Ostao sam u Srbiji jer nisam hteo da mi deca govore nemačkim jezikom. Mogao sam da odem, pola moje porodice je tamo, pola ovde. Išao sam godinama, na razna mesta i tražio najbolju zemlju, čitao analize i proučavao zakone. Malo je falilo da ostanem preko, ali ipak sam rešio da probam još jednom iz sve snage i ako ne uspem onda idem. Nisam otišao.
Ja sam deo onoga što zovu “izgubljena generacija”. Kad je bilo naše vreme da pravimo porodice, da pokrećemo firme, da osvajamo medalje, da pravimo decu, da putujemo, da cvetamo, e tada su počele sankcije i ratovi koji su trajali celu jednu dekadu. Cvetanje je odloženo do daljnjeg. Većina cveća više nikad nije cvetalo, mnogo ih je uvenulo, a neko je procvetalo kako cvetovi retko gde cvetaju.
Možda nećete biti u prilici da prođete zapad u meri kojoj sam ja, možda ćete biti zauzeti poslom i vraćanjem kamata, možda će vam deca već biti u školi kada skapirate neke stvari… zato pročitajte.
Iznerviram se kada u našim medijima čitam kako je “preko” bolje, kako teče med i mleko ili kada vidim one članke “koja je zemlja najbolja za život na svetu”. Članke tipa “Srbija na poslednjem mestu u… “ neću ni da pominjem. Ljudi koji pišu te stvari obično nisu pomerili dupe iz Srbije i projektuju svoje jadne živote u tekstove koje pišu. Žalosno je što takve poruke pola naše omladine drže u stanju polu-paralize i iščekivanja. Niko ne bi ništa da pokrene jer se „ne isplati“ i nema pravde.
Čitao sam sjajnu knjigu Nasima Taleba „Crni labud„. To je filozofska rasprava o lažnom narativu ili floskulama koje se koriste u statistici. Recimo mediji i knjige potenciraju priču o uspehu malog broja startupa, pa onda mi mislimo da je to prava stvar za uspeh u životu. Istina je da možda 1% startupa uspe i o njima bruje mediji i pišu se knjige. Ipak, onih 99% koji finansijski propadnu nikada ne dospeju na naslovne strane jer to nikom nije zanimljivo. To je primer lažnog narativa.
Tako 1% naših ljudi koji odu u inostranstvo naprave sjajan uspeh i o tome svi pišu. Potenciraju priču o uspehu iz snova i time hvataju u zamku 99% ovih ostalih koji „preko“ u najboljem slučaju završe kao robovi modernog doba, radna snaga sa osnovnim beneficijama. Niko ne spominje tužne priče, život na socijalnom, tugu, rasturene porodice, otuđenost, dugove… Znate, uspeh preko noći nije normalna situacija, to je anomalija. Taj 1% je ili imao sreće ili bio izuzetan po svim merilima i vrlo verovatno bi uspeo i u Srbiji da je ostao. Ako si vrhunski stručnjak, sportista ili ako imaš jake veze tebi je uspeh svuda gotovo zagarantovan.
Ono što treba da znate je da bez znanja jezika i nekog zanata, teško da ćete dobiti preko neki dobar posao. Učenje jezika i zanata je skuplje kada odete preko zato gledajte da sa tim završite kod kuće.
Za mene je Srbija startup raj
Jednom prilikom smo bili u Beču. Zakupili smo predivnu vilu u Alte-Donau delu grada. Vlasnici vile su imali trampolinu u dvorištu pa se naš mali igrao sa njihovom decom a mi bi smo ćaskali. Muž je bio austrijski visoki diplomata, a žena je radila kao učiteljica u internacionalnoj školi. Proveli su 15 godina na radu u Mozabiku i vratili se u Beč.
Ćaskamo tako. Zna on da se ja bavim web-om i ja objasnim da gledam da možda sa porodicom pređem u Beč. On se oduševi, ponudi da klinac krene u tu internacionalnu školu i tako to… bog zna kako. Međutim, kako priča dalje odmiče kaže da je on sve svoje pare napravio u Mozambiku i kako to ne bi tako uspeo u Beču jer postoji čvrsta zakonska regulativa, velika konkurencija i da šta god da uradiš uvek neko ima više para i može da napravi bolje. Reče mi da je iz njegovog ugla možda lakše napraviti posao u Srbiji. Jer tamo tržište nije zasićeno, pola zakona je realno idi-mi-dodji-mi a za mnoge nove stvari nema pravila. Reče mi da to treba imati u vidu kada prelaziš iz Srbije u Beč. I tu se ja zamislim…
Znao sam da je čovek u pravu. Tamo te niko ne čeka raširenih ruku. Sve pozicije na suncu su već zauzete, ali možeš da se smestiš negde u senku. Sve je skuplje i treba ti puno novca da bi uspeo preko. Jedan prosečan programer tamo košta 3x više neko u Srbiji, poslovni prostor košta 4x skuplje, porezi su veliki, već postoje firme kao tvoja ali one su na domaćem terenu sa svojim prijateljima i vezama. Sa druge strane, internet ti danas omogućava da radiš odakle hoćeš. Možeš iz svoje sobe pokrenuti web shop za ceo svet.
Srbija je jedno od najboljih mesta na svetu da pokrenete IT posao. Često slušam podcast-e bogatih amerikanaca kako je život recimo na Tajlandu ili Ekvadoru sjajan jer su cene neverovatno niske. Recimo plate zaposlenih, privatni lekari, privatni vrtić, kupovina stana… Međutim, kada uporedim te cene to je slično kao kod nas.
