Леночка – истинита прича

Током блокаде, евакуисали су девојчицу из Лењинграда. Звала се Леночка. Имала је четири године. Заборавила је презиме јер је била јако мала. Изгубила је целу породицу: мајку, оца, баку и старијег брата… И њу је пронашла специјална бригада током блокаде и јаке зиме, одлазили су у станове и тражили децу чији су родитељи умрли или нестали. А онда су нашли Леночку и евакуисали је. Није се сећала како је ушла у дечији дом, била је тако сићушна.

Била је толико исцрпљена и није више хтела ни да једе. Лежала је у свом кревету или је седила на столици поред шпорета. Била је уплашена и само је ћутала. Мислили су да ће Леночка умрети.

Многа евакуисана деца су већ умрла од тешке исцрпљености, немајући снаге да се хране и живе. Процењује се да је за време нацистичке блокаде Лењинграда умрло од глади и болести око 100.000 деце.

Али једног дана, једноноги ватрогасац, чика Коља, стар око двадесет година, направио је лутку од старог пешкира. Некако је исекао, склопио, шио. Оловком нацртао је очи, усне.

Дао је Леночки лутку и рекао јој веома озбиљно: ′′Ти, Леночка, добро брини о овој лутки. Научи је да једе. Сада си јој мајка. И чувај је добро. Погледај је Леночка она је тако болесна и гладна. Она чак и не плаче!”.

Леночка је узела лутку. Почела је да је љуља и да јој тепа. Лутку је за ручак хранила кашом, шапућући јој нешто ласкаво. А и Леночка је почела да једе. Леночка је оживела, jер не треба да умре: треба да брине о лутки. Јер ако умре Леночка, умреће и лутка.

Кад имаш некога да о њему бринеш, то је огроман разлог да се бориш да живиш… зато се увек сети мале Леночке.. Када је одрасла, постала је медицинска сестра и доживела је дубоку старост. И њене руке су увијек биле заузете, а срце пуно. Бринула је о свима па и о себи.

И читав живот чувала је ту лутку. Умрла је прошле године у својој 82 години. Њена последња жеља била је да у њен ковчег ставе и њену лутку. Њена најстарија унука зове се Леночка. На дечијем оделењу главне Лењинградске болнице стоји ова слика…

Један вртић у Лењинграду носи име Леночка. Збиља, зар стварно мислите да та крпена лутка није никад била жива… она је удахнула живот Леночки, а Леночка њој. Заједно су живеле… И умрле… Али прича наставља да живи.

Румен Рачев, “Куклата на Леночка”

Ова прича је оставила јак утисак на мене. Девојчицама су потребне лутке, као што су мајкама потребна деца. Нама људима је потребан смисао у животу. Не ради се само о задовољству, слободи, слави и парама како нам западна филозофија данас објашњава. Смисао је оно за шта живиш и што радиш из љубави и без икаквог новца и славе. Тај смисао је Леночка нашла у лутки као што ми налазимо у породици или међу својим ученицима, пацијентима, клијентима…