Screenshot 2021 09 07 at 20.16.25

Виши степен молитве или како спустити молитву у своје срце?

Можете бежати од себе, можете се крити у обавезама, заливати вином и путовати на крај света али нећете побећи од себе. Мир и немир се налазе у вама, у вашем срцу. И Бог се налази тамо. Молитва је израз који користимо у православљу али можете рећи и утеха, чекање, разговор са Богом, гледање у себе (созерцање), ресетовање, сећање на Бога… и нећете погрешити.

Монаси кажу да је виши степен молитве када молитва крене из срца. Кажу да је потребно да се молитва из ума спусти у срце. Бог је у срцу, па је молитва из срца начин да се приближимо Богу. Питање је како се то ради?

Свако носи свој крст

За молитву из срца потребна је емоција. Бол или радост. Прво треба да смирите своје мисли, а затим да зароните дубоко у своју душу и пронађете шта тамо лежи. Сетите се неког личног бола. Рецимо то може бити бол за мајком, за бабом, за дететом, за дедом, због болести, због немоћи, због неправде, због логора, због рата…

Сви ми то имамо негде у себи, чак и када се чини да смо срећни то и даље постоји али није видљиво јер је душа окорела. Нисте је посећивали па је зарасла, а нисте је посећивали јер боли, а бол је знак да сте искрено погледали у себе.

Касније када молитвено прођете своје личне болове можете прећи на следеће сазвежђе и сетити се бола свога оца, мајке, деда. На пример сетити се санкција, бомбардовања, Кошара, Јасеновца, Косова и осетити ту бол за судбином своје породице, заједнице или свога народа. Можете наставити са уздизањем све до Светог Лазара, Стефана или Светог Саве. На крају крајева можете отићи до самог краја до бола свих болова до бола Мајке због жртвованог Сина божијег. Све је то иста линија… да ли је лична, локална или универзална то је на вама да осетите.

Молитва је сећање на Бога. Ми Бога не можемо видети, нити разумом обухватити али Бог се може осетити. Његову енергију можемо осетити. Он се показује у мајци, у деци, у сећању на љубав, у чудима… Само се опустите и ослушните своју душу.

Код у српском језику

Бол или радост, шта је то? Ми уствари говоримо о сећању или осећају.

Интересантно, осећај је физички доживљај, а осећање је духовна димензија. Међутим у корену обе речи је реч ”сећање”. Не бисте имали осећање о нечему да немате сећање на нешто, неки догађај или некога. Рецимо када кажеш љубав, ти дубоко у себи имаш сећање рецимо на прву љубав коју ти је пружила мајка и када је твоја представа о томе шта је љубав била формирана. Када видиш усијану ринглу ти се сетиш када си се опекао, па се створи страх. Дакле, без сећања нема осећања.

Међутим, додавањем једног слова ”В” које се у азбуци чита као ”веди” (аз-буки-веди) што значи ”видети – читати” долазимо до трансценденције на следећи ниво. Тако од сличног корена сећања, добијамо рецимо свећа, и речи као светлост, свеца, свечаност, освету, свет и свест. Можемо рећи да неговањем сећања, прогледамо и добијамо свест.

Исто можемо рећи за молитву. Пребирањем по сећањима, задиремо у своја осећања и добијамо предосећање да ли ће нешто да се деси. Тако сећања и предосећања директно обликују нашу свест. Тиме долазимо до самог Бога у нама – до Тројства у психологији човека – сећање, свест и осећање. 

Сећање је нешто што се већ десило у прошлости то су наши корени, свест је наш интелектуални напор да објаснимо свет око себе извлачећи закључке из сећања за будућност. Међутим, на осећања не можемо да утичемо она су у нама или нису у нама. Нико не може да објасни зашто се неко осећање у том тренутку створило у нама јер су она подсвесна. Осећања су уствари наша веза са Богом.

Наш познати православни философ Жарко Видовић објашњава тројство у психологији човека као навике, разум и осећања. Ја делим његово мишљење и оно се потпуно поклапа са овде изнетом етимологијом речи: навике то је наш нагон да задовољавамо своје осећаје, разум то је наша свест која покушава да предвиди дешавања из предосећања и осећања која се не могу контролисати и настају подсвесно.

Кажу ”нико не зна где је душа, али сви знају када заболи”, тако је и са Богом. Потрага за Богом је потрага за својом душом.

У православљу се говори о телу, уму и срцу. Тело то су наше потребе да заводовољимо своје тело и да понављамо лепе осећаје, другим речима то су наше навике. Ум то је наша свест или разум, покушај да се размишљањем из предосећања предвиди и уради нешто за будућност. Срце – овде се не мисли на наше анатомско срце већ на емоције тј. осећања која не можемо контролисати и која су подсвесна.