Jednom prilikom sam hteo da prebacim posao u San Francisko, ali sam shvatio da mi za taj pokušaj samo u prvoj godini treba najmanje 150.000 $ jer prosečan programer košta 4.000$, a zakup prostora je skoro 10x skuplji.
Pa onda neko kaže “jeste, ali vidiš koliki su porezi ako otvorim firmu odmah sam propao..”. Pa ko te tera da otvaraš firmu u Srbiji? Prvo pokreni posao pa ako krene ti onda otvori firmu. Ili otvori US ili Hong Kong firmu i vodi posao online iz Beograda. Biraj gde ćeš da platiš porez. Sa stranom firmom nemaš problem oko Paypal-a. Koristi Upwork. Lakše ćeš ovde naći kvalitetne ljude da zaposliš i koštaju 2-3x jeftinije. Imaš prednost domaćeg terena, koristi to. Živi lokalno, radi globalno.
Nisam jedini koji je ovo primetio. Veliki investicioni fondovi su bacili oko na startup-e u Srbiji, brojne inostrane agencije za zapošljavanje su vrlo aktivne preko Infostuda, ima i stranih firmi koje su prebacile većinu svojih zaposlenih kod nas. Na kraju znam nekoliko domaćih startupova koji biraju da u Srbiji plaćaju porez na dobit.
Tužne priče i čežnja
Kada odeš u Evropu, uvek se oduševiš kako sve funkcioniše i kako su ljudi ljubazni. Trebaće ti godine da shvatiš da je taj osmeh poslovan i da je okolina nažalost često šovinistička ispod sjajne glazure. Čast izuzecima. U Evropi ćeš uvek biti dođoš u prvoj generaciji. Možda će tvoja deca biti prihvaćena, ali kod tebe će uvek prepoznati taj akcenat.
Obrati pažnju u koju zemlju ideš jer je bitan mentalitet. Većina zemalja Evrope je imala loše vladanje za vreme II svetskog rata jer neki su narodi tada nestali… I danas malo-malo pa imigranti su problem. Moraš paziti da ne stradaš u nekom novom “lovu na veštice”…
Ako mislite da odete preko da radite jeftinije, džaba se ložite jer to nije put. Sirijaca i Avganistanaca ima milion, a pre njih su došli kinezi, filipinci, turci i indusi koji rade za male pare. Imaj u vidu da i u zemlji u koju ideš, takođe imaju nezaposlene i da jedva čekaju tebe i tvoju porodicu na socijalnom.
Da se razumemo ja obožavam da putujem. Volim Evropu, prošao sam dosta zemalja, volim da učim jezike, visim po muzejima i uživam u restoranima. Ali, biti turista i biti gastarbajter su dve potpuno drugačije stvari. Ja dođem na par nedelja, imam novca i slobodnog vremena. Svi su ljubazni i život je lep. Sasvim je drugi ugao gledanja kada kreneš da tražiš radno mesto, kada ti deca krenu u školu, kada uzmeš kredit, rentaš gajbu ili radiš dva posla istovremeno.
Upoznao sam neke naše ljude koji rade preko, pažljivo slušao i proučavao njihove sudbine. Nije sve u visini plate. Ima tako mnogo tužnih aspekata tog “uspeha” preko grane. Po nekoliko njih živi u iznajmljenim stanovima, bez dokumenata ili sa privremenim dozvolama boravka. Mnogi nemaju decu, jer nema se vremana i juri se taj novac. Da ne pominjem one jade koji ostave decu kod baba i deda u Srbiji, a oni odu u beli svet da zarade. Često ta deca odlutaju u tamne koridore života i uglavnom nikad ne oproste svojim roditeljima.
Jedna od glavnih poruka je da se ide u inostranstvo jer je tamo bolje. Zašto je normalno otići iz zemlje i ostaviti svoje roditelje? Zašto to učimo svoju decu? “Neka sine ti se spasi, pusti nas…” Gluposti. Valjda je normalno da se porodica drži zajedno, da moja deca rastu sa babom i dedom? Zar je bolje plaćati i odvoditi decu u vrtić? Zar je bolje plaćati bebisiterke?
Amerika je tek posebna priča. Znam za ljude koji nisu mogli ni roditeljima na sahranu da dođu zbog papira. Znam za jedan dobrostojeći par koji se vratio jer je žena zatrudnela, a tamo trudnoća može da košta i 150k ako se malo zakomplikuje. Vratili se da se žena porodi, sa idejom da će se posle opet vratiti tamo. Mnogi ovde dolaze da popravljaju zube.
Da ne pričam o psihologiji. Čežnja je zajebana emocija. Tamo si kao uspeo, a čezneš za ovim ovde, …za porodicom i prijateljima. A, onda kada dođeš pljuješ sve ovo ovde, hvališ ono tamo preko i svoj uspeh tamo. Posle se vratiš i opet ko hrčak uđeš u onaj točak da ga zavrtiš, znaš da po njihovim merilima nisi bogat, udari te čežnja i sve iz početka. Malo šizofreno…
Pre nego što odeš molim te da pogledaš “Hoću kući” serijal emisija Al Jazeere koja govori o našim ljudima koji su se vratili iz inostranstva. Takođe, pre nego što odeš molim te da prelistaš malo sajt “Priče sa dušom” i da vidiš da nije sve crno.
Šta znači uspeti u životu?
