Sve više je članaka koji vrlo površno obrađuju temu ujedinjenja pravoslavne i katoličke crkve. Izvodi se plitak zaključak kako su razlike trivijalne i ceremonijalne prirode i kako bi trebali da se ujedinimo što me inspiriše da napišem ovaj tekst.
Kada je u XV veku Turska osvojila Balkan, Vizantija i druge pravoslavne zemlje zatražiše pomoć od zapadnih zemalja, a ovi ih ucene da će im pomoći pod uslovom da pravoslavna crkva prizna vrhovnu vlast Vatikana. Patrijarsi svih pravoslavnih zemalja i Vizantije su podlegli tom pritisku i zakazan je sastanak u Firenci 1439. godine. Svi su došli na sastanak uključujući i ruskog patrijarha. Svi, osim srpskog patrijarha jer je vladar Srbije, despot Đurađ Branković rekao srpskom patrijarhu da će ga obesiti ukoliko ode u Firencu.
Gospodar Srbljem, despot Đurađ
Despot Đurađ je tada u svom odgovoru franciskancu Jovanu Kapistranu napisao: „Evo 90 godina živeh sa ovom verom mojih predaka i u njoj se moja duša kupala. Zbog toga me moji podanici smatraju mudrim mada nesrećnim čovekom. Sada bi vi želeli da to promenim i da moj narod pomisli da sam podetinjio i postao senilan. Radije bih umro nego izdao veru svojih predaka.“
U Firenci su svi pravoslavni verski poglavari potpisali uniju sa Vatikanom, svi osim srpskog. Kada je ruski knez Vasil II za ovo saznao proterao je svog patrijarha zbog sramote koju je naneo Rusiji. U Carigradu su nastali neredi kada su građani saznali da Srbi nisu potpisali i vaseljenski patrijarh je morao da se povuče. Vatikan to nikada nije oprostio Srbima.
To je samo jedna anegdota na ovu temu iz naše istorije. Naši preci su očigledno bili čvrsti u nameri da unije ne bude. Zaista, koje su to toliko nepremostive razlike koje su zauvek odvojile pravoslavlje i katolike? Hajde da vidimo.
Ko je otac, a ko sin?
Najviše vremena mi je otišlo na razumevanje koncepta „otac-sin-sveti duh“. Naime, Isus nije bog kako većina laika smatra, već „božiji sin“. Bog u hrišćanstvu nema ime i predstavljen je ovim trojstvom. Sam koncept je teško objasniti ukratko ali hajde da probamo.
Katolici insistiraju na postojanju sva tri entiteta istovremeno u bogu, naglašavajući jedinstvo. Pravoslavci govore isto to, ali ističu redosled tj da sveti duh ide iz oca u sina, ističući na taj način redosled naraštaja. Katolici ovo ne priznaju i insistiraju da duh nije prelazio samo sa oca na sina, već i iz sina. To „iz sina“, na latinskom se kaže „filio que“ po čemu je ovaj sukob doktrina poznat.
Zvuči zbunjujuće ali da bi razumeli ovaj trivijalni filozofski sukob moram objasniti istorijsku pozadinu. Sam koncept oca-sina-svetog duha u pravoslavlju je preuzet još iz prehrišćanske grčke filozofije. Pojednostavljeno gledano govori o prošlosti-sadašnjosti i budućnosti odnosno o tome da je današnji svet rezultat rada naših predaka u prošlosti, onoga što mi činimo danas nastavljajući na ono što smo od njih dobili i uticaja potpuno nepredvidljivih faktora u budućnosti.
Konačna podela između dva hrišćanska bloka nastala je 1054. kada su papa i patrijarh izopštili jedan drugog iz crkve. Raskol je nastao zbog pokušaja Vatikana da se postavi na čelo crkve. Postojala je vekovna diskusija u kojoj je Vatikan insistirao na tome zašto rimska patrijaršija treba da bude vrhovna crkvena vlast. Međutim, ni jedan od patrijarha pravoslavne crkve nije priznavao Vatikanu primat jer se u crkvi oduvek odlučivalo zajednički glasanjem (sinod) i svaka crkva je imala isto pravo glasa. I danas je tako.
Ono što često možete čuti na History kanalu i u mnogim popularnim istorijskim emisijama je da je razdor između dve crkve nastao zato što je katolička crkva tražila „više autonomije od države“, što je vrlo mudar način da se sakrije istina. Istina je da je Vatikan insistirao na tome da bude na čelu crkve jer je naslednik Rimskog carstva. Problem je u tome što je carstvo sada bilo na istoku u Carigradu i što ostale patrijaršije nisu priznavale to pravo Vatikanu.
Nova prestonica rimskog carstva Konstantinopolj, u našem jeziku poznat kao Carigrad, a danas grad Istambul.
Pravoslavne crkve su ovo osporavale na temelju da su one pravi naslednici Rima i zato se insistiralo na konceptu „iz oca u sina“, jer je to koncept nasleđa. Međutim, Rim je došao do novog tumačenja „i oca i sina“ kako bi naglasio da redosled nema veze već da može i drugačije.
Suština ovde je taj problem kontinuiteta jer je katolička crkva tvrdila da je ona naslednica Rimskog carstva što istorijski jednostavno nije tačno. Istorijski rimske provincije na zapadu su pale 476. godine. Nakon toga prošlo je 500 godina pre nego što je nastalo „Sveto rimsko carstvo“ na čije je čelo stao Vatikan kao duhovni vođa i proglasio ga za naslednika Rimskog carstva. Međutim, to novo „Sveto rimsko carstvo“ sem imena nije imalo nikakve veze sa starim Rimom.
Prava istina je da je centar Rimskog carstva pomeren na istok još pre 285. godne, dakle dva veka pre nego što će zapad pasti. Od tog vremena pravi naslednik starog Rima je uvek bio Novi Rim (kasnije nazvan Vizantija), gde su Grčka, Turska i Balkan bile najvažnije teritorije carstva.
Kao što vidite u XI veku je bilo veoma bitno da se zna ko je otac, a ko sin i da li sin ima pravo isto kao otac ili manje. Ovo naizgled trivijalno filozofsko neslaganje je vremenom izrodio ogromne razlike.