Из тог разлога ми говоримо о спуштању молитве из ума у срце. Тело је лако умирити, довољно је одвојити време у току дана за молитву. Ум је мало теже умирити јер мисли надиру и треба мало праксе за постизање тишине. Међутим срце је најтеже утишати, јер прво га треба искрено чути, а затим сачекати да се  умири. За то је потребно време и редовна молитва.

Када су све три ствари у складу ми смо уствари ослушнули и пронашли своју душу. У молитви ми умиримо свест и покренемо сећање на своје ближње и суочимо се са својим осећањима. После доста праксе када се те три ствари умире (свест, сећања и осећања) ми осећамо благодат, велики мир и рекао бих неку врсту јединства са Богом.

Оваква молитвена дубина је обично резервисана за монахе и озбиљне молитвенике.

Како подгрејати срце у молитви?

За спуштање молитве ”из ума у срце”, постоји метод. Ако сте читали претходне делове текста о молитви онда вам је јасно да је прва фаза (1) смирити мисли, тј. понавља се молитва као нека врста мантре да разбијете своје свакодневне мисли и бриге и да утишате олују у себи. Ово је нешто што треба радити пар недеља или месеци, а затим у молитву додати (2) помињање имена и (3) бројање благослова. Ове две ствари ће вам помоћи да подгрејете срце и да ваше емоције постану савезник у молитви. Покушаћу да објасним основе.

Помињање имена

Отац Доментијан каже да ми молимо Бога за себе прво (”помилуј ме грешног”) али да добијемо два пута већи благослов када се молимо за некога другог, а неколико пута већи благолов када се молимо за некога ко је преминуо и сећамо се њега. Човек који је у стању да другима посвети љубав је човек који има довољно љубави у себи и зато је помињање имена на корист свима.

Помињање имена је најбоље кренути са помињањем живих и преминулих особа које су вама битне у животу. Рецимо ја кренем тако што помислим: ”Господе Боже Исусе Христе Сине Божији помилуј нас грешне – моју породицу па помислим на себе, жену и децу, мајку, оца, брата једног, па другог”… и тако даље.

Screenshot 2021 09 25 at 22.43.35

Одмах затим кренем на помињање особа које су утицале на мој живот а више нису са нама. Прво позовем славске свеце и помислим: ”Свети Јоване и Свети Ђорђе чувајте душе моје баке (па помислим њено име), па деде, па друге бабе, па пријатеља…” и тако даље. Интересантно, што је човек старији то више људи помиње са оне стране и молитва се мења.

Понекад када неко мени близак има неки проблем, бол, болест и слично њега помињем и пожелим да се извуче из тога и да победи.

Након помињања породице поменем и мог духовног оца Доментијана и замолим Богородицу да чува њега, манастир Хиландар и целу Свету Гору. Он понекад каже ”Сине ја нисам неки молитвеник, али ето муцам ваша имена у цркви, па се надам да ћете можда успети…” Ја са моје стране се молим за њега и то је нека врста духовне везе.

Након тога ја се обратим Светом Сави да сложи, умножи и обожи српски народ. Да нам опрости све грехове наше и помогне да се вратимо поново себи и својим вредностима.

Помињање имена је битно и још увек ми одјекују речи оца Доментијана када смо се видели последњи пут: ”Сине ми се сви спасавамо кроз своје ближње.” јер ваш однос према другима заправо обликује оно што сте ви.

Бројање благослова

Након помињања имена крећем са бројањем благослова. Идеја је да помислите на све моменте које су значајни у вашем животу и болне и срећне и да се за то захвалите Богу. У почетку када сам кренуо са бројањем списак је био врло кратак али се временом много продужио.

Ево примера:

”Боже хвала ти што сам се родио, хвала на мајци и оцу, хвала ти што си ми дао брата. Господе хвала ти што су ми се родила тако добра деца, хвала ти што си ми дао дивну жену. Хвала ти што нисмо имали кад смо били клинци јер ме је то изградило. Хвала ти за године тренинга, зноја и бола јер ме је ојачао. Хвала ти на менторима (па помињем њихова имена) јер су ме обликовали у животу. Хвала ти онда када су ми разбили нос јер сам схватио да не будем арогантан. Хвала ти Боже кад је кева канцер победила, хвала онда када нису успели да нас избаце из стана, хвала онда кад сам за длаку избегао да ме не удари ауто, хвала ти кад сам астму излечио променом исхране…” и тако даље.

