Све више је чланака који врло површно обрађују тему уједињења православне и католичке цркве. Изводи се плитак закључак како су разлике тривијалне и церемонијалне природе и како би требали да се ујединимо што ме инспирише да напишем овај текст.
Када је у XV веку Турска освојила Балкан, Византија и друге православне земље затражише помоћ од западних земаља, а ови их уцене да ће им помоћи под условом да православна црква призна врховну власт Ватикана. Патријарси свих православних земаља и Византије су подлегли том притиску и заказан је састанак у Фиренци 1439. године. Сви су дошли на састанак укључујући и руског патријарха. Сви, осим српског патријарха јер је владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић рекао српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.
Господар Србљем, деспот Ђурађ
Деспот Ђурађ је тада у свом одговору францисканцу Јовану Капистрану написао: “Ево 90 година живех са овом вером мојих предака и у њој се моја душа купала. Због тога ме моји поданици сматрају мудрим мада несрећним човеком. Сада би ви желели да то променим и да мој народ помисли да сам подетињио и постао сенилан. Радије бих умро него издао веру својих предака.”
У Фиренци су сви православни верски поглавари потписали унију са Ватиканом, сви осим српског. Када је руски кнез Васил II за ово сазнао протерао је свог патријарха због срамоте коју је нанео Русији. У Цариграду су настали нереди када су грађани сазнали да Срби нису потписали и васељенски патријарх је морао да се повуче. Ватикан то никада није опростио Србима.
То је само једна анегдота на ову тему из наше историје. Наши преци су очигледно били чврсти у намери да уније не буде. Заиста, које су то толико непремостиве разлике које су заувек одвојиле православље и католике? Хајде да видимо.
Ко је отац, а ко син?
Највише времена ми је отишло на разумевање концепта “отац-син-свети дух”. Наиме, Исус није бог како већина лаика сматра, већ “божији син”. Бог у хришћанству нема име и представљен је овим тројством. Сам концепт је тешко објаснити укратко али хајде да пробамо.
Католици инсистирају на постојању сва три ентитета истовремено у богу, наглашавајући јединство. Православци говоре исто то, али истичу редослед тј да свети дух иде из оца у сина, истичући на тај начин редослед нараштаја. Католици ово не признају и инсистирају да дух није прелазио само са оца на сина, већ и из сина. То “из сина”, на латинском се каже “filio que” по чему је овај сукоб доктрина познат.
Звучи збуњујуће али да би разумели овај тривијални филозофски сукоб морам објаснити историјску позадину. Сам концепт оца-сина-светог духа у православљу је преузет још из прехришћанске грчке филозофије. Поједностављено гледано говори о прошлости-садашњости и будућности односно о томе да је данашњи свет резултат рада наших предака у прошлости, онога што ми чинимо данас настављајући на оно што смо од њих добили и утицаја потпуно непредвидљивих фактора у будућности.
Коначна подела између два хришћанска блока настала је 1054. када су папа и патријарх изопштили један другог из цркве. Раскол је настао због покушаја Ватикана да се постави на чело цркве. Постојала је вековна дискусија у којој је Ватикан инсистирао на томе зашто римска патријаршија треба да буде врховна црквена власт. Међутим, ни један од патријарха православне цркве није признавао Ватикану примат јер се у цркви одувек одлучивало заједнички гласањем (синод) и свака црква је имала исто право гласа. И данас је тако.
Оно што често можете чути на History каналу и у многим популарним историјским емисијама је да је раздор између две цркве настао зато што је католичка црква тражила “више аутономије од државе”, што је врло мудар начин да се сакрије истина. Истина је да је Ватикан инсистирао на томе да буде на челу цркве јер је наследник Римског царства. Проблем је у томе што је царство сада било на истоку у Цариграду и што остале патријаршије нису признавале то право Ватикану.
Нова престоница римског царства Константинопољ, у нашем језику познат као Цариград, а данас град Истамбул.
Православне цркве су ово оспоравале на темељу да су оне прави наследници Рима и зато се инсистирало на концепту “из оца у сина”, јер је то концепт наслеђа. Међутим, Рим је дошао до новог тумачења “и оца и сина” како би нагласио да редослед нема везе већ да може и другачије.
Суштина овде је тај проблем континуитета јер је католичка црква тврдила да је она наследница Римског царства што историјски једноставно није тачно. Историјски римске провинције на западу су пале 476. године. Након тога прошло је 500 година пре него што је настало “Свето римско царство” на чије је чело стао Ватикан као духовни вођа и прогласио га за наследника Римског царства. Међутим, то ново “Свето римско царство” сем имена није имало никакве везе са старим Римом.
Права истина је да је центар Римског царства померен на исток још пре 285. годне, дакле два века пре него што ће запад пасти. Од тог времена прави наследник старог Рима је увек био Нови Рим (касније назван Византија), где су Грчка, Турска и Балкан биле најважније територије царства.
Као што видите у XI веку је било веома битно да се зна ко је отац, а ко син и да ли син има право исто као отац или мање. Ово наизглед тривијално филозофско неслагање је временом изродио огромне разлике.
Концептуалне разлике између две цркве
Читајући текстове о разликама између два главна хришћанска правца најчешће се помињу разлике у ритуалима и тумачењима.
Поред питања оца-сина, постоје многе ситне разлике у ритуалима, као на пример што католици у служби користе хлеб без квасца, а православци обичан хлеб са квасцем.
Ипак има много суштинских разлика. Рецимо католичка црква говори о “безгрешном зачећу” богородице, па су чак и инквизитори постављали то као једно од питања људима које су мучили – “Да ли верујеш да ја Марија девица?”. Иако је нелогично да девица роди дете, то је као нека врста теста за вернике јер ниси ти ту да размишљаш логично већ да верујеш и да се повинујеш.
Ово инсистирање на слепом веровању код католичке црвке се огледа службом на латинском језику а не на језику народа. Латински језик је потпуно изумро између IV-VIII века, али су наставили да га користе образовани људи и свештеници. Поред језичке баријере, католичка црква је дуго инсистирала на томе да само свештеници могу да читају и тумаче свете књиге па је Библија вековима била забрањивана за обичан народ. У православљу служба се одржава на локалном језику и Библија никад није била забрањена.
У католичкој цркви папа је божији син, затим иду бискупи, па остала црквена хијарархија. Верници комуницирају преко цркве и свештеника са богом. У православљу ово није случај, патријарх и ви сте у потпуно истој равни пред богом и није потребно комуницирати преко свештеника.
Током векова једна ствар је водила ка другој и ефектом лавине разлике су постајале све веће. Тако је Папа добио право индулгенције тј. опроштаја за паре. Није битно колико сте згрешили, ако се покајете и имате довољно новца Папа као божји син вам може дати опроштај. Овако нешто не постоји код православаца већ се каже “бог ће ти опростити…”. Ваши греси остају између вас и бога, о томе не може одлучивати црква.
У средњем веку, црква је била као нека врста прве социјалне службе и сеоске управе. Понекад би имали улогу болнице, школе, сеоске задруге, писарнице, општинских власти или слично. Краљ и племство су се ослањали на цркву око организовања народа. Католичка пракса исповедања грехова свом свештенику је много пута коришћена као једна врста обавештајне и потказивачке делатности. Локални свештеник би све знао, ко је шта украо, ко је са ким спавао, ко је коме шта рекао… Исповедање постоји и у православљу али није део уобичајне праксе и више има облик саветовања.
Ватикан инсистира на концепту чистилишта или пакла, иако овога нема у Новом завету. Пакао је измишљен како би се народ покорио. Концепт је прост, ако згрешиш идеш у пакао и нема спаса твојој души. Зато ради и мучи се у овом животу како би ти душа уживала у рају у следећем животу или се додворавај цркви како би ти греси били опроштени. У православљу овога нема, црква вам не може опростити грехе, нити вам било ко помиње чистилиште.
Приказ пакла, тамо где завршавају грешни.
Католичка црква ће временом постати централизована, док су православне патријаршије аутономне и уважавају обичаје народа. Погрешно је мишљење да је наша црква искривљена старо-словенским веровањима и да је грчка много више исправна. Све православне цркве уважавају обичаје локалних народа, то није искривљен облик већ је тако замишљено.
Западно хришћанство више наглашава аспект смрти, ту пре свега мислим на све присутне представе исуса на распећу, потенцирање пакла и покајања. Та строгоћа и потреба за страхо-поштовањем црвке је кулминирала кроз институцију инквизиције која је мучила и спаљивала људе.
Распеће карактеристичан приказ у католичким црквама.
Православна црква је увек фаворизовала аспект живота и рађања што је симболично приказано у икони Богородице. Света Гора (Атос) у Грчкој као вероватно најважније место православне вере је посвећена Богородици. Православне цркве су живописно осликане и црква никада није спаљивала вештице.
На крају поменуо бих и да католички свештеници морају бити у целибату, тј. уздржавати се од сексуалног односа са женама. Рекао бих да овај несрећан избор чини да католичка црква често на западу доспева у медије због оптужби о педофилији у католичком школама. У православљу свештеници се могу женити.
То су основне концептуалне разлике између две вере, међутим раскол који постоји већ скоро хиљаду година није само због горе поменутих ствари, већ је највише резултат делања католичне цркве.
Претензије на Балкан
Вековима је Ватикан инсистирао на томе да територија Балкана припада католичкој цркви. Наиме, католичка црква сматра да има право над Балканом јер је цар Константин ту територију поклонио папи Силвестеру из захвалности у документу званом “Константинова даровница”.
Константинова даровница као икона на зиду капеле Сан Силвестро, Рим.
Међутим, испоставило се да је фамозна Константинова даровница уствари фалсификат католичке цркве из 8. века. Лоренцо Вала, папин секретар и хуманиста је још у 14. веку је доказао да је овај документ фалсификат који је настао у 8. веку како би оправдао тежње католичке цркве ка Балкану.
У пракси та јурисдикција над Балканом је један од аргумената који су послужили католичкој цркви у I светском рату, за време НДХ, па и у новије време у ратовима 90-тих. Данас, иако је познато да је овај документ фалсификат ако потражите на интернету то питање јурисдикције и даље на црквеним сајтовима и књигама та јурисдикција се истиче без обзира на фалсификат.
Питање словенске писмености
Велики сукоб између источног и западног дела Рима је настао у 9. веку због рада Ћирила и Методија на превођењу црквених књига на словенски језик и стварања словенских писама (глагољице и ћирилице). Наиме Византија одлучује да прошири свој утицај на Cловене ширењем хришћанства и просветитељством. Из Солуна шаљу два изузетна монаха, Ћирила и Методија да помогну Cловене на Балкану и у централној Европи где се формирала пансловенска држава Велика Моравија.
