Ostao sam u Srbiji jer nisam hteo da mi deca govore nemačkim jezikom. Mogao sam da odem, pola moje porodice je tamo, pola ovde. Išao sam godinama, na razna mesta i tražio najbolju zemlju, čitao analize i proučavao zakone. Malo je falilo da ostanem preko, ali ipak sam rešio da probam još jednom iz sve snage i ako ne uspem onda idem. Nisam otišao.
Ja sam deo onoga što zovu “izgubljena generacija”. Kad je bilo naše vreme da pravimo porodice, da pokrećemo firme, da osvajamo medalje, da pravimo decu, da putujemo, da cvetamo, e tada su počele sankcije i ratovi koji su trajali celu jednu dekadu. Cvetanje je odloženo do daljnjeg. Većina cveća više nikad nije cvetalo, mnogo ih je uvenulo, a neko je procvetalo kako cvetovi retko gde cvetaju.
Možda nećete biti u prilici da prođete zapad u meri kojoj sam ja, možda ćete biti zauzeti poslom i vraćanjem kamata, možda će vam deca već biti u školi kada skapirate neke stvari… zato pročitajte.
Iznerviram se kada u našim medijima čitam kako je “preko” bolje, kako teče med i mleko ili kada vidim one članke “koja je zemlja najbolja za život na svetu”. Članke tipa “Srbija na poslednjem mestu u… “ neću ni da pominjem. Ljudi koji pišu te stvari obično nisu pomerili dupe iz Srbije i projektuju svoje jadne živote u tekstove koje pišu. Žalosno je što takve poruke pola naše omladine drže u stanju polu-paralize i iščekivanja. Niko ne bi ništa da pokrene jer se „ne isplati“ i nema pravde.
Čitao sam sjajnu knjigu Nasima Taleba „Crni labud„. To je filozofska rasprava o lažnom narativu ili floskulama koje se koriste u statistici. Recimo mediji i knjige potenciraju priču o uspehu malog broja startupa, pa onda mi mislimo da je to prava stvar za uspeh u životu. Istina je da možda 1% startupa uspe i o njima bruje mediji i pišu se knjige. Ipak, onih 99% koji finansijski propadnu nikada ne dospeju na naslovne strane jer to nikom nije zanimljivo. To je primer lažnog narativa.
Tako 1% naših ljudi koji odu u inostranstvo naprave sjajan uspeh i o tome svi pišu. Potenciraju priču o uspehu iz snova i time hvataju u zamku 99% ovih ostalih koji „preko“ u najboljem slučaju završe kao robovi modernog doba, radna snaga sa osnovnim beneficijama. Niko ne spominje tužne priče, život na socijalnom, tugu, rasturene porodice, otuđenost, dugove… Znate, uspeh preko noći nije normalna situacija, to je anomalija. Taj 1% je ili imao sreće ili bio izuzetan po svim merilima i vrlo verovatno bi uspeo i u Srbiji da je ostao. Ako si vrhunski stručnjak, sportista ili ako imaš jake veze tebi je uspeh svuda gotovo zagarantovan.
Ono što treba da znate je da bez znanja jezika i nekog zanata, teško da ćete dobiti preko neki dobar posao. Učenje jezika i zanata je skuplje kada odete preko zato gledajte da sa tim završite kod kuće.
Za mene je Srbija startup raj
Jednom prilikom smo bili u Beču. Zakupili smo predivnu vilu u Alte-Donau delu grada. Vlasnici vile su imali trampolinu u dvorištu pa se naš mali igrao sa njihovom decom a mi bi smo ćaskali. Muž je bio austrijski visoki diplomata, a žena je radila kao učiteljica u internacionalnoj školi. Proveli su 15 godina na radu u Mozabiku i vratili se u Beč.
Ćaskamo tako. Zna on da se ja bavim web-om i ja objasnim da gledam da možda sa porodicom pređem u Beč. On se oduševi, ponudi da klinac krene u tu internacionalnu školu i tako to… bog zna kako. Međutim, kako priča dalje odmiče kaže da je on sve svoje pare napravio u Mozambiku i kako to ne bi tako uspeo u Beču jer postoji čvrsta zakonska regulativa, velika konkurencija i da šta god da uradiš uvek neko ima više para i može da napravi bolje. Reče mi da je iz njegovog ugla možda lakše napraviti posao u Srbiji. Jer tamo tržište nije zasićeno, pola zakona je realno idi-mi-dodji-mi a za mnoge nove stvari nema pravila. Reče mi da to treba imati u vidu kada prelaziš iz Srbije u Beč. I tu se ja zamislim…
Znao sam da je čovek u pravu. Tamo te niko ne čeka raširenih ruku. Sve pozicije na suncu su već zauzete, ali možeš da se smestiš negde u senku. Sve je skuplje i treba ti puno novca da bi uspeo preko. Jedan prosečan programer tamo košta 3x više neko u Srbiji, poslovni prostor košta 4x skuplje, porezi su veliki, već postoje firme kao tvoja ali one su na domaćem terenu sa svojim prijateljima i vezama. Sa druge strane, internet ti danas omogućava da radiš odakle hoćeš. Možeš iz svoje sobe pokrenuti web shop za ceo svet.
Srbija je jedno od najboljih mesta na svetu da pokrenete IT posao. Često slušam podcast-e bogatih amerikanaca kako je život recimo na Tajlandu ili Ekvadoru sjajan jer su cene neverovatno niske. Recimo plate zaposlenih, privatni lekari, privatni vrtić, kupovina stana… Međutim, kada uporedim te cene to je slično kao kod nas.
Jednom prilikom sam hteo da prebacim posao u San Francisko, ali sam shvatio da mi za taj pokušaj samo u prvoj godini treba najmanje 150.000 $ jer prosečan programer košta 4.000$, a zakup prostora je skoro 10x skuplji.
Pa onda neko kaže “jeste, ali vidiš koliki su porezi ako otvorim firmu odmah sam propao..”. Pa ko te tera da otvaraš firmu u Srbiji? Prvo pokreni posao pa ako krene ti onda otvori firmu. Ili otvori US ili Hong Kong firmu i vodi posao online iz Beograda. Biraj gde ćeš da platiš porez. Sa stranom firmom nemaš problem oko Paypal-a. Koristi Upwork. Lakše ćeš ovde naći kvalitetne ljude da zaposliš i koštaju 2-3x jeftinije. Imaš prednost domaćeg terena, koristi to. Živi lokalno, radi globalno.
Nisam jedini koji je ovo primetio. Veliki investicioni fondovi su bacili oko na startup-e u Srbiji, brojne inostrane agencije za zapošljavanje su vrlo aktivne preko Infostuda, ima i stranih firmi koje su prebacile većinu svojih zaposlenih kod nas. Na kraju znam nekoliko domaćih startupova koji biraju da u Srbiji plaćaju porez na dobit.