Pitanje je šta ti u životu smatraš uspehom? Ako je tebi uspeh da dobijaš redovno platu, da imaš za pojesti, obući i na more otići onda ok, ali realno to je samo zadovoljenje osnovnih životnih potreba.
Ako znaš nešto da radiš, ti možeš pokrenuti svoj posao. Ako ne znaš, onda se obično moraš negde zaposliti. Na zapadu je to sve isto. Ja tamo ljude delim na vlasnike i radnike. Vlasnici su obično starosedeoci koji u svom vlasništvu imaju nekretnine ili uspešne firme. Radnici kod njih dobijaju platu i od njih rentaju gajbe. Da bi uspeo moraš pokrenuti svoj posao ili postati vlasnik nekretnine. Tek tada hrčak može ponekad da preskoči svoj točak, da ima slobodno vreme i da malo uživa u životu…
Da li me pratiš? Dakle, firma ili nekretnina! Sve ostalo je privremeno. Možeš ti privremeno biti na sjajnoj plati kod nekoga, konobarica ili programer to je potpuno nebitno. Ali, pravi uspeh je biti svoj na svome, biti gospodar svoga vremena. Prosečne plate na zapadu su velike u odnosu na Srbiju, ali u odnosu na zapad to nije previše novca. Potrebno je mnogo više da bi uopšte prišao srednjoj klasi tamo. Za početak trebaš biti vlasnik svoga stana ili da imaš svoju firmu jer to obezbeđuje laganu akumulaciju kapitala. U suprotnom, bolje se vrati nazad kući i sa tim parama koje si zaradio preko napravi sebi ugodan život ovde.
Ovde ne moraš napraviti milione da bi bio bogat, dovoljno ti je deset puta manje novca da bi imao taj životni stil milionera jer Srbija je jeftinija. Nije bogatstvo u parama, već u slobodnom vremenu, u druženju ili kad se baviš onim što voliš. Kad ti je porodica zbrinuta i kad ste svi zajedno.
Geografsko-klimatske prednosti
Geografski naša zemlja je jedna od najlepših u Evropi. Nije zaleđena, nije ispod nivoa mora, nije kamenita, zelena je i klima je umerena. Ovde rodi sve što posadiš. Bio sam u Belgiji, pola godine kiša. Bio sam na Kipru, pola godine pustinja. Imam drugare koji žive u Francuskoj, pa jedva čekaju da dođu do nas i vide sunce. A, šta onda reći za još severnije zemlje?
Imam drugara u Los Anđelesu, jednom pričamo telefonom i on nešto u depresiji. Pitam ga, šta ti je? On kaže kako se smorio jer svi idu negde u Grčku ili Italiju na odmor a on nigde. Ja mu kažem “pa dobro čoveče ti si u LA”, ali on kaže kako mu zbog toga treba 20.000 dolara da bi došao do Grčke jer on ima troje dece i ženu, za njih mora da plati avio karte, pa mora kredit da plaća za gajbu… Interesantan ugao gledanja na letovanje. Mi smo okruženi lepim zemljama za letovanje…
Jadikovka o kriminalu, političarima i pokretanju posla
Kažu kako je ovde veliki kriminal. Eh, pa ima ga i tamo. Evo na primer, moj rođak živi u Strasburgu. To je glavni grad Evrope, tu je Evropski parlament… Jednom pričamo telefonom i on mi zaprepašten priča kako su dva turka koji su vlasnici nekog lokala brze hrane tukli jednog francuza pola sata na ulici. Masakr, tukli ga i nogama i palicama. Komšije su zvale miliciju dva puta. Čovek krvav ostao da leži na ulici, posle 40 minuta se probudio, ustao i otišao. Milicija nikad nije došla jer nisu imali slobodnih vozila u tom trenutku. Jebiga, svuda u svetu imaš Karaburmu i Dedinje.
Neko kaže kako su naši političari veliki lopovi, kako je Vučić nesposoban, ima ružna usta i kako… Šta me briga kakva su mu usta i da li je lep? Mogu ja da ga ne volim, ali treba da poštujemo instituciju predsednika države. Znate… mi još uvek imamo državu, a možemo i da je nemamo. Taj predsednik je do pre jedan vek bio turski beg ili austrijski kaiser. Držite do sebe i prestanite da pridajete toliki značaj političarima. Nisu oni toliko sposobni, ni pametni. Njihov uticaj na vaš život je minoran, ali su sjajan izgovor da nikada vi ne budete krivi.
Neko kaže “idem zbog stranačkih lopova jer sve ide preko veze…”. Kakve veze ima da li je na vlasti Nemac, Turčin ili Srbin? Ko je na vlasti nema veze sa mojim patriotizmom. Ja ću gledati da se snađem u svakom slučaju i svakako ne očekujem da me neko od njih zaposli. Hvala meni ne treba. Jel vama to treba?
Mislite da političari na zapadu ne kradu? Da nema korupcije? Kradu, ali je to pravno bolje pokriveno. Pitajte pravnike videćete da pravda i pravo nisu isto. Kada provedete dovoljno vremena na zapadu, tek onda počnete da primećujete njihove političke zavrzlame. Ta priča oko krađe je zapadna floskula. Kakve veze ima što je Gadafi ili Sadam imao milijarde kada je narod živeo u miru, zdravstvo i obrazovanje bili besplatni i biznis cvetao? Jel sad bolje posle bombardovanja? Stigla je demokratija? Nije prihvatljivo da politički vođa ima milione, ali je prihvatljivo da zapadna sila koristi poreske milione za osvajanje drugih zemalja?