У то време црквене књиге и служба су се одвијале само на 3 језика – Латинском, Грчком и старо-јеврејском. Католичка црква је инсистирала на томе да се користи латински језик како обичан народ не би могао да тумачи црквене књиге, јер је то резервисано за “образоване”. Образовање и писменост обичног народа је било опасно и католичка црква ће се противити превођењу Библије чак и пар векова касније када је Мартин Лутер реформисао цркву у Немачкој или када су се протестанти у Енглеској латили преводилачке делатности.
Интересантно је да је Моравија као држава мање позната код нас иако има изузетан значај за формирање касније српске државе. Наиме, не зна се тачно где су биле границе Моравије, постоји неколико теорија. Генерално, Моравија је обухватала земље од Чешке, Словачке, данашње Аустрије, Мађарске и Србије. Постоји група угледних историчара који сматрају да је центар Моравије био у Сирмиуму (данашња Сремска Митровица) и да је одатле координисано стварање нове велике словенске државе. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је сам Методије постављен за моравско-панонског архепископа са седиштем у Сремској Митровици и да је ту сахрањен.
Када је Папа увидео да источна црква ради на ширењу хришћанства међу Словенима, врло брзо је организовао војно-религијски блок који ће спречити формирање те пансловенске државе, развијање словенске писмености и најважније од свега спречити ширење утицаја источне цркве.
Моравија је пропала због упада Мађара, а судбина Словена у централној Европи запечаћена је 150 година касније у крсташким походима. Тада су покатоличене словенске краљевине од којих су касније настале Чешка, Пољска, Словенија. Након тог крсташких ратова у неким деловима централне Европе Словени су заувек збрисани или асимиловани, рецимо у источној Немачкој, Аустрији и Мађарској.
Писменост и црква коју су покренули Ћирило и Методије, су биле срушене, књиге спаљене и на њиховом месту је организована католичка црква. Методијеви следбеници су побегли у Бугарску и Македонију, а неке словенске државе ће сачекати скоро 1000. година на развој књижевности на сопственом језику. Црквена служба у тим земљама се и данас обавља на латинском.
Ево врло интересантног видеа на тему писмености Словена.
Инквизиција
Инквизицију је у 12. веку измислила католичка црква како би се борила против јереси и неверника. Инквизиција је подразумевала испитивање путем мучења и убиства оних који су осуђени. За пар векова постојања западна црква је постала невероватно креативна у методима мучења и начинима убијања јеретика и неверника.
Треба нагласити да су јеретици уствари верници који су учење католичке цркве модификовали према угледу на стара хришћанска учења. Западни историчари се упиру у објашњавању да су то различите гностичке групе. Међутим, рецимо богумили у Босни и Катари су били повезани, касније су се богумили утопили у православну цркву. Темплари су своју веру донели са истока јер су били на служби у Јерусалиму. Када проучите учење многих тих група, увиђате тежњу враћања старом начину вере и зато ја тврдим да се у већини случаја ради о сузбијању утицаја православља. Можемо полемисати око тога да ли се ради о утицају гностичких учења или о утицају православног истока, али ћемо се свакако сложити да се ради о људима који су били згрожени корупцијом и безобзирношћу католичке цркве.
Инквизиција је користила мучење као метод испитивања.
Пре 1100. године католичка црква се борила против јереси, испитивањем испред црквеног суда без мучења, затварањем јеретика и ретко се дешавало да некога погубе. Међутим, после 1100. године црквени законима уводи се мучење као начин испитивања, а погубљења су постала неизбежна за многе оптужене.
Често кориштени начини мучења су били чупање ноктију, убадање усијаним гвожђем, ослепљивање, ломљење удова, черечење, ломљње вилице и многе друге врсте сакаћења које су превише страшне да би их овде описивао. Многи несрећни људи би признавали кривицу и ако нису били криви само да би их погубили и како би мучење престало. Најчешћи облици погубљивања су били спаљивање на ломачи, дављење у реци, одсецање главе и вешала. Понекад би онога ко је био сумњив али је желео да се покори само одвели до ломаче и спалили његову лутку од сламе као знак упозорења.
Инквизиција је потпуно страна православној цркви и никада тако нешто није постојало на истоку. Занимљиво је да западни историчари често користе израз “мрачни средњи век”, међутим овако нешто се може рећи само за западну Европу тога времена, јер на истоку а посебно на Балкану средњи век је био период напретка.
Застрашујуће је када се зна да је инквизиција на западу примењивана све до 19. па чак и 20. века у неким деловима света. Треба размислити какав је то утицај имало на западно друштво и менталитет људи. Неко је једном рекао, није ни чудо да је на западу све под конац, закони се поштују, плаћа се порез… како не би било када је црква неколико векова спаљивала сваког ко је и мало штрчао. Инквизиција је створила страхопоштовање према цркви и држави.
Спаљивање “вештица” и јеретика
Инквизицја је настала као инструмент борбе против неверника, пре свега против муслимана. Међутим након пар успешних похода против муслимана, инквизицијска пракса брзо бива примењана против других религија: Јевреја, Муслимана, Словена и других. Јевреји су страдали свуда по западној Европи, муслимани су страдали у Шпанији и Португалу, а Словени страдаше на нашим просторима, у централној и северној Европи.
Католичка инвизиција је цензуром спречавала било какво другачије мишљење и поткопавање ауторитета цркве. Ишли су чак тако далеко да је Библија забрањена 1229. године да обичан народ не би могао да тумачи текстове према својој вољи. И многе друге књиге тог времена су биле забрањене и масовно спаљиване. Аутори књига су се морали одрећи својих дела и рећи да је то лаж, у супротном би били спаљени на ломачи као Ђордано Бруно. Ово се није односило само на писце, научнике, већ на све виђеније људе који су угрожавали ауторитет католичке цркве.
Точак за мучење
Инквизиција није била резервисана само на виђеније људе, већ и на обичне људе који би реметили хомогеност локалне заједнице. Овај облик инквизиције је познат као “спаљивање вештица”. Није било правила зашто сте могли да завршите пред судом инквизиције, довољно је било да вас неко оклевета. Богати би често откупили своју невиност, али нижи слојеви су масовно страдали. Говоримо о стотинама хиљада људи током неколико векова.
Много жена је страдало јер су оптужене да су вештице. Неке су страдале зато што су биле независне и другачије, неке су страдале ако су биле скитнице или проститутке, нечије љубавнице или су одбиле нечије удварање. У Хрватској рецимо су вештице спаљиване до 18. века.
Ништа слично никада није постојало на страни православних цркава. Много невиних људи је страдало у тим процесима хомогенизације западног друштва и нажалост сличне процесе ћемо поново видети у 20. веку у облику фашистичког покрета широм Европе.
Инквизиција је била искориштена и у уништавању монаха-витезова Темплара. Темплари су настали током крсташких похода, као елитне јединице католичке цркве. Јако су се обогатили јер су вршили функцију банке за оне који би кренули на пут у крсташки поход или посету некој далекој светињи. Ви би сте дали новац њиховој испостави тамо одакле крећете, а они би вам дали новац тамо где стигнете. Поента је била у томе да не носите новац на пут јер је било пљачки и могли сте да останете без свега. Веће групе људи би на путу штитила група темплара и водила их сигурним путевима.
После пар векова постојања њихов број је нарастао на више десетина хиљада људи по целој Европи. Како су били оружана сила и јако финансијски моћни, а при том доследни вери, Ватикан се забринуо. Пише да су они своју веру донели са истока где су службовали. 1309. оптужени су да не поштују Христа, да верују у Сатану, да практикују содомију, да обожавају мачију главу и друге глупости. Више стотина људи је спаљено, имовина је одузата и Темпларски ред је престао да постоји.
Инквизиција се дешава у време крсташких ратова, покушаја запада да мачем и огњем сузбије утицај старе (православне) цркве и постигне доминацију. Свако ко се на било какав начин није уклапао у овај план је проглашаван вештицом, застрашиван, мучен или паљен. Ништа слично овоме никада није постојало на страни православних цркава.
Можда вам се све ово чини као далека прошлост али подсетите се да се потпуно иста ствар дешавала и за време II светског рата у Европи са Јеврејима и Словенима. Данас, имамо неке сличне симптоме у облику нетрпељивости ка муслиманима и мигрантима. Присетите се само мучења затвореника у Гвантанаму. Све је то слично, али више није организовано од стране цркве како је било у прошлости.
Крсташки ратови
Велике војне експедиције које је католичка црква организовала а које су познате под називом “крсташки ратови” су заувек удаљили гледишта истока и запада. Било је много крсташких експедиција и данас се дискутује о броју крсташких похода.
Први крсташки ратови су били организовани против муслимана ради заштите Јерусалима.
Први крсташки поход је био 1096-1099. године када је више од 100.000 људи кренуло ка Блиском истоку да ослободи Јерусалим од муслимана. Крсташи су ишли ка Јерусалиму преко Београда и Земуна о чему постоје записи који сведоче о пљачкама и сукобима са западним плаћеницима. Мање је познато да се у позадини овог првог похода десио Масакр у долини Рајне у Немачкој када су страдали бројни Јевреји све под патронатом католичке цркве.
Било је девет крсташких похода ка Блиском истоку. Не бих улазио превише у детаље свих ових похода јер би одузело превише времена, а о томе постоји пуно података на интернету. Тада су се први пут појавили религиозни ратници од којих су најпознатији ред витезова Темплара и Хоспиталци. Крсташки походи организовани од католичке цркве оформили су оно што ми данас сматрамо западном Европом. Истовремено ови походи су заувек направили раздор између хришћана и муслимана.
Можда вам се и овде чини да је све то далека прошлост, али размислите мало. Нису ли крсташки походи управо оно о чему је Ал Каида помињала у прогласима? Поново имамо војну интервенцију запада у Ираку, Либији, Либану, Сирији, Египту, Јордану…
Крсташки походи у Европи
Често се верује да су крсташки походи били само против муслимана али то није тако. Још су крволочнији били походи католика против Словена, Јевреја и источних хришћана у Европи.
Треба поменути и Северни поход који је имао за циљ покатоличавање Словена на северу и северо-истоку Европе, па Вендски поход против Лужичких срба 1147. у истчној Немачкој, поменимо и поход крсташа на Балтик 1198. за насилно покрштавање Швеђана и Финаца, затим неколико похода Тевтонских витезова за покатоличење Пољака и Литванаца након 1226. који су били успешни све док Тетвонци нису ударили на Русе и били потпуно поражени у бици на леду.
У Вендском походу Словени су насилно покрштени. Слика католички бискуп Абсалона руши словенског бога Световида код Арконе 1168. године.
Никако не треба заборавити крсташке походе против хришћана јеретика. Најпознатији је поход крсташа против Катара у Француској. Катари су хришћани у Француској који су инспирисани покретом старим гностичким учењима познатим под називом Богумили међу словенским народима. Разочарани праксом католичке цркве ти људи су се окретали старом тумачењу хришћанства. Стравичан је био број људи који су убијени, процене говоре да је у овом походу могло да страда око 1.000.000 људи.