Konceptualne razlike između dve crkve
Čitajući tekstove o razlikama između dva glavna hrišćanska pravca najčešće se pominju razlike u ritualima i tumačenjima.
Pored pitanja oca-sina, postoje mnoge sitne razlike u ritualima, kao na primer što katolici u službi koriste hleb bez kvasca, a pravoslavci običan hleb sa kvascem.
Ipak ima mnogo suštinskih razlika. Recimo katolička crkva govori o „bezgrešnom začeću“ bogorodice, pa su čak i inkvizitori postavljali to kao jedno od pitanja ljudima koje su mučili – „Da li veruješ da ja Marija devica?“. Iako je nelogično da devica rodi dete, to je kao neka vrsta testa za vernike jer nisi ti tu da razmišljaš logično već da veruješ i da se povinuješ.
Ovo insistiranje na slepom verovanju kod katoličke crvke se ogleda službom na latinskom jeziku a ne na jeziku naroda. Latinski jezik je potpuno izumro između IV-VIII veka, ali su nastavili da ga koriste obrazovani ljudi i sveštenici. Pored jezičke barijere, katolička crkva je dugo insistirala na tome da samo sveštenici mogu da čitaju i tumače svete knjige pa je Biblija vekovima bila zabranjivana za običan narod. U pravoslavlju služba se održava na lokalnom jeziku i Biblija nikad nije bila zabranjena.
U katoličkoj crkvi papa je božiji sin, zatim idu biskupi, pa ostala crkvena hijararhija. Vernici komuniciraju preko crkve i sveštenika sa bogom. U pravoslavlju ovo nije slučaj, patrijarh i vi ste u potpuno istoj ravni pred bogom i nije potrebno komunicirati sa bogom preko sveštenika.
Tokom vekova jedna stvar je vodila ka drugoj i efektom lavine razlike su postajale sve veće. Tako je Papa dobio pravo indulgencije tj. oproštaja za pare. Nije bitno koliko ste zgrešili, ako se pokajete i imate dovoljno novca Papa kao božji sin vam može dati oproštaj. Ovako nešto ne postoji kod pravoslavaca već se kaže „bog će ti oprostiti…“. Vaši gresi ostaju između vas i boga, o tome ne može odlučivati crkva.
U srednjem veku, crkva je bila kao neka vrsta prve socijalne službe i seoske uprave. Ponekad bi imali ulogu bolnice, škole, seoske zadruge, pisarnice, opštinskih vlasti ili slično. Kralj i plemstvo su se oslanjali na crkvu oko organizovanja naroda. Katolička praksa ispovedanja grehova svom svešteniku je mnogo puta korišćena kao jedna vrsta obaveštajne i potkazivačke delatnosti. Lokalni sveštenik bi sve znao, ko je šta ukrao, ko je sa kim spavao, ko je kome šta rekao… Ispovedanje postoji i u pravoslavlju ali nije deo uobičajne prakse i više ima oblik savetovanja.
Vatikan insistira na konceptu čistilišta ili pakla, iako ovoga nema u Novom zavetu. Pakao je izmišljen kako bi se narod pokorio. Koncept je prost, ako zgrešiš ideš u pakao i nema spasa tvojoj duši. Zato radi i muči se u ovom životu kako bi ti duša uživala u raju u sledećem životu ili se dodvoravaj crkvi kako bi ti gresi bili oprošteni. U pravoslavlju ovoga nema, crkva vam ne može oprostiti grehe, niti vam bilo ko pominje čistilište.
Prikaz pakla, tamo gde završavaju grešni.
Katolička crkva će vremenom postati centralizovana, dok su pravoslavne patrijaršije autonomne i uvažavaju običaje naroda. Pogrešno je mišljenje da je naša crkva iskrivljena staro-slovenskim verovanjima i da je grčka mnogo više ispravna. Sve pravoslavne crkve uvažavaju običaje lokalnih naroda, to nije iskrivljen oblik već je tako zamišljeno.
Zapadno hrišćanstvo više naglašava aspekt smrti, tu pre svega mislim na sve prisutne predstave isusa na raspeću, potenciranje pakla i pokajanja. Ta strogoća i potreba za straho-poštovanjem crvke je kulminirala kroz instituciju inkvizicije koja je mučila i spaljivala ljude.
Raspeće karakterističan prikaz u katoličkim crkvama.
Pravoslavna crkva je uvek favorizovala aspekt života i rađanja što je simbolično prikazano u ikoni Bogorodice. Sveta Gora (Atos) u Grčkoj kao verovatno najvažnije mesto pravoslavne vere je posvećena Bogorodici. Pravoslavne crkve su živopisno oslikane i crkva nikada nije spaljivala veštice.
Na kraju pomenuo bih i da katolički sveštenici moraju biti u celibatu, tj. uzdržavati se od seksualnog odnosa sa ženama. Rekao bih da ovaj nesrećan izbor čini da katolička crkva često na zapadu dospeva u medije zbog optužbi o pedofiliji u katoličkom školama. U pravoslavlju sveštenici se mogu ženiti.
To su osnovne konceptualne razlike između dve vere, međutim raskol koji postoji već skoro hiljadu godina nije samo zbog gore pomenutih stvari, već je najviše rezultat delanja katolične crkve.
Pretenzije na Balkan
Vekovima je Vatikan insistirao na tome da teritorija Balkana pripada katoličkoj crkvi. Naime, katolička crkva smatra da ima pravo nad Balkanom jer je car Konstantin tu teritoriju poklonio papi Silvesteru iz zahvalnosti u dokumentu zvanom „Konstantinova darovnica“.
Konstantinova darovnica kao ikona na zidu kapele San Silvestro, Rim.
Međutim, ispostavilo se da je famozna Konstantinova darovnica ustvari falsifikat katoličke crkve iz 8. veka. Lorenco Vala, papin sekretar i humanista je još u 14. veku je dokazao da je ovaj dokument falsifikat koji je nastao u 8. veku kako bi opravdao težnje katoličke crkve ka Balkanu.
