Zen grčkog pekara

Moram da vam ispričam priču o grčkom pekaru, to je nešto što se meni desilo i tada sam skapirao neke stvari u životu.

Prvo moram da napravim uvod i objasnim vam moju tadašnju situaciju. Ja sam te godine završio negde između 10 i 12 puta kod lekara ili u hitnoj pomoći zbog pritiska i preskakanja srca. Na kraju sam dobio astma napad i bio 12 dana na infuziji i inekcijama steroida. Posao mi je polako dolazio glave.

U tom trenutku naša mala IT firma je imala ugovore sa desetinama medijskih kuća, preko 90 zaposlenih i pritisak je postao nepodnošljiv. Mislim da sam se osećao kao kada u kaubojskim filmovima, poslednjeg kauboja okruže indijanci i na konjima jašu oko njega i ispaljuju strele. Te strele su bile mailovi, ponude, ugovori, sastanci, konsultacije i obračuni. Ja nisam upravljao svojim životom, posao je sve diktirao.

Taj astma napad i infuzije su se desile u sred leta i mi tada rešimo da odem na more mesec dana i da ja malo iskuliram. Da dobro razmislim o svemu… Pamtim kako sam većinu vremena proveo sedeći pored bazena i gledajući mog malog koji je tada imao 2 godine i suprugu kako se igraju i pitao se hoću li ja doživeti da ga vidim kada poraste. Sedeo sam u stolici i dahtao, brojao dahove jer me je astma još držala.

Osećao sam se ugroženo i kao uplašena životinja setio sam se mesta na moru u kom smo bili kada sam bio mali, gde sam se osećao sigurno. Nisam želeo nikakve fensi hotele, popularne gradove i čarter letove. Seli smo u auto i otišli… To je jedno malo mesto, blizu Hilandara, pored planine Atos, na Halkidikiju ali na onom prstu gde ređe ljudi idu. Zove se Uranopolis. To malo mesto sa jednom vizantijskom kulom koja čuva luku je jako skromno. Za turističke standarde nije nešto, ali nama se tu desilo toliko čudesnih stvari koje jedino mogu da objasnim blizinom Svete gore.

Tu su ljudi nekako drugačiji. Manje su ljubazni, u smislu da nisu izveštačeni, nego su normalni. Ne obrađuju vas za pare. Tu je priroda čudna. Recimo more je puno riba, verovatno zato što je pored Sveta gora, a tu je ribolov zabranjen vekovima. Ima puno popova, a i oni su nekako drugačiji…

Elem, jednog dana ode moja žena do male pekare koja je bila pored apartmana. Vrati se posle par minuta i kaže “Zamisli nema hleba. Kažu za hleb dođite do 10”. Ja pomislim, bože koja nedođija i kakva je to pekara kada nema hleba posle 10h?!

Sutradan ujutru kada smo krenuli na plažu svratimo usput do te pekare. Uđem unutra da vidim šta ima za klopu, kad ono samo hleb i burek. Dakle, pekara je puna, ali oni prodaju samo jednu vrstu hleba i burek u dve varijante (sa sirom i sa jabukom). Nema kolača, nema peciva, nema ništa… samo to. Dosta lokalaca tu kupuje ujutru i pekara dobro radi.

Ok, uzmemo mi taj burek i sednemo u baštu. To je bila mala, vrlo skromna, bašta sa svega par stolova i pogledom od milion dolara. Sa te pozicije se vidi pola Uranopolisa, planina Atos i more. Ja pomislim, bože koji pajser ovaj pekar. Mogao bi da ubaci ovde neke kolače da prodaje, ljudi bi to kupovali, ima lep pogled, može da ubaci još stolova i neke lepše stolice. Pa bi mogao da ima hleb tokom celog dana, a ne samo prepodne i da poveća promet. Sve se nešto mislim koliko čovek nema pojma sa biznisom i poslom…jednostavno ne zna da napravi pare.

Nastavljamo da klopamo, ukusan burek. Primećujem da radi stari grk i njegov unuk. Dobro rade, vidi se da su ponosni na svoj posao. Dolaze lokalni grci i kupuju tu hleb. Onda videh pekarovu ćerku kako doviknu nešto sa sprata. Pekara je u prizemlju kuće na dva sprata. Na gornja dva sprata je porodica, a ispred je parkiran jedan stariji džip. Malo zatim dođe i jedan momak u prilično novom džipu i ode gore.

I onda je tu doživim malo prosvetljenje. Nije taj grk glup, nego sam ja glup, jer sam gledao previše američkih filmova. To što posmatram je istočnjački način života i vođenja biznisa koji verovatno vuče svoje korene od Otomanskog carstva, a možda i Vizantije.

Mislim se: “Za razliku od tebe Miloše, ovaj čovek je u poznim godinama, potpuno zdrav i radi ono što voli. Ne juri za novcem, već kapira da od posla treba da se izdržava porodica čitav život. On radi sa unukom, a njegova ćerka sa porodicom je gore. Tu mu je i žena. Čovek je očigledno sa tom svojom radnjom uspeo da izgradi tu kuću i othrani celu porodicu. Imaju dva džipa, žive na moru i svi su na okupu. On radi do podne i posle toga ide kući, jer nema radno vreme od 12-14 sati dnevno kao ja. On diktira kada se taj hleb kupuje.”

“Uostalom, šta će mu kolači. Ima taj burek koji je savršen u slatkoj i slanoj varijanti. Šta će njemu sada da ubacuje tuđe kolače, pa da razmišlja o njihovom kvalitetu, nabavci, cash flow-u, salmoneli i ko zna čemu još. Ako ubaci kolače onda mu za to treba još ljudi za drugu smenu, pa te ljude treba kontrolisati i platiti. To su samo glavobolje. Ovako lepo radi do podne, ono što napravi je malo umetničko delo, sve što napravi se proda i svi ga u tom malom mestu cene. A njemu je očigledno dovoljno, jer to je čovek starog kova što se vidi po njemu. Tu su život i porodica na prvom mestu, nije sve u parama. “

Sve se promenilo posle toga. Čvrsto sam rešio da ja diktiram šta, sa kim i kada radim. Da imam normalno radno vreme, da ne jurim za parama već da radim samo ono što mene ispunjava. Jer znate… posao se radi zbog boljeg života, a ne zbog para. Pare su običan papir.

Ništa nije kako se čini na prvi pogled.