априла. Нашим непријатељима је било изузетно важно да додају увреду на понижење и бирали су датуме као Божић, Ускрс и Видовдан. Ове празнике не славе југословени, нити европљани, нити било ко други сем Срба.

Такође је интересантно да је Александар Лер био пола немац, пола православац. Рођен у Банату, живео у Панчеву. Вазда су нам највећи противници били домаћи издајници. Продане душе разних имена од Богумила, преко Арнаута, до Југословена и данас ових проевропски настројених.

Унука Александра Лера се замонашила у манастиру у Србији. Ова дивна жена окајава грехе свога деде и осећа дуг према свом народу. Она је једини живи Леров потомак. 65-годишња унука Сибила која је иако потиче из старе аристократске немачке породице и по рођењу припада протестантско – евангелистичкој цркви, примила православну веру своје прабабе Катарине и  као монахиња, са новим именом Јована, данас живи у женском манастиру Соко подно Соколских планина у близини Љубовије.

Моја баба је говорила ”Бог није мачка да одмах огребе”, ипак пре или касније све дође на своје право место и ништа се случајно не дешава. Постоји танана нит која повезује Лера, библиотеку, Ускрс и његову унуку и Србе. Ту танану нит не виде сви наравно али они који је виде разумеју да је духовна борба главна ствар којом треба да се бавимо.