Од Ћуприје до Скадра – сећања мог прадеде

Мој прадеда је сахрањен на острву Виду на Крфу па зато повремено волим да одем на Крф за одмор. Милан Станић дринска дивизија. Међутим игром случаја сазнам за једног другог мог прадеду који се такође повлачио ка Крфу и написао мемоаре о томе.

Пре пар дана седећи на Крфу у необавезном разговору са мојим другаром Филипом он се похвали како чита мемоаре неког Борислава Џелатовића из Ћуприје о повлачењу ка Скадру.

Ја се ту изненадих јер је презиме Џелатовић прилично ретко, а иначе моја баба са мајчине стране Вера се презивала девојачки Џелатовић и имамо родбину у Ћуприји.

Борислав Џелатовић аутор

За пар дана сам успео да потврдим ко је Борислав Џелатовић нама у породици и испоставило се да ми је уствари прадеда.

Он је био богати трговац из Ћуприје који се повлачио са војском од Ћуприје до Скадра и потпуно ненамерно направио јединствени историјски документ о дешавањима 1915. године из угла цивила. То је једини сачуван запис једног цивила о повлачењу војска ка Скадру.

Овај рукопис је 2009. доспео у руке професора књижевности у Техничкој школи у Ћуприји, Синише Ивановића, који је препознао његов историјски значај. Он и ученици техничке школе су прекуцали текст и укоричили га, а 2014. је објављена књига у издању завичајне Библиотеке у Ћуприји.

Овде можете скинути мемоаре у пдф. формату Borislav D. Dzelatovic – Putopis od Cuprije do Skadra

И даље не могу да верујем да сам на Крфу случајно сазнао за овај рукопис прадеде од мог другара који га је читао. И после кажу да чуда не постоје.

Овај текст пишем због деце, да знају ко су и од кога потичу. Полако истражујем своје порекло јер су комунисти за 50 година својски потрудили да нико не зна од кога потиче, а данас нам глобализам сугерира да то више није битно. Битно је.

Једна од страница из рукописа

Путопис је интересантан јер је писан из угла некога ко је богат и ко је имао довољно новца да плати храну и смештај на свом путу. Са Бориславом су ишле слуге и помагао је новчано све које је познавао. Борислав је био најстарији син, завршио је Трговачку школу у Београду и у књизи се налазе сведочанства те школе. Он је био образован и знао је неколико језика – немачки, француски, грчки, италијански, чешки и влашки.

Путопис описује период од два месеца колико је трајало повлачење војске. Идеја му је била да дође до Скадра из ког ће затим да оде у Швајцарску. Међутим, не знамо шта се десило и да ли је отишао за Швајцарску или је био мобилисан јер мемоари се завршавају када стигну у Скадар.

Ево једне фотографије породичне на којој је Борислав.

Породица Џелатовићи, Ћуприја

У средини фотке у одећи из турског доба налази се Димитрије (Мита) Џелатовић и његова жена Анка. Димитрије је био велики трговац из Ћуприје, поседовао много земље и дућана. Трговао је дуваном који је извозио за Аустро-Угарску преко Трста. Кажу и да је посао пропао пред почетак I светског рата, када су Аустро-Угари намерно оставили његов брод пун дувана да чека две недеље у луци без дозволе да се искрца роба. Биле су кише и дуван је повукао влагу и убуђао се за то време. Након II светског рата комунисти су им одузели све, имање, кућу, дућане, новац… оставили су им мање од једног хектара земље у неколико разбацаних парцела. Уништена је једна имућна српска породица.

Елем, изндад се налазе три сина – први лево на слици је Борислав који је писао мемоаре, други је Светислав који је на слици на почетку текста и трећи је мој чукундеда по мајци Војислав. Поред Војислава се налази његова жена, а испод на слици су деца моја баба Вера и Бранко. Војислав је имао још једног сина Драгана (кога смо ми знали као ”ујка Драган”) који још није био рођен када је направљена ова фотка и једну ћерку баба Дацу. За остале жене са фотографије не знам да ли су супруге или сестре. Борислав у мемоарима помиње сестре своје, тако да је могуће и да су сестре.

Сва тројица синова су били у I светском рату војници у српској војсци. Светислава имате на слици у униформи, Борислав је писао мемоаре и у њима помиње свога брата Воју (”мој Воја”) кога повремено среће. Интересантно Воја (Војислав) је био у интенданској служби (болничари), а касније су и његова деца била. Моја баба је у II светском рату завршила за болничарку, а ”ујка Драган” њен брат је био фармацеут и директор апотека у Ћуприји.

Моја баба, Вера Џелатовић медицинска сестра у II светском рату. Она је четврта девојка са лева, а на слици су и њена сестра и рођака.

Од три сина једино је деда Воја (Војислав) остао на земљи у Ћуприји, колико је мени познато Светислав и Бранислав су отишли за Београд. Бранислав је тамо имао своју породицу и умро је 1968. у Београду.

Иначе презиме Џелатовићи долази од Митиног оца који је био официр у српској војсци у време ослобађања од турака и за време Балканских ратова. У једном тренутку је добио задатак да надзире војску и заводи дисциплину, због кажњавања и строгоће војници му дадоше надимак ”Џелат”. Након ослобађања од Турака добио је своју земљу у Ћуприји и породица се по њему презива Џелатовићи. У ослободилачким ратовима је добио земљу коју су касније одузели комунисти у свом походу уништења српске суштине.

Моја баба Вера (девојачко Џелатовић) и ја.