Treba da znate da cenite ono što imate. Ako sediš u kafiću i žvaćeš slamku nemoj da se žališ na državu kako nemaš posla. Sedi tu i samo shvati da ti ustvari uživaš. Toga nema u Evropi, tamo su kafići prazni u toku radnog dana. Ustani i uradi nešto ako umeš i želiš. Samo nemoj da kukaš.
O demagogiji i demokratiji
Morate imati u vidu da je naša zemlja izgubila par ratova i da smo mi kao društvo zbog toga u depresiji. Mnogi se nisu dobro snašli. Ipak, to ne znači da na ulicama Pariza nećeš videti prosjake, Nigerijce koji prodaju satove, prostitutke iz istočne Evrope.
Ide mi na živce demagogija koje se koristi u obliku raznih tumačenja definicija demokratije, slobodnog tržišta i slobodnih medija. Demokratija to je kada u medijima objasne i onda to većina aminuje. Investicije su kada stranci dođu i dobiju promenu zakona i subvencije. Slobodno tržište to je kada su njihovi proizvodi jeftiniji i naše fabrike propadnu, a slobodni mediji su tu da nam sve to objasne i začine sa farmama, crnom hronikom i predviđanjima o kraju sveta.
Naša zemlja izgleda loše samo kada se poredi sa zemljom kao Nemačka, ali to je opet relativna stvar. To je kao da porediš babe i žabe. Nemci su tačni, precizni, plaćaju porez, poštuju zakon i jako se brinu o integraciji – treba imati u vidu da je par vekova inkvizicije učinilo čudo za mentalitet i efikasnost zapadne Evrope. Meni recimo ne odgovara što je sve tako striktno tamo, što su ljudi tačni i hladni… ali sa druge strane zato kod njih nema rupa na putevima kao kod nas. Mi smo na pola puta između istoka i zapada, kod nas ima više korupcije, ali zato je život ležerniji. Kafići su puni, ljudi se više smeju i plaču, malo je haotično…
Dugo sam bio poniženi zarobljenik tih floskula, ali sam na kraju shvatio. Ima tu malo političke propagande koju pojačava lokalno izazvan eho. Mediji nam objašnjavaju kako smo nekulturni, nedemokratski, nazadni i mi se non-stop trudimo da budemo bolji i konačno uđemo u tu Evropu, a oni nas žedne prevode preko vode. Učite istoriju. Ta demokratska Evropa je pre 50 godina besila naše ljude na Terazijama, a danas nas uče demokratiji. Imamo mi i demokratiju i kulturu, ali sedimo hipnotisani za televizorom i internetom.
Što se mene tiče najvažniji spomenik Evrope u Beogradu. Podsetnik da se ne zalećemo.
Postavlja se pitanje da li treba da idemo u Evropu. Ja nemam nedoumicu, jer znam ko sam, imam svoju slavu i meni ne treba vest na TV-u da mi objasni da sam “evropljanin”. Dragi moji uzmite mapu, Srbija je u Evropi poslednjih par miliona godina.
Poruka za kraj
Nekim ljudima bi bilo dobro svuda, i u Srbiji, i u Americi, jer umeju da se snađu ili su izvrsni u nečemu. Nekim ljudima ne bi bilo dobro nigde ni u Srbiji, ni u Americi. Neki ljudi ne umeju da cene ono što imaju, a mnogi ne znaju šta žele… a internet je idealan medij da se ta poruka amplifikuje i prenese svuda. Otuda osećaj očaja.
Drago mi je da ima puno mladih ljudi koji su iskoristili ovu situaciju i žive lokalno a rade globalno. Govorim o desetinama hiljada ljudi. Samo na upworku ima preko 30k naloga iz Srbije. Jednom je neko lepo rekao kako odlaskom „preko“ ti ustvari jedan set problema menjaš drugim setom problema.
… I nemoj da kukaš, ništa ti niko ne duguje zato što si ti završio fakultet. Nemoj lupetati gluposti o tome. Moj kum je moler. Odličan moler. Jednom prilikom sam imao mogućnost da mu sredim posao na zapadu. Pa smo pričali i računali koliko bi zaradio tamo, međutim kada se sve sabere njemu se nije isplatilo. Kaže “zaradio bih malo više, ali ne bih bio sa porodicom”. Eto, zna čovek zanat. Ne znam ni jednog dobrog majstora koji ima problem da nađe posao. Svakog od njih moraš da čekaš par nedelja da dođe da radi kod tebe.
Moja poruka je da nije do zemlje, već je do vas i načina kako gledate na stvari. Ostani i pokreni se. Ne kukaj.
Ili idi, jer čovek nekad mora otići da bi se vratio i neke stvari shvatio.
Jednom prilikom nama je malo falilo da odemo. Razgovaram sa kevom i objašnjavam kako sam to zamislio i kako ćemo prvo mi, pa ću odmah zatim nju povući kod nas za par meseci i tako to… Ona me gleda, sve odobrava i kaže “Važi sine, ja hoću sve što ti misliš da je najbolje, ali … molim te obećaj mi da ćeš me sahraniti u Beogradu…kod mame i tate”. Eto jebiga, kako dalje…
Ja ne idem nikud. Branim ovaj kamen. Vi kako hoćete…
Jako dobar tekst i slazem se prakticno sa svim napisanim. Jedino mi i dalje nije zasto zasto se tako mali broj ljudi vrati nazad jednom kada odu u inostranstvo…
Kako ti nije jasno ? Osnuju porodice i pocnu da rade negde po nekim supermarketima ili sta god i shvate da ne mogu pruziti sebi nista ukoliko se vrate.