U praksi ta jurisdikcija nad Balkanom je jedan od argumenata koji su poslužili katoličkoj crkvi u I svetskom ratu, za vreme NDH, pa i u novije vreme u ratovima 90-tih. Danas, iako je poznato da je ovaj dokument falsifikat ako potražite na internetu to pitanje jurisdikcije i dalje na crkvenim sajtovima i knjigama ta jurisdikcija se ističe bez obzira na falsifikat.
Pitanje slovenske pismenosti
Veliki sukob između istočnog i zapadnog dela Rima je nastao u 9. veku zbog rada Ćirila i Metodija na prevođenju crkvenih knjiga na slovenski jezik i stvaranja slovenskih pisama (glagoljice i ćirilice). Naime Vizantija odlučuje da proširi svoj uticaj na Slovene širenjem hrišćanstva i prosvetiteljstvom. Iz Soluna šalju dva izuzetna monaha, Ćirila i Metodija da pomognu Slovene na Balkanu i u centralnoj Evropi gde se formirala panslovenska država Velika Moravija.
U to vreme crkvene knjige i služba su se odvijale samo na 3 jezika – Latinskom, Grčkom i staro-jevrejskom. Katolička crkva je insistirala na tome da se koristi latinski jezik kako običan narod ne bi mogao da tumači crkvene knjige, jer je to rezervisano za „obrazovane“. Obrazovanje i pismenost običnog naroda je bilo opasno i katolička crkva će se protiviti prevođenju Biblije čak i par vekova kasnije kada je Martin Luter reformisao crkvu u Nemačkoj ili kada su se protestanti u Engleskoj latili prevodilačke delatnosti.
Interesantno je da je Moravija kao država manje poznata kod nas iako ima izuzetan značaj za formiranje kasnije srpske države. Naime, ne zna se tačno gde su bile granice Moravije, postoji nekoliko teorija. Generalno, Moravija je obuhvatala zemlje od Češke, Slovačke, današnje Austrije, Mađarske i Srbije. Postoji grupa uglednih istoričara koji smatraju da je centar Moravije bio u Sirmiumu (današnja Sremska Mitrovica) i da je odatle koordinisano stvaranje nove velike slovenske države. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je sam Metodije postavljen za moravsko-panonskog arhepiskopa sa sedištem u Sremskoj Mitrovici i da je tu sahranjen.
Kada je Papa uvideo da istočna crkva radi na širenju hrišćanstva među Slovenima, vrlo brzo je organizovao vojno-religijski blok koji će sprečiti formiranje te panslovenske države, razvijanje slovenske pismenosti i najvažnije od svega sprečiti širenje uticaja istočne crkve.
Moravija je propala zbog upada Mađara, a sudbina Slovena u centralnoj Evropi zapečaćena je 150 godina kasnije u krstaškim pohodima. Tada su pokatoličene slovenske kraljevine od kojih su kasnije nastale Češka, Poljska, Slovenija. Nakon tog krstaških ratova u nekim delovima centralne Evrope Sloveni su zauvek zbrisani ili asimilovani, recimo u istočnoj Nemačkoj, Austriji i Mađarskoj.
Pismenost i crkva koju su pokrenuli Ćirilo i Metodije, su bile srušene, knjige spaljene i na njihovom mestu je organizovana katolička crkva. Metodijevi sledbenici su pobegli u Bugarsku i Makedoniju, a neke slovenske države će sačekati skoro 1000. godina na razvoj književnosti na sopstvenom jeziku. Crkvena služba u tim zemljama se i danas obavlja na latinskom.
Evo vrlo interesantnog videa na temu pismenosti Slovena.
Inkvizicija
Inkviziciju je u 12. veku izmislila katolička crkva kako bi se borila protiv jeresi i nevernika. Inkvizicija je podrazumevala ispitivanje putem mučenja i ubistva onih koji su osuđeni. Za par vekova postojanja zapadna crkva je postala neverovatno kreativna u metodima mučenja i načinima ubijanja jeretika i nevernika.
Treba naglasiti da su jeretici ustvari vernici koji su učenje katoličke crkve modifikovali prema ugledu na stara hrišćanska učenja. Zapadni istoričari se upiru u objašnjavanju da su to različite gnostičke grupe. Međutim, recimo bogumili u Bosni i Katari su bili povezani, kasnije su se bogumili utopili u pravoslavnu crkvu. Templari su svoju veru doneli sa istoka jer su bili na službi u Jerusalimu. Kada proučite učenje mnogih tih grupa, uviđate težnju vraćanja starom načinu vere i zato ja tvrdim da se u većini slučaja radi o suzbijanju uticaja pravoslavlja. Možemo polemisati oko toga da li se radi o uticaju gnostičkih učenja ili o uticaju pravoslavnog istoka, ali ćemo se svakako složiti da se radi o ljudima koji su bili zgroženi korupcijom i bezobzirnošću katoličke crkve.
Inkvizicija je koristila mučenje kao metod ispitivanja.
Pre 1100. godine katolička crkva se borila protiv jeresi, ispitivanjem ispred crkvenog suda bez mučenja, zatvaranjem jeretika i retko se dešavalo da nekoga pogube. Međutim, posle 1100. godine crkveni zakonima uvodi se mučenje kao način ispitivanja, a pogubljenja su postala neizbežna za mnoge optužene.
Često korišteni načini mučenja su bili čupanje noktiju, ubadanje usijanim gvožđem, oslepljivanje, lomljenje udova, čerečenje, lomljnje vilice i mnoge druge vrste sakaćenja koje su previše strašne da bi ih ovde opisivao. Mnogi nesrećni ljudi bi priznavali krivicu i ako nisu bili krivi samo da bi ih pogubili i kako bi mučenje prestalo. Najčešći oblici pogubljivanja su bili spaljivanje na lomači, davljenje u reci, odsecanje glave i vešala. Ponekad bi onoga ko je bio sumnjiv ali je želeo da se pokori samo odveli do lomače i spalili nejgovu lutku od slame kao znak upozorenja.
