Screenshot 2021 09 07 at 20.16.25

Viši stepen molitve ili kako spustiti molitvu u svoje srce?

Možete bežati od sebe, možete se kriti u obavezama, zalivati vinom i putovati na kraj sveta ali nećete pobeći od sebe. Mir i nemir se nalaze u vama, u vašem srcu. I Bog se nalazi tamo. Molitva je izraz koji koristimo u pravoslavlju ali možete reći i uteha, čekanje, razgovor sa Bogom, gledanje u sebe (sozercanje), resetovanje, sećanje na Boga… i nećete pogrešiti.

Monasi kažu da je viši stepen molitve kada molitva krene iz srca. Kažu da je potrebno da se molitva iz uma spusti u srce. Bog je u srcu, pa je molitva iz srca način da se približimo Bogu. Pitanje je kako se to radi?

Svako nosi svoj krst

Za molitvu iz srca potrebna je emocija. Bol ili radost. Prvo treba da smirite svoje misli, a zatim da zaronite duboko u svoju dušu i pronađete šta tamo leži. Setite se nekog ličnog bola. Recimo to može biti bol za majkom, za babom, za detetom, za dedom, zbog bolesti, zbog nemoći, zbog nepravde, zbog logora, zbog rata…

Svi mi to imamo negde u sebi, čak i kada se čini da smo srećni to i dalje postoji ali nije vidljivo jer je duša okorela. Niste je posećivali pa je zarasla, a niste je posećivali jer boli, a bol je znak da ste iskreno pogledali u sebe.

Kasnije kada molitveno prođete svoje lične bolove možete preći na sledeće sazvežđe i setiti se bola svoga oca, majke, deda. Na primer setiti se sankcija, bombardovanja, Košara, Jasenovca, Kosova i osetiti tu bol za sudbinom svoje porodice, zajednice ili svoga naroda. Možete nastaviti sa uzdizanjem sve do Svetog Lazara, Stefana ili Svetog Save. Na kraju krajeva možete otići do samog kraja do bola svih bolova do bola Majke zbog žrtvovanog Sina božijeg. Sve je to ista linija… da li je lična, lokalna ili univerzalna to je na vama da osetite.

Molitva je sećanje na Boga. Mi Boga ne možemo videti, niti razumom obuhvatiti ali Bog se može osetiti. Njegovu energiju možemo osetiti. On se pokazuje u majci, u deci, u sećanju na ljubav, u čudima… Samo se opustite i oslušnite svoju dušu.

Kod u srpskom jeziku

Bol ili radost, šta je to? Mi ustvari govorimo o sećanju ili osećaju.

Interesantno, osećaj je fizički doživljaj, a osećanje je duhovna dimenzija. Međutim u korenu obe reči je reč ”sećanje”. Ne biste imali osećanje o nečemu da nemate sećanje na nešto, neki događaj ili nekoga. Recimo kada kažeš ljubav, ti duboko u sebi imaš sećanje recimo na prvu ljubav koju ti je pružila majka i kada je tvoja predstava o tome šta je ljubav bila formirana. Kada vidiš usijanu ringlu ti se setiš kada si se opekao, pa se stvori strah. Dakle, bez sećanja nema osećanja.

Međutim, dodavanjem jednog slova ”V” koje se u azbuci čita kao ”vedi” (az-buki-vedi) što znači ”videti – čitati” dolazimo do transcendencije na sledeći nivo. Tako od sličnog korena sećanja, dobijamo recimo sveća, i reči kao svetlost, sveca, svečanost, osvetu, svet i svest. Možemo reći da negovanjem sećanja, progledamo i dobijamo svest.

Isto možemo reći za molitvu. Prebiranjem po sećanjima, zadiremo u svoja osećanja i dobijamo predosećanje da li će nešto da se desi. Tako sećanja i predosećanja direktno oblikuju našu svest. Time dolazimo do samog Boga u nama – do Trojstva u psihologiji čoveka – sećanje, svest i osećanje. 

Sećanje je nešto što se već desilo u prošlosti to su naši koreni, svest je naš intelektualni napor da objasnimo svet oko sebe izvlačeći zaključke iz sećanja za budućnost. Međutim, na osećanja ne možemo da utičemo ona su u nama ili nisu u nama. Niko ne može da objasni zašto se neko osećanje u tom trenutku stvorilo u nama jer su ona podsvesna. Osećanja su ustvari naša veza sa Bogom.

Naš poznati pravoslavni filosof Žarko Vidović objašnjava trojstvo u psihologiji čoveka kao navike, razum i osećanja. Ja delim njegovo mišljenje i ono se potpuno poklapa sa ovde iznetom etimologijom reči: navike to je naš nagon da zadovoljavamo svoje osećaje, razum to je naša svest koja pokušava da predvidi dešavanja iz predosećanja i osećanja koja se ne mogu kontrolisati i nastaju podsvesno.