Tužne priče i čežnja
Kada odeš u Evropu, uvek se oduševiš kako sve funkcioniše i kako su ljudi ljubazni. Trebaće ti godine da shvatiš da je taj osmeh poslovan i da je okolina nažalost često šovinistička ispod sjajne glazure. Čast izuzecima. U Evropi ćeš uvek biti dođoš u prvoj generaciji. Možda će tvoja deca biti prihvaćena, ali kod tebe će uvek prepoznati taj akcenat.
Obrati pažnju u koju zemlju ideš jer je bitan mentalitet. Većina zemalja Evrope je imala loše vladanje za vreme II svetskog rata jer neki su narodi tada nestali… I danas malo-malo pa imigranti su problem. Moraš paziti da ne stradaš u nekom novom “lovu na veštice”…
Ako mislite da odete preko da radite jeftinije, džaba se ložite jer to nije put. Sirijaca i Avganistanaca ima milion, a pre njih su došli kinezi, filipinci, turci i indusi koji rade za male pare. Imaj u vidu da i u zemlji u koju ideš, takođe imaju nezaposlene i da jedva čekaju tebe i tvoju porodicu na socijalnom.
Da se razumemo ja obožavam da putujem. Volim Evropu, prošao sam dosta zemalja, volim da učim jezike, visim po muzejima i uživam u restoranima. Ali, biti turista i biti gastarbajter su dve potpuno drugačije stvari. Ja dođem na par nedelja, imam novca i slobodnog vremena. Svi su ljubazni i život je lep. Sasvim je drugi ugao gledanja kada kreneš da tražiš radno mesto, kada ti deca krenu u školu, kada uzmeš kredit, rentaš gajbu ili radiš dva posla istovremeno.
Upoznao sam neke naše ljude koji rade preko, pažljivo slušao i proučavao njihove sudbine. Nije sve u visini plate. Ima tako mnogo tužnih aspekata tog “uspeha” preko grane. Po nekoliko njih živi u iznajmljenim stanovima, bez dokumenata ili sa privremenim dozvolama boravka. Mnogi nemaju decu, jer nema se vremana i juri se taj novac. Da ne pominjem one jade koji ostave decu kod baba i deda u Srbiji, a oni odu u beli svet da zarade. Često ta deca odlutaju u tamne koridore života i uglavnom nikad ne oproste svojim roditeljima.
Jedna od glavnih poruka je da se ide u inostranstvo jer je tamo bolje. Zašto je normalno otići iz zemlje i ostaviti svoje roditelje? Zašto to učimo svoju decu? “Neka sine ti se spasi, pusti nas…” Gluposti. Valjda je normalno da se porodica drži zajedno, da moja deca rastu sa babom i dedom? Zar je bolje plaćati i odvoditi decu u vrtić? Zar je bolje plaćati bebisiterke?
Amerika je tek posebna priča. Znam za ljude koji nisu mogli ni roditeljima na sahranu da dođu zbog papira. Znam za jedan dobrostojeći par koji se vratio jer je žena zatrudnela, a tamo trudnoća može da košta i 150k ako se malo zakomplikuje. Vratili se da se žena porodi, sa idejom da će se posle opet vratiti tamo. Mnogi ovde dolaze da popravljaju zube.
Da ne pričam o psihologiji. Čežnja je zajebana emocija. Tamo si kao uspeo, a čezneš za ovim ovde, …za porodicom i prijateljima. A, onda kada dođeš pljuješ sve ovo ovde, hvališ ono tamo preko i svoj uspeh tamo. Posle se vratiš i opet ko hrčak uđeš u onaj točak da ga zavrtiš, znaš da po njihovim merilima nisi bogat, udari te čežnja i sve iz početka. Malo šizofreno…
Pre nego što odeš molim te da pogledaš “Hoću kući” serijal emisija Al Jazeere koja govori o našim ljudima koji su se vratili iz inostranstva. Takođe, pre nego što odeš molim te da prelistaš malo sajt “Priče sa dušom” i da vidiš da nije sve crno.
Šta znači uspeti u životu?
Pitanje je šta ti u životu smatraš uspehom? Ako je tebi uspeh da dobijaš redovno platu, da imaš za pojesti, obući i na more otići onda ok, ali realno to je samo zadovoljenje osnovnih životnih potreba.
Ako znaš nešto da radiš, ti možeš pokrenuti svoj posao. Ako ne znaš, onda se obično moraš negde zaposliti. Na zapadu je to sve isto. Ja tamo ljude delim na vlasnike i radnike. Vlasnici su obično starosedeoci koji u svom vlasništvu imaju nekretnine ili uspešne firme. Radnici kod njih dobijaju platu i od njih rentaju gajbe. Da bi uspeo moraš pokrenuti svoj posao ili postati vlasnik nekretnine. Tek tada hrčak može ponekad da preskoči svoj točak, da ima slobodno vreme i da malo uživa u životu…
Da li me pratiš? Dakle, firma ili nekretnina! Sve ostalo je privremeno. Možeš ti privremeno biti na sjajnoj plati kod nekoga, konobarica ili programer to je potpuno nebitno. Ali, pravi uspeh je biti svoj na svome, biti gospodar svoga vremena. Prosečne plate na zapadu su velike u odnosu na Srbiju, ali u odnosu na zapad to nije previše novca. Potrebno je mnogo više da bi uopšte prišao srednjoj klasi tamo. Za početak trebaš biti vlasnik svoga stana ili da imaš svoju firmu jer to obezbeđuje laganu akumulaciju kapitala. U suprotnom, bolje se vrati nazad kući i sa tim parama koje si zaradio preko napravi sebi ugodan život ovde.
Ovde ne moraš napraviti milione da bi bio bogat, dovoljno ti je deset puta manje novca da bi imao taj životni stil milionera jer Srbija je jeftinija. Nije bogatstvo u parama, već u slobodnom vremenu, u druženju ili kad se baviš onim što voliš. Kad ti je porodica zbrinuta i kad ste svi zajedno.
Geografsko-klimatske prednosti
Geografski naša zemlja je jedna od najlepših u Evropi. Nije zaleđena, nije ispod nivoa mora, nije kamenita, zelena je i klima je umerena. Ovde rodi sve što posadiš. Bio sam u Belgiji, pola godine kiša. Bio sam na Kipru, pola godine pustinja. Imam drugare koji žive u Francuskoj, pa jedva čekaju da dođu do nas i vide sunce. A, šta onda reći za još severnije zemlje?