Inkvizicija je potpuno strana pravoslavnoj crkvi i nikada tako nešto nije postojalo na istoku. Zanimljivo je da zapadni istoričari često koriste izraz „mračni srednji vek“, međutim ovako nešto se može reći samo za zapadnu Evropu toga vremena, jer na istoku a posebno na Balkanu srednji vek je bio period napretka.
Zastrašujuće je kada se zna da je inkvizicija na zapadu primenjivana sve do 19. pa čak i 20. veka u nekim delovima sveta. Treba razmisliti kakav je to uticaj imalo na zapadno društvo i mentalitet ljudi. Neko je jednom rekao, nije ni čudo da je na zapadu sve pod konac, zakoni se poštuju, plaća se porez… kako ne bi bilo kada je crkva nekoliko vekova spaljivala svakog ko je i malo štrčao. Inkvizicija je stvorila strahopoštovanje prema crkvi i državi.
Spaljivanje „veštica“ i jeretika
Inkvizicja je nastala kao instrument borbe protiv nevernika, pre svega protiv muslimana. Međutim nakon par uspešnih pohoda protiv muslimana, inkvizicijska praksa brzo biva primenjana protiv drugih religija: Jevreja, Muslimana, Slovena i drugih. Jevreji su stradali svuda po zapadnoj Evropi, muslimani su stradali u Španiji i Portugalu, a Sloveni stradaše na našim prostorima, u centralnoj i severnoj Evropi.
Katolička invizicija je cenzurom sprečavala bilo kakvo drugačije mišljenje i potkopavanje autoriteta crkve. Išli su čak tako daleko da je Biblija zabranjena 1229. godine da običan narod ne bi mogao da tumači tekstove prema svojoj volji. I mnoge druge knjige tog vremena su bile zabranjene i masovno spaljivane. Autori knjiga su se morali odreći svojih dela i reći da je to laž, u suprotnom bi bili spaljeni na lomači kao Đordano Bruno. Ovo se nije odnosilo samo na pisce, naučnike, već na sve viđenije ljude koji su ugrožavali autoritet katoličke crkve.
Točak za mučenje
Inkvizicija nije bila rezervisana samo na viđenije ljude, već i na obične ljude koji bi remetili homogenost lokalne zajednice. Ovaj oblik inkvizicije je poznat kao „spaljivanje veštica“. Nije bilo pravila zašto ste mogli da završite pred sudom inkvizicije, dovoljno je bilo da vas neko okleveta. Bogati bi često otkupili svoju nevinost, ali niži slojevi su masovno stradali. Govorimo o stotinama hiljada ljudi tokom nekoliko vekova.
Mnogo žena je stradalo jer su optužene da su veštice. Neke su stradale zato što su bile nezavisne i drugačije, neke su stradale ako su bile skitnice ili prostitutke, nečije ljubavnice ili su odbile nečije udvaranje. U Hrvatskoj recimo su veštice spaljivane do 18. veka.
Ništa slično nikada nije postojalo na strani pravoslavnih crkava. Mnogo nevinih ljudi je stradalo u tim procesima homogenizacije zapadnog društva i nažalost slične procese ćemo ponovo videti u 20. veku u obliku fašističkog pokreta širom Evrope.
Inkvizicija je bila iskorištena i u uništavanju monaha-vitezova Templara. Templari su nastali tokom krstaških pohoda, kao elitne jedinice katoličke crkve. Jako su se obogatili jer su vršili funkciju banke za one koji bi krenuli na put u krstaški pohod ili posetu nekoj dalekoj svetinji. Vi bi ste dali novac njihovoj ispostavi tamo odakle krećete, a oni bi vam dali novac tamo gde stignete. Poenta je bila u tome da ne nosite novac na put jer je bilo pljački i mogli ste da ostanete bez svega. Veće grupe ljudi bi na putu štitila grupa templara i vodila ih sigurnim putevima.
Posle par vekova postojanja njihov broj je narastao na više desetina hiljada ljudi po celoj Evropi. Kako su bili oružana sila i jako finansijski moćni, a pri tom dosledni veri, Vatikan se zabrinuo. Piše da su oni svoju veru doneli sa istoka gde su službovali. 1309. optuženi su da ne poštuju Hrista, da veruju u Satanu, da praktikuju sodomiju, da obožavaju mačiju glavu i druge gluposti. Više stotina ljudi je spaljeno, imovina je oduzata i Templarski red je prestao da postoji.
Inkvizicija se dešava u vreme krstaških ratova, pokušaja zapada da mačem i ognjem suzbije uticaj stare (pravoslavne) crkve i postigne dominaciju. Svako ko se na bilo kakav način nije uklapao u ovaj plan je proglašavan vešticom, zastrašivan, mučen ili paljen. Ništa slično ovome nikada nije postojalo na strani pravoslavnih crkava.
Možda vam se sve ovo čini kao daleka prošlost ali podsetite se da se potpuno ista stvar dešavala i za vreme II svetskog rata u Evropi sa Jevrejima i Slovenima. Danas, imamo neke slične simptome u obliku netrpeljivosti ka muslimanima i migrantima. Prisetite se samo mučenja zatvorenika u Gvantanamu. Sve je to slično, ali više nije organizovano od strane crkve kako je bilo u prošlosti.
Krstaški ratovi
Velike vojne ekspedicije koje je katolička crkva organizovala a koje su poznate pod nazivom „krstaški ratovi“ su zauvek udaljili gledišta istoka i zapada. Bilo je mnogo krstaških ekspedicija i danas se diskutuje o broju krstaških pohoda.
Prvi krstaški ratovi su bili organizovani protiv muslimana radi zaštite Jerusalima.
Prvi krstaški pohod je bio 1096-1099. godine kada je više od 100.000 ljudi krenulo ka Bliskom istoku da oslobodi Jerusalim od muslimana. Krstaši su išli ka Jerusalimu preko Beograda i Zemuna o čemu postoje zapisi koji svedoče o pljačkama i sukobima sa zapadnim plaćenicima. Manje je poznato da se u pozadini ovog prvog pohoda desio Masakr u dolini Rajne u Nemačkoj kada su stradali brojni Jevreji sve pod patronatom katoličke crkve.