Не можемо не поменути крсташки поход у Шпанији којим су муслимани и јевреји избачени из Шпаније. Крсташко-инквизицијски походи су се наставили у следећим вековима односећи милионе нових жртава посебно на територијама Северне и Јужне Америке и Африке.
IV крсташки рат – окупација и пљачка Цариграда
Било је више од десет крсташких похода само ка Визнатији од којих је за нашу тему најзначајнији IV поход 1202-1204 када је Цариград освојен, опљачкан, спаљен, становништво побијено и побегло и када су католици њиме владали 71. годину. Византија се никада од овог ударца није опоравила, потпуно опљачкана, са десеткованим становништвом, није могла више да се одупре Турским нападачима и постепено се смањивала све док 200 година касније није потпуно нестала.
IV крсташки поход – Католици освајају и пљачкају Цариград, главни град православног царства.
Када следећи пут посетите Венецију, помислите како је слављени дужд Енрико Дандоло био главни организатори тог IV крсташког похода уз благослов папе Иноћентија III и војиску која је већином дошла са територије Француске. Тада погледајте базилику на трг св. Марка и имајте у виду да су чувени коњи који су тамо изложени део блага украденог из опљачканог Цариграда.
Из те пљачке и богатстве које је однесено изникла је ренесанса и културна доминација запада и католичке цркве која траје до данашњих дана. Истовремено, та дела су за свагда направила раздор између православаца и католика, као и између муслимана и хришћана.
Некада украс Цариграда, ови коњи данас красе Базилику на тргу св. Марка у Венецији.
Кад год чујем израз “мрачни средњи век”, саркастично се насмејем. Није средњи век био мрачан, барем не на истоку. Територије Балкана, Византије и блиског истока су у то време цветале. Средњи век је био мрачан само за запад, за њих је светло дошло са падом и пљачкањем Цариграда и ренесансом која је уследила.
Ренесанса је настала под утицајем бројних уметничких дела и књига из науке и филозофије које су донесене из пљачке. Огромним благом које је преко сто година отимано са територија Византије финансиране су приватне војске, изградња палата и цркава. Са пропадањем истока бројни трговци, племство, учени људи и свештеници су одлазили у Венецију, Ђенову и друге западне краљевине. Све ово је временом довело до раног покрета Ренесансе у XII веку.
Завештање IV крсташког похода је дубок осећај издаје међу православним народима, посебно код Грка. Понашање крсташа и крсташки походи на Блиском истоку су произвели велико разочарење становника Византије што је на крају довело до победе Ислама.
Крсташки походи на нашим просторима
Мало је познато да је крсташких похода било у нашим крајевима против православаца и то неколико пута, међутим они су мало познати јер су у историјским уџбеницима заведени као борба против Богумила.
Термин Богумили је злоупотребљен у историји, ради се о првобитној верзији хришћанства која се појавила међу словенима на Балкану. Тај покрет ће нагињати прављењу локалних заједница које су сматрале да црквена хијарахија не треба да постоји и да су централне цркве Ватикана и Цариграда извор корупције.
У то време Грчка није дозвољавала постојање локалних архиепископија па су Словени сами организовали своје локалне заједнице. Те заједнице су неговале хришћанске вредности на локалном нивоу, у породици и кући, без потребе за црквом. Поред тога ове заједнице нису хтеле да прате нове црквене законе и догму, него су држали до првобитних гностичких учења, иконоборства, па чак имали и одлике аријанског хришћанства.
Два догађаја су утицала да нестану богумили на Балкану. Први су крсташки походи које је организовао Ватикан, учинили су да словенске хришћанске заједнице схвате смисао удруживања локалних хришћанских заједница под уједињену источну цркву јер је то био начин да се заштите од насилног покрштавања са запада. Други је упад Татара у Европу 1241 године. Тако су се на територији Србије и Босне ове хришћанске заједнице утопиле у српску православну архиепископију, тј. цркву коју је организовао св. Сава према грчком моделу. Иста ствар се десила на територији Бугарске. Катари у Француској нису били те среће.
Мени је интересантан аспект те везе “богумила” и Катара. Постоји више историјских доказа који повезују Богумиле и Катаре, чак се помиње да се отац свих Катара налази у Босни. Ако су Катари и Богумили део источног хришћанског учења, није ли то била клица Православља на западу? Мислим да би историчари требали да се позабаве овом идејом. Врло је могуће да се слична ствар десила са покољем над крсташима витезовима св. Јована. Да ли је то било гушење спонтаног ширења православног хришћанства на запад Европе?
Илустрација из XIII века, представља Францисканце који пренеражено гледају Катарско крштење
По својем учењу богумили гравитирају православној цркви у коју су се после утопили, њихове црквене књиге су писане ћирилицом, а тадашњи владари Босне су у својим повељама истицали да су Срби. Каснијим историјским фалсификатима од стране католичке цркве, дошли смо до тога да су Богумили данас постали термин за неку секту која нема везе са Православљем. Ово је успешно учињено жељи да се прикрију злочини који су почињени у крсташким походима против православаца у Босни, како би се прикрила права намера католичке цркве и како би се народ збунио око свог порекла. Добру књигу на ову тему написао је др. Васо Глушац – Истина о Богумилима (.pdf).
Грчка је успешно спречила ово цепкање источне цркве признавањем титула српским и бугарским великашима, као и давањем аутокефалности словенским црквама. Ти великаши су своје хришћанске заједнице окупили у цркве и вратили их под окриље својих аутономних цркава. Овај поредак остао је до данашњих дана.
Но вратимо се крсташким походима. Као што рекох, католичка црква је лажно борбом против Богумила вршила покрштавање и уништавање православних цркава у Босни. Папа и мађарски владари су организовали и пар крсташких похода у Босни како би на силу приволили босанског бана Кулина да призна папу. Кулин је то морао да учини, али пар деценија касније је католичка црква одбачена.
Папа Гргур IX, човек који је измислио католичку инквизицију.
Организован је крсташки поход на православну Босну, наиме папа Гргур IX је позвао Мађарско краљевство да покрену крсташки поход против Кулина бана 1235 године. То је исти онај папа који је организовао ред немачких Тевтонских витезова да би се борили против православне Русије.
Крсташка кампања на Босну је покренута 1235. када су Мађари победили и постављен је католички бискуп, ”јеретици” су спаљивани на ломачама, доминиканци су добили упориште у Босни али инвазија Татара 1241. је збрисала крсташку војску и тако спасила православље. Каснијих година неколико папа је то тражило покретање крсташких похода на Босну (Бенедикт XII, Урбан V) али нису били реализовани.
Постоје основане тврдње да су Богумили измишљени како би се прикрило спонтано ширење православља у XII веку по Европи. До данашњег дана се људи на нашим просторима збуњују коришћењем израза “богумили” и “дуалистичка црква” у домаћим уџебницима историје који су писани за време комуниста. Циљ ове измишљене историје је да се прикрије да су владари Босне ћирилицом потписивали, били православци и називали се српским краљевима.
Фалсификовање историје и споменика
За мене најтеже од свега је што је католичка црква активно сузбијала науку и свако мишљење које није у складу са њиховом политиком. Овде не мислим на оно инсистирање да је земља равна, Ђордана Бруна и Галилеја – већ на фалсификовање историјских докумената.
Стара српска народна песма каже “Латини су старе варалице…” и заиста број фалсификованих докумената које су направили католички свештеници је импозантан. У време када није било штампарија књиге и списи су се преписивали у манастирима. Неко се досетио па би неколико векова касније уклонио оригинални документ и направио измењен препис који би више одговарао католичкој цркви. Значај овога је огроман јер су касније генерације историчара базирали своја истраживања на фалсификатима и данас имамо један потпуно лажни историјски наратив.
Највећи број фалсификата настао је после IV крсташког рата када су католици разорили Цариград и у време турских освајања. Ватикан је имао одрешене руке да пише и мења документе како хоће јер није било ни Византије, ни Србије, нити било кога другог ко би са православне стране реаговао. Оригинали многих докумената, књига, писама и тапија су дошли у посед Ватикана.
Положај Светог римског царства око 1100. године
Последице тих стратешки учињених фалсификата осећамо данас. Многи су примери, рецимо данас ако гледате History канал испада да је западна Европа директни наследник Римског царства, а то реално нема везе са чињеницама јер су западне римске провинције коначно нестале у V веку и постоји 500 година паузе до појаве Светог римског царства.
Назив “Византија” су измислили католички свештеници у XVII веку да би збунили историчаре. То је учињено како би западна црква била представљена као наследник Римског царства. Византија се никада није звала тако и не можете ни на једном печату из тог доба наћи тај назив, нити је и један цар за себе говорио да је “цар Византије”. Римско царство је тежиште царства преселило на исток у 2-3 веку. Грчка је имала највећи утицај, 18 римских царева је дошло са територије Балкана, а главни град је пресељен у Цариград, хришћанство је постала државна религија, а држава се називала “Нови Рим“. Ватикану то никако није одговарало јер су желели да они буду наследници Римског царства, а не Грци, Срби, Бугари и народи истока и зато је измишљен термин “Византија”.
1100. године Визнатију чине Грчка, Србија, Бугарска и пола Турске.
Данас када посетите неку од књижара на западу и када листате књиге које се баве историјом религије од десет књига у девет се не помиње Византија нити Источно римско царство. Тај део историје је намерно остављен у помрачини и говори се о “мрачном средњем веку” и затим процвату ренесансе.
Ретко се помиње рушење Цариграда и освајање од стране католика. Тај део је углавном затрпан гомилом додатних информација како не би сте схватили суштину. Суштина је да је католичка црква уз помоћ Венеције и војске западних земаља кренула да помогне православном царству, али је уместо тога напала је, освојила и опљачкала Цариград. Цариград је пре тога био највећи град света са 500.000 становника, од тог пљачкања се никада није опоравио и један век касније је имао око 100.000 становника.
Све је урађено на превару. Католици су владали Цариградом 71 годину, поставили су свог “цара” који је исплаћивао огромне финансијске суме западу. Имали су деценије и деценије времена да однесу све вредности и богатства из разних делова царства. Када више није било шта да се узме, повукли су се и препустили турским хордама све територије.
Из те пљачке и пепела почињеног на истоку изникла је ренесанса на западу. И сада filioque питање добија посебан облик. Симболично је то питање да ли “из оца у сина” или “и из оца и из сина”. У нашој причи син је убио оца и зато то православно инсистирање на првенству оца толико иритира католичку цркву.
Често се прикрива чињеница да Византија није била држава, већ савез православних држава. Византија се често на картама приказује као један блок, умањујући на тај начин утицај Србије и Бугарске. Још је смешније када крене расправа о томе да ли је или није Цариград признао круну неког српског великаша. Након распада наслеђе Византије понеше Грци, Срби, Бугари и Руси, па чак можемо рећи то и за Турску. Савез православних држава је и данас врло опасна мисао.