Kažu ”niko ne zna gde je duša, ali svi znaju kada zaboli”, tako je i sa Bogom. Potraga za Bogom je potraga za svojom dušom.

U pravoslavlju se govori o telu, umu i srcu. Telo to su naše potrebe da zavodovoljimo svoje telo i da ponavljamo lepe osećaje, drugim rečima to su naše navike. Um to je naša svest ili razum, pokušaj da se razmišljanjem iz predosećanja predvidi i uradi nešto za budućnost. Srce – ovde se ne misli na naše anatomsko srce već na emocije tj. osećanja koja ne možemo kontrolisati i koja su podsvesna.

Iz tog razloga mi govorimo o spuštanju molitve iz uma u srce. Telo je lako umiriti, dovoljno je odvojiti vreme u toku dana za molitvu. Um je malo teže umiriti jer misli nadiru i treba malo prakse za postizanje tišine. Međutim srce je najteže utišati, jer prvo ga treba iskreno čuti, a zatim sačekati da se  umiri. Za to je potrebno vreme i redovna molitva.

Kada su sve tri stvari u skladu mi smo ustvari oslušnuli i pronašli svoju dušu. U molitvi mi umirimo svest i pokrenemo sećanje na svoje bližnje i suočimo se sa svojim osećanjima. Posle dosta prakse kada se te tri stvari umire (svest, sećanja i osećanja) mi osećamo blagodat, veliki mir i rekao bih neku vrstu jedinstva sa Bogom.

Ovakva molitvena dubina je obično rezervisana za monahe i ozbiljne molitvenike.

Kako podgrejati srce u molitvi?

Za spuštanje molitve ”iz uma u srce”, postoji metod. Ako ste čitali prethodne delove teksta o molitvi onda vam je jasno da je prva faza (1) smiriti misli, tj. ponavlja se molitva kao neka vrsta mantre da razbijete svoje svakodnevne misli i brige i da utišate oluju u sebi. Ovo je nešto što treba raditi par nedelja ili meseci, a zatim u molitvu dodati (2) pominjanje imena i (3) brojanje blagoslova. Ove dve stvari će vam pomoći da podgrejete srce i da vaše emocije postanu saveznik u molitvi. Pokušaću da objasnim osnove.

Pominjanje imena

Otac Domentijan kaže da mi molimo Boga za sebe prvo (”pomiluj me grešnog”) ali da dobijemo dva puta veći blagoslov kada se molimo za nekoga drugog, a nekoliko puta veći blagolov kada se molimo za nekoga ko je preminuo i sećamo se njega. Čovek koji je u stanju da drugima posveti ljubav je čovek koji ima dovoljno ljubavi u sebi i zato je pominjanje imena na korist svima.

Pominjanje imena je najbolje krenuti sa pominjanjem živih i preminulih osoba koje su vama bitne u životu. Recimo ja krenem tako što pomislim: ”Gospode Bože Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas grešne – moju porodicu pa pomislim na sebe, ženu i decu, majku, oca, brata jednog, pa drugog”… i tako dalje.

Screenshot 2021 09 25 at 22.43.35

Odmah zatim krenem na pominjanje osoba koje su uticale na moj život a više nisu sa nama. Prvo pozovem slavske svece i pomislim: ”Sveti Jovane i Sveti Đorđe čuvajte duše moje bake (pa pomislim njeno ime), pa dede, pa druge babe, pa prijatelja…” i tako dalje. Interesantno, što je čovek stariji to više ljudi pominje sa one strane i molitva se menja.

Ponekad kada neko meni blizak ima neki problem, bol, bolest i slično njega pominjem i poželim da se izvuče iz toga i da pobedi.

Nakon pominjanja porodice pomenem i mog duhovnog oca Domentijana i zamolim Bogorodicu da čuva njega, manastir Hilandar i celu Svetu Goru. On ponekad kaže ”Sine ja nisam neki molitvenik, ali eto mucam vaša imena u crkvi, pa se nadam da ćete možda uspeti…” Ja sa moje strane se molim za njega i to je neka vrsta duhovne veze.

Nakon toga ja se obratim Svetom Savi da složi, umnoži i oboži srpski narod. Da nam oprosti sve grehove naše i pomogne da se vratimo ponovo sebi i svojim vrednostima.

Pominjanje imena je bitno i još uvek mi odjekuju reči oca Domentijana kada smo se videli poslednji put: ”Sine mi se svi spasavamo kroz svoje bližnje.” jer vaš odnos prema drugima zapravo oblikuje ono što ste vi.