Bilo je devet krstaških pohoda ka Bliskom istoku. Ne bih ulazio previše u detalje svih ovih pohoda jer bi oduzelo previše vremena, a o tome postoji puno podataka na internetu. Tada su se prvi put pojavili religiozni ratnici od kojih su najpoznatiji red vitezova Templara i Hospitalci. Krstaški pohodi organizovani od katoličke crkve oformili su ono što mi danas smatramo zapadnom Evropom. Istovremeno ovi pohodi su zauvek napravili razdor između hrišćana i muslimana.
Možda vam se i ovde čini da je sve to daleka prošlost, ali razmislite malo. Nisu li krstaški pohodi upravo ono o čemu je Al Kaida pominjala u proglasima? Ponovo imamo vojnu intervenciju zapada u Iraku, Libiji, Libanu, Siriji, Egiptu, Jordanu…
Krstaški pohodi u Evropi
Često se veruje da su krstaški pohodi bili samo protiv muslimana ali to nije tako. Još su krvoločniji bili pohodi katolika protiv Slovena, Jevreja i istočnih hrišćana u Evropi.
Treba pomenuti i Severni pohod koji je imao za cilj pokatoličavanje Slovena na severu i severo-istoku Evrope, pa Vendski pohod protiv Lužičkih srba 1147. u istčnoj Nemačkoj, pomenimo i pohod krstaša na Baltik 1198. za nasilno pokrštavanje Šveđana i Finaca, zatim nekoliko pohoda Tevtonskih vitezova za pokatoličenje Poljaka i Litvanaca nakon 1226. koji su bili uspešni sve dok Tetvonci nisu udarili na Ruse i bili potpuno poraženi u bici na ledu.
U Vendskom pohodu Sloveni su nasilno pokršteni. Slika katolički biskup Absalona ruši slovenskog boga Svetovida kod Arkone 1168. godine.
Nikako ne treba zaboraviti krstaške pohode protiv hrišćana jeretika. Najpoznatiji je pohod krstaša protiv Katara u Francuskoj. Katari su hrišćani u Francuskoj koji su inspirisani pokretom starim gnostičkim učenjima poznatim pod nazivom Bogumili među slovenskim narodima. Razočarani praksom katoličke crkve ti ljudi su se okretali starom tumačenju hrišćanstva. Stravičan je bio broj ljudi koji su ubijeni, procene govore da je u ovom pohodu moglo da strada oko 1.000.000 ljudi.
Ne možemo ne pomenuti krstaški pohod u Španiji kojim su muslimani i jevreji izbačeni iz Španije. Krstaško-inkvizicijski pohodi su se nastavili u sledećim vekovima odnoseći milione novih žrtava posebno na teritorijama Severne i Južne Amerike i Afrike.
IV krstaški rat – okupacija i pljačka Carigrada
Bilo je više od deset krstaških pohoda samo ka Viznatiji od kojih je za našu temu najznačajniji IV pohod 1202-1204 kada je Carigrad osvojen, opljačkan, spaljen, stanovništvo pobijeno i pobeglo i kada su katolici njime vladali 71. godinu. Vizantija se nikada od ovog udarca nije oporavila, potpuno opljačkana, sa desetkovanim stanovništvom, nije mogla više da se odupre Turskim napadačima i postepeno se smanjivala sve dok 200 godina kasnije nije potpuno nestala.
IV krstaški pohod – Katolici osvajaju i pljačkaju Carigrad, glavni grad pravoslavnog carstva.
Kada sledeći put posetite Veneciju, pomislite kako je slavljeni dužd Enriko Dandolo bio glavni organizatori tog IV krstaškog pohoda uz blagoslov pape Inoćentija III i vojisku koja je većinom došla sa teritorije Francuske. Tada pogledajte baziliku na trg sv. Marka i imajte u vidu da su čuveni konji koji su tamo izloženi deo blaga ukradenog iz opljačkanog Carigrada.
Iz te pljačke i bogatstve koje je odneseno iznikla je renesansa i kulturna dominacija zapada i katoličke crkve koja traje do današnjih dana. Istovremeno, ta dela su za svagda napravila razdor između pravoslavaca i katolika, kao i između muslimana i hrišćana.
Nekada ukras Carigrada, ovi konji danas krase Baziliku na trgu sv. Marka u Veneciji.
Kad god čujem izraz „mračni srednji vek“, sarkastično se nasmejem. Nije srednji vek bio mračan, barem ne na istoku. Teritorije Balkana, Vizantije i bliskog istoka su u to vreme cvetale. Srednji vek je bio mračan samo za zapad, za njih je svetlo došlo sa padom i pljačkanjem Carigrada i renesansom koja je usledila.
Renesansa je nastala pod uticajem brojnih umetničkih dela i knjiga iz nauke i filozofije koje su donesene iz pljačke. Ogromnim blagom koje je preko sto godina otimano sa teritorija Vizantije finansirane su privatne vojske, izgradnja palata i crkava. Sa propadanjem istoka brojni trgovci, plemstvo, učeni ljudi i sveštenici su odlazili u Veneciju, Đenovu i druge zapadne kraljevine. Sve ovo je vremenom dovelo do ranog pokreta Renesanse u XII veku.
Zaveštanje IV krstaškog pohoda je dubok osećaj izdaje među pravoslavnim narodima, posebno kod Grka. Ponašanje krstaša i krstaški pohodi na Bliskom istoku su proizveli veliko razočarenje stanovnika Vizantije što je na kraju dovelo do pobede Islama.
Krstaški pohodi na našim prostorima
Malo je poznato da je krstaških pohoda bilo u našim krajevima protiv pravoslavaca i to nekoliko puta, međutim oni su malo poznati jer su u istorijskim udžbenicima zavedeni kao borba protiv Bogumila.
Termin Bogumili je zloupotrebljen u istoriji, radi se o prvobitnoj verziji hrišćanstva koja se pojavila među Slovenima na Balkanu. Taj pokret će naginjati pravljenju lokalnih zajednica koje su smatrale da crkvena hijarahija ne treba da postoji i da su centralne crkve Vatikana i Carigrada izvor korupcije.