Слаба је свест о томе у нашем народу да смо ми ти који носимо прави континуитет културе Византије, да смо војно помагали Цариград, да смо спасавали православне светиње и градили манастире Свете горе, да су се код наших краљева крили највећи православни мислиоци. Размислите шта све то значи за нас? Да се ствари тумаче на прави начин, више би држали до себе, своје вере и својег наслеђа.
Велики је проблем тај лажни историјски наратив. Чињенице нису спорне, али је тумачење спорно, а то тумачење је битан део националног идентитета. Само будала пушта да му децу образују непријатељи, наши уџбеници историје треба да се коригују. Увек се насмејем када гледам на History каналу како енглези ископавају парче римског зида у дворишту. Када гледате све те емисије помислио би човек да је Рим у Енглеској. :) Само на нашој територији је рођено 18 римских царева , али ми зато римску цркву из IV века затрпамо и изградимо аутопут преко ње.
Пуно је примера фалсификата, али је српском народу вероватно највише зла учињено због фалсификата Константинове даровнице. Католичка црква је насилним покрштавањем и мењањем историје вековима подривала српство у корист Хрвата.
Предугачак је овај текст па не можемо све обрадити. Али ево још један интересантан је пример Краљице Катарине (1425-1478), ћерке Стефана Косаче и Јелене Балшић. На њеној надгробној плочи која је написана на латинском испада да је била католкиња, међутим постоји сведочење о оригиналној плочи која је била на том месту на ћирилици. У време турских освајања католичка црква је обновила гроб краљице, заменише стару ћириличну плочу и ставише нову на латинском језику. Стару узидаше у зид цркве.
У архивима Ватикана, препис надгробне плоче краљице Катарине на латинском и препис натписа на старој плочи ћирилицом.
Као што је Наполеон рекао, историју пишу победници. Већ осам векова западна цивилизација доминира, а део те доминације дугују историји коју је “преписивана” у католичким манастирима, а касније на германским универзитетима.
Насилно покрштавање на нашим просторима
Највећи камен спотицања у помирењу две цркве представља презир који је западна црква стекла због насилног наметања религије. Овај проблем је посебно велики на Балкану где се католичка црква 1000. година упиње да збрише и конвертује православце.
За време косовског боја, запад обећа помоћ и никад је не посла. То обећање, па затим условљавања пружања помоћи је техника коју смо видели много пута претходних векова. А можемо видети исти шаблон понашања и данас од стране Европске уније која је свакако наследник “Светог римског царства”.
Насилно покрштавање православаца територија Србије, Босне и Далмације је било нарочито изражено за време Турске окупације. Примера је много али поменући устанак Срба 1594. године. Тада је католичка црква формирала “Хришћанску лигу” за борбу против продора Турака у Европу. Преко својих мисионара у Србији обећају војну помоћ српском народу за ослобођење од Турака ако организују устанак.
Српски патријарх Јован (Кантул) и херцеговачки митрополит Висарион, ступају у преписку са Римом, Млецима и Аустријом. У свом одговору на вапајну молбу православних јерараха, папа Клемент Осми „отворено услови материјалну и војну помоћ побуњеним православцима, претходним одрицањем од источне шизме“ и признавањем врховне власти римског папе.
Под заставом са ликом Светог Саве, својом невеликом снагом устадоше на оружје Срби у Банату, Херцеговини, Метохији, Кучима, Скадру, и тако се увукоше у 12-годишњи аустријско-турски рат, чију ће највећу цену сами платити. Стравична одмазда Турака сручи се на Србе због савезништва са турским непријатељима. На крају Синан паша за казну спали мошти Св. Саве.
Притисак и покрштавање православаца наставиће се и следећим вековима током борбе Аустро-Угарске и Турске на нашим просторима, а српски народ ће за то платити највећу цену у животима и територијама. Турске казнене експедиције изазвале су серију мигрантских таласа Срба који су бежали са простора Санџака, Албаније, Косова и Македоније. Не бих да ширим превише причу о овоме, мислим да су многи упознати са овим дешавањима кроз роман Сеобе од Милоша Црњанског који је обавезна лектира у средњим школама.
За време II светског рата покрштавање православаца на територији Хрватске, Далмације, Босне и Војводине је било најинтезивније и веома добро документовано од стране NDH. Усташки поглавници су и говорили о томе да треба “трећину покрстити, трећину побити и трећину отерати”. Постоје процене да је око 1400 свештеника католичке цркве учествовало директно у етничком чишћењу.
Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем на сахрани председника Хрватског државног сабора Марка Дошена у септембру 1944. године
Многи православци су се спасли простим преласком у католике. Било је – отићи или применити веру, у супротном била је велика шанса да ти и твоја породица завршите у јами или у логору. Већини се управо то и десило. Многа места су заувек религијски очишћена, а касније су друштва “католичких Срба” нестала и данас се просто зову Хрвати. Корен данашњег сукоба између Хрвата и Срба, као православаца и католика се налази управо у неделима из II светског рата јер су сећања на та дешавања још жива међу људима.
На челу католичке цркве за време II светског рата био је Алојзије Степинац, који је за своје активности осуђен као издајник и одслужио 16 година затвора. Он је осуђен за дела која су могли да се докажу лично њему, мада се његова кривица више налази у томе што није ништа учинио а могао је да спречи злочине. Католичка црква је Степинца беатификовала и до статуса свеца му фали само један папин потпис. Ово питање је још једна тачка раздора између две цркве.
Након рата, католичка црква је помагала у сакривању и кријумчарењу злочинаца који су бежали ка јужној америци. Ова акција је широко позната под називом “пацовски канали“. Ево корисног филма који можете погледати на ову тему.
Закључак
Из мог угла, анализирајући историју закључујем да се Католичка црква одвојила од Православне и попримила милитаристичко-еxпанзионистички облик. Религија је најмање битна у целој ствари јер се црква користила за освајање територија, наметање власти и културе. Ватикан није бирао средства да оствари своје циљеве а ова милитаристичка филозофија је лепо објашњена у делима Николе Макијавелија.
Тренд западне освајачке политике, чије је темеље поставила католичка црква, се наставља до данашњих дана што се најбоље може видети кроз интервенционистичке ратове на Блиском Истоку, па и оне у бившој Југославији. Неки кажу да хришћани треба да направе “унију” јер прети опасност од муслимана. Мислим да то не би била унија, већ саучесништво у ономе што је учињено на Блиском истоку.
На почетку поменух да је све више текстова који површно пореде црквене доктрине и онда долазе до закључка како је то све уствари исто. Није исто и никада неће бити исто све док познајемо своју историју.
Можда овај чланак помогне да се сетимо шта то јесмо, а шта то нисмо.
Alal ti vjera!
Hvala koleginice. :)
Au, pa nije tačno ovo da u pravoslavnoj crkvi ne morate ići u crkvu i isto ćete biti pravi vernik, taman posla. Liturgija ili liturgijska zajednica postoji samo iz jednog razloga, a to je pričešćivanje. “Ko moje telo ne jede i moju krv ne pije nema život večni”, to su Hristove reči. Pričešćivanje svetim tajnama je suština svega. Bez toga pripadnost crkvi ili puko ispunjavanje kojekakvih običaja nema apsolutno nikakvog smisla. A pričešćivanje je moguće samo i jedino u crkvi (izuzetno ako je neko bolestan, pa ga sveštenik pričesti kod kuće ili u bolnici). Prema tome, to što smo mi necrkven narod ne sme da se pretvori u pravilo tipa ” možeš biti pravi vernik i bez odlaženja u crkvu”. To jednostavno nije tačno.
Pozdrav,
Srđan
Pozdrav Srđane,
Ne bih da ulazim u diskusije ove vrste ali se ne slažem. Postoji puno tumačenja, ali najmanji zajednički činilac potreban da bi se neko smatrao vernikom je molitva, post i pokajanje. To je privatna praksa i nije vezana za posetu crkvi. To što neko ide u crkvu ga ne čini većim vernikom od onoga ko praktikuje hrišćanstvo u sebi. Za vernika crkva je instrument koji mu pomaže na njegovom putu.
Hvala na komentaru.
Sa apetitom procitah sve ovo. Ubo si sustinu iako ima vise stvari oko kojih se ne slazemo, npr uticaj tradicije u pravoslavlju, potreba posete crkvi itd… Katolicka crkva (citaj papa) sebi dodeljuju Bozanske prerogative, oprost greha, posredstvo u komunikaciji sa Bogom itd. Crkva ce se ujediniti pre ili kasnije i to ce biti uvod u vreme jednoumlja kada ce inkvizicija ponovo isplivati na povrsinu.. Sve ovo ce omoguciti mlaki Hriscani (necu reci pravoslavci jer se odnosi i na protstante) kojima nije stalo do vlastite religije.. Sve u svemu sjajno sazeto, voleo bi da vodim sa tobom neobavezni (da ne kazem kafanski) razgovor, bilo bi to cisto zadovoljstvo.
Crkva će, zbog slabljenja uticaja hrišćanstva, kao i zbog masovnog opadanja broja vernika na zapadu, a naročito zbog rasta islama morati da se ujedini pre ili kasnije, ako uopšte misli da opstane. Iako mnogi misle da je njen uticaj veliki, to i nije baš tako. Nekada je bio, o svemu su odlučivali i krojili kapu, i to ne samo zapadna crkva, već i istočna. Međutim, civilizacijskim napretkom, opismenjavanjem naroda i rastom želje za meterijalnim napretkom vera je počela da slabi. Mi smo u Srbiji imali jedno “versko” probuđenje početkom ’90tih. Stavio sam “versko” pod navodnike, zato što je to probuđenje u mnogome bilo prožeto nacionalizmom (pa čak i šovinizmom) i inspirisano ratnim sukobima na našim prostorima. Kako vreme prolazi sve se više smanjuje broj ljudi koji su crkveni i verujući. Ostaje tradicija tipa verskih obreda (slava, parastos itd.). Naravno, i ponašanje svešteničkog klira itekako utiče na narod. Nije potrebno navoditi primere, vrlo dobro znamo o čemu se radi.
Hvala Miloše na tekstu,zaista je korisno ovo pročitati
Hvala na lepim rečima.
OOoo Miloše, dragi druže!
Pročitala sam tekst u jednom dahu. Osta gorak ukus u ustima. Povećala se tuga zbog činjenice da je ovaj narod mogao da bude mnogo brojniji i jači da je imao lukavije ljude na čelu. Narod mora da bude pošten, a oni na vrhu pošteni za svoj pošteni narod a lukavi za one preko granice. Samo domaćin koji ima pošten odnos prema bližnjima i postavi se kao zaštitnik, biće uspešan domaćin kuće (države). Onaj ko vara i podkrada svoje “ukućane” nije dobar ni sebi ni drugima. Kad to budemo imali bićemo ono što priželjkujemo. Ocila nisu bezrazložno onakva kakva su vekovima.
