Интервју за Нетокрацију – како спречити изгарање на послу

Дао сам интервју за Нетокрацију, али он је објављен у скраћеном облику и зато га овде дајем у целини.

Поштовање Милена,

Ево одговора:

* О изгарању на послу, поготово од када га је СЗО и званично препознао као својеврсни синдром, читамо и слушамо све чешће. Међутим, колико год мислили да га знамо и схватамо, ретко га препознајемо у својој околини или код нас самих. Можете ли са нама поделити какво је Ваше лично искуство што се тиче изгарања на послу? Како је изгледала та ситуација?

Ја као и многи други сам упао у стартап замку и желео да имам велику фирму. Расли смо корак по корак буквално из моје спаваће собе до велике фирме са 120 запослених и простором у центру града. Имао сам најмодернију канцеларију са намештајем из Италије, врхунским рачунарима, кожним троседом из Белгије и слично. То је све требало зарадити и човек се навуче на та осећај као кад се навучете на шећер – иако је то уствари обичан вашар таштине.

Радио сам неколико година по 12 до 16 сати дневно, све док једног дана нисам ударио у зид и добио астму. Никад нисам имао времена да погледам иза себе или можда је боље рећи у себе. Јер да сам имао времена, лако бих приметио да је тај животни стил са седењем за рачунаром, испијањем кока-кола и брзом храном донео 20 кг вишка, висок притисак, астму и шаку пуну лекова дневно. Писао сам о томе детаљно па кога интересује може да прочита.

То “изгарање на послу” је уствари улепшан израз за “остати дуже на послу”, а када остајете дуже онда немате времена. Немате времена за себе, за своју лепшу половину, за дружење, за клинце, за спорт. А време и пажња су данас најскупље ствари на свету. Времена имате све мање јер живот пролази, а искрену људску пажњу је тешко добити. Ви уствари мењате време за новац и тако “изгарање на послу” у преводу је покушај да се заради више пара само речено на ”bull-shit” бинго начин.

До изгарања не долази само тако што остајете физички дуже на послу, већ и тако што посао носите са собом кући због притиска и стреса. Овде мислим на ону ситуацију када ви кући и даље настављате да мислите о томе како да направите више новца или постигнете резултат. Уместо да одете кући и бавите се другим стварима ви и даље опсесивно мислите о послу а то је као да сте уствари остали дуже на послу.

* Шта је, по Вашем мишљењу, за већину људи окидач када причамо о burnout-у? Идеологија, актуелни друштвени услови или нешто треће?

Прво имамо погрешан наратив и често можете прочитати у површним текстовима “како морате радити више да би сте били најбољи…”, а то је уствари глупо. Паметни и сналажљиви људи гледају како да раде мање а да зараде пуно. Међутим, да би сте управљали својим временом морате прихватити ризик предузетништва, а за то већина људи нема херца и не гледају како да раде мање, већ како да имају редован посао и редовне приходе радећи за неког другог.

Затим ту је и бајка о стартапу. Раније су се људи ложили на “амерички сан” а сада је тај амерички сан заменила “стартап бајка”. То је она прича како су сви направили милионе са својим интернет стартапом и свет чека само још тебе да смислиш ту једну паметну ствар и покупиш своје милионе. Истина је уствари да ће 99% оних који пробају неће успети, а да ће онај 1% златних идеја купити богати од вас реално за мале паре што се њих тиче, али за велике паре што се вас тиче.

На крају ту је “pay per hour” модел фриленс пословања какав имате код Upwork-a и сличних сајтова. Ти ту кажеш колико ту кошта твој сат и онда те они ангажују на сат. Проблем је што цена твог сата има проблем са ценом сата једног просечног индуса или филипинца којих такође има много на тим сајтовима. Други проблем је што те они ангажују на пар сати и то је то. То је модерно ропство. Што више радиш то више пара. Ми имамо израз за то “у каналу си”.  Метар копања канала кошта пар долара и ти сада што више метара канала ископаш – више и зарадиш.

За мене, све то је један у обланде завијен начин како либерални капитализам израбљује интернет радничку класу. Уместо да остају власници свога бизниса или да пружају готове производе и услуге, неискусни клинци интернет радничке класе бивају сведени на ресурсе, сирове материјале и плаћање на сат.

* У неким круговима, када споменеш да си радио до касно увече, то, на неки начин, делује кул и све се чешће може чути међу младима. Да ли то, пак, значи да је оптерећење послом у некој мери можда и ствар личног избора? Какво је Ваше мишљење на ту тему и шта би могли бити потенцијални узроци таквог начина размишљања?