Brojanje blagoslova

Nakon pominjanja imena krećem sa brojanjem blagoslova. Ideja je da pomislite na sve momente koje su značajni u vašem životu i bolne i srećne i da se za to zahvalite Bogu. U početku kada sam krenuo sa brojanjem spisak je bio vrlo kratak ali se vremenom mnogo produžio.

Evo primera:

”Bože hvala ti što sam se rodio, hvala na majci i ocu, hvala ti što si mi dao brata. Gospode hvala ti što su mi se rodila tako dobra deca, hvala ti što si mi dao divnu ženu. Hvala ti što nismo imali kad smo bili klinci jer me je to izgradilo. Hvala ti za godine treninga, znoja i bola jer me je ojačao. Hvala ti na mentorima (pa pominjem njihova imena) jer su me oblikovali u životu. Hvala ti onda kada su mi razbili nos jer sam shvatio da ne budem arogantan. Hvala ti Bože kad je keva kancer pobedila, hvala onda kada nisu uspeli da nas izbace iz stana, hvala onda kad sam za dlaku izbegao da me ne udari auto, hvala ti kad sam astmu izlečio promenom ishrane…” i tako dalje.

Why Gratitude is Important in Healthcare

Kada brojite blagoslove sigurno ćete ući u konflikt sa samim sobom oko nekih loših stvari koje su vam se desile u životu i zapitaćete se zašto bi se Bogu zahvalili za to. Međutim, upravo je to suočavanje sa bolom u svojoj duši i način da se pronađe dobro u sebi i svetu oko sebe. Vremenom ćete doći do osećaja da se sve u vašem životu dešava sa nekim razlogom, bilo da je to dobro ili loše, i život nekako dobija smisao. To je ono kada vam baba kaže ”ko zna sine zašto je to dobro…”.

Sećanje na bol i radost ali naručito na bol i teške momente koju nosite u sebi postaje sredstvo spasenja vaše duše. Svako nosi svoj krst, a Bog neće dati čoveku da nosi krst koji ne može podneti.

Iz molitve u molitvu ovaj spisak raste i ti polako shvatiš da je svaka bol, svaka nemaština, povreda, bolest i sve ostalo što ti se desilo u životu upravo oblikovalo tebe ovakvog kakav si danas. Shvatiš da tvoj uspeh nije samo tvoj već da je počeo tvojim rođenjem, zatim roditeljima, zatim učiteljima, pa trenerima… sve do danas.

Vremenom zaključiš da se sve dešava baš kako treba i osetiš neku sigurnost kao da neko pazi na tebe ili kao da će dobro uvek na kraju pobediti. Zbog toga ja završavam molitvu sa ponavljanjem: ”Bože, volja tvoja a ne volja moja…” ponavljam to u sebi u nekakvom osećaju prepuštanja i prihvatanja svega što dolazi u životu kao blagoslova jer je i ranije imalo smisla.

Dakle ukratko metod da spustite molitvu iz svog uma u srce je (1) prvo utišati misli u sebi, (2) zatim podgrejati srce pominjanjem bližnjih i (3) zahvaliti Bogu na blagoslovima u svom životu.

Pisanje molitve

Međutim, ovde opisan ”metod” je samo početak jer vremenom molitva na potpuno neobjašnjiv način može i da prevaziđe samo molitveno sedenje, da inspiriše čoveka i postanje opipljiva u životu. Za početak probajte da napišete svoju molitvu.

Ovo je jedan od najmoćnijih načina molitve, jer je to lična molitva iz dubine duše. To je jedan bolan proces kopanja po svojoj duši i traženja pravih reči za ljubav, a samim tim i traženja pravih misli. Ponavljanjem vremenom čovek menja reči i konstrukcije rečenice tako da na kraju ona svakako postaje poezija. Mislim da možemo reći i da je svaka prava poezija u svojoj osnovi molitva.

Najpoznatiji primeri ovakve molitve su ustvari početak poezije u srpskoj književnosti, recimo Slovo o ljubavi despota Stefana Lazarevića ili Tuga za malim Uglješom od despotice Jelene Mrnjavčević u kojoj ona govori o svom četiri godina starom sinu koga je izgubila. Posvetite vreme pa pročitajte ove pesme, prvo ih prođite na današnjem srpskom, a zatim pročitajte u originalu na staro-srpskom jeziku, pa ćete videti šta je pravo plemstvo i bogatstvo jezika. Pa onda zamislite te reči rukom vezene zlatnim koncem na svili. To je prava molitva.

Ikonica

Tuga za malim Uglješom od Jefimije izgravirano sa spoljne strane ikone koja se nalazi u Hilandaru.

download 20

Pohvala knezu Lazaru pokrov izvezen zlatnim koncem – Jefimija.