Srdačan pozdrav svima kojima kola tuga kroz vene zbog ovakve istorije.
Hvala vam Vesna. :)
Без примедбе
Hvala na ovom članku, jer sam saznao dosta istorijskih činjenica o Pravoslavlju. Hteo sam da i ja napišem neko moje vidjenje stvari ali sam onda shvatio da bi naširoko pričao o suštini života što je ipak neprimereno za komentar nekog teksta. Evo ipak ukratko to što sam hteo reći. Razlika izmedju katoličanstva i pravoslavlja samo u parama tj grabljenju onoga sto čini moć. Zapadne države, korporacije, elita… sve čine kako bi se dokopali novca i moći kao i katolička crkva putem inkvizicije i krstaških ratova u srednjem veku. Normalan i pošten pogled na život smetao je i tada smeta i danas “Zapadu”. Nekada Vatikan danas Vašington.
dobar tekst,ali postoji jedna zamerka:latinska crkva nije trazila da na osnovu “nasledstva rimskog carstva” bude priznata kao PRVA, vec na osnovu toga (laznog):da su ONI NASLEDNICI (direktni) sv.Petra …
Словени се пише великим словом… Неколико пута у тексту написано малим па мислим да није обична грешка у куцању.
Немојте толико строги бити, грешка у куцању. :) Ево измењено, хвала што сте јавили.
Одлично написано. Кратко, јасно, разложно. Браво Милоше име славно!
Хвала! :)
Odgovori na mnoga pitanja koje sam imala. Toliko tuzno i zastrasujuce u isto vreme.
Milose, zaista sve pohvale za ovaj tekst, vidim da ti je trebalo mnogo informacija i izvora da ovakav tekst sastavis. I hvala ti na tome, sto si me na puno stvari podsetio, a i naucio me necemu novom.
Ali, moram samo da ispravim jednu stvar:
Mi kao pravoslavni vernici smo duzni da idemo u crkvu, da prisustvujemo evharistijskom sabranju, jer Gospod rece: “Onde gde su dvoje i troje sabrani u moje ime, onde sam i ja medju njima”. Takodje, kao sto je Srdjan napomenuo, pricescivanje je vrlo bitno. Mislim da nije umesno definisati vernika kao onog koji radi samo 3 stvari, iako su one same po sebi jako bitne: post, molitva i pokajanje. To je kao automobil na 3 tocka, jeste automobil, ali ne ide kako treba. Ne smemo oduzimati bitne stvari da bismo nasli najmanji zajednicki cinilac, sve te stvari su neraskidno vezane i neophodne za svakog pravoslavnog hriscanina. Ima jos mnogo stvari koje treba ispunjavati da bi se covek nazvao pravoslavnim hriscaninom (Sta je sa krstenjem, davanjem milostinje, pricescivanjem, ispovedanjem, posecivanjem bolesnika itd.).Sada kada nam niko ne zabranjuje da idemo u crkvu (za razliku od titovog vremena), kakav mi izgovor imamo prema Gospodu na u nju ne idemo? I kako kaze Sveti Vladika Nikolaj u pesmi Nebeska Liturgija, kada se Sveti Sava obraca Gospodu:
…
Niti narod za nedjelju mari,
Ni za praznik ni običaj stari,
Nit praznikom crkve ispunjuje,
Prazne crkve ka pećine puste,
Prazne duše, pa prazne i crkve;
…
Da mi obicni vernici zivimo kao pojedinci negde daleko, izolovani, gde nema crkve, i gde nema ko da sluzi liturgiju, onda naravno, ne mozemo ni prisustvati liturgiji, niti se pricescivati. To su sad druge okolnosti, ali nismo na svu srecu u toj poziciji.
Milose, nadam se da neces zameriti na ovom komentaru, nikad nigde nista i ne napisem po sajtovima i blogovima, ali ovde sam jednostavno zeleo, osecao potrebu takoreci, da pored svih lepih reci i tekstova koje si sabrao na jednom mestu, ispravim i ovu spornu situaciju, kako bi sve bilo perfektno.
Hvala i svako dobro!
Поздрав Душане,
Овај коментар је чекао годину дана на одговор, извињавам се. Ово је зато што га сматрам веома важним али никако нисам имао времена да се посветим одговору. У међувремену је дошло још пар сличних коментара. На крају одговорио сам Сави данас на његов коментар, ту је део одговора.
Ништа не замерам што си рекао и хвала ти на коментару. И све се слажем наравно. Сам текст је предугачак и на многим местима је поједностављен како бих људима приближио причу и подстакао их на размишљање. Идеја је била истаћи лични однос према вери на првом месту са идејом да нас црква окупља све заједно.
Избегавам да превише цитирам црквене списе јер сматрам да су поприлично неразумљиве младима данас, гледам да некако пронађем други угао и да им заголицам радозналост тако што ћу нешто рећи на начин близак данашњем времену. Знам да при том сигурно негде грешим али крајњи циљ јесте да људи задрже свој идентитет, врате се себи и пронађу поново значај цркве.
Припремам неколико текстова на тему цркве и сигуран сам да ћу се и тамо огрешити понегде али не замерите трудим се. Не мислим да мењам цркву, нити кажем да није у праву али треба имати у виду оно што је Амфилохије рекао: ”Није црква патријарх, нити сам црква ја, већ он, ја и сав народ заједно чинимо цркву.” Свиђа ми се та мисао и надам се да ћемо сви ми заједно поново пронаћи своју душу.
Велики поздрав,
Divno. Molim Vas za još koji čas istorije. Hvala
Draga Snežana, hvala vam na ovako divnom komentaru. Pokušaću. :)
Puno netočnih info vezanih za katoličku Crkvu. Papa nije sin Božiji nama i ne gledamo ga tako.Od kuda Vam ta info? .Papa je svećenik i grešnik kao i svaki drugi svećenik. Pape, nadbiskupi, biskupi…pa to je samo hijerarhija Crkve kao institucije. Od kuda Vama da ih mjerimo po funkciji 😂 Mi se ne ispovijedamo svećenicima nit nam oni opraštaju grijehe. Ni za lovu ni bez love. Mi se ispovijedamo Bogu preko svećenika i svećenik daje oprost od Boga, ne od sebe. Po onome kako je Isus naredio.U Novom Zavjetu na mnogo mjesta Isus spominje pakao, samo treba znati protumačiti Isusove prispodobe. I ono sto je Srđan gore spomenuo, mi ne moramo nedjeljom na misu. Nitko nas ne tjera. Al upravo to pričešćivanje je poanta. Ne možeš prakticirati u potpunosti svoju vjeru ako ne ideš u Crkvu. A to je trazeno i od nas i od vas, kako je Srdan rekao. A što se povijesti i politike tice u to mi se ne ulazi jer se ionako nećemo složiti kao ni inace 🤗
Lijepi pozdrav
Ovaj prikaz je jako uprošten, a na momente i nedovoljno precizan. Naročito u pogledu dogmatike (čudno shvatanje Trojice), crkvene doktrine i prakse (osnov Crkve jeste odlazak u crkvu, učešće u crkvenom životu, evharistija). Rimokatolicima se svašta može zameriti (menjanje dogme, osvajanje Carigrada, prozelitizam) ali ovde je to na nivou pamfleta. Istorijski gledano, ništa nije crno-belo i potrebna je izvesna doza opreznosti. Posebna tema je inkvizicija, čija se uloga pod uticajem protestantizma i “humanizma” po običaju preuveličava. Manje je poznato da je poslednja veštica u Evropi ubijena u Srbiji u vreme Karađorđa. Kao Srbin, pravoslavne vere, smatram da ovakvi tekstovi moraju biti odmereniji, čak i kad se obraćaju slabo obaveštenim čitaocima, inače mogu samo naneti štetu.
Razumljivo i jasno… Hvala!!
Чланак је подробан, повелик и због тога у њему има погрешака и нетачности. Морате схватити да је раскол настао услед „златног телета“ и да је узрокован евреима, евреи колена Левити су од оснивања католицизма у најужем папском окружењу озакоњено. Како евреи траже и добијају опрост грехова од свога бога (има више имена) тако су пренели и на католике. Друга страна је прававера или правоверје, касније постаде православље, супротно од „левог=левити“. Данас је обе стране као и све подсекте савладало јудеохришћанство. Како Усташију створише жидови, како носи сву жидовску символику, тако се објашњава како Ватикан(жидови) помажу Крвате и објашњава како су Крвати вршили „ритуално клање гоја-серба и неевреа“ и како су их они спасили и одвели у скривену Жидовију=Аргентину. Има тога још…
Немојте ме схватити погрешно, али питао бих јесте ли то сами дошли до закључка или сте читали шта је писао неки протестант?
Црква је тело Христово и Христос је њена глава. Да би били сједињени са Христом морамо се причешћивати, преиспитујући своју савест, да нам не би било на суд, већ за вечни живот. Заједница у правом хришћанству има велики значај. Велики значај има литургијско сабрање које се врхуни у Причешћу.
Господ је рекао ,,Тамо где су два и три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20).
Потражите објашњеања Свете литургије, да би Вам било јасно.
Извините на чекању, дуго ми је требало да одговорим. Све се слажем, него ради се популарном писању са освртом на историју. Тражим угао да цркву приближим људима, написао сам данас у одговору Сави детаљније.
Велики поздрав,
Kamo sreće da naš mladi naraštaj bar ovoliko sazna iz istorije Srednjeg veka. Mogu se složiti sa istoričarom oko nepreciznosti, ali za mene je ovo otkrivanje velike istine. Hvala Miloše, u tvojim člancima uvek nailazim na istinu i iskustva iz praktičnog života.
Hvala najlepše :)
Одличан текст.
Неколико ствари је неопходно исправити, јер тако постављене су јерес.
Богородица је Приснодјева или увек девојка. Била је девица пре него што је родила Христа и остала девица по Његовом рођењу. То је Православно веровање.
Католичка догма о безгрешном зачећу Богородице се односи на то да је, по тврдњи католика, Богородица ЗАЧЕТА безгрешно, дакле да су Јоаким и Ана Богородицу добили на надприродан начин. Ми знамо да је Богородица ЗАЧЕЛА безгрешно, јер тако пише у Јеванђељу.
Православна Црква је увек исповедала да је Христос:”… оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек…” (Никео-цариградски Символ вере).
Једна од главних догми католика, уведених пошто је католичка црква отпала од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, поред догме о папској непогрешивости, догме о чистилишту, догме о лимбу и догме о “стрјеловитим молитвама” којима се унапред опраштају греси ономе ко их чита, је та о безгрешном зачећу Богородице, дакле да је Она зачета безгрешно, а не да је зачела безгрешно, што је основа вере Православне Цркве.
Свако добро од Господа!