Imam drugara u Los Anđelesu, jednom pričamo telefonom i on nešto u depresiji. Pitam ga, šta ti je? On kaže kako se smorio jer svi idu negde u Grčku ili Italiju na odmor a on nigde. Ja mu kažem “pa dobro čoveče ti si u LA”, ali on kaže kako mu zbog toga treba 20.000 dolara da bi došao do Grčke jer on ima troje dece i ženu, za njih mora da plati avio karte, pa mora kredit da plaća za gajbu… Interesantan ugao gledanja na letovanje. Mi smo okruženi lepim zemljama za letovanje…
Jadikovka o kriminalu, političarima i pokretanju posla
Kažu kako je ovde veliki kriminal. Eh, pa ima ga i tamo. Evo na primer, moj rođak živi u Strasburgu. To je glavni grad Evrope, tu je Evropski parlament… Jednom pričamo telefonom i on mi zaprepašten priča kako su dva turka koji su vlasnici nekog lokala brze hrane tukli jednog francuza pola sata na ulici. Masakr, tukli ga i nogama i palicama. Komšije su zvale miliciju dva puta. Čovek krvav ostao da leži na ulici, posle 40 minuta se probudio, ustao i otišao. Milicija nikad nije došla jer nisu imali slobodnih vozila u tom trenutku. Jebiga, svuda u svetu imaš Karaburmu i Dedinje.
Neko kaže kako su naši političari veliki lopovi, kako je Vučić nesposoban, ima ružna usta i kako… Šta me briga kakva su mu usta i da li je lep? Mogu ja da ga ne volim, ali treba da poštujemo instituciju predsednika države. Znate… mi još uvek imamo državu, a možemo i da je nemamo. Taj predsednik je do pre jedan vek bio turski beg ili austrijski kaiser. Držite do sebe i prestanite da pridajete toliki značaj političarima. Nisu oni toliko sposobni, ni pametni. Njihov uticaj na vaš život je minoran, ali su sjajan izgovor da nikada vi ne budete krivi.
Neko kaže “idem zbog stranačkih lopova jer sve ide preko veze…”. Kakve veze ima da li je na vlasti Nemac, Turčin ili Srbin? Ko je na vlasti nema veze sa mojim patriotizmom. Ja ću gledati da se snađem u svakom slučaju i svakako ne očekujem da me neko od njih zaposli. Hvala meni ne treba. Jel vama to treba?
Mislite da političari na zapadu ne kradu? Da nema korupcije? Kradu, ali je to pravno bolje pokriveno. Pitajte pravnike videćete da pravda i pravo nisu isto. Kada provedete dovoljno vremena na zapadu, tek onda počnete da primećujete njihove političke zavrzlame. Ta priča oko krađe je zapadna floskula. Kakve veze ima što je Gadafi ili Sadam imao milijarde kada je narod živeo u miru, zdravstvo i obrazovanje bili besplatni i biznis cvetao? Jel sad bolje posle bombardovanja? Stigla je demokratija? Nije prihvatljivo da politički vođa ima milione, ali je prihvatljivo da zapadna sila koristi poreske milione za osvajanje drugih zemalja?
Treba da znate da cenite ono što imate. Ako sediš u kafiću i žvaćeš slamku nemoj da se žališ na državu kako nemaš posla. Sedi tu i samo shvati da ti ustvari uživaš. Toga nema u Evropi, tamo su kafići prazni u toku radnog dana. Ustani i uradi nešto ako umeš i želiš. Samo nemoj da kukaš.
O demagogiji i demokratiji
Morate imati u vidu da je naša zemlja izgubila par ratova i da smo mi kao društvo zbog toga u depresiji. Mnogi se nisu dobro snašli. Ipak, to ne znači da na ulicama Pariza nećeš videti prosjake, Nigerijce koji prodaju satove, prostitutke iz istočne Evrope.
Ide mi na živce demagogija koje se koristi u obliku raznih tumačenja definicija demokratije, slobodnog tržišta i slobodnih medija. Demokratija to je kada u medijima objasne i onda to većina aminuje. Investicije su kada stranci dođu i dobiju promenu zakona i subvencije. Slobodno tržište to je kada su njihovi proizvodi jeftiniji i naše fabrike propadnu, a slobodni mediji su tu da nam sve to objasne i začine sa farmama, crnom hronikom i predviđanjima o kraju sveta.
Naša zemlja izgleda loše samo kada se poredi sa zemljom kao Nemačka, ali to je opet relativna stvar. To je kao da porediš babe i žabe. Nemci su tačni, precizni, plaćaju porez, poštuju zakon i jako se brinu o integraciji – treba imati u vidu da je par vekova inkvizicije učinilo čudo za mentalitet i efikasnost zapadne Evrope. Meni recimo ne odgovara što je sve tako striktno tamo, što su ljudi tačni i hladni… ali sa druge strane zato kod njih nema rupa na putevima kao kod nas. Mi smo na pola puta između istoka i zapada, kod nas ima više korupcije, ali zato je život ležerniji. Kafići su puni, ljudi se više smeju i plaču, malo je haotično…
Dugo sam bio poniženi zarobljenik tih floskula, ali sam na kraju shvatio. Ima tu malo političke propagande koju pojačava lokalno izazvan eho. Mediji nam objašnjavaju kako smo nekulturni, nedemokratski, nazadni i mi se non-stop trudimo da budemo bolji i konačno uđemo u tu Evropu, a oni nas žedne prevode preko vode. Učite istoriju. Ta demokratska Evropa je pre 50 godina besila naše ljude na Terazijama, a danas nas uče demokratiji. Imamo mi i demokratiju i kulturu, ali sedimo hipnotisani za televizorom i internetom.
Što se mene tiče najvažniji spomenik Evrope u Beogradu. Podsetnik da se ne zalećemo.
Postavlja se pitanje da li treba da idemo u Evropu. Ja nemam nedoumicu, jer znam ko sam, imam svoju slavu i meni ne treba vest na TV-u da mi objasni da sam “evropljanin”. Dragi moji uzmite mapu, Srbija je u Evropi poslednjih par miliona godina.
Poruka za kraj
Nekim ljudima bi bilo dobro svuda, i u Srbiji, i u Americi, jer umeju da se snađu ili su izvrsni u nečemu. Nekim ljudima ne bi bilo dobro nigde ni u Srbiji, ni u Americi. Neki ljudi ne umeju da cene ono što imaju, a mnogi ne znaju šta žele… a internet je idealan medij da se ta poruka amplifikuje i prenese svuda. Otuda osećaj očaja.
Drago mi je da ima puno mladih ljudi koji su iskoristili ovu situaciju i žive lokalno a rade globalno. Govorim o desetinama hiljada ljudi. Samo na upworku ima preko 30k naloga iz Srbije. Jednom je neko lepo rekao kako odlaskom „preko“ ti ustvari jedan set problema menjaš drugim setom problema.