Tekst susta istina stanja I razmisljanja u Srbiji.Nije poenta u politicarima vec razmisljanje da je tamo negde uvek bolje.Deca odrastaju sa tim razmisljanjem roditelja …Bilo gde …nebitno.A tamo negde tretiraku ljude kao stoku,zamorcice ,cipuju,truju.Ceo zivot rintaju zarad novca koji posle trose na lekove jer obole ..Imam troje dece I najstarije je zavrsilo akademiju umetnosti odsek Violina..Dobijala je ponude za preko Dubai,Italija,Austrija,Bugarska,da ne redjam dalje ali je odbila..A odg je :“Mama ako odem tamo nisam njihova,a kada se vratim vise nisam ni svoja.Nigde ne pripadam ako to uradim I ne zelim da mi niko stavlja zig na celo..Ako u Srbiji nemogu da nadjem posao u struci onda cu probati nesto drugo.“Sad se zaposlila I radi u skoli predaje violinu.Poenta price je ucimo decu da budu slozna da se drze zajedno da pomazu jedni drugima da cene sto su Srbi u Srbiji I umesto da gledaju preko komsijinog plota koji vozi dzipove I ima kucerinu(a u kreditima je do guse)da grade svoju vilu Vilekulu I cuvaju porodicu.Porodica I prijatelji su ono sto je stub svega.
Хвала Рената,
Ја као и многи други сам постао свестан замке одласка преко гране тек када сам добио децу. Тек тада човек отвори очи и помисли ”хеј па шта ми овде радимо?”. Зар није нормално да деца буду поред вас до краја ако постоји сложност у породици? Зар није нормално да гледате своје унучиће како расту? Зар да им ми своју децу шаљемо да им рабе душу и тело тамо преко за паре? Замка је у томе што су нас убедили да нам треба много више него што нам заиста треба. Новац је постао важнији од љубави.
Монах ми једном рече ”Знаш сине, Ђаво никада не вара људе. Не… он тргује. Он ти понуди нешто за твоју душу и ти ако пристанеш ти си сам пристао… Зато знај нико ти ништа не може док не пристанеш… Немој па се не бој.”
Слажем се са вама децу треба учити да се помажу, објашњавати им шта су погрешни узори, а шта су исправни. Шта ће ти посао ако губиш конакт са породицом? Шта ће ти паре ако губиш себе?
Ми као родитељи треба да их науружамо знањем, вредностима и да им дамо нешто у руке… неки занат, посао, вештину, некретнину, познанство… јер заједно смо јачи. Славска свећа мора да гори.
Држим вам фиге да успете да одржите породицу на окупу и одупрете се. Даће Бог јер је исправно.
Fenomenalan tekst! Istinit. I tačno je:“pravo i pravda nisu isto“!
Kada sam shvatila da Justicija pored poveza na očima često ima isti i na ušima, onda sam preuzela odgovornost za sopstveni život.
Najveći procenat naših ljudi odlazi jer nema posao i kad nadju bilo kakav posao oni se zadovolje i vreme prođe po šoping molovima i nikada ne stognu sa racionalno porazmisle. Na žalost i pored sve nostalgije onaj osećaj beznadežnosti bez posla je jak i dugo ostaje u grudima.
Mozda zato sto im nije lose gde su…
Upravo tako, a ja bih dodao, po meni, kljucnu stvar, zivot bez stresa.
Brat mi zivi godinama u inostranstvu, i za razliku od vecine gastarbajtera ima kancelarijski posao u drzavnoj firmi. tj., kao sto se ljudi po sposobnosti i snalazljivosti razlikuju ovde, tako se nasi ljudi razlikuju i tamo (sto je i normalno). Ja sam za razliku od njega, kao i pisac eksta, odlucio da ostanem i napravim nesto na rodnoj grudi, i moze se reci da sam za nase prilike delimicno i uspeo u tome. Kad se povuce crta, ja vecim delom godine zaradjujem vise od mog brata, ali za razliku od njega nemam ni radno vreme i svakodnevno sam izlozen pritisku i tenzijama, koje ti pruza poslovno okruzenje u Srbiji. Tako da kad bih mogao ponovo da biram svoj put, definitvo bi krenu stopama svog brata.
Ne vraćaju se zato što njihova deca odrastu, ožene se i dobiju svoju decu. Mnogi ili možda čak i skoro svi žele da se vrate, ali ne mogu. Dom je tamo gde ti je porodica.
Odličan članak. Bravo Miloše! Imaš samo jednu grešku – kad kažeš da je uticaj političara na naše živote minoran. Taj deo je razlog za sve negativne komentare na tvoj tekst. Na zapadu su stvari sistemski bolje rešene, poslovno okruženje je bolje, stvari funkcionišu onako kako treba, u Srbiji je veći kvalitet života, ljudi su dobri, stvarno se druže a ne samo preko facebooka. Veruj mi, svi ovi što negativno komentarišu bi hteli da ujutru zarađuju na zapadu a popodne žive i troše u Srbiji. Problem sa Srbijom je sa onim delom za koga su političari plaćeni da ga razje.. Pa ne mislim plaćeni od Srbije i njenih građana, već od tog istog zapada u kojem se „cede med i mleko“.