U to vreme Grčka nije dozvoljavala postojanje lokalnih arhiepiskopija pa su Sloveni sami organizovali svoje lokalne zajednice. Te zajednice su negovale hrišćanske vrednosti na lokalnom nivou, u porodici i kući, bez potrebe za crkvom. Pored toga ove zajednice nisu htele da prate nove crkvene zakone i dogmu, nego su držali do prvobitnih gnostičkih učenja, ikonoborstva, pa čak imali i odlike arijanskog hrišćanstva.
Dva događaja su uticala da nestanu bogumili na Balkanu. Prvi su krstaški pohodi koje je organizovao Vatikan, učinili su da slovenske hrišćanske zajednice shvate smisao udruživanja lokalnih hrišćanskih zajednica pod ujedinjenu istočnu crkvu jer je to bio način da se zaštite od nasilnog pokrštavanja sa zapada. Drugi je upad Tatara u Evropu 1241 godine. Tako su se na teritoriji Srbije i Bosne ove hrišćanske zajednice utopile u srpsku pravoslavnu arhiepiskopiju, tj. crkvu koju je organizovao sv. Sava prema grčkom modelu. Ista stvar se desila na teritoriji Bugarske. Katari u Francuskoj nisu bili te sreće.
Meni je interesantan aspekt te veze „bogumila“ i Katara. Postoji više istorijskih dokaza koji povezuju Bogumile i Katare, čak se pominje da se otac svih Katara nalazi u Bosni. Ako su Katari i Bogumili deo istočnog hrišćanskog učenja, nije li to bila klica Pravoslavlja na zapadu? Mislim da bi istoričari trebali da se pozabave ovom idejom. Vrlo je moguće da se slična stvar desila sa pokoljem nad krstašima vitezovima sv. Jovana. Da li je to bilo gušenje spontanog širenja pravoslavnog hrišćanstva na zapad Evrope?
Ilustracija iz XIII veka, predstavlja Franciskance koji preneraženo gledaju Katarsko krštenje
Po svojem učenju bogumili gravitiraju pravoslavnoj crkvi u koju su se posle utopili, njihove crkvene knjige su pisane ćirilicom, a tadašnji vladari Bosne su u svojim poveljama isticali da su Srbi. Kasnijim istorijskim falsifikatima od strane katoličke crkve, došli smo do toga da su Bogumili danas postali termin za neku sektu koja nema veze sa Pravoslavljem. Ovo je uspešno učinjeno želji da se prikriju zločini koji su počinjeni u krstaškim pohodima protiv pravoslavaca u Bosni, kako bi se prikrila prava namera katoličke crkve i kako bi se narod zbunio oko svog porekla. Dobru knjigu na ovu temu napisao je dr. Vaso Glušac – Istina o Bogumilima (.pdf).
Grčka je uspešno sprečila ovo cepkanje istočne crkve priznavanjem titula srpskim i bugarskim velikašima, kao i davanjem autokefalnosti slovenskim crkvama. Ti velikaši su svoje hrišćanske zajednice okupili u crkve i vratili ih pod okrilje svojih autonomnih crkava. Ovaj poredak ostao je do današnjih dana.
No vratimo se krstaškim pohodima. Kao što rekoh, katolička crkva je lažno borbom protiv Bogumila vršila pokrštavanje i uništavanje pravoslavnih crkava u Bosni. Papa i mađarski vladari su organizovali i par krstaških pohoda u Bosni kako bi na silu privolili bosanskog bana Kulina da prizna papu. Kulin je to morao da učini, ali par decenija kasnije je katolička crkva odbačena.
Papa Grgur IX, čovek koji je izmislio katoličku inkviziciju.
Organizovan je krstaški pohod na pravoslavnu Bosnu, naime papa Grgur IX je pozvao Mađarsko kraljevstvo da pokrenu krstaški pohod protiv Kulina bana 1235. godine. To je isti onaj papa koji je organizovao red nemačkih Tevtonskih vitezova da bi se borili protiv pravoslavne Rusije.
Кrstaška kampanja na Bosnu je pokrenuta 1235. kada su Mađari pobedili i postavljen je katolički biskup, ”jeretici” su spaljivani na lomačama, dominikanci su dobili uporište u Bosni ali invazija Tatara 1241. je zbrisala krstašku vojsku i tako spasila pravoslavlje. Kasnijih godina nekoliko papa je to tražilo pokretanje krstaških pohoda na Bosnu (Benedikt XII, Urban V) ali nisu bili realizovani.
Postoje osnovane tvrdnje da su Bogumili izmišljeni kako bi se prikrilo spontano širenje pravoslavlja u XII veku po Evropi. Do današnjeg dana se ljudi na našim prostorima zbunjuju korišćenjem izraza „bogumili“ i „dualistička crkva“ u domaćim udžebnicima istorije koji su pisani za vreme komunista. Cilj ove izmišljene istorije je da se prikrije da su vladari Bosne ćirilicom potpisivali, bili pravoslavci i nazivali se srpskim kraljevima.
Falsifikovanje istorije i spomenika
Za mene najteže od svega je što je katolička crkva aktivno suzbijala nauku i svako mišljenje koje nije u skladu sa njihovom politikom. Ovde ne mislim na ono insistiranje da je zemlja ravna, Đordana Bruna i Galileja – već na falsifikovanje istorijskih dokumenata.
Stara srpska narodna pesma kaže „Latini su stare varalice…“ i zaista broj falsifikovanih dokumenata koje su napravili katolički sveštenici je impozantan. U vreme kada nije bilo štamparija knjige i spisi su se prepisivali u manastirima. Neko se dosetio pa bi nekoliko vekova kasnije uklonio originalni dokument i napravio izmenjen prepis koji bi više odgovarao katoličkoj crkvi. Značaj ovoga je ogroman jer su kasnije generacije istoričara bazirali svoja istraživanja na falsifikatima i danas imamo jedan potpuno lažni istorijski narativ.
