Intervju za Netokraciju – kako sprečiti izgaranje na poslu

Dao sam intervju za Netokraciju, ali on je objavljen u skraćenom obliku i zato ga ovde dajem u celini.

Poštovanje Milena,

Evo odgovora:

* O izgaranju na poslu, pogotovo od kada ga je SZO i zvanično prepoznao kao svojevrsni sindrom, čitamo i slušamo sve češće. Međutim, koliko god mislili da ga znamo i shvatamo, retko ga prepoznajemo u svojoj okolini ili kod nas samih. Možete li sa nama podeliti kakvo je Vaše lično iskustvo što se tiče izgaranja na poslu? Kako je izgledala ta situacija?

Ja kao i mnogi drugi sam upao u startup zamku i želeo da imam veliku firmu. Rasli smo korak po korak bukvalno iz moje spavaće sobe do velike firme sa 120 zaposlenih i prostorom u centru grada. Imao sam najmoderniju kancelariju sa nameštajem iz Italije, vrhunskim računarima, kožnim trosedom iz Belgije i slično. To je sve trebalo zaraditi i čovek se navuče na ta osećaj kao kad se navučete na šećer – iako je to ustvari običan vašar taštine.

Radio sam nekoliko godina po 12 do 16 sati dnevno, sve dok jednog dana nisam udario u zid i dobio astmu. Nikad nisam imao vremena da pogledam iza sebe ili možda je bolje reći u sebe. Jer da sam imao vremena, lako bih primetio da je taj životni stil sa sedenjem za računarom, ispijanjem koka kola i brzom hranom doneo 20 kg viška, visok pritisak, astmu i šaku punu lekova dnevno. Pisao sam o tome detaljno pa koga interesuje može da pročita.

To “izgaranje na poslu” je ustvari ulepšan izraz za „ostati duže na poslu“, a kada ostajete duže onda nemate vremena. Nemate vremena za sebe, za svoju lepšu polovinu, za druženje, za klince, za sport. A vreme i pažnja su danas najskuplje stvari na svetu. Vremena imate sve manje jer život prolazi, a iskrenu ljudsku pažnju je teško dobiti. Vi ustvari menjate vreme za novac i tako “izgaranje na poslu” u prevodu je pokušaj da se zaradi više para samo rečeno na bull-shit bingo način.

Do izgaranja ne dolazi samo tako što ostajete fizički duže na poslu, već i tako što posao nosite sa sobom kući zbog pritiska i stresa. Ovde mislim na onu situaciju kada vi kući i dalje nastavljate da mislite o tome kako da napravite više novca ili postignete rezultat. Umesto da odete kući i bavite se drugim stvarima vi i dalje opsesivno mislite o poslu a to je kao da ste ustvari ostali duže na poslu.

* Šta je, po Vašem mišljenju, za većinu ljudi okidač kada pričamo o burnout-u? Ideologija, aktuelni društveni uslovi ili nešto treće?

Prvo imamo pogrešan narativ i često možete pročitati u površnim tekstovima “kako morate raditi više da bi ste bili najbolji…”, a to je ustvari glupo. Pametni i snalažljivi ljudi gledaju kako da rade manje a da zarade puno. Međutim, da bi ste upravljali svojim vremenom morate prihvatiti rizik preduzetništva, a za to većina ljudi nema herca i ne gledaju kako da rade manje, već kako da imaju redovan posao i redovne prihode radeći za nekog drugog.

Zatim tu je i bajka o startapu. Ranije su se ljudi ložili na “američki san” a sada je taj američki san zamenila “startup bajka”. To je ona priča kako su svi napravili milione sa svojim internet startapom i svet čeka samo još tebe da smisliš tu jednu pametnu stvar i pokupiš svoje milione. Istina je ustvari da će 99% onih koji probaju neće uspeti, a da će onaj 1% zlatnih ideja kupiti bogati od vas realno za male pare što se njih tiče, ali za velike pare što se vas tiče.

Na kraju tu je „pay per hour” model freelance poslovanja kakav imate kod Upworka i sličnih sajtova. Ti tu kažeš koliko tu košta tvoj sat i onda te oni angažuju na sat. Problem je što cena tvog sata ima problem sa cenom sata jednog prosečnog indusa ili filipinca kojih takođe ima mnogo na tim sajtovima. Drugi problem je što te oni angažuju na par sati i to je to. To je moderno ropstvo. Što više radiš to više para. Mi imamo izraz za to “u kanalu si”.  Metar kopanja kanala košta par dolara i ti sada što više metara kanala iskopaš – više i zaradiš.

Za mene, sve to je jedan u oblande zavijen način kako liberalni kapitalizam izrabljuje internet radničku klasu. Umesto da ostaju vlasnici svoga biznisa ili da pružaju gotove proizvode i usluge, neiskusni klinci internet radničke klase bivaju svedeni na resurse, sirove materijale i plaćanje na sat.

* U nekim krugovima, kada spomeneš da si radio do kasno uveče, to, na neki način, deluje kul i sve se češće može čuti među mladima. Da li to, pak, znači da je opterećenje poslom u nekoj meri možda i stvar ličnog izbora? Kakvo je Vaše mišljenje na tu temu i šta bi mogli biti potencijalni uzroci takvog načina razmišljanja?