… I nemoj da kukaš, ništa ti niko ne duguje zato što si ti završio fakultet. Nemoj lupetati gluposti o tome. Moj kum je moler. Odličan moler. Jednom prilikom sam imao mogućnost da mu sredim posao na zapadu. Pa smo pričali i računali koliko bi zaradio tamo, međutim kada se sve sabere njemu se nije isplatilo. Kaže “zaradio bih malo više, ali ne bih bio sa porodicom”. Eto, zna čovek zanat. Ne znam ni jednog dobrog majstora koji ima problem da nađe posao. Svakog od njih moraš da čekaš par nedelja da dođe da radi kod tebe.
Moja poruka je da nije do zemlje, već je do vas i načina kako gledate na stvari. Ostani i pokreni se. Ne kukaj.
Ili idi, jer čovek nekad mora otići da bi se vratio i neke stvari shvatio.
Jednom prilikom nama je malo falilo da odemo. Razgovaram sa kevom i objašnjavam kako sam to zamislio i kako ćemo prvo mi, pa ću odmah zatim nju povući kod nas za par meseci i tako to… Ona me gleda, sve odobrava i kaže “Važi sine, ja hoću sve što ti misliš da je najbolje, ali … molim te obećaj mi da ćeš me sahraniti u Beogradu…kod mame i tate”. Eto jebiga, kako dalje…
Ja ne idem nikud. Branim ovaj kamen. Vi kako hoćete…
Jako dobar tekst i slazem se prakticno sa svim napisanim. Jedino mi i dalje nije zasto zasto se tako mali broj ljudi vrati nazad jednom kada odu u inostranstvo…
Kako ti nije jasno ? Osnuju porodice i pocnu da rade negde po nekim supermarketima ili sta god i shvate da ne mogu pruziti sebi nista ukoliko se vrate.
Tekst susta istina stanja I razmisljanja u Srbiji.Nije poenta u politicarima vec razmisljanje da je tamo negde uvek bolje.Deca odrastaju sa tim razmisljanjem roditelja …Bilo gde …nebitno.A tamo negde tretiraku ljude kao stoku,zamorcice ,cipuju,truju.Ceo zivot rintaju zarad novca koji posle trose na lekove jer obole ..Imam troje dece I najstarije je zavrsilo akademiju umetnosti odsek Violina..Dobijala je ponude za preko Dubai,Italija,Austrija,Bugarska,da ne redjam dalje ali je odbila..A odg je :“Mama ako odem tamo nisam njihova,a kada se vratim vise nisam ni svoja.Nigde ne pripadam ako to uradim I ne zelim da mi niko stavlja zig na celo..Ako u Srbiji nemogu da nadjem posao u struci onda cu probati nesto drugo.“Sad se zaposlila I radi u skoli predaje violinu.Poenta price je ucimo decu da budu slozna da se drze zajedno da pomazu jedni drugima da cene sto su Srbi u Srbiji I umesto da gledaju preko komsijinog plota koji vozi dzipove I ima kucerinu(a u kreditima je do guse)da grade svoju vilu Vilekulu I cuvaju porodicu.Porodica I prijatelji su ono sto je stub svega.
Хвала Рената,
Ја као и многи други сам постао свестан замке одласка преко гране тек када сам добио децу. Тек тада човек отвори очи и помисли ”хеј па шта ми овде радимо?”. Зар није нормално да деца буду поред вас до краја ако постоји сложност у породици? Зар није нормално да гледате своје унучиће како расту? Зар да им ми своју децу шаљемо да им рабе душу и тело тамо преко за паре? Замка је у томе што су нас убедили да нам треба много више него што нам заиста треба. Новац је постао важнији од љубави.
Монах ми једном рече ”Знаш сине, Ђаво никада не вара људе. Не… он тргује. Он ти понуди нешто за твоју душу и ти ако пристанеш ти си сам пристао… Зато знај нико ти ништа не може док не пристанеш… Немој па се не бој.”
Слажем се са вама децу треба учити да се помажу, објашњавати им шта су погрешни узори, а шта су исправни. Шта ће ти посао ако губиш конакт са породицом? Шта ће ти паре ако губиш себе?
Ми као родитељи треба да их науружамо знањем, вредностима и да им дамо нешто у руке… неки занат, посао, вештину, некретнину, познанство… јер заједно смо јачи. Славска свећа мора да гори.
Држим вам фиге да успете да одржите породицу на окупу и одупрете се. Даће Бог јер је исправно.
Fenomenalan tekst! Istinit. I tačno je:“pravo i pravda nisu isto“!
Kada sam shvatila da Justicija pored poveza na očima često ima isti i na ušima, onda sam preuzela odgovornost za sopstveni život.
Najveći procenat naših ljudi odlazi jer nema posao i kad nadju bilo kakav posao oni se zadovolje i vreme prođe po šoping molovima i nikada ne stognu sa racionalno porazmisle. Na žalost i pored sve nostalgije onaj osećaj beznadežnosti bez posla je jak i dugo ostaje u grudima.
Mozda zato sto im nije lose gde su…
Upravo tako, a ja bih dodao, po meni, kljucnu stvar, zivot bez stresa.
Brat mi zivi godinama u inostranstvu, i za razliku od vecine gastarbajtera ima kancelarijski posao u drzavnoj firmi. tj., kao sto se ljudi po sposobnosti i snalazljivosti razlikuju ovde, tako se nasi ljudi razlikuju i tamo (sto je i normalno). Ja sam za razliku od njega, kao i pisac eje porastao i nalazim se u onih 5% koji super žive u Srb ali je ovde na žalost sistem tako sjeban da je sjebao i ljude a ljudi sad uništavaju sistem. Bila je jednom jedna zemlja koja ima sistem i veednost danas samo crpe energiju od nas koji se uporno suprostavljamo destrukciji ali previše energije treba, previše…
Procitala sam tekst i sa dobrim delom se ne bih slozila… Argumenti su u nekim primerima krajnje banalni i nepotpuni… E da, na zalost, nisu svi u Srbiji IT/elektro inzenjeri…
Ono sa cime sam saglasna je da je znanje veoma bitno!!!! i da ako si sposoban da budes uspesan, mozes to biti i u Srbiji i van nje…. Verujem da je u vecini primera samo pitanje koliko stvarno zelis da uspes i da li tacno znas sta je za tebe uspeh…
Ziveo sam pola zivota u inostranstvu (4 zemlje), pola u Srbiji. Bavim se online marketingom i preduzetnistvom. Mislim da je sve relativno.
