forms featured

Форме древног каратеа

Кате су борилачке кореографије, преношене са колена на колено. Ипак, већина вежбача данас не воли да вежба кате јер се чини да нису претарано практичне и зато већи део времена посвећују спарингу. Међутим, да би добили мајсторско звање у неком карате стилу, морате да научите туце ката. Зар су кате толико важне?

Стари начин – једна ката, један стил

Многа сведочења говоре да је у прошлости ситуација била потпуно другачија. Карате је вежбан у тајности и већина мајстора је знала само једну или две кате, а само ретки су знали више од тога. Зашто је ово случај? Зашто данас просечан вежбач зна преко 10 ката?

Пре 1900. године, карате је вежбан у тајности. Тренинзи су били индивидуални, а инструкције су добијали само појединци из племићких породица, који су уз препоруку добили шансу да вежбају код неког мајстора. У то време живот је био суров, тренинзи су били изузетно тешки, а карате је схватан најозбиљније јер је служио за самоодбрану и у одређеној ситуацији могао да значи живот или смрт.

Познати мајстор Гичин Фунакочи у својим радовима тврди да је једна ката довољна ако желите да савладате самодбрану. Уопштено говорећи, једна ката садржи обично пар бацања, пар полуга и неколико удараца, који су сасвим довољни за ефикасну примену у самодбрани. Енциклопедијско познавање ката, значи познавање више техника, али то не подиже ефикасност у самодбрани, баш напротив. Зато је у прошлости сваки мајстор неговао само једну или највише две кате.

У стара времена учитељи су ретко прихватали нове ученике. За то је било потребна добра препорука и гвоздена воља да се издрже сурови тренинзи. Само су напредни вежбачи знали кату, почетници су вежбали само технике. Савладати једну кату било је изузетно тешко, а научити неколико скоро немогуће, јер је подразумевало путовање у Кину.

Они који су знали више ката били људи на високим положајима који су имали времена, средстава и могућности, а понекад и среће, да вежбају код кинеских учитеља и да се посвете проучавању борилачких традиција. Таквих је било мало, а најпознатији су Канрјо Хигашиона, Буши Мацумура, Сеишо Арагаки…

china conection

Са лева на десно: Канрјо Хигашиона, Буши Мацумура, Сеишо Арагаки

После 1900. године, појавила се група инструктора који су хтели да популаришу карате. Њих је предводио мајстор Ankoh Itosu, учитељ Гичина Фунакошија и они су поставили себи за циљ да карате укључе у редован школски програм и војну обуку.

Стари карате није био погодан за децу, нити за групно вежбање, па је мајстор Itosu модификовао карате, избацивши све опасне технике фокусирајући се на вежбање ката без показивања употребе покрета (bunkai). Тако је карате је од вештине самодбране постао рекреативна дисциплина и настао је модерни карате.

Покретач овог покрета био је мајстор Itosu, а његове идеје су подржали многи, међу којима и Гичин Фунакоши (оснивач Шотокана), Kenva Mabuni (оснивач Шито стила), Чојун Мијаги (оснивач Гођу стила), Чотоку Кјан (Шорин карате). Они су крстарили целом Окинавом и демонстрирали карате. Itosu је успео да карате постане део школског програма на Окинави.

Gichin Funakoshi је успео да карате популаризује у Јапану. Карате је укључен у програм физичког васпитања факултета и високих школа у Јапану. Он и његови синови су се трудили да науче што више ката од локалних мајстора и тако их спасу од заборава. Отуда данас сви модерни стилови негују пуно ката. Шотокан 26 ката, а Шито риу чак преко 50 ката. Међутим, ово енциклопедијско познавање великог броја ката је довело до губитка употребне вредности.

Данас су тренинзи комерцијални па није редак случај да се на једном тренингу обрађује неколико десетина различитих техника. Овакав приступ је свакако занимљив и гарантује пуно чланова, али није претерано ефикасан у самоодбрани. Због овога се дешава да црни појас 3. дан, који зна 20 ката и брдо фасцинантних техника добије батине на улици. Није ретко видети ни децу којима је додељен црни појас што само срозава репутацију каратеа.

Традиционални приступ подразумева обуку вежбањем почетничке кате, а затим вишегодишње увежбавање једне напредне кате. Познато је да је мајстор Чојун Мијаги сваком напредном вежбачу предавао само једну кату. Наравно, сви су пре тога савладали почетничку кату Санчин.

Једна ката је сасвим довољна за самоодбрану. Идеограм “ката” чита се и као “стил” или “форма”, а распрострањена изрека “карате је ката” само потврђује да је свака ката уствари уобличен систем борења. Када ово кажем мислим на кате које су постојале пре 1900. године, јер се то не може рећи за модерне кате.

te kamae

Чоки Мотобу, у својој књизи “Окинава Кемпо” наводи разне стилове у каратеу, а помиње имена ката: Кушанку стил, Пасаи стил, Наиханчи стил…  Интересантно…, па какав закључак можемо одавде извести?