Протосинђел Др Симеон
Знам да постоји много детаља о које сам се огрешио, али сам морао текст написати на начин близак данашњим људима. Текст је већ јако дугачак и компликован па сам ја презадовољан када неко одвоји време да га прочита. Хвала вам најлепше.
Русија није могла 1439 да пошаље патријарха јер га није имала, није било ни Русије до 1480. године, већ је постојала Московска кнежевина а највећи део данашње Русије је био под Татарима. Руска црква је добила самосталност 1589. године. На сабор у Фиренци је дошло 32 епископа, међу њима и Московски митрополит. Значи, дошло је по пар епископа из разних патријаршија, од којих су 2 побегла са сабора а Марко Ефески одбио унију, уз изобличавања католика за јерес и позива на покајање.
Српска црква је 1436. године, значи 3 године раније, донела одлуку да се скупу не присуствује, тако да није било неке посебне потребе да Ђурађ прети патријарху.
Хвала Радо, поента овог текста је нешто сасвим друго од овог натицања мака на конац. Данашњи историчари из САНУ раде сличну ствар, као ви сада. Ухвате се неких ситница и одвуку расправу на другу страну истовремено рушећи целу фабулу. Овај текст је већ веооома дугачак и наравно да је било поједностављивања и није се улазило у свакојаке детаље. Са друге стране ја не претендујем да будем историчар, ја причам причу… а то је нешто сасвим друго.
Пре него што је овај текст написан на интернету је било 10 текстова који су били про-унијатски и причали како су ”разлике између православаца и католика само симболичне”. Након овог текста промењен је наратив и ја сам постигао шта сам желео. Зато молим вас прескочите ме тог детаљисања узалудног. Ја сам ту да инспиришем, кога интересује нек проучава детаље у књигама.
Хвала.
Ćestitke na trudu i sastavu
Pozz odličan tekst! Inače si napravio grešku u godinama u drugom napadu Madjara na Bosnu.
Хвала коначно уграбио време да то исправим. :)
Dragi Milose, zeleo bih da prokomentarisem kao neko ko ima 3 doktora nauka pravoslavne teologije u kuci, takodje otac mi je bio svestenik, pa smatram za shodno da mogu dodati neki komentar. :) Kao prvo, svaka cast na odlicnom tekstu prepunog sadrzaja i sjajnih istorijskih cinjenica!
Medjutim, ispravio bih te mozda u 2 stvari sto vidim da je i Srdjan prokomentarisao.
1. Tice se samog pricesca. Ako se Hristos za nas zrtvovao, da okaje nase grehe i prolio za nas krv i telo, onda je apsolutno nelogicno ne pricescivati se i ne prisustvovati Liturgiji, i moliti se Bogu iz kafane. (Po tvojim recima mozemo i tako, a onda smo aposlutno jednaki sa protestantima). Preterujem u primeru ali razumes sta zelim da kazem. Jedno je to da su Srbi tradicionalisti, ali to nema veze sa Crkvom i crkvenim zivotom. Kao Crkvom ne mislim na jednu gradjevinu nego na citav hriscanski zivot kroz zajednicu. Da bi neko bio vernik, a izostavio si to u komentaru, potrebno je takodje krstiti se, ispovedati se, pokajati i PRICESCIVATI. To ne mozemo radiiti u kuci, vec preko svestenika koji se opet nalazi u Crkvi i preko cijeg blagoslova ucestvujemo u tom zivotu. Da ne bi postali tradicionalisti, upravo komentarom da nije dovoljno otici u crkvu, pravi ljude tradicionalistima. Dakle sve sto si pisao o razlikama pada u vodu. Liturgija je upravo i smisao hriscanskog zivota, sto ne umanjuje tvoju misao da Boga treba nositi u sebi.
2. Papa nije Boziji sin, vec izaslanik sv.Apostola Petra koji je u Rimu i sahranjen. Procitaj sv.Oce, vladika Nikolaj Velimirovic je sjajan!!!
Pozdrav
Драги Саво,
Хвала вам много на овом коментару, почаствован сам што је овај чланак скренуо вашу пажњу.
Елем, слажем се са вама и потпуно подржавам. Ипак морам да кажем да није увек тако било, сетите се периода под Турцима, па утицаја грчки фанариота, а шта рећи за наш народ у прошлости у католичком земљама на местима где није било цркве… у то време вера и идентитет српског народа су неговани у оквиру породице, повременим одласком у цркву када се могло путовати далеко и слављењем славе, ускрса, божића…
Хтео сам да нагласим да је вера пре свега нешто што треба неговати лично и у оквиру породице васпитањем. Наравно не искључујем цркву, већ враћам на основу што је поготово битно данас за многе младе расејане по свету… да се врате себи. Па ће временом доћи у цркву, схватити њен значај, снагу литургије и осталих ритуала.
Не бих био превише искључив јер онда испада да неко ако не иде у цркву, не причешћује се, не иде на литургију не може да буде православан. Такав човек из немогућности да буде на том нивоу у следећем кораку негира цркву и веру, означавајући то као нешто застарело и неразумљиво. Због тога сматрам да се већи фокус треба ставити на лични однос према вери, па ће временом ти људи доћи у цркву.
На крају крајева, јасно је да Богу није милији онај који је монах од оног који не верује у њега. Сви су равноправни у том погледу и разни су потеви проналаска Бога у себи. Молим се за то да црква пронађе пут у срцима младих данас. Понекад је потребно и неко мало мање традиционално тумачење да би некоме отворило очи и натерало на размишљање.
Хвала за књигу, наћи ћу да прочитам.
Још једном, не бих да звучим арогантно. Ово је један мој лаички поглед са стране, али мислим да помаже заједничкој ствари да се људи врате себи, својој традицији и схвате значај цркве.
Велики поздрав.
SVAKA CAST IMENJACE
Zaista zanimljiv tekst, osecam se kao da sam pokupio svo znanje sveta o istoriji pravoslavlja i katolocanstva za ovih sat vremena citanja u cugu. Jedino sto mi se ne svidja je sto se sad posle citanja osecam kao turbo pravoslavac. Jednostavno imam osecaj da je u tekstu katolicka crkva demonizovana, prikazana je kao rezult politickih poteza pohlepnih i krvolocnih ljudi i nista drugo. Ljudi su svugde slicni, da je to tako kao sto je napisano, i srbija bi bila za ujedinjenje ili u najmanju ruku za pravljenje neke kopije katolicke crkve sa sedistem bilo gde na istoku. A ovo vanila hriscanstvo koje pripisujete nama, da je odgovaralo duhu naroda sa nasih prostora gde svako zatvori oci i veruje ne bi opstalo nego bi se vratili na mnogobozacku religiju starih slovena, svako bi zamisljao i molio se drugom bogu. Po meni realnost je medjusobna nesloga slovenskih zemalja i ostalih istocno evropskih Svako je zeleo deo kolaca.Te zato svaka nacija ima svoju crkvu, razlika sa katolickom je sto umesto definisanog pakla imamo nabijanje osecaja krivice ako se ne dariva crkva.
Опширан и поучан текст. Недостаје важна карика а то је осветлити удео евреја унутар Католика, тзв јудеохришћанство. Осветлити посебан евидентиран положај појединих еврејских касти унутар католицизма. Само се еврејство шири, услед тежње ка доминацији, поробљавању гоја, и уништавању некошерних народа. И то је документовано, иако изјаве раввина (они нису само јудејски свештеници него изнад свега политички коммесари за одређено стадо нижих слојева евреја) нико не чита, нити еврејску енциклопедију, нити књиге по којима они уче своју децу… еврејска историја.
Они су ти који су произвели раскол.
Реч кат на руском означава ПАЛАЧ, а на хебрејском: талйан (то је синоним за Италијана, дакле вишевековни злочинац, говорим о значењу у србском језику)
кат (палач)
талйан м.р.
תַלייָן ז’
Реч кат на хебрејском означава
כַּת נ’ [ר’ כִּיתוֹת]
кат ж.р. [мн.ч. китот]
1. секта 2. группа 3. каста
Значи етимолошки корен је КАТ-ТОЛЕ
од тога је католицизм.
Оно „толе“ има на хебрејском следеће значење:
תָלָה [לִתלוֹת, תוֹלֶה, יִתלֶה]
тала [литлот, толе, йитле]
1. вешать, подвешивать, развешивать 2. казнить через повешение 3. приписывать (кому-л. что-л.), возлагать (на кого-л.) 4. оставлять вопрос (дело) нерешённым, приостановит
Ово је дефинитивна потврда да језикословље има палео значење, дубље од преписивача ХИС-торе.
Термин историја је словенизирано од термина ХИС-ТОРА
Оно „хис“ је од глагола хиса што значи следеће
חִיסָה [לְחַסוֹת, מְחַסֶה, יְחַסֶה]
хиса [лехасот, мехасэ, ехасэ]
обеспечить секретность, неразглашение
Појава разједињавања хришћанства путем измишљања „разлога“ за разједињење је обична хуцпа…. све те претестантске, реформаторске, англиканске, лутеранске, ове и оне…. обично јудео делење… које тежи ка екумени, или лакше прихватљивој фрази УНИВЕРСАЛНА црква. Пример те универсале чрч имамо у Бразилу http://ieshua.org/v-brazilii-sostoyalos-otkrytie-xrama-carya-solomona.htm
Имењаче, молим те измени увод. Нису сви православни поглавари прихватили унију са католичком црквом. Свети Марко Ефески, један од највећих бранилаца светог православља, је разобличио нејеванђелска учења католичке цркве у сред Фераре где је папа позвао православне на уцену, и тражио да се католици покају и врате православљу.
Имам само речи хвале за текст.
За односе између СПЦ и Ватикана довољно је само погледати случај Степинца и ндхазије, ако смо већ заборавили бројне друге историјске испаде Ватикана. Екуменизам није само јерес у теолошком смислу, већ и у неку руку заборав о свим српским жртвама који су страдали од усташког ножа јер су били православци.
Хвала Димитрије. :)
Одлично писаније!
Не бих да мудрујем већ само да поручим да су приче на овом блогу врло инспиративне.
Хвала ти на надахнућу, драги Милоше и настави путем којим си кренуо.
То је одличан пут!!
Хвала на подршци… :)
Превише си проширио причу, а онда ток историје уско везао за Балкан.
Ја бих ово поделио на две приче, а за ову основну дао и неки увод.
Не треба заборавити да је Хришћанство како га сада знамо настало на Никејском сабору и пре свега Константиновим декретом, а да је одбачено и прогнано учење Арија Александријског, које историјски и има највише смисла.
Хвала Александра на коментару. Ипак, морам да кажем да Хришћанство није настало на Никејском сабору већ је ту само један део дефинисан, оно је постојало и много пре тога. Константин је декретом хришћанство само дозволио, није више било забрањено. Аријево дуалистичко учење је најближе католичком схватању вере, православље верује у тројство.
Е сада око приче, слажем се да је опширна али нисам умео боље. Компликована је тема.