Probajte sami, napišite molitvu za svoju porodicu. Možete to probati da uradite kaligrafski, izrezbariti, uraditi vez ili prosto napisati rukom. Možete uramiti ili odneti nekom umetniku ili zlataru da to još više ulepša pa onda okačite to u sobi pored ikone. Videćete da će vaša molitva posle toga biti jača jer da bi ste napisali tih par stihova morali ste duboko da pogledate u svoju dušu.

Molitva će pomoći da pronađete skriveni bol koji vas definiše, da vidite koja je radost vaša a koja nije, da shvatite gde grešite i koje su vam mane i na kraju da ne ignorišete talenat koji vam je dat od Boga i da pronađete svoj mir.

I jedna napomena u molitvi i svojim mislima ne obazirite se na korektnost, na lažno građanstvo, na autošoviniste, mondijalistički humanizam, na jugoslovene unijatske, grčke ekumeniste, budiste, bogumile i perunove ratnike. Ne gubite dušu svoju uklapanjem u tuđe šablone. 

Zaronite u sebe, setite se svojih predaka, dedova, istorije svoga kraja. Setite se od koga potičete. Nemanjići su nama put ostavili, crkve su podigli, to su naše kamene tapije. Sva priča je ispisana na zidovima tih crkava i u Savinom Zakonopravilu. Negujte svoje sećanje i našu istoriju – svoju slavu jer samo tako ćete naći svoj koren.

Čudo iz molitve

Knjige su pune primera čuda koja su se desila zbog molitve. Ja sam bio neko ko nije verovao u čuda sve dok nisam ušao dublje u filosofiju pravoslavlja.

Ispričaću jednu intimnu stvar o jednom malom čudu i molitvama koje sam lično doživeo. Mojoj supruzi je na pregledu u privatnoj klinici detektovan tumor i tražena hitna hirurgija. U kratkom vremenu smo kod tri različita doktora obavili preglede i svuda dobili isti odgovor – mora da se operiše. Nemajući kud, operacija je zakazana za 7 dana.

Tih sedam dana strepnje dobro pamtim. Gledam klince koliko su još uvek mali i kroz glavu mi prolaze razne misli. U nekom razgovoru pomenuh to ocu Domentijanu, a on mi reče da ne brinem i da će se on moliti za nju. U jednom momentu iz očaja počeh da pišem molitvu za nju. Kratku, svega par stihova ali istrgnutu iz srca.

Neka nebo čuva njeno milosrdno srce
jer čeda naša bez mati ne mogu
ona su jedina dostojna ljubavi njene
a ja ću dobro činiti i vazda Tvoje ime slaviti.

Došao je dan operacije, primiše nas brzo na privatnu kliniku i nju brzo prebaciše u operativnu salu. Ja sam tada sedeo u restoranu klinike ispod, poručio neku kafu koju nisam ni liznuo i iskreno ali trapavo se molio. To je bilo posle prve posete Hilendaru i bio sam zbunjen šta uopšte radim. U jednom trenutku zazvoni telefon i iznenađenje – otac Domentijan zove iz Hilandara. Kratak razgovor, pita kada je operacija i kaže da ne brinem.

Dok sam bio još uvek zbunjen od tog poziva, pitajući se kako se desilo da monah baš pozove u tom trenutku, stigne novi poziv od medicinske sestre i kaže mi da je gotovo, da je supruga u sobi i da mogu da dođem. Dolazim u sobu, žena mi van svesti još uvek pijana od anestezije, međutim tu je doktor i pitam ga kako je prošlo?

  • Odlično. Nema ništa.

Nije mi jasno pitam: – Kako mislite nema ništa?

  • Lepo ultrazvuk i nalazi su pogrešno pokazali, nema tumora, nema ničega. Ne morate ništa da brinete, ona je potpuno zdrava.

Ne znam šta da kažem, ostajem u šoku. Bili smo kod tri lekara. Ne verujem u čuda i gluposti, ne znam šta da mislim. Ipak, bilo je čudno da dobijemo poziv iz Hilendara baš u tom trenutku…

Kasnije kada sam pomenuo ocu Domentijanu da je njegova molitva uspela, on to nehajno odbaci: ”Vidi sine ja sam slab molitvenik i to što mucam te neke molitve, to sigurno nije moja zasluga već to može samo biti dejstvo svetinje manastira i presvetle Bogomateri.”

Eto, to malo čudo je bilo. Ja sam Bogu zahvalan. Ne znam čija je zasluga ali molitva je bila.

Prethodni delovi teksta o molitvi:

Kratak kurs – kako se moliti i zašto je molitva jača od meditacije?

Kako pojačati molitvu?

Leave a Reply