Ако је свака ката стил борења за себе, онда је потпуно јасно да је глупо учити 26 ката јер се то претвара у непотребно гомилање техника. То је исто као када би код себе имали 26 пиштоља. Довољан је један ако знате како да га користите.

Исто тако, јасно је да сличне технике у различитим катама највероватније немају исту примену, јер се ради о различитим борилачким традицијама. На пример, глупо је мислити да шуто учи у кати Пасаи, има исту примену као шуто учи у кати Кушанку. Са треће стране, могуће је да се технике разликују по изгледу, али да се користе на сличан начин, јер се све кате баве сличним ситуацијама у самодбрани (HAHV – Habitual acts of human violence).

1000 година традиције?

Знам да ће оно што ћу покушати да изнесем у овом чланку многима изгледати као скрнављење, али мислим да са сигурношћу можемо тврдити да је теорија о 1000 година дугој традицији каратеа обичан мит.

На основу досадашњих историјских радова, узимајући у обзир чврсте доказе, писане документе и оралну традицију, можемо рећи да карате почиње да се формира у XVIII веку, доживљава свој процват у XIX и светску славу у XX веку.

За прво помињање узима се спис са почетка XVIII века када је учењак Теиђунсоку Уеката (1663-1734), написао: «Без обзира на напредак у те вештини и образовању, ништа није важно као лепо понашање и хуманост у свакодневном животу.».

Век

Карактеристике

Догађаји

Носиоци промена

XVIII

Из Кине долазе на окинаву први кинески учитељи и подучавају појединачне форме (кате).

1762. особа под називом Кушанку подучавала на Окинави (запис о Ошима инциденту).

Yara Guwa
Tode Sakugava (1733-1815),
Пеичин Такахара

XIX

Многи окинављани се обучавају у Кини. Зачетак Шорин и Шореи традиције. Процват каратеа.

Многи кинески инструктори подучавају на Окинави: Асон, Ваи Шинзан (Ваншу), Iwah, Anan (Чинто), Ryuru Ko (1852-1930)

Сеишо Арагаки (1840-1918), luohan стил

Kojo Taitei (1837-1917), kojo stil
Буши Мацумура (1809-1901), шорин стил

Канрјо Хигашиона (1853-1917), шореи стил

Камбун Уечи (1877-1948), уечи стил

Nakaima Norisato  (1850-1927), rjuerju стил

Kosaku Macumora (1829-1898), tomari стил

XX

Настанак модерног каратеа и популаризација ван Окинаве.

Демонстрација пред Јапанским царем

Карате као део школског програма

Itosu Ankoh (1832-1915),

Гичин Фунакоши (1868-1957),

Чојун Мијаги (1888-1953),

Kenva Mabuni (1889-1954),

Чотоку Кјан (1870-1945),

Мотобу Чоки (1871-1944)

1950.

Светска популарност.

Инструктори из Јапана шире карате по целом свету.

Настанак многих вештина које су потекле из каратеа – taekwondo, full contact, kick box…

Hironiri Ocuka (1892-1982)

Ако узмемо у обзир најстарије писане изворе, као и усмена предања, видећемо да се ради о појединцима који су живели почетком XVIII века и који су путовали у Кину да би пре свега научили руковање оружјем, што је вероватно било везано за њихове професије и положаје. Рецимо, за Sakugavu предање каже да је био велики мајстор руковања штапом, за шта постоје чврсти докази, јер се и данас вежба ката са штапом – Sakugava no kon. Он је оставио велики утицај у кобудоу.

Тврди се да је познавао и једну карате кату – Кушанку. Интересантно, изгледа да је Sakugava путовао у Кину по службеном задатку да научи кинеске методе руковања штапом.

sakugawa

Tode Sakugava

На Окинави у XVIII веку није било пуно становника и да су само они племићког порекла могли да се баве борилачким вештинама. Зато је мала вероватноћа да је неко много раније вежбао карате, а да тако нешто остане не забележено или да такав појединац не буде поменут барем у народним причама. Могуће је да је неко и пре овог времена имао прилике да вежба борилачке вештине у Кини, али то свакако није имало великог значаја за карате, јер би у супротном остало запамћено. Дакле, карате је настао у XIX веку.

Заједнички темељ (санчин-сеисан-наиханчи)

Карате стилови се јако разликују и на први поглед се чини да не постоји заједничка црта. Међутим, можемо приметити да је ката Seisan присутна у већини стилова данас.  У модерном каратеу (шотокан), ова ката је позната под именом Hangetsu.