“Naime, Isus nije bog kako većina laika smatra, već božiji sin. Bog u hrišćanstvu nema ime i predstavljen je ovim trojstvom. Sam koncept je teško objasniti ukratko ali hajde da probamo. Katolici insistiraju na postojanju sva tri entiteta istovremeno u bogu, naglašavajući jedinstvo. Pravoslavci govore isto to…”
Ovo ako se gleda kao celina govori da Isus jeste Bog, jeste deo Trojstva jer je Bog tri lika u jednom, u isto vreme je Isus i Bog i Boziji Sin. Zar ne?
Tako je.
Lepo. Korisno i neophodno. Bravo!
Tekst je potpuno i naivno nekritican prema ortodoksno crkvi i je ocigledno upucen neinformisanim citaocima, kao propagandni tekst u cilju nekriticnom afirmaciji pravoslavlja i jeftina propaganda u narativu “samo smo mi srbi i rusi ispravni, svi su ostali a narocito katolici zli”. Svet nije crno-beo (nasi su uvek dobri a oni drugi uvek zli), vec svuda ima i dobrog i loseg, pa trebamo biti kriticni i prema sebi i svojima. Samo ustrojstvo pravoslvlja – podela na nacionalne crkve je u suprotnost sa hristijanstvom. Bog je jedan za sve i srbe i grke , ruse i tako dalje, zasto se u pravoslavlju delimo na nacije – nacionalne crkve? To je tako zasto je grcka crkva – vizantijska to ispolitizirala, da bi tako imala uticaja na ostale narode u prvim vekovima hristijanstva, pa sve do dan danas. Upravljanje ortodoksijom je uvek bilo od grka u Carigradu. Ta politizacija nema veze sa hristijanskim nacelima. Kako su pojedini narodi dobili svoju crkvu? Tako sto su vojskom dosli pod zidine Carigrada (na primer Bugari), pa je Carigradska patrijarsija morala pod pritiskom maca da im prizna autocefalnost crkve. U ovom smislu politizacija pravoslavlja je velika i do danas, pa su mali narodi jos uvek sa nepriznatim nacionalnim crkvama – kao crnogorci, makedonci i do pre par godina cak i jedan brojan narod kao ukrainci. Dali je to propovedao sin bozji Isus Hrist (pravo ime Jeshua, jer je on jevrejin i nikad i nije bilo coveka koji se zvao Hrist) i kakve to veze ima sa prvobiitnim hristijanskim nacelima. U stvari pravoslavlje je isto kao i katolicizam bilo oduvek jako ispolitizirano, pa se je carigradski patrijarh (u istoj meri kao i papa) postojano mesao u politiku vizantije, spletkarili su oko dinastiskih borbi za presto itd. Medjutim, ti o tome ne si niti jednu kriticku rec napisao.
Оставићу твој коментар нека га има овде јер је дијагноза већине данас чије је мишљење обликовано школом, филмовима и вестима. Не слажем се са тобом јер ти је погрешан угао гледања. Даћу ти пар идеја-питања. Обједињена црква је код католика у православљу је аутокефална. Питање Бога је између нас (лично) и Бога, није црква представник Бога на земљи (као код Римокатолика) већ је црква заједница људи зато постоји аутокефалија као црква људи који говоре истим језиком. Управљање православном црквом је одувек било по епископијама јер су оне независне. Цариград је био централно место православља док није пало царство, од тада је центар православља пресељен на Свету Гору углавном заслугом српске властеле. Одакле ти да су црногорци и македонци народи? Један језик – један народ. Исус је говорио арамејским језиком, не јеврејским – гледаш превише Хистори канал. Ето, не бих превише трошио времена на овај коментар, погрешан ти је угао гледања али на њега имаш право.
Свако добро.
Поѕдрав Милоше,
управо сам сагледала ваш интервју у чачкалици, веома интересантна тема. С обѕиром да већ дуже врјеме истражујем порјекло својих предака и читам старе књиге и списе могу у потпуности да се сложим да уџбеници и историја сервирана у данашње врјеме је у потпуности иѕмишљена прича упакована како то одговара ѕападним и раѕличитим владајућим режимима у прошлости. Ваљда јер су ми преци увјек живјели на тим раѕграничним дјеловима православља и других религија приморана сам да кроѕ те приче схватим те раслике и увидим колико је православље уткано у наше гене и наш српски род. Право је чудо и понајвише, чини ми се Божја воља, да смо се успјели колико толико одржати као народ и надам се повратити нашим Православним врједностима. Стога желим вам све најбоље у будућем раду и истраживању. На крају ћу само да подјелим класичан примјер да је католичка црква уствари некад пратила у потпуности докторине Православља, наиме, прије пар година сам се нашла у наводно најстаријој баѕилици у Европи у цркви Свети Ђиовани Латерано у Риму ѕапрепастила сам се кад сам видјела сводове украшене Праволславним иконама.
https://markyanceyphoto.com/wp-content/uploads/2017/01/IMG_8701.jpg
Хвала вам на подршци. Ја сам као и ви у потрази за смислом. Ово доба епидемије даје човеку доста слободног времена за то путовање унутра у себе и уназад кроз време проучавањем књига. Превише је оних који намерно збуњују својим порукама и наша црква данас је пуна екумениста који намерно мењају смисао многих ствари. Са друге стране на руку им иде армија ”догмата” који фанатично главом климају на све што им се сервира без сећања и осећања. Биће овде још текстова на ту тему ако да Бог. Имао сам среће па сам у океану књига и људи некако налетео на пар правих који ми дадоше неки правац.
Истина је што кажете да је право чудо да смо се одржали с обзиром шта су нам радили и с обзиром да је сећање скоро па обрисано било после комуниста. Нема другог објашњења него да је сам Бог ту умешао своје прсте јер ми убоги нисмо ни способни, ни педантни да се сами избавимо. Тако да је то заиста чудо.
Треба радити на буђењу свести код људи пре свега проучавањем делова историје који су намерно бачени у помрачину, а затим враћањем православне мисли у душу народа али у новом обновљеном и практичном облику који је разумљив модерним генерацијама.
Интересантно за ову базилику али тога има пуно по Европи. Ако су негде преживеле фреске из пре 11.-12. века ствари постају јасне за оне који иоле познају православлавну симболику. Скоро се то десило у Далмацији, а видео сам на пар места фреске из Словачке и Чешке из доба пре крсташких похода.
Истина ће временом изаћи на видело, питање је да ли ћемо ми бити достојни истине.
Хвала пуно. м.
Кратко, јасно и практично. Прави приручник за 95 посто људи.Оних 5 посто су небитни. Они који паметују нека допуне и објаве; али све. Немој само да паметују са три реченице, о написаном је лако коментарисати. Пишите.,,,,,,,
Хвала Гарвило, то је и била идеја да се мало људи информишу а детаља има милион и можемо филозофирати до бесвести. Супротна страна то и хоће да бесомучно филозофирамо и да не извучемо никакав закључак већ да се ствар релативизује.
Хвала пуно. Свако добро Архангеле. :)
Један од разлога жеље за доминацијом код римокатоличког папе је његово позивање на светог Петра којем је Исус Крист рекао да је он Петар стијена, да ће на њему саградити Цркву коју ни врата паклена неће надвладати. Основни аргумент за насљеђивање је чињеница да је свети Петар смакнут у Риму, па од четвртог стољећа римски патријарх стално тражи право првенства у односу на цариградског, антиохијског, јерузалемског, александријског и остале ранокршћанске патријархе.
Од четвртог века нема више Римског царства на западу, латински се није користио од 4. до 11. века а и тада се користи само у цркви. Италија је под утицајем Гота и Франака и папа је тај који моли Римског цара на истоку за помоћ. Римски папа је до 1204. године учествовао на архијерејским саборима као један од епископа равне части са другима. Прича о расколу 1054. године је исконструисана, прави раскол се десио када су Франци освојили Цариград. Да би у каснијим вековима прикрили нечасни чин пљачке они накнадно конструишу нову историју и њено тумачење – па Петар стена, па filioque, па латински језик уводе…
Хвала.
Милоше похвале на труду. Гледао сам вас на чачкалици на ову тему. Нисам свештено лице и моја запажања су образованог мирјана. Приметио сам две ствари које су ми боле очи. Прво, некако сте дошли до закључка да у православни народ и црква не верују у сатану. То није тачно и врло је опасна теза. Па први акт сваког православног хришћанина је одрицање од сатане и његових дела. Он, или боље речено она, се баш упире из све снаге да народ поверује да је нема, а свуда је и стално око нас. Једино Бог, ако жели, може да је заустави. Друго, мислим да сте кренули негде на своју стану по питању Вјерују и проистицања Светог Духа. Ваше тумачење је песничко, а мислим да треба да видите са духовником да вам разложи да ту симболике нема. Ствар је чиста као сунце. Један млади Шпанац се убио менталном акробатиком покушавајући да ми покаже како они нису јеретици због “пре свих векова”. Са поштовањем, Душан
Православци свакако не верују у сатану, верују у Бога. Сатана је стилска фигура у текстовима светих отаца, он није стваран. Вера се не учи из књига, то је питање доживљаја и срца. Ја не кажем да сам у праву, ја само причам своју причу и оно до чега сам доашао. Свако има своју поезију, ово је моја.
Хвала, свако добро вам желим.
Господине Милоше, ценим ваш труд на овој теми, али мислим да сте се ‘саплели’ на једну битну ‘препону’. Наиме, у вашем интервјуу за ,,Чачкалицу”, кажете да сте се, изучавањем прошлости борилачких вештина сусрели са научним приступом изучавања историје. И то је за похвалу, али мислим да сте тиме изреченим сами себе покопали.
Овај чланак, као и снимак са ,,Чачкалице”, се баве чињеницама. Дакле, тема је разлике између православаца и римокатолика. Иако они имају различита уверења и обичаје, ова тема се не бави тиме ко је у праву. На пример, како сте и сами написали, разлика у спремању Причести је та што православци користе квасан хлеб, а римокатолици бесквасан. То је чињеница, а ко је ту у праву и чије је хлеб богоугоднији, сасвим је небитно за ову тему!
И онда долазимо до дела када кажете да, за разлику од католика, православци не верују у постојање Пакла и Сотоне, већ да су то, како сте објаснили у коментару изнад ,,стилске фигуре у делима светих отаца”, па онда додате да: ,,не кажем да сам у праву […] свако има своју поезију, ово је моја.”
Ту, господине Милоше, сте пали на великој препони. Ова тема се бави чињеницама, и наслов овог чланка је ,,Разлике између православне и католичке цркве”. Дакле, у овој причи је небитно да ли ВИ лично мислите да пакао постоји. Небитно је да ли ЈА лично мислим да ли пакао постоји. Битно је мишљење две стране из наслова овог чланка. А званичан став православне цркве је да Пакао, Сотона и демони буквално постоје. Другим речима, то што сте написали је грешка у чињеничном смислу.