Ако говоримо из угла власника фирме, ту се не ради о личном избору, већ више о немању визије. Када сте на почетку дате све од себе да направите неке паре и онда када парице крену да капљу ви све више и више радите јер све више зарађујете. Међутим, људи углавном немају реална очекивања већ желе да направе стотине хиљада евра или милионе. Ја то зовем “синдром Ким Кардашиан”. Ви гледате Ким како живи у лепој кући, купа се у базену, вози свој џип и сматрате да и вама тако нешто припада. Образовани сте и у стању сте да зарадите новац, само је потребно време док зарадите те милионе.

Проблем је у томе што, док време пролази, новац постаје сам по себи циљ и ви заборављате за шта вам је потребан тај новац. Уместо да желите са тим новцем да купите ауто или да имате довољно новца да рецимо можете да се ожените, ви гледате у милионе које има Ким и копирате туђе успехе. Ви уствари више не знате шта вас чини срећним.

Срећа је врло индивидуална ствар и обично вам нису потребни милиони, али је потребна машта, енергија и инспирација. Ви пошто остајете дуже на послу немате енергије, ни инспирације, а сву своју машту сте изгубили када вам је циљ постао само новац.

Ради се о проблему целог друштва јер се преко медија пројектује одређена слика успеха, а та слика је уствари слика неке Ким Кардашиан и њених клонова. За срећу је потребно погледати у своју душу, а већина гледа у рекламе, таблоиде и америчке филмове који вам кажу да су за успех потребне само паре.  А прихватањем тог принципа ви сте уствари своју душу продале ђаволу за паре.

* Мислите ли да у неким случајевима послодавци прећутно одобравају однос према послу који подразумева више од стандардног осмочасовног радног времена? Како би, по Вашем мишљењу, компанија требало да се постави у тим ситуацијама?

Није све као у књигама, људи често сами себи набијају темпо и због тога изгоре.

У фирми сам се сусретао са различитим ситуацијама када људи сами од себе прегоре на послу. Рецимо дечко који ми је био веома драг је био шеф смене и толики је себи набијао темпо беспотребно све док једном није колабирао јер му је притисак био 180. Када се то десило, послао сам га на одмор и разговарали смо како би престао да ради јер нисам хтео да ми неко умре на послу. Проблем је био у томе што му нисам ја као власник правио пресију, већ је он сам себи наметао убитачни темпо из жеље да направи огроман успех и изгорео. Једноставно је такав човек био, увек је давао 110% од себе.

Други пример је била једна девојка која ми је такође била веома драга а која је такође изгорела. После неколико година рада се пожалила да од посла не може да нађе никога за озбиљну везу, да због тога набацује килограме и да практично никада не оде на паузу. Ја то нисам могао да разумем јер нисам ја био тај који је то тражио већ је и овде она сама себи правила некакву пресију. Њој сам чак увео казну од 10 евра сваки пут када не оде на паузу и задужио човека да то евидентира. Проблем са килажом сам покушао да решим тако што сам опремио читаву салу у фирми са справама, теговима, огледалима како би сви људи у фирми могли да вежбају, чак сам им дао 45 минута дневно да вежбају у оквиру радног времена и да поред тога имају стандардних пола сата паузе. И шта је било? Нико није вежбао… ето кажем вам није све као у књигама.

Ипак, сигурно је да има у Србији власника фирми који захтевају да се остане на послу дуже од осам сати. Лично сматрам да је то погрешно јер ИТ послови захтевају пажњу, а после осам сати нико нема 100% пажње јер се човек замори и учинак нагло пада, наручито код послова као што је програмирање.

Уколико је потребно остати дуже од осам сати, мислим да би требало омогућити људима да тај посао заврше од куће и да се то посебно плати. Ипак, сматрам да добрим менаџментом нема потребе за остајањем ван стандардних осам сати. Ако људи у фирми редновно дуже остају и после стандардног радног времена онда имате проблема са нестручним менаџментом јер вам или треба више људи или треба да коригујете рокове.

* Како сте се Ви изборили са тим синдромом? Постоји ли неки универзални рецепт или се то просто разликује од случаја до случаја?

Морам да кажем да сам поносан на то што се код нас у фирми увек остаје тачно осам радних сати, ни минут више. Ако се деси да неко мора да остане дуже или осетим да притискам људе око посла, онда себи пребацујем да сам лош менаџер и да нисам добро одредио приоритете.

Писао сам о нашој тајни успеха и она се налази у осмочасовном радном времену. Требамо да се вратимо ономе за шта су се наши преци крвљу изборили – осмочасовном радном времену.  Није то питање само права, већ и мере. Радиш осам сати, направиш приоритете и ако зарадиш довољно новца онда је добро ако не онда мењај концепт.