Seisan је вероватно и најстарија ката у каратеу. Ако одемо мало у прошлост приметићемо да је Seisan била присутна у обе тада постојеће традиције (Шорин и Шореи). Чотоку Куан је научио Seisan као основну кату од чувеног Буши Мацумуре (1809 – 1901, Шорин). Чојун Мијаги је научио Санчин и Seisan од Канрјо Хигашионе (1853 – 1915, Шореи).

Чојун Мијаги помиње кате Санчин, Seisan и Наиханчи као основне – почетничке кате. Познато је да су кате Санчин (у старом облику Haporen) и Seisan биле основне у обуци за већину стилова (Тигра, Ждрала, Монашке песнице…) у Фукиену (Кина). Отуда можемо претпоставити да је у прошлости ова ката коришћена на исти начин за обуку и на Окинави.

miyagi kyan

Чојун Мијаги и Чотоку Кјан

Seisan значи «13 корака». Интересантан је начин писања «10+3», јер су прва три корака уствари ката Санчин («3 корака»). Обе кате су јако згодне за подучавање основних елемената у каратеу (исправан положај тела, контракцију и дисање, корачање) и дају добре темеље за савлађивање напредних ката Sanseiru и Suparinpei.

Кинеска веза

Са сигурношћу можемо тврдити да је карате дошао из Кине, јер се већина форми старог каратеа постоји и у кунг фу (Чуан фа) стиловима провинције Фукиен. Временом су ове форме модификоване толико да их је скоро немогуће упоредити. Ипак, имена су остала иста.

  • Sanchin
  • Seisan
  • Sanseru
  • Suparinpei
  • Kururunfa
  • Seipai
  • Saifua
  • Nisieshi
  • Useishi
  • Passai

Али није све тако једноставно јер на постоје кате старог каратеа које се не могу наћи у Кини, али постоје на Окинави. Такве су рецимо кате: Кушанку, Чинто и Ваншу. Можда ове кате и даље постоје у Кини али под другачијим називом. Можда окинављани никада нису научили оригинални назив ових форми, па су их у знак поштовања назвали по учитељима? Можда кинески учитељи нису подучавали кату, већ само технике, па су окинављани сами створили кате како би запамтили технике? Можда су форме истог назива постојале некада у Кини, али су касније нестале? Одговоре на ова питања немамо, али предања говоре да су ове кате добиле имена по кунг фу мајсторима који су дошли из Кине.

Нове традиције

Многе кате, које се сматрају традиционалним, су у ствари измишљене у новијој историји, односно спадају у модерни карате. Ове кате нису кинеског порекла, већ су их измислили окинављани. Све су настале после 1900. године. Поменућу само неке од њих:

Taikyoku
Gichin Funakoshi

Fukyugata
Shoshin Nagamine and C. Miyagi

Pinan
Naihanchi 1,2 & 3
Kushanku sho, pasai sho, gojushiho sho
Itosu Ankoh

Wanchin
Zenryo Shimabuku

Ananku
Chotoku Kyan

Tensho
Chojun Miyagi

Shinsei, kensho, kenshu, juroku, kenpaku, myojo, shimpa, hapo sho, shiho koshokun, aojagi
Kenva Mabuni

Sunsu
Tatsuo Shimabuku

Поставља се питање зашто су истакнути мајстори измишљали нове кате? Зар традиционалне форме нису довољне? Постоји пуно сличних примера и у кобудоу (руковање оружјем). Неке од ових ката су осмишљене да би олакшале вежбање почетницима (pinan, taikyoku, fukjugata…), док су друге настале као резултат нечијег дугогодишњег проучавања принципа више традиција или форми. Рецимо Kenva Mobuni (оснивач Шито каратеа), је осмислио кату Шимпа како би сачувао знања која је стекао од мајстора Камбун Уечија (Уечи карате). Ко зна можда се нешто сличном једном догодило и са катома Кушанку, Чинто и Ваншу?

На крају видимо да постоје почетничке кате, старе кате и нове кате. Па, у чему је поента? Зар нису окинављани сами оскрнавили своју традицију? Нису. Пре него што су уопште помислили да осмисле нову кату и дају своју личну интерпретацију, они су темељно проучили традицију. А, затим су те њихове кате издржале зуб времена и опстале, што само потврђује да су имале практичног смисла.

gichin

Проучавај традицију да би разумео ново – Гичин Фунакоши.

Author Stanić Miloš (Shorin ryu karate & Matayoshi kobudo)
Tsunami dojo, Belgrade, Serbia

2 Comments

  1. Srdjan Markov

    Poštovani Miloše,

    pre svega da primetim da su Vam tekstovi i poznavanje karatea i borilačkih veština na jednom zavidnom nivou. Stoga sebi dajem slobodu da Vam postavim i jedno pitanje: šta mislite i da li možete nešto reći o Hakutsuru kati, poreklo, specifičnosti, zastupljenost…

    Hvala unapred,
    Srđan Markov

Leave a Reply