Један српски монах из Хиландара је посећивао руског цара Ивана Грозног. Хтео бих да начиним кратку белешку о једном овом занимљивом монаху – Григорије Василије.
Монах Григорије је био игуман Хиландара у периоду између 1583. и 1598. тако је записано. Често је ишао у дипломатске мисије и одседао на двору цара Ивана Грозног, затим његовог наследника цара Федора I, московског патријарха Јова. Када би посећивао Москву он је често боравио у задужбини Хиландара у Москви, згради коју је цар Иван Грозни поклонио манастиру 1556. године за потребе смештаја монаха који су у посети.
Остало је записано да је примио велику схиму у пиргу Светог Саве у Кареји када је добио своје друго име Василије.
Григорије је путовао и у Пећку патријаршију код патријарха Герасима I и његовог наследника Савтија I, а у то време је Србија већ била под турском управом. Писао је дипломатска писма многим владарима, укључујући пољског краља Стефана Баторија, као и Никити Романову деди будућег цара Русије Михајла I Романова. Ова писма су сачувана у главној архиви руског министарства спољних послова.
Превод књиге за руског цара
За мене је интересантна чињеница да је монах Григорије превео једну књигу за руског цара. Интересантно о којој књизи се ради – Јосиф Флавије ”Историја ратова против јевреја”. Каже се да је ову књигу превео у Кареји 1598. године. Први енглески превод овог дела ће настати тек 1609. године. Међутим има тврдњи да постоје и чак два века старији српски преводи овога текста и да је монах Григорије овај превод само уподобио за руску варијанту старословенског (старосрбског) језика.
Јосиф флавије аутор ”Историје ратова против Јевреја”.
Када се каже ”превод” онда напоменути да се у време монаха Григорија у Србији и Русији, Бугарској и већини словенских земаља говорио исти језик – старословенски. Монах је текст превео са неког језика и написао га у руској верзији старословенског. Значи уподобио га за руског цара.
Код нас је овај текст наравно скоро непознат али на западу је овај текст подигао много прашине. Изгледа да је текст преведен са некога јерменског текста или неког старијег словенског текста из доба Ћирила и Методија када се водила борба против Казара. Научници нису успели да докажу да је то превод са грчког језика јер се појављују неке ствари у тексту којих нема у грчким верзијама текста.
Највише прашине се дигло због тога што овај превод говори како Христа нису разапели Римљани, већ Јевреји. Ово наравно никако не иде на руку западном историјском наративу па се текст нашао под оштром критиком и оспоравањем. Тврде да је текст настао можда од неког македонског текста и то из времена борбе са Казарима, дакле из доба Ћирила и Методија.
Ова књига и превод ”Историје ратова против Јевреја” је била врло популарна у Русији, посебно у 19. веку. Након пада Цариграда под Турке, Русија се ослобађа монголске владавине око 1480. и полако израста у озбиљну царевину. Ово дело је помогло да се Москва доживљава као нови Јерусалим.
Српске фреске у царској катедрали у Москви
Можемо претпоставити, да је због деловања монаха Григорија, као и других монаха са Атоса, цар Иван Грозни прилично јасно признао српско краљевско порекло. Историчар Сретен Петковић тврди да је осликавање фрески св. Саве, Симеона и Лазара 1564. године у катедрали Арханђела у Москви управо доказ ове тврдње.
На сликама горе налазе се фреске наших светаца из катедрале Арханђела у Москви. Можемо приметити колико је приказ Лазара и Александра Невског сличан, само су боје другачије.
Русија као Трећи Рим
Било како било, монах Григорије је руском цару однео овај превод ”Историје ратова против јевреја” и превод ”Повест о паду Цариграда”. Постоји научно дело које тврди да ће управо ова два дела инспирисати руског цара на идеју о Русији као Трећем Риму у коме се каже да се управо у српском преводу ”Повести о паду Цариграда” налази прво помињање Русије као Трећег Рима. Наиме у тексту се говори о томе да је Цариград пао као резултат божије казне јер су Грци покушали да направе унију са римокатолицима (Фиорентинска унија) након чега их Бог кажњава падом цариграда под Турке. Помиње се конкретно део текста познат као ”трећа Пахомијева редукција” која говори о Трећем Риму у коме је Бог путем својег свеца Светог Сергеја Радоњежа очувао чистоту Руске цркве и како ће се духовни центар пребацити из Константин града (Цариграда) у руску цркву. (Матејић 2005., страна 263.)
Поред ове две књиге ја бих овде поменуо Косовски бој и Законоправило Светог Саве које је свакако утицало на формирање руског царства. За монаха Григорија то је била најважнија православна законска књига за уређење државе, а познато је да је Иван Грозни државу уредио управо на основу Законоправила. Као доказ да су Законоправило и прича о Косовском боју пресудно утицали на руског цара имамо управо у фрескама Саве, Симеона и Лазара у Москви.
Монах Григорије је као игуман Хиландара посећивао Москву и метохе које је тамо манастир имао јер су метоси манастира у Србији, од којих се манастир финансирао, конфисковани од стране Турака и султана Сулејмана II. Након турског освајања престала је нада да ће Србија бити у стању да брани православље како је то чинила претходних векова и зато је поглед упућен ка Русији. Русија је доживљавана као нова царевина која ће бранити православне.
Након што су грчки владари кренули да флертују са идејом о унији са римокатолицима избио је грађански рат у 14. веку. Цар Душан проглашава царство и подиже православни стег (заставу) царства управо у тренутку када у Цариграду победи римокатоличка страна. Међутим, цар Душан је владао свега 9 година и након једног века је српско царство поклекло под ударима Турака са истока и римокатолика са запада. Русија ће поново подићи тај царски стег православља.
Тако је један монах Хиландара у 16. веку, помогао да се формира идеја о Русији као Трећем Риму и Москви као новом Јерусалиму. Слику скромног Григорија немамо али забележено је да се потписивао као ”неук и прост” иако то свакако био није.
Напомена:
Морам да приметим једну интересантну ствар. Страни историчари говоре да је монах Григорије преводио са неког старијег словенског или македонског текста. Наши историчари тврде да је Григорије преводио са руског на српски језик.
Извори:
https://en.wikipedia.org/wiki/Slavonic_Josephus
https://en.wikipedia.org/wiki/Grigorije_Vasilije
https://kb.osu.edu/server/api/core/bitstreams/a5022e34-d89e-5515-9488-139b8712dbd4/content
https://sh.wikipedia.org/wiki/Slovenski_Josif_Flavije
https://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1002/9781118325162.ch26
Свет српске рукописне књиге од 12-17 века, Београд 2016.
Света Гора и Хиландар у Османском царству 15-17 века. А Фотић.
Trackbacks for this post