Када смо летос били у Венецији, сели смо у један ресторан на тргу Петра и Павла. Били смо преморени од преподневног шетања, деца гладна. Поручимо клопу и мени донесу покварени бифтек. Буквално покварено месо, које је смрдело.
Позовем конобара и кажем му шта се десило. Он се извини и каже да ће донети нови. Десет минута касније донесу нови бифтек, опет покварено месо. Ја га опет позовем и ту настане расправа. По њему је то добро месо, ја у шоку. Гледам га и не могу да верујем шта човек прича. Наравно, дискусија је брзо завршена када сам поменуо туристичку инспекцију.
Венеција је град из маште што се тиче археологије и историје, међутим, што се тиче ресторана и хране, то је једна општа катастрофа. Све је прескупо, порције су мале, а меса нигде нема. Има рибе, пице, пасте, разних ракова, шкољки, пужева и жаба. Није ни чудо што су их наши људи прозвали жабари.
Историјски гледано, Венеција је окружена морем и мочварним пределима. Они су јели то што имају, а највећа посластица, резервисана само за богате, била је патка.
Посебан шмек целој ствари дају многи радници из Бангладеша, Пакистана, Шри Ланке, Индије и сличних дестинација, које ја из милоште зовем „момци из Бангладеша“. Италијана је јако ретко видети да ради у ресторану. Модерно ропство – увезени радници раде за трећину цене домаћих радника. Зато их у Италији има много, баш много…
Свеукупно, огромна навала туриста, скупа јела, никаква понуда, момци из Бангладеша и један одвратан покварени бифтек учинили су да ми се све то тамо смучи што се тиче хране.
Београд
По повратку у Београд, мислим се у себи како Венецијанци нису ни видели праву кухињу и ресторане какве ми имамо по Београду. Нажалост, врло брзо након пута у Венецију и у Београду су почели да се појављују „момци из Бангладеша“.
Станујем поред Галерије, па често идем на састанке у тај тржни центар. Сећам се јасно како су се буквално у две недеље појавили радници из сиромашних делова света и преплавили све локале и радње брзе хране. Ради се о десетинама људи.
Због тога сам престао да једем на тим местима. Нисам расиста, далеко од тога, али добро разумем шта су културолошке разлике.
Нажалост, проблем није ту стао већ се проширио по целом граду. Скоро сам седео у Старој Херцеговини, култној кафани. И онда видим – из кухиње истрча један момак из Бангладеша. Ништа свето више не постоји.
За врло кратко време „момци из Бангладеша“ постали су главни возачи у ГСП-у по Београду. Ти несрећници долазе из јако сиромашне средине и раде код нас за половину плате возача.
Највећи проблем је што су наши политичари преписали законе са робовласничког Запада, па су доприноси на стране раднике 12%, док су доприноси и порези за домаћег радника 71%.
Screenshot
Закони су написани тако да раслојавају друштво. Омогућавају власницима ресторана да се богате на уштрб несрећника са другог краја планете, али и на штету локалног становништва.
Србија, у ствари, убрзано постаје младо робовласничко друштво у настајању. Наравно да ће због овога наша деца одлазити на рад у иностранство. У међувремену, нови возачи ГСП-а направили су гомилу судара и ексцеса, тако да су друштвене мреже препуне оваквих натписа.
Још као клинци смо учили да у рачуну не треба мешати бабе и жабе. Ако и фали радника у Србији, па је дозвољен рад странаца, онда они не могу имати боље услове за рад од нас. То просто није логично, ни здраво за нацију.
Од земље која је бринула о правима радника, постали смо гори од Америке и западне Европе, капиталистичких и у основи робовласничких друштава. Не сме се дозволити да страни радници, нити страни инвеститори, имају било какву предност над домаћим становништвом.
И још једном да кажем – нисам расиста, али знам шта је неправда…
Најновији коментари