Najveći broj falsifikata nastao je posle IV krstaškog rata kada su katolici razorili Carigrad i u vreme turskih osvajanja. Vatikan je imao odrešene ruke da piše i menja dokumente kako hoće jer nije bilo ni Vizantije, ni Srbije, niti bilo koga drugog ko bi sa pravoslavne strane reagovao. Originali mnogih dokumenata, knjiga, pisama i tapija su došli u posed Vatikana.
Položaj Svetog rimskog carstva oko 1100. godine
Posledice tih strateški učinjenih falsifikata osećamo danas. Mnogi su primeri, recimo danas ako gledate History kanal ispada da je zapadna Evropa direktni naslednik Rimskog carstva, a to realno nema veze sa činjenicama jer su zapadne rimske provincije konačno nestale u V veku i postoji 500 godina pauze do pojave Svetog rimskog carstva.
Naziv „Vizantija“ su izmislili katolički sveštenici u XVII veku da bi zbunili istoričare. To je učinjeno kako bi zapadna crkva bila predstavljena kao naslednik Rimskog carstva. Vizantija se nikada nije zvala tako i ne možete ni na jednom pečatu iz tog doba naći taj naziv, niti je i jedan car za sebe govorio da je „car Vizantije“. Rimsko carstvo je težište carstva preselilo na istok u 2-3 veku. Grčka je imala najveći uticaj, 18 rimskih careva je došlo sa teritorije Balkana, a glavni grad je preseljen u Carigrad, hrišćanstvo je postala državna religija, a država se nazivala „Novi Rim„. Vatikanu to nikako nije odgovaralo jer su želeli da oni budu naslednici Rimskog carstva, a ne Grci, Srbi, Bugari i narodi istoka i zato je izmišljen termin „Vizantija“.
1100. godine Viznatiju čine Grčka, Srbija, Bugarska i pola Turske.
Danas kada posetite neku od knjižara na zapadu i kada listate knjige koje se bave istorijom religije od deset knjiga u devet se ne pominje Vizantija niti Istočno rimsko carstvo. Taj deo istorije je namerno ostavljen u pomračini i govori se o „mračnom srednjem veku“ i zatim procvatu renesanse.
Retko se pominje rušenje Carigrada i osvajanje od strane katolika. Taj deo je uglavnom zatrpan gomilom dodatnih informacija kako ne bi ste shvatili suštinu. Suština je da je katolička crkva uz pomoć Venecije i vojske zapadnih zemalja krenula da pomogne pravoslavnom carstvu, ali je umesto toga napala je, osvojila i opljačkala Carigrad. Carigrad je pre toga bio najveći grad sveta sa 500.000 stanovnika, od tog pljačkanja se nikada nije oporavio i jedan vek kasnije je imao oko 100.000 stanovnika.
Sve je urađeno na prevaru. Katolici su vladali Carigradom 71 godinu, postavili su svog „cara“ koji je isplaćivao ogromne finansijske sume zapadu. Imali su decenije i decenije vremena da odnesu sve vrednosti i bogatstva iz raznih delova carstva. Kada više nije bilo šta da se uzme, povukli su se i prepustili turskim hordama sve teritorije.
Iz te pljačke i pepela počinjenog na istoku iznikla je renesansa na zapadu. I sada filioque pitanje dobija poseban oblik. Simbolično je to pitanje da li „iz oca u sina“ ili „i iz oca i iz sina“. U našoj priči sin je ubio oca i zato to pravoslavno insistiranje na prvenstvu oca toliko iritira katoličku crkvu.
Često se prikriva činjenica da Vizantija nije bila država, već savez pravoslavnih država. Vizantija se često na kartama prikazuje kao jedan blok, umanjujući na taj način uticaj Srbije i Bugarske. Još je smešnije kada krene rasprava o tome da li je ili nije Carigrad priznao krunu nekog srpskog velikaša. Nakon raspada nasleđe Vizantije poneše Grci, Srbi, Bugari i Rusi, pa čak možemo reći to i za Tursku. Savez pravoslavnih država je i danas vrlo opasna misao.
Slaba je svest o tome u našem narodu da smo mi ti koji nosimo pravi kontinuitet kulture Vizantije, da smo vojno pomagali Carigrad, da smo spasavali pravoslavne svetinje i gradili manastire Svete gore, da su se kod naših kraljeva krili najveći pravoslavni mislioci. Razmislite šta sve to znači za nas? Da se stvari tumače na pravi način, više bi držali do sebe, svoje vere i svojeg nasleđa.
Veliki je problem taj lažni istorijski narativ. Činjenice nisu sporne, ali je tumačenje sporno, a to tumačenje je bitan deo nacionalnog identiteta. Samo budala pušta da mu decu obrazuju neprijatelji, naši udžbenici istorije treba da se koriguju. Uvek se nasmejem kada gledam na History kanalu kako englezi iskopavaju parče rimskog zida u dvorištu. Kada gledate sve te emisije pomislio bi čovek da je Rim u Engleskoj. :) Samo na našoj teritoriji je rođeno 18 rimskih careva , ali mi zato rimsku crkvu iz IV veka zatrpamo i izgradimo autoput preko nje.
Puno je primera falsifikata, ali je srpskom narodu verovatno najviše zla učinjeno zbog falsifikata Konstantinove darovnice. Katolička crkva je nasilnim pokrštavanjem i menjanjem istorije vekovima podrivala srpstvo u korist Hrvata.
Predugačak je ovaj tekst pa ne možemo sve obraditi. Ali evo još jedan interesantan je primer Kraljice Katarine (1425-1478), ćerke Stefana Kosače i Jelene Balšić. Na njenoj nadgrobnoj ploči koja je napisana na latinskom ispada da je bila katolkinja, međutim postoji svedočenje o originalnoj ploči koja je bila na tom mestu na ćirilici. U vreme turskih osvajanja katolička crkva je obnovila grob kraljice, zameniše staru ćiriličnu ploču i staviše novu na latinskom jeziku. Staru uzidaše u zid crkve.
U arhivima Vatikana, prepis nadgrobne ploče kraljice Katarine na latinskom i prepis natpisa na staroj ploči ćirilicom.