Ambicioznim ljudima je lakse da uspeju u zemlji koja jos uvek nije potpuno uredjena kao sto je Srbija, pod uslovom da rade online.
Kod nas ima ova fora sa pausalnim placanjem poreza, pa ako zaradjujes negde izmedju 10K i 50K eura godisnje, to ti se isplati vise nego u bilo kojoj drugoj zapadnoj zemlji da si. Samo na poreze bi morao da im isplatis jedno 30% vise para nego ovde ako si u pausalnom sistemu. Ona fora sa ofsor firmama na zapadu nije bas tako jednostavna. Ti sebi kad tad moras da isplatis dividende ako hoces taj novac da koristis u licne svrhe i tad placas standardni porez na prihod, koji negde moze da ide i do 45%.
Vecina ljudi koji ovde rade online ni ne pomisljaju da placaju porez. I niko ih ne salje u zatvor zbog toga. U vecini zapadnih zemalja nikada ti ne bi palo na pamet da porez ne platis. (Da se razumemo, ipak mislim da je i kod nas bolje placati porez – pausalno. Taj „peace of mind“ koji time dobijas skroz vredi tih par stotina eura mesecno.)
Sa druge strane, vecina ljudi nije ambiciozna. Njima je bukvalno ideal da imaju „redovnu platu“, da to potrose na gluposti i da jednom godisnje odu na plazu. Ne zele da izgrade nesto vise. Ako si takav i ako je to sve sto ocekujes od zivota, onda mislim da je ipak bolje raditi to u nekoj Norveskoj nego u Srbiji. Pristojnije ces ziveti u toj svojoj prosecnosti.
Iako spadam u onu prvu grupu koja „zivi lokalno a radi globalno“ i ne zavisim od lokalne ekonomije pa nemam egzistencijalne probleme i srpske gazde, ipak mi neke stvari zaista jako smetaju u Srbiji. Neke od njih su:
1) pucanje iz pistolja u komsiluku kad pobedimo u nekom sportu (imam dete koje je tada najcesce u dvoristu i ne mogu da verujem da se tako nesto desava u sred Evrope)
2) djubre i divlje deponije na sve strane (kao sto sam napomenuo, ziveo sam u jos 4 zemalja osim Srbije i nigde to nisam video u ovoj neverovatnoj meri)
3) opsta nesredjenost prostora, isarane zgrade, losa infrastruktura
4) pusenje u restoranima (ne mogu da vodim decu zimi nigde na veceru, a ni meni se ne ide u taj dim)
5) Beograd je realno dosta zapusten grad – sve velike metropole imaju svoju Karaburmu kao sto si napisao, ali 3/4 Beograda ima taj geto izgled
Odgovor na pitanje da li otici ili ostati ne moze biti sadrzan u jednoj recenici niti u jednom blog postu, pa ni ovaj ne daje taj odgovor u potpunosti.
Autor iznosi subjektivne stavove koji nisu pogresni ali se ne mogu podvesti pod opsta pravila. I sam sam preduzetnik koji radi za strance a zivi u Srbiji i vidim prednosti tog nacina rada. Ali takodje mogu reci da bih se za 3 sata spakovao i otisao za posao koji nema veze sa mojim ali koji podrazumeva zivot u normalnoj zemlji.
Nisu svi motivi isti, meni apsolutno ne bi smetalo da mi dete govori nemacki. Odgovara mi kada su ljudi hladni i gledaju svoja posla jer sam i sam takav. Niti bi mi smetalo da radim vise nego sada. Opcija ostanak ima smisla ako mozes da se bavis poslom koji volis i od koga mozes da zivis radeci sa strancima. Ali ma kako da radis i koliko da zaradjujes moras svakodnevno da se suocavas sa stvarnoscu – a stvarnost postaje izvor frustracije narocito kada dodju deca pa se zivotne okolnosti promene. Ja bih pristao da nikada vise ne odem u Grcku i da letujem gde god, ako bih na primer, imao bolju zdravstvenu zastitu, sa sebe i svoju porodicu. To u ovoj zemlji nije moguce.
Autor posmatra problem samo sa ekonomskog stanovista. Nije toliki problem zaraditi dovoljno (za oni koji zele da rade) – problem je sam zivot u ovoj zemlji. Stvarnost koja te okruzuje. Pri tom ne mislim na zivot u Beogradu, vec na zivot u provinciji, to je ogromna razlika. Dakle ne zelim da se svakodnevno suocavam sa glupostima koje mi oduzimaju vreme i nerve, iznova i iznova. Svakog dana.
Nedostaje jos jedna verzija teksta, na primer iz ugla doktora opste prakse, varioca ili inzenjera sumarstva.
—
Ubi bene, ibi patria. (Domovina je tamo gde mi je dobro.)
Тешко је али биће боље! Укључи се и мењај систем, мало по мало. Ако не буде неких великих ломова и овде ће бити као и у свакој другој европској земљи.
Po mom misljenu to je jedan od razloga zasto ljudi odlaze, i zasto to nisu uvek samo ekonomski razlozi – Kada ce biti bolje? Svako ko je procitao jednu Nusicevu dramu od pre 120 godina shvatio je da se mentalitet ljudi na ovim prostorima nije pomerio za promil. I zbog toga idem tamo gde ce mi biti bolje, pa makar sve to sto si napisao… Nemam vremena da cekam, imam samo jedan zivot. Ne zelim da se ukljucim i pravim jedan korak napred a dva nazad.
Iskreno, iznenađen sam količinom pozitivnih komentara na tekst na društvenim mrežama, očekivao sam nešto kritičkiju reakciju, nekako mi baš licemerno deluje ko tapšanje po ramenu, bez promisli. Ja tekst posmatram kao jedan legitiman ugao posmatranja, međutim kao što je neko gore pomenuo, onog momenta kada počneš da na bilo koji način zavisiš od sistema, odnosno države, tog istog momenta kompletna priča poprima skroz drugi ton. Ipak, velika je istina, da upravo ovakvih tekstova i takvih stavova treba da bude značajno više, jer godinama tapkamo, pravimo 1 korak napred, 2 unazad, očaj nas jede, a to nije ni realna ni zdrava atmosfera. Sa druge strane činjenica je da smo se u dobroj meri primakli defnicji „Banana“ država i da kao takvi predstavljamo raj na zemlji za ljude sa parama, a istovremeno par krugova pakla za ljude bez para…
Hvala Nebo. :)
Potrebno je, s vremena na vreme protresti usijane glave i postaviti ih u realnost. Svaka čast na tekstu. Da se malo vratimo na ljubav, bez nje se nigde ne putuje…. A zemlja u kojoj smo rođeni je jedna od naših najvećih ljubavi…
Hvala Dijana.