Ako govorimo iz ugla vlasnika firme, tu se ne radi o ličnom izboru, već više o nemanju vizije. Kada ste na početku date sve od sebe da napravite neke pare i onda kada parice krenu da kaplju vi sve više i više radite jer sve više zarađujete. Međutim, ljudi uglavnom nemaju realna očekivanja već žele da naprave stotine hiljada evra ili milione. Ja to zovem “sindrom Kim Kardašian”. Vi gledate Kim kako živi u lepoj kući, kupa se u bazenu, vozi svoj džip i smatrate da i vama tako nešto pripada. Obrazovani ste i u stanju ste da zaradite novac, samo je potrebno vreme dok zaradite te milione.

Problem je u tome što, dok vreme prolazi, novac postaje sam po sebi cilj i vi zaboravljate za šta vam je potreban taj novac. Umesto da želite sa tim novcem da kupite auto ili da imate dovoljno novca da recimo možete da se oženite, vi gledate u milione koje ima Kim i kopirate tuđe uspehe. Vi ustvari više ne znate šta vas čini srećnim.

Sreća je vrlo individualna stvar i obično vam nisu potrebni milioni, ali je potrebna mašta, energija i inspiracija. Vi pošto ostajete duže na poslu nemate energije, ni inspiracije, a svu svoju maštu ste izgubili kada vam je cilj postao samo novac.

Radi se o problemu celog društva jer se preko medija projektuje određena slika uspeha, a ta slika je ustvari slika neke Kim Kardašian i njenih klonova. Za sreću je potrebno pogledati u svoju dušu, a većina gleda u reklame, tabloide i američke filmove koji vam kažu da su za uspeh potrebne samo pare.  A prihvatanjem tog principa vi ste ustvari svoju dušu prodale đavolu za pare.

* Mislite li da u nekim slučajevima poslodavci prećutno odobravaju odnos prema poslu koji podrazumeva više od standardnog osmočasovnog radnog vremena? Kako bi, po Vašem mišljenju, kompanija trebalo da se postavi u tim situacijama?

Nije sve kao u knjigama, ljudi često sami sebi nabijaju tempo i zbog toga izgore.

U firmi sam se susretao sa različitim situacijama kada ljudi sami od sebe pregore na poslu. Recimo dečko koji mi je bio veoma drag je bio šef smene i toliki je sebi nabijao tempo bespotrebno sve dok jednom nije kolabirao jer mu je pritisak bio 180. Kada se to desilo, poslao sam ga na odmor i razgovarali smo kako bi prestao da radi jer nisam hteo da mi neko umre na poslu. Problem je bio u tome što mu nisam ja kao vlasnik pravio presiju, već je on sam sebi nametao ubitačni tempo iz želje da napravi ogroman uspeh i izgoreo. Jednostavno je takav čovek bio, uvek je davao 110% od sebe.

Drugi primer je bila jedna devojka koja mi je takođe bila veoma draga a koja je takođe izgorela. Posle nekoliko godina rada se požalila da od posla ne može da nađe nikoga za ozbiljnu vezu, da zbog toga nabacuje kilograme i da praktično nikada ne ode na pauzu. Ja to nisam mogao da razumem jer nisam ja bio taj koji je to tražio već je i ovde ona sama sebi pravila nekakvu presiju. Njoj sam čak uveo kaznu od 10 eur svaki put kada ne ode na pauzu i zadužio čoveka da to evidentira. Problem sa kilažom sam pokušao da rešim tako što sam opremio čitavu salu u firmi sa spravama, tegovima, ogledalima kako bi svi ljudi u firmi mogli da vežbaju, čak sam im dao 45 minuta dnevno da vežbaju u okviru radnog vremena i da pored toga imaju standardnih pola sata pauze. I šta je bilo? Niko nije vežbao… eto kažem vam nije sve kao u knjigama.

Ipak, sigurno je da ima u Srbiji vlasnika firmi koji zahtevaju da se ostane na poslu duže od osam sati. Lično smatram da je to pogrešno jer IT poslovi zahtevaju pažnju, a posle osam sati niko nema 100% pažnje jer se čovek zamori i učinak naglo pada, naručito kod poslova kao što je programiranje.

Ukoliko je potrebno ostati duže od osam sati, mislim da bi trebalo omogućiti ljudima da taj posao završe od kuće i da se to posebno plati. Ipak, smatram da dobrim menadžmentom nema potrebe za ostajanjem van standardnih osam sati. Ako ljudi u firmi rednovno duže ostaju i posle standardnog radnog vremena onda imate problema sa nestručnim menadžmentom jer vam ili treba više ljudi ili treba da korigujete rokove.

* Kako ste se Vi izborili sa tim sindromom? Postoji li neki univerzalni recept ili se to prosto razlikuje od slučaja do slučaja?

Moram da kažem da sam ponosan na to što se kod nas u firmi uvek ostaje tačno osam radnih sati, ni minut više. Ako se desi da neko mora da ostane duže ili osetim da pritiskam ljude oko posla, onda sebi prebacujem da sam loš menadžer i da nisam dobro odredio prioritete.

Pisao sam o našoj tajni uspeha i ona se nalazi u osmočasovnom radnom vremenu. Trebamo da se vratimo onome za šta su se naši preci krvlju izborili – osmočasovnom radnom vremenu.  Nije to pitanje samo prava, već i mere. Radiš osam sati, napraviš prioritete i ako zaradiš dovoljno novca onda je dobro ako ne onda menjaj koncept.

Leave a Reply