Kao što je Napoleon rekao, istoriju pišu pobednici. Već osam vekova zapadna civilizacija dominira, a deo te dominacije duguju istoriji koju je „prepisivana“ u katoličkim manastirima, a kasnije na germanskim univerzitetima.
Nasilno pokrštavanje na našim prostorima
Najveći kamen spoticanja u pomirenju dve crkve predstavlja prezir koji je zapadna crkva stekla zbog nasilnog nametanja religije. Ovaj problem je posebno veliki na Balkanu gde se katolička crkva 1000. godina upinje da zbriše i konvertuje pravoslavce.
Za vreme kosovskog boja, zapad obeća pomoć i nikad je ne posla. To obećanje, pa zatim uslovljavanja pružanja pomoći je tehnika koju smo videli mnogo puta prethodnih vekova. A možemo videti isti šablon ponašanja i danas od strane Evropske unije koja je svakako naslednik „Svetog rimskog carstva“.
Nasilno pokrštavanje pravoslavaca teritorija Srbije, Bosne i Dalmacije je bilo naročito izraženo za vreme Turske okupacije. Primera je mnogo ali pomenući ustanak Srba 1594. godine. Tada je katolička crkva formirala „Hrišćansku ligu“ za borbu protiv prodora Turaka u Evropu. Preko svojih misionara u Srbiji obećaju vojnu pomoć srpskom narodu za oslobođenje od Turaka ako organizuju ustanak.
Srpski patrijarh Jovan (Kantul) i hercegovački mitropolit Visarion, stupaju u prepisku sa Rimom, Mlecima i Austrijom. U svom odgovoru na vapajnu molbu pravoslavnih jeraraha, papa Klement Osmi „otvoreno uslovi materijalnu i vojnu pomoć pobunjenim pravoslavcima, prethodnim odricanjem od istočne šizme“ i priznavanjem vrhovne vlasti rimskog pape.
Pod zastavom sa likom Svetog Save, svojom nevelikom snagom ustadoše na oružje Srbi u Banatu, Hercegovini, Metohiji, Kučima, Skadru, i tako se uvukoše u 12-godišnji austrijsko-turski rat, čiju će najveću cenu sami platiti. Stravična odmazda Turaka sruči se na Srbe zbog savezništva sa turskim neprijateljima. Na kraju Sinan paša za kaznu spali mošti Sv. Save.
Pritisak i pokrštavanje pravoslavaca nastaviće se i sledećim vekovima tokom borbe Austro-Ugarske i Turske na našim prostorima, a srpski narod će za to platiti najveću cenu u životima i teritorijama. Turske kaznene ekspedicije izazvale su seriju migrantskih talasa Srba koji su bežali sa prostora Sandžaka, Albanije, Kosova i Makedonije. Ne bih da širim previše priču o ovome, mislim da su mnogi upoznati sa ovim dešavanjima kroz roman Seobe od Miloša Crnjanskog koji je obavezna lektira u srednjim školama.
Za vreme II svetskog rata pokrštavanje pravoslavaca na teritoriji Hrvatske, Dalmacije, Bosne i Vojvodine je bilo najintezivnije i veoma dobro dokumentovano od strane NDH. Ustaški poglavnici su i govorili o tome da treba „trećinu pokrstiti, trećinu pobiti i trećinu oterati“. Postoje procene da je oko 1400 sveštenika katoličke crkve učestvovalo direktno u etničkom čišćenju.
Hrvatski rimokatolički velikodostojnici na čelu sa Alojzijem Stepincem na sahrani predsednika Hrvatskog državnog sabora Marka Došena u septembru 1944. godine
Mnogi pravoslavci su se spasli prostim prelaskom u katolike. Bilo je – otići ili primeniti veru, u suprotnom bila je velika šansa da ti i tvoja porodica završite u jami ili u logoru. Većini se upravo to i desilo. Mnoga mesta su zauvek religijski očišćena, a kasnije su društva „katoličkih Srba“ nestala i danas se prosto zovu Hrvati. Koren današnjeg sukoba između Hrvata i Srba, kao pravoslavaca i katolika se nalazi upravo u nedelima iz II svetskog rata jer su sećanja na ta dešavanja još živa među ljudima.
Na čelu katoličke crkve za vreme II svetskog rata bio je Alojzije Stepinac, koji je za svoje aktivnosti osuđen kao izdajnik i odslužio 16 godina zatvora. On je osuđen za dela koja su mogli da se dokažu lično njemu, mada se njegova krivica više nalazi u tome što nije ništa učinio a mogao je da spreči zločine. Katolička crkva je Stepinca beatifikovala i do statusa sveca mu fali samo jedan papin potpis. Ovo pitanje je još jedna tačka razdora između dve crkve.
Nakon rata, katolička crkva je pomagala u sakrivanju i krijumčarenju zločinaca koji su bežali ka južnoj americi. Ova akcija je široko poznata pod nazivom „pacovski kanali„. Evo korisnog filma koji možete pogledati na ovu temu.
Zaključak
Iz mog ugla, analizirajući istoriju zaključujem da se Katolička crkva odvojila od Pravoslavne i poprimila militarističko-expanzionistički oblik. Religija je najmanje bitna u celoj stvari jer se crkva koristila za osvajanje teritorija, nametanje vlasti i kulture. Vatikan nije birao sredstva da ostvari svoje ciljeve a ova militaristička filozofija je lepo objašnjena u delima Nikole Makijavelija.
Trend zapadne osvajačke politike, čije je temelje postavila katolička crkva, se nastavlja do današnjih dana što se najbolje može videti kroz intervencionističke ratove na Bliskom Istoku, pa i one u bivšoj Jugoslaviji. Neki kažu da hrišćani treba da naprave „uniju“ jer preti opasnost od muslimana. Mislim da to ne bi bila unija, već saučesništvo u onome što je učinjeno na Bliskom istoku.
Na početku pomenuh da je sve više tekstova koji površno porede crkvene doktrine i onda dolaze do zaključka kako je to sve ustvari isto. Nije isto i nikada neće biti isto sve dok poznajemo svoju istoriju.
Možda ovaj članak pomogne da se setimo šta to jesmo, a šta to nismo.
Alal ti vjera!