Srbija i veći deo sveta pod ekonomskom su okupacijom finansijskih institucija i korporacija sa zapada što nema nikakve veze sa državama iz kojih okupatori dolaze – kapital je nadnacionalan. Problem su domaći izdajnici u obliku sitnih lopova – takozvanih pilićara, koji za sitne pare prodaju sve ono što je vredno u državi i uništavaju sve što je dobro. Zaposlili su na stotine hiljada svojih rođaka i istomišljenika u državne institucije, dali im pozicije da odlučuju o sudbini drugih i podelili im dobre plate. Tako imaš odlične branioce sistema koji ništa ne rade osim da filtriraju „naše“ od „vaših“ i stvaraju godišnji deficit državi od preko milijarde evra. Pre 30 godina niko nije čekao po 6 meseci za pregled kod doktora ili slikanje, a danas niko ne zna zašto mora da čeka na slikanje kad imamo nov MRI. Epa zato što su ti potkupljeni političarii njihovi državni činovnici reformisali dobar sistem i izmislili zakone koji zabranjuju doktoru da obavi npr. 50 slikanja na dan koliki je kapacitet skenera, već samo 6 jer osiguravajući zavod je izmislio takav normativ i samo toliko će da plati bolnici. Na sličan način uništili su i školstvo i sudstvo i privredu i sve ostale sfere života sa krajnjim ciljem totalne okupacije i uništenja onoga najvrednijeg – ljudskog duha.
E zato su se u Srbiju vraćali mnogi poput Skerlica, Cvijica, Kostica, Pančića, Mike Alasa, Zujovića i ostalih – jer su želeli da pomognu. Teška se donosi odluka da se ode u inostranstvo, još teže je doneti odluku da se vratiš jer znaš da te tamo čekaju dobri ljudi ali i sistem koji radi protiv tebe i tih dobrih ljudi. Sa vremenom se ljudi umore od borbe sa mlinovima na vetar.
Koliko li se ceka kod lekara, kad li zakazuju, traze li obavezan mito, da li te u policiji iskuliraju kad pozoves i kazes da decka cepa rotvajler u parku, a sup je na celih minut autom, da li ti pricaju o povecanju plate, a nisu ti vratili ni oduzeto, da li ratni veterani moraju da se bore za svoje sto su zasluzili kao sto su se borili za tu istu drzavu na frontu, da li je skolovanje isto besplatno kao kod nas jer si na kraju dzabe ucio, da li i tamo biro sluzi samo kao evidencija nezaposlenih…nije sve u novcu…zbogom Srbijo!
PS @Dejan Bizinger svaka cast za „Jedino mi i dalje nije zasto zasto se tako mali broj ljudi vrati nazad jednom kada odu u inostranstvo…“
Verovatno zato sto im je lose (ironija).
Vidi se da nisi iskusio z, od zivota u inostranstvu…Evo da ti kazem malo o zivotu u Australiji…Naravno da zakazujes mesecima unapred kod specijaliste ukoliko nemas preskupo privatno osiguranje,Naravno da ce policija da te iskulira i za ozbiljnije stvari, od cepanja deteta od strane kera u parku, ali ce zato da ti zalepi kaznu u prolazu iz kola, ako slucajno jednom po provali oblaka stanes ispred skole na nepun minut da pokupis dete.Povecanje plate ti niko ni ne nudi, moras sam da trazis, ali isto tako moras da budes svestan da taj cin moze da se shvati kao nepristojnost, pa da padnes u nemilost posle koje ti sledi pakao na poslu.Ratne veterane na njihovu srecu nemaju…Imaju profesionalne vojnike, koji ako raskinu ugovor, ne dobijaju nista od drzave.Uzgred, da bi postao vojnik, prolazis kroz obuku i tretman, nedostojan ljudskog bica, koja cesto ukljucuje batine i silovanja muskaraca, a pogotovo zena, tako da niko normalan i ne pomislja da se bavi time.Uzgred, cisto sumnjam, da bi bilo koji australijanac ikada trazio bilo kakvu naknadu, ako bi kojim slucajem morao u rat da brani parce svoje zemlje…Ja sam bio na Kosovu 37 dana, pa i nikada nije palo na pamet to da naplatim,To je moja zemlja i moja duznost, kao sto je bila duznost mog pokojnog caleta, koji je kao klinac od 15 godina bio u partizanima i dede i pradede pre njega, koji su za svoju zemlju ratovali ko zna gde i ko zna koliko..Jng, takav smo narod, kurcevit, pa svaka generacija zavrsi na nekom frontu…Elem, da se vratim na temu, skolovanje je daleko od besplatnog u svakom smislu..Da podjemo od vrtica i jaslica, koje kostaju u Sidneju oko $120 dnevno, po detetu(sokantno zar ne?) pa do skola raznih, drzavnih (u kojima opet placas uniforme i sto drugih stvari) a u kojima ti dete ide u skolu sa decom, najblaze receno iz sumnjivih porodica, raznoraznih naroda i narodnosti.Ukoliko imas, (a 99% nasih ljudi nema,)pare da dete posaljes u dobru privatnu skolu,dete ce ti iz iste izaci dobro obrazovano, (nece biti vaskavo i prebijano svaki drugi dan i naucice po nesto) ali posto su te skole u vecini slucajeva samo muske ili samo zenske, postoji velika verovatnoca da ti jednog dana dodje kuci, dovede pripadnika istog pola i predstavi ga kao svog