Tekst je dobro napisan i držao mi je pažnju ali sa činjenicama je jako izmanipulisano. Prvo, živim u Beogradu kao gradjanka trećeg reda. Došljaci su mi direktori i šefovi i bahato i amoralno odlučuju o mojoj sudbini. Inače, 7.2 stručne spreme. Sektor – zdravstvo. No, tetka Milka nije imala decu, otišla je mlada u Nemačku i radila kao pomoćnica u bolnici (mislim da je bila čistačica u kuhinji). Radila je tamo i dočekala penziju. Štedela je. Sada pred smrt rešila je pošto nema decu da podeli novac familiji i za taj čin nije čekala da prvo umre, nego je to uradila pred smrt. I tako, dve sestre, jedan brat, svako po dvoje ili troje dece. Tetka je svakom dala po 20,000 evra, bratu kupila stan, sestri poklonila kuću, ostavila pare za veliku sahranu, ostavila par hiljadarki da joj se nadje dok je živa, pojedinim prijateljima podelila po 5000 evra. Davala je i za života svima njima. Jedna skromna, fina teta. Plaćala je sestrama Banje, njihovoj deci i unucima put do Nemačke i boravak kod nje, davala dzeparce, debelo čašćavala za rodjendane, venčanja i sl.
Halo, pričamo o spremačici, čistačici koja je čistila u nemačkoj 30 godina. Kada sam uzela papir i olovku da saberem 11 puta 20 hilajda, 4 puta 5 hiljada i slično, pitam se kako je jedna spremačica uštedela preko 300,000 evra isključivo zaradjenih svojim radom? Šta mislite, kakav bi njen život bio da je radila kao pomoćnica u kuhinji u našoj nekoj instituciji, ili baš u bolnici?
S druge strane gledam svoju majku koja je lekar u penziji. I koja kada primi penziju da jednu trećinu za lekove a ostalo joj ode na hranu i režije. Ona ne može da zamisli da sebi priušti banju, more, planinu. Njena zadovoljenja se mere u čokoladnim bananicama. Kikiriki. A radila je 35 godina u zdravstvu, specijalista, rodila troje zdrave dece, u braku sa takodje visoko školovanim čovekom, od visoko školovanih roditelja i sl. Odličan djak gimnazije, pohvalnice, sertifikati……
Da je otišla, radila bi takodje to isto radno vreme od 8h ali bi to svoje slobodno vreme trošila drugačije. Penzija bi joj bila užitak.
I ja ne znam zašto neko ko ode treba da pati za društvom? Alo, ako imate porodicu, decu, ako vam je život kao i meni svakodnevna borba, radiš puno radno vreme i s mužem štediš novac da bi otišli 12 dana u Grčku….
Pa ja bih prva radila u tim mračnim depresivnim severnim zemljama ali bih jako dobro znala da trošim to svoje slabodno vreme, što na Ibici, što u Srbiji. Prijatelje od obaveza i onako vidjamo sve redje i redje…
Ja sam protiv ostajanja ukoliko se ukaže dobra prilika da se iskorači. I veruj te da se ne vraćaju oni kojima je teško jer vide da je ovde kod nas mnogo teže!. Kod nas vlada mrak.
Kao dosljak u BG, iz zapadne Srbije, razumem frustracije vas domorodaca…. ali opet iritira ta prva recenica, potreba da se kaze da je tvoj deda dosao u Beograd, a moj deda je gladovao na nekoj planini pored Drine… I sad je, Boze moj, nepravda da nakon 70 godina, ja tebi budem sef?! Da da, samo furajte taj sistem misli…. Elem.
Sa ostalim se slazem 100%. I rado bih bio tvoja tetka, zrtvovao se i otisao tamo ako bih tim doprineo boljem zivotu svoje famailije. A ruku na srce, svi znamo da kada familija makar jednog svog u inostranstvu, lakse se zivi. Lakse se uvezu i lekovi, i automobili itd, i poseduje se kakva-takva sigurnost. Ima ko da ti da novac kad je najpotrebniji, imas od koga da pozajmis….
Sa druge strane odlazak u inostranstvo nakon 30.-e godine jeste zrtva.
Zrtva za potomstvo, da bi njima obezbedio neko bolje obrazovanje, mogucnost da se bave necim drugim sem IT. Da imaju slobodu izbora.
A sasvim sigurno za ljude koji govore o otudjenosti, i u Beogradu se covek oseti otudjeno, sasvim slicno kao i u Frankfurtu, kada dodjes tu i ne poznajes nikoga. Nije preterano velika razlika.
Po meni, otici, da, prosiriti vidike, steci neko znanje,iskustvo, nauciti strani jezik.
Vratiti se, DA.
Otisli su i Skerlic, Cvijic, Kostic, Pancic, Mika Alas, Zujovic, i drugi velikani…. Svi su otisli na zapad, da steknu znanja.
I svi su se vratili u zaostalu i pustu Srbiju da je grade!
Po meni su to ljudi dostojni divljenja, i kada vidim nekog naseg da se vratio u Srbiju, divim mu se. Iskreno me obraduje vest, postujem tog coveka i njegovu snagu.
Za ove sto odu zauvek da ostanu, i kukaju, kite se sa iPhone, skupim autom ili cime vec, bez nekog viseg, nematerijalnog cilja, ako vec ne rade za dobrobit ljudskog roda ili svoje zemlje u inostranstvu….. za njih nemam nikakvog postovanja.
Malo wadikalno…ali tako ti je to na kraju…..
Jednostavno, vecina nas je vaspitana da postuje borce, a ne one koji beze.
Ajde i iz ugla inzenjera masinca. Trenutno u Nigeriji. Nije da nisam pokusao da ostanem u Srbiji sa porodicom. Zeleo, zapinjao, mnogo noci bez sna i na kraju taman toliko da pokrijem troskove za mesec dana. Jeste da nisam nikome dugovao, ali zar sam zbog toga bio iznad proseka? Sada je situacija sa novcem nesto bolja, ali porodica… Koliko to kosta? Kako god da okrenes kao robovi jurimo taj prokleti novac. Cudan papir zbog kojeg vise i ne moraju da nas biju, sami cemo se satreti od posla. Dosta dugo sam sedeo u stanu u Srbiji i razmisljao da li da ostanem u Srbiji i da opet krenem napolje. Gledam svoju decu koja pucaju od kojekakvih talenata i ideja, Srbija ce ih unistiti, ugasiti. Jednostavno im moram pruziti mogucnost da im vidici ostanu otvoreni. Znam kako je meni bez njih a samo mogu da zamislim kako je njima bez oca. Vec sada osecam da mrze novac jer zbog istog nismo zajedno. Kada je dosta? Verujem onda kada isprobaju sve ‘varijante’, kada se pronadju i uprave. Tada je vreme da se preda stafeta i mogu miran kuci.