И самим тим што сте ви убацили своје личне ставове, а представили их као чињенице, ту се цела ова ствар распада као кула од карата. Како онда човек да верује остатку чланка, када је сад јасно да овде није научни приступ на делу, већ лично мишљење?
Драги Михаило,
Питање квасног хлеба је веома битно. Свети Сава каже у Номоканону да је квасни хлеб уствари Тројство – брашно, вода и квас, док римокатолици користе бесквасан хлеб јер су они негирали Светог духа (квасац). Чуди ме да то не разумете.
Ја сам то рекао у коментару. Свако може да има своје мишљење али она нису једнака. Моје мишљење и уверење се обликује кроз истраживање и проучавање. Посвећен сам томе и пишем онако како сматрам да је истина, ништа друго само истина. Ја нисам убацио своје личне ставове како пишете већ своје мишљење засновано на ономе што проучавам.
Шта је званичан став православне цркве то ви не знате, нити је црква то на такав начин изјавила. Запитајте се колико је догма католичке цркве утицала на тумачење и писање појединих свештеника и епископа? Колико екуменизам има везе са учењем Светог Саве? Ја могу да кажем да осећам снажно присуство демона, Сатане и пакла али они нису стварни већ се користе за описивање негативних енергија и тенденција у свету и животу.
Драго ми је да се интересујете и да желите да будете ”коректни” и ”објективни” али мене интересује само истина а не да ли ће то некога увредити. Због ”коректности” смо изгубили себе, своју историју више не знамо а и допустили смо и да нам се деси Јасеновац.
Свако добро од Бога вам желим, идите са анђелима.
Текст је доста добар. ПРИМЕДБА: Ћирило и Методије нису описменили нас Србе јер наше писмо је винчанско и ми се нисмо доселили у седмом веку. Ми смо староседеоци овде запамтите то једном за свагда.
Хвала. Ми смо свакако староседеоци међутим пре Ћирила и Методија наши су писали латински и грчки за време Римског царства. Вичнанско писмо није прочитано, нити сам наишао на неки доказ да га је неко прочитао. Постоји сличност са ћирилицом али нема записа. Немојте ми ту агитацију овде на сајту. Пре бусања у груди могли би прво да научимо да ишчитамо старословенски из доба Светог Саве, па тек онда да причамо о Винчи.
Умем и ја да маштам и имам лепе жеље, али се базирам на ономе што се зна и што је потврђено.
Пишете у једном одговору да је “римски папа до 1204. године учествовао на архијерејским саборима као један од епископа равне части са другима. Прича о расколу 1054. године је исконструисана, прави раскол се десио када су Франци освојили Цариград”? То није тачно. Мало је познато, јер се то крије, да ниједан римски папа није никада лично учествовао ни на једном Васељенском сабору, а било их је 7 (8). То се лако проверава увидом у оба издања Liber Pontificalis, или текстове кредибилних црквених историја. Римокатоличка шизма је отпочела 1054. године, то је чињеница коју не оспорава ни Источна, а ни Западна црква, али је чињеница и да је падом Задра 1203. и протеривањем византијског стратега Далмације, као и освајањем Цариграда 1204, Римска црква први пут практично показала своје амбиције. Њен утицај, али само унутар зидина Константинопоља и два мања града на обали осећао се до средине 13. века, да би до пада Цариграда под Турке – био безначајан. Ваш текст има одлике добре синтезе, али у њему има доста дискутабилних места. Можда следећа редакција буде успешнија, што Вам искрено желим
Не слажем се са вама. Папа је био присутан и слао је своје легате чак и после 1054. године што је главни доказ да шизме није било тада. Погледајте рецимо https://www.youtube.com/watch?v=-OodIAtPfgo
Да шизме није било у то време не тврдим само ја већ многи други аутори од којих највише ценим горе наведеног оца Романидеса, грчког историчара.
Такође ваша идеја да је Liber Pontificalis кредибилна црквена историја је у најмању руку наивно.
Идите са анђелима. Свако добро вам желим.
Од увек сам се питао зашто српски владари тог доба носе титулу “кнез” а не “цар” (изузев цара Душана), а сада је јасно да је то због тога што су територије којим су управљали биле део Ромејског царства и царем у Цариграду.
Немањићи никада нису носили титулу кнеза, они су били краљеви, деспоти, севастократори, а Душан и Урош су били василевси (цареви). Лазар је био цар јер је наследник цара Уроша међутим због сукоба са султаном који је имао претензије да буде нови цар (василевс) он узима симболичну титулу кнеза (кнеза небеске војске).
У време Немањића Срби доминирају ромејским царством све до његовог пада под Турке.
Autor kada kaze katolici Misli na Rimokatolike. Treba imati u vidu da su
svi hriscani saborni- na grckom katolikos kako se uostalom i naziva
Gruzijska pravoslavna crkva. Nemacki i skandinavski katolici imaju
jasan otklon od rimokatolika.
Драги Зоране нема потребама за сувишним дефиницијама и смућивању народа. Грчка и римокатоличка црква то изузетно добро раде већ дуги низ времена. Јасно је свима на шта се мисли али хвала вам што сте то још боље разјаснили.
Идите са Анђелима.
добар текст, али морам да придодам :
– у 10 Божијих заповести се види разлика између Источних ( нису сви ПравоСлавци) и Западних Хришћана – код њих нема друге, не глуми Бога на Земљи, што управо Папа ради својим верницима, понаша се као Божији Син
– Ћирило и Методије су папски изасланици, нису нас тада већ увелико писмене описменили, него су нам мењали Азбуку и од ње правили простији дериват – ћирилицу, што је један од разлога зашто не разумемо претке
Hrišćanstvo je čistije i punije u katoličkoj crkvi. Naprotiv, pravoslavna je ta koja je mračna i slavi smrt. I tapka u srednjem veku. I uvek nekako slušamo kritike na račun katoličke crkve, od strane pravoslavaca, nikada ali nikada nije obrnut slučaj.
Истина католици мање јавно нападају православље али зато тајно сплеткаре и сваких пар деценија организују неко ново клање, логоре, бомбардовање или барем санкције.
Идите са анђелима.
Molim te objasni mi ovo kazes ” Ипак има много суштинских разлика. Рецимо католичка црква говори о “безгрешном зачећу” богородице,”
Zar nije i u pravoslavlju isto verovanje u ” bezgresno zacece ” ili ja nesto nisam dobro razumeo ? Pozdrav.
Колико се ја разумем ради се питању да ли је Марија-богородица безгрешно зачета и да ли је она била грешна.
wikipedia
Безгрешно зачеће (лат. immaculata conceptio) је догма римокатоличке Цркве, коју је формулисао папа Пије IX 8. децембра 1854. (Була Ineffabilis Deus), а преузео Други Ватикански Концил (1964. у конституцији Lumen Gentium, 56-59), по којој је Дјева Марија слободна од сваке мрље или последице од прародитељског греха, самим својим безгрешним зачећем.
https://www.bitno.net/vjera/formacija/dogma-bezgresno-zacece/
https://zir.nsk.hr/islandora/object/kbfst:125/datastream/PDF/view
Милоше, морате разликовати Васељенске саборе од локалних (на истоку и западу). Ни на једном од 7 Васељенских сабора (последњи VII, одржан је 787) нису присуствали римски епископи /папе, од грчког “папас”/ јер су у Цариграду сматрани издајницима због синергије са Францима и Готима и склоности девијацијама изворне ортодокссије. Погрешно сте разумели да сам ја папске биографије Liber pontificalis, сматрам кредибилним црквееним историјама! У папским биографијама се управо за сваког од њих каже да није био учесник Васељенских сабора, а за једног да је покушао, али га је Цар стрпао у затвор. Што се тиче кредибилних црквених историја, игноришите Баронијусову писану под утицајем триденских римокатоличких фантазија. Држите се грчких и руских аутора! Све најбоље!
Jako mi je zao sto je ovaj tekst prvi koji vam se ponudi kad pokusate vise saznati o razlikama medju nasim crkvama, jer ce veliki dio katolika odustati od daljnjeg pretrazivanja uz misljenje da su i ostali pravoslavci ovakvi. A nisu, divni su ljudi zbog kojih sam i htjela saznati vise o razlikama. Isla sam naivno i bez losih namjera da istrazim vise o pravoslavlju, al kroz ovaj tekst ste samo pokazali svoju netrepeljivost prema katolicima i zao mi je na izdvojenom vremenu. Pokusali ste nametnuti osobne stavove prikrivene toboznim cinjenicama za koje se vecina naknadno slozila da nisu istinite. Zao mi je da ce netko tko nije upucen u katolicku crkvu stvoriti losu sliku o njoj na osnovu vaseg teksta. Mi smo jedna religija kojoj je temelj utjelovljenje Bozje rijeci i u cijem je sredistu Krist. To je temelj koji stavljate u drugi plan a bavite se politikom i ratovima. Ako je netko pravi vjernik i istinski osjeca i zivi po milosti Bozjoj, te odlazi na liturgije/mise jer osjeca da mu je to istinski potrebno onda nece imati ovakve stavove. Papa nije Bozji sin, svecenici su predstavnici Crkve koje iznimno cijenimo jer su posvetili svoj zivot Bogu i pomazu nam da se i mi duhovno izdignemo, ali to nije strahopostovanje nego iskreno postovanje. Predstavljate katolike kao nekoga tko se boji svojih poglavara, al mislim da niste nikad poslusali nijednog svecenika. Biblija je jedna i jednaka za obje crkve, i mozete je sami procitati i protumaciti, ali kad bi shvatili Bozju rijec onda bi postovali i ostale religije a ne dijelili se medju svojom.
Ratovi i politika su donijeli toliko zla i ima ga u svakom narodu, ali to ne mijesajte sa istinskom vjerom, jer ona je cista suprotnost. Nadam se da cete ostaviti svoju sujetu po strani i pokusati shvatiti temelj nase vjere. Svima nam u danasnjem vremenu treba vise ljubavi i Bozje milosti kojom cemo se izboriti protiv duhovne propasti kojoj na ovaj nacin ocito idemo.
Lijep pozdrav.
Анита, ви сте у ову тему тек ушли тако да мислим да сачекајте мало, проучите све мало дубље. Оно што ви видите данас је површински слој католичке цркве која је обукла своје хуманистичко модерно рухо. Вук длаку мења али ћуд никада. Размислите ако је тако како ви причате зашто се тражи проглашење Степинца за свеца? Шта ћемо са Јасеновцом и јамама? Јесу ли то само неки лудаци или је то била државна и црквена политика?
Ја немам никакву нетрпељивост ка католицима. Ово није питање појединаца већ питање историје. Ја пишем православцима да не прогутају екуменску пилулу.
Елем, ништа ми не верујте све сами проучите. Само вас молим немојте посветите мало времена теми и трагајте дубље.