partnera…Fakultet?Misaona imenica, ako nemas pare.Prava ili Medicina?Moze, ali da uzmes kredit od banke, koji ces, ako uspesno zavrsis fakultet i nadjes zaposlenje u struci posle toga, da vracas dugi niz godina u srazmeri recimo 1:5.Dakle ako si pozajmio recimo 100 soma, vratices im barem 500, sto opet nije strasno ako ponavljam, nadjes posao u struci… Biro realno sluzi kao evidencija nezaposlenih, posto nikada nisam cuo da su nekome nasli posao…Da ne gresim dusu, na biro i idu samo oni koji nece da rade, tako da je razvijena, cudna ali delotvorna vrsta simbioze…I na kraju, da prodjes sve prepreke i uspes da napravis te pare o kojima svi mastamo, UVEK ces biti gradjanin drugog reda.To ne vazi za Australiju, nego za bilo koju zemlju na svetu…A, zasto se ne vracamo?Zato sto nemamo gde…Vreme leti, deca ti krenu tamo u skolu, imas jedan, drugi, peti kredit, samo jos ovo, samo jos ono i na kraju prodje zivot..Nema veze sa parama, veruj mi…
Mislim da si malo pogresio, ako je tako u Australiji ne znaci da je tako svuda, daleko od toga da je svuda bolje nego u Srbistanu ali npr, do duse u poslednje vreme malo gore ali ipak mnogo bolje u Francuskoj nego u Srbiji, gadno dok dobijes papire, a posle skroz ok, cak smesne zdravstvene usluge, kamatne stope daleko nize i bolji uslovi nego u Srbiji, ovo za biro u SR je delimicno tacno ali uzasno tuzno da neko sebi dozvoli da pravi „simbiozu“ zbog nekih koji nece da rade, i ja sam bio na biro, ne znam sta nisam radio u zivotu, cak sam u toku studija bio prjavljen da bih imao zdravstveno osiguranje jer roditelje nemam (duga prica), a to sto si ti veliki patriota pa neces da trazis sto si isao po metak to je vec prilicno subjektivno, znaci ne treba ti, inace valjda acovek kad ode nege prko prvo se raspita,osmotri situaciju pa ako mu ne odgovara onda se vrati, vracaju se ljudi, nije to bas tako kao sto si rekao, mozda si otisao predaleko kad si pomislio na vracanje, nece da moze tako, samo kazem jer sam okusio i znam, nadam se da cu uspeti da se preselim na NZ jer je to velika zelja supruge i mene, fascinirani smo zemljom.
PS vidim da niste skontali sarkazam za skolovanje, kod nas negde jeste besplatno ali si „dzaba“ ucio skolu, posao ces tesko da dobijes…
Neverovatan komentar, zaista… Takodje zivim u Australiji, i svaki sistem ima mane, pa tako i ovaj ovde, volim Srbiju i nedostaje mi, ali ne mogu da dopustim da na ovakav nacin blatite zemlju u kojoj i sami zivite, a koja vam je verovatno ponudila i vise nego sto ste ocekivali. Razlog zbog kog nasi ljudi, kao sto Vi kazete, ostaju „gradjani drugog reda“ je zato sto ne zele da se asimiluju, sve im smeta i stalno se zale, nikad ne nauce jezik dovoljno i druze se samo sa „svojima“. Australija, za razliku od Amerike, jos uvek nudi neverovatne mogucnosti kako za pokretanje sopstvenog biznisa, tako i za pronalazenje pristojnog, dobro placenog posla sa vise nego fer uslovima. To sto Vi niste culi da je biro nekom nasao posao ne znaci apsolutno nista. A ovo za „decu iz sumnjivih porodica“ i „dete ce da mi dovede partnera istog pola“ samo pokazuje Vas rasizam i homofobiju po cemu su Srbi nazalost postali poznati poslednjih godina. O cemu pricate? Pohadjala sam „elitnu“ drzavnu skolu u Beogradu osamdesetih i prosla sam i vaske i batine i to me nimalo nije unazadilo kao licnost. Mozda i najlepsi deo Australije je upravo taj sto u skoli mozete da vidite i upoznate decu bukvalno svih naroda i narodnosti. Na roditeljima je da ih uce toleranciji i jednakosti, posto gotovo sve u tom dobu polazi od kuce. Kao i svuda u svetu, postoje bolje i gore skole u zavisnosti od dela grada u kom se skola nalazi, ali drzavne skole su standardizovane, po mom misljenju mozda previse pojednostavljene, ali svakako ne opasne i „sumnjive“. Slazem se da je visoko skolstvo skupo, maltene nedostizno cak i za Australijance (vecina studenata dolazi iz Azije), medjutim fakultet ovde nije neophodan za uspeh. Potrebna je ambicija, neprekidno sirenje privatne i profesionalne mreze, upornost, istrajnost i upijanje Australijskih vrednosti. Ovo poslednje je najteze za nase ljude, zbog cega vecina odustane i onda pise ovakve komentare. Nikada nije lako promeniti zemlju u kojoj zivite i poceti ispocetka ali ukoliko ste vredni i radni, Australija ce Vam zauzvrat mnogo dati. Ne uzimajte zivot u njoj zdravo za gotovo.
isto i u Kanadi
Svaka cast za komentar, zivim u Australiji vise od dvadeset godina I sve sto ste rekli, istina je.
Da, takodje je istina da se ne vracamo zbog dece koja rastu, zbog kredita, te jos da samo.uradim ovo, te ono. I tako dok lupnes dlanom od dlan, prodjose najlepse godine zivota.