када почне срање по свету само они који успу да се довуку до Србије ће преживети, остали нажалост неће
Ови коментари су ми омиљени :) :) :) Имаш ли неки разлог зашто тако мислиш или си само видовит? Реално, до сада, свако срање у свету које је било, ми смо добили по ушима највише (сразмерно учествовању).
Lepo receno,ali verovatno autor teksta se nije nasao u situaciji,da posle tri meseca rada,primi platu od 200 eura,jer vlasnik firme je isplacivao zarade kad je hteo,naravno bio je zakonom zasticen,i naravno platis u skoli detetu ratu za knjige,ekskurziju,rekreativnu(jer je skolovanje u Srbiji besplatno),kupis tablete roditeljima koji su ostali bez posla a naravno i nemaju ni ta socijalna primanja kao svugde u svetu,i ostane ti sasvim dovoljno da ni hleb ne mozes da kupis za dva dana…Autor teksta treba da razume da ima hiljade ljudi koji nisu doktori,it-strucnjaci ili inzinjeri,a to nas ne cini manje vrednim ljudima,a ja ne ocekujem od zivota skupa kola,hiljade evra na racunu ili putovanja po svetu,samo da zivim i da svako jutro imam za tu potrosacku korpu…
Што рече једном наш такси возач“ у Србији се лепо живи ако имаш пара“. Свако треба да следи своје жеље… Можда је најгоре ако си у расцепу..овде живиш а сваки дан мислиш да је твој живот тамо негде. И обрнуто. Кад сам се вратио из Канаде, управо сам схватио да је Србија место одакле ми је најближе све што су ми значи… Тамо пређеш 1000 км и сретнеш медведа..После повратка из Индије схватио сам да смо ми тачно на средини.. После свега сам миран. И сматрам да треба да ово чувам. Лична одговорност. Али треба проћи ако сумњаш.
Svaka cast za tekst. Godinama pokusavam to da objasnim ljudima kod nas ali mi ne uspeva…
Nisam stigla da procitam sve komentare. Covek je delom teksta u pravu. Nigde nisam uspela da vidim kolika su mu deca. Ja ih imam troje. Dvoje u pubertetu , uspesnih sportista. Cerka sa 13 god reprezentativac Srbije. Ali sam blago receno ocajna sto zivim u Srbiji. Ponosna sam Srpkinja ali ocajna. Jer jedan reprezentativac nema uslove za nnapredovanje, a onda se okrenes i levo i desno ka hrvatskoj koja svoje clanove reprezentacije salje u Usa na pripreme po dva meseca a mi nase devojcice dve nedelje Celje. U pitanju je umetnicko klizanje i saznanje da ne Srbija vec Beograd ima led samo sest meseci. A ja onda nekako skupim neke pare i odem sa detetom u Chicago gde leda ima koliko hoces i gde hoces. Gde je sistem obrazovanja uskladjen sa tvojim sportskim obavezama i pruza ti priliku da napredujes. I tamo ljudi rade, ali ni moj suprug ni ja se nevidjamo jer on mora da radi 24 h kako bisno deci obezbedili da mogu da treniraju i uce jezik i da nesto pojedu. Ne gala vec po malo. Ne znam sta da kazem.
Valerija hvala na komentaru. Potpuno vas razumem jer meni se jednom isto desilo u životu. Kao klinac sam ušao u reprezentaciju karatea, ali sam morao da odustanem jer bi sva putovanja na takmičenja morao sam da platim za šta nisam imao novca. Nije imao ko da plati to za mene. Prestao sam da se takmičim.
Vama samo mogu da kažem da se borite i snalazite. Ja nemam odgovore na sva pitanja, samo dajem moje mišljenje i možda pomognem drugima da postave prava pitanja sebi.
„i možda pomognem drugima da postave prava pitanja sebi.“. Tako je! I to je jedino sta je bitno! Slozili ili ne, nakon ovog teksta svako ce si bolja pitanja postaviti, sta se i vidi po komentarima!
Milose. ta tvoja prica ne ,pije vode. Samo najjaci ostaju. Hocu reci da si znao, imao snage, da nisi bio slabic osta bi i ti negdje tamo.
Da nisi otisao, probao svaka cast ovako. Nisi uspio pa sad pametujes.
p.s nije ovdje , tamo vani tako sjajno kao sto izgleda na slikama ali ljudi ponekad nemaju izbora , priterani su uza zid i nemaju kud.
Ako vam je dobro, onda nista. Ponosna sam na svoju zemlju iz nekih ranijih epoha. Do 90tih je iz zemlje odlazio sljam, a od 90tih iz zemlje odlaze obrazovani. Tesko je i besmislebo dostojanstvo trampiti za domoljublje.
Pure BS, odlazili su i ljudi koji nisu hteli da glade mosnice JBT i njegovih partijskih 201">
Поштовани Милоше,
Пре око годину дана Арно Гујон је покренуо Конференцију за останак младих у Србији. Одржао је неколицину конференција широм Србије, разговарао са младима, медији су те догађаје делимично пропратили и после не много времена све те активности су престале. Претпостављам да је Арно увидео да су резултати рада мршави и да уложени труд и средства нису донели значајне помаке.
Пратио сам колико је било могуће Арноове активности око тих Конференција и жељно ишчекивао исходе. Поред осталог читао сам коментаре на порталима који су објављивали информације о одржаним конференцијама или након Арноових интервјуа на ову тему. Коментари су били слични као и овде: једни су за останак у Србији а други за одлазак из ње. Од оних који су већ отишли једни мисле да су погрешили а други да је то била исправна одлука. Аргументација се углавном своди на субјективна искуства и опажања, а са њима је тешко полемисати.
Спадам међу оне који сматрају да је једино исправно остати овде зато што:
Потребни смо Србији. Србија нема други народ сем нас и најмање што од нас очекује је да будемо ту.
Потребни смо нашим родитељима. И они немају друге потомке осим нас.
Потребни смо неким другим људима. Нашим сродницима, пријатељима, комшијама, драгим људима…
А онима који сматрају да су то неважне или мање вредне ствари у животу поручујем: боље је да иду. Нека оставе Србију нама који је волимо и који смо спремни да због ње мало истрпимо. Можда овде није лако живети. Није никад ни било и вероватно неће ни бити, али поред обавеза које имамо према себи постоје у животу и обавезе према другим људима, према месту у коме смо рођени, према прецима и потомцима, према отаџбини… А они који мисле да то није тако најбоље је да оду тамо где им је боље, да не сметамо једни другима.
Хвала на коментару. Арно је урадио велику ствар, имао сам среће да будем говорник на тој конференцији и мислим да је итекако вредело. Било би још боље да РТС направи серијал рецимо о успешним људима у Србији и да тако афирмише повратнике и да мало наде младима. Најгоре је када у народу завлада безнађе а ствари нису уопште тако лоше како нам се приказују.
Odgovor za Nikog bitnog:
Autor je pisao iz svog ugla, za njega je sve tako kako on kaze i to niko ne moze da ospori,
Vas pogled da delite ko ima kolko prava na Srbiju jer je ostao ili otisao je uzasan, mnogi su nasi ljudi rodjeni u dijaspori dolazili kao dobrovoljci kroz celu nasu istoriju, kao sto su mnogi bezali cim zagusti…
Srbija pripada svim Srbima, ma gde bili, da dodju i idu kad god osete potrebu za tim.
Ko ostaje, zelim mu da se ostvari na svakom planu, ko ide, da izdrzi sve izazove i takodje nadje svoju pricu
Pozdrav svima, samo hrabro i ne odustajte
Zao mi je sto nemam vremena da iscitam sve komentare jer svaki dan radim 12 casova.Opet ne razmisljam da napustam Srbiju,ali u njoj mi najvise smeta sto svaki dan pisaju po meni a ubedjuju me da pada topla kisa
Надам се да ће ова тема ускоро изгубити на популарности с обзиром на тренутну неизвјесност која чека цјелокупно човјечанство. Као неко ко је више од 20 година у Канади, увијек кад ми се укаже прилика имам потребу да кажем нашим младим људима сљедеће. Из своје родне земље добровољно се одлази из само два разлога. Први је велика амбиција коју је другачије немогуће остварити, као Тесла или Пупин. Други разлог је велика нужда која може бити изазвана глађу, болешћу, ратом. Све остало нема смисла. Човјек, као и дрво треба да расте тамо гдје је поникао.
Као што Милош рече, нико ти ништа не дугује у животу, ко хоће уз Божију помоћ може све постићи. Толико што се тиче личног избора.
Са друге стране а везано за све наше одласке, Српски народ има један огроман родољубиви потенцијал који ето егзистира ван матичних српских земаља и било би јако корисно да као народ постанемо свјесни тог.
Dobro je da si ostao. Da si otišao nailazio bi samo na negativna iskustva…Da bi živeo napolju potreban je određen mentalni sklop, ne struka.
Mi porodično živimo 7 godina u Sloveniji. Žao mi je što nismo došli ranije…Upoznali smo divne ljude. Kvalitet svakodnevnice nam je izuzetan. Ne mlatimo nikakve pare, nismo nikakvi stručnjaci.
Imala sam Blog gde sam pisala o lepim stvarima koje nam se ovde dešavaju. Htela sam da se čuju i lepe priče, a mi smo ih imali baš dosta. Ugasila sam ga. Ljudi nisu hteli da slušaju o tome. Svašta su mi pisali. Čak me i porodica zamolila da to ne pišem. Sve sam ti rekla…Bolje je ova tvoja priča, lakše se živi…
Прича је супер.
Пре него што одеш, по мени треба да видиш шта тебе испуњава,
ако хоћеш да ти деца причају немачки ко матерњи ,ако.
Моја неће =)
Све је до људи..
Овде смо и супруга и ја завршили факс,сами нашли посо ,гурам приватно још један,тако да ми запад са 2 посла не треба имам то и овде :) ..
Није овде лоше,све је до тога како се организујеш.
Живим у унутрашњости са породицом,бабе деде, једно дете сад ће и друго.
Мањи град мање гужве,чист ваздух,природа на сваком кораку.
Још једна важна чињеница ако не и најважнија, јесте шта једемо, тако да
мислим да ће у будућности свако ко иоле мисли на себе и породицу,морати
на неки начин сам да производи храну. Прошле године сам купио и намонтирао пластеник 20м2 , сасвим довољно за произвести шта ти је потребно, за почетак :) е то горе мислим да је мало теже.
Битно је да си ти срећан ,дал овде или тамо негде!
Знам само да у Београду не бих ни за какве паре =)
Свака част Лошми, то што ти имаш је право богатство. Породица, своја земља, свој темпо… за Београд си потпуно у праву. И ја се размишљам о одласку из Бгд. Градим неку кућицу на Дунаву па видећемо полако.
Свако добро, хвала за коментар.
Možeš na Zapadu lepo da živiš a da nemaš svoju firmu. Da kupiš stan i da putuješ, ako ti je želja da putuješ. Da se integrišes u meri u kojoj želiš. Da voliš tu zemlju kao svoju jer ti je svašta pružila i te ljude jer su ljubazni, neki stvarno a neki poslovično. Živi gde hoćeš i kako hoćeš i budi srećan. Nije sreća ni u firmama ni u stanovima pa ni u slobodnom vremenu već u nama samima. Ko ne zna da je pronađe džaba mu i pare i stanovi i firme i slobodno vreme.
Milos Stanic i njegovi UTISCI o nasoj zemlji Srbiji,
Veronika , da a 22.3.2024, Batajnica
a jako danas u 2024 ili bolje receno od 2020- kada je bila oandemija. Tu su se sve vladavine ove nase zemlje planete, pokazale sta je demokratija.
Iz demokratije je Aristokratija zavladaka. Nemacka nije zemlja , gde bih nasuüim ljudima preporucila da odu. Ja sam 45 god. zivela tamo i imala sam dobru platu, a danas nakon 39 gid. radnog staza imam 1100,00 € penziju. Sto znaci SAMO 48% dobija svako penziju, a onda jos uz to od 2020 god. moras tvoju penziju ponovo da oporezujes – i znate koji%?
82%. Jeli to jedna obecana zemlja. Nemackimoenzioneri imaku u proseku 600,00€ penzije ( negovateljice, prodavacice, radnici u zdrastvu, hem. ciscenje, frizeri, kelneri, pomocnici u kuhinji, radnici koji szüu cistili jabne ustanove i sve profesije, koje nisu bile nacdtudijama). Tako da u nekim izjavama slusam, neku laz koja nema veze sa istinom. Pravdu imati i pravdu dobiti, su dva para razl. cipela.
Tako dragi moji m ja zivim od 2021 u SB, jer se nemogu jedan stan od 850,00€ dozvoliti, a koga sam predhodno mogla sa punom platom da financiram. I jos mnogo toga, mogla bih jednu knjigu napisati, a mislim da ciüu otvoriti kanal da pricam o zivotu u Nemackoj , poslednjih 10 god. A o fasizmu da i nepricam, szüu se tek pokazali za vreme pandemije.
Pozdrav Veronika .
Trackbacks for this post