Kad bih sad pravila zavrsni racun do sada postignutog ili prosto receno, podvacila crtu, daleko sam vise na gubitku nego na dobitku dolazeci ovamo. Materijalno je tu najmanje bitno. To vam kaze neko ko je zavrsio u Srbiji fakultet a ovde koledz. I nije me sramota priznati da sam napustajuci Srbiju, napravila najvecu zivotnu gresku.
I zato Milose podrzavam Vas I Vase rezonovanje.
Хвала Зорана на коментару. Шта да кажем… таква смо генерација: споља нападнута, збуњена и недовршена. Живот нас је бацио на све стране. Држим вам фиге да вам се жеље испуне. :)
Ukoliko nemaš skupo plaćeno zdravstveno u čekaonici možeš da umreš i to je posebno izraženo na Zapadu. Upravo je objasnio da i tamo policija kulira, skolovanje itekako nije besplatno i privilegija je ili hipertalentovanih ili bogatih (pričam o fakultetskom nivou). 20% se ne vraća jer je zaista uspelo, 30% jer su ušli u mašinu prosečnog kapitalističkog aka robovlasničkog sistema života, a 50% jer je teško vratiti se nakon što si toliko pljuvao svoju zemlju, otišao i shvatio da nisi bio u pravu,…ponos.
Htela bih da dam svoj komentar na temu „Zapada“. Za druge kontinente ne znam, ali znam za Evropu ponešto. Ja u Beneluksu plaćam zdravstveno svaki mesec oko 30 evra kao dodatak na osnovni paket od posla. To na platu od 2000evra neto nije ništa posebno, a pokriva maltene sve. Ovo što Vi pišete vazi, možda, za Ameriku, za Evropu ne. Zdravstvo se plaća svuda, i u Srbiji, samo ljudi to ne osete jer im se automatski skida godinama sa plate ili plate roditelja. Mislite da Vam ne bi naplatili da Vas na frku operišu ako nemate osiguranje u Srbiji, već bi bilo „oprosteno“, „ma nema veze, rodjace“? Ako stranac poseti Srbiju i pozli mu, nema osiguranje, operišu ga, da li je OK da to ne plati već da se to skine od gradjana Srbije, a za njega nikom ništa? Sve privatne laboratorije u Srbiji…jedna mala analiza 1000 dinara, a prosecna plata 30.000. „Robovlasnički sistem“? Sve firme koje se dovode u Srbiju, Lir, Delfi itd ljudi rade za 300 evra, odmor na pištaljku, novine pišu da nose pelene…to Vama ne deluje kao robovlasništvo? Ja u Belgiji radim mnogo zaista, ali isto tako imam 30 dana godišnjeg, mnogo praznika slobodnih, i živim normalan život. Školovanje – besplatno i u BE, odnosno za njihove plate skoro pa besplatno. I spremačica može ako hoće da školuje budućeg lekara, a njemu ako bude odličan student za posao neće trebati veza niti će ga istisnuti lekarska deca jer Belgijanci ipak žele da ih leče najbolji za razliku od nas kojima ostaje „od sestre mali“ sa godinama studija 10 i prosekom 8, kome kasnije dajete 500 evra koverat da adekvatno uradi operaciju koju je dužan da uradi i bez mita (preterujem, ali svakako nije daleko od istine). Što se tiče pljuvanja po svojoj zemlji – ko je kao ja rastao za vreme 10 godina pod sankcijama i posle višegodišnjeg guljenja stolice gledao partijsko, rodbinsko i podobno zapošljavanje ne pljuje Srbiju već realno komentariše svoju zemlju. To nije znači da je ne voli. Ja na primer razmišljam da se vratim, ako se ikada za to stvore uslovi. Stvari se popravljaju i blago onima koji u Srbiji lepo zive, ali ako se ne može podržavam odlazak. Lepo je od autora što širi patriotizam, ali on ipak ima specifičnu profesiju. I na kraju za razmišljanje – koji biste Vi koji citate ovaj blog posao dali nekome ko dodje u Srbijiu, srpski ne priča, a engleski natuca – direktora firme odmah i ništa manje? Ovo na temu komentara koje ljudi pišu o tome „kako naši peru WCe u Nemačkoj“. Ja bih radije prala WC u Nemačkoj za 1200 evra, nego radila i Delfiju u Novom Sadu za 250 na „pokretnoj traci“ gde moram da pitam šefa da idem u WC, a on me popreko pogleda. Zato ljudi odlaze i zato se ne vraćaju. Pozdrav!
Ne znam za ratne veterane, ali sam bio sa devojkom pre par godina u Becu, njoj je u centru Beca pozlilo, uzasni bolovi u stomaku i nije mogla da hoda- mislis da je neko prisao da pomogne? Nisu je pustili da udje u toalet u kaficu i gledali su je kao narkomanku. Hitna pomoc je dosla nakon poziva i samo poziv su naplatili 100€. Cekali smo PET sati samo na pregled, dok se ona (i mnogi drugi jadni ljudi) previjala od bolova i padala u nesvest! Dali su joj infuziju i celokupnu uslugu naplatili oko 500€! Nakon tri meseca stigao je racun da se plati jos 300€!!! Za nebrigu i bednu infuziju! Eto, toliko o civilizovanim austrijancima.
P.s. Sreca pa smo uplatili zdravstveno osiguranje pred put, pa smo jedva povratili novac!
Ja pricam o zivotu, a ne o turizmu tako da nije adekvatan odgovor.