Why Gratitude is Important in Healthcare

Када бројите благослове сигурно ћете ући у конфликт са самим собом око неких лоших ствари које су вам се десиле у животу и запитаћете се зашто би се Богу захвалили за то. Међутим, управо је то суочавање са болом у својој души и начин да се пронађе добро у себи и свету око себе. Временом ћете доћи до осећаја да се све у вашем животу дешава са неким разлогом, било да је то добро или лоше, и живот некако добија смисао. То је оно када вам баба каже ”ко зна сине зашто је то добро…”.

Сећање на бол и радост али наручито на бол и тешке моменте коју носите у себи постаје средство спасења ваше душе. Свако носи свој крст, а Бог неће дати човеку да носи крст који не може поднети.

Из молитве у молитву овај списак расте и ти полако схватиш да је свака бол, свака немаштина, повреда, болест и све остало што ти се десило у животу управо обликовало тебе оваквог какав си данас. Схватиш да твој успех није само твој већ да је почео твојим рођењем, затим родитељима, затим учитељима, па тренерима… све до данас.

Временом закључиш да се све дешава баш како треба и осетиш неку сигурност као да неко пази на тебе или као да ће добро увек на крају победити. Због тога ја завршавам молитву са понављањем: ”Боже, воља твоја а не воља моја…” понављам то у себи у некаквом осећају препуштања и прихватања свега што долази у животу као благослова јер је и раније имало смисла.

Дакле укратко метод да спустите молитву из свог ума у срце је (1) прво утишати мисли у себи, (2) затим подгрејати срце помињањем ближњих и (3) захвалити Богу на благословима у свом животу.

Писање молитве

Међутим, овде описан ”метод” је само почетак јер временом молитва на потпуно необјашњив начин може и да превазиђе само молитвено седење, да инспирише човека и постање опипљива у животу. За почетак пробајте да напишете своју молитву.

Ово је један од најмоћнијих начина молитве, јер је то лична молитва из дубине душе. То је један болан процес копања по својој души и тражења правих речи за љубав, а самим тим и тражења правих мисли. Понављањем временом човек мења речи и конструкције реченице тако да на крају она свакако постаје поезија. Мислим да можемо рећи и да је свака права поезија у својој основи молитва.

Најпознатији примери овакве молитве су уствари почетак поезије у српској књижевности, рецимо Слово о љубави деспота Стефана Лазаревића или Туга за малим Угљешом од деспотице Јелене Мрњавчевић у којој она говори о свом четири година старом сину кога је изгубила. Посветите време па прочитајте ове песме, прво их прођите на данашњем српском, а затим прочитајте у оригиналу на старо-српском језику, па ћете видети шта је право племство и богатство језика. Па онда замислите те речи руком везене златним концем на свили. То је права молитва.

Ikonica

Туга за малим Угљешом од Јефимије изгравирано са спољне стране иконе која се налази у Хиландару.

download 20

Похвала кнезу Лазару покров извезен златним концем – Јефимија.

 

Пробајте сами, напишите молитву за своју породицу. Можете то пробати да урадите калиграфски, изрезбарити, урадити вез или просто написати руком. Можете урамити или однети неком уметнику или златару да то још више улепша па онда окачите то у соби поред иконе. Видећете да ће ваша молитва после тога бити јача јер да би сте написали тих пар стихова морали сте дубоко да погледате у своју душу.

Молитва ће помоћи да пронађете скривени бол који вас дефинише, да видите која је радост ваша а која није, да схватите где грешите и које су вам мане и на крају да не игноришете таленат који вам је дат од Бога и да пронађете свој мир.

И једна напомена у молитви и својим мислима не обазирите се на коректност, на лажно грађанство, на аутошовинисте, мондијалистички хуманизам, на југословене унијатске, грчке екуменисте, будисте, богумиле и перунове ратнике. Не губите душу своју уклапањем у туђе шаблоне. 

Зароните у себе, сетите се својих предака, дедова, историје свога краја. Сетите се од кога потичете. Немањићи су нама пут оставили, цркве су подигли, то су наше камене тапије. Сва прича је исписана на зидовима тих цркава и у Савином Законоправилу. Негујте своје сећање и нашу историју – своју славу јер само тако ћете наћи свој корен.

Чудо из молитве

Књиге су пуне примера чуда која су се десила због молитве. Ја сам био неко ко није веровао у чуда све док нисам ушао дубље у философију православља.

Испричаћу једну интимну ствар о једном малом чуду и молитвама које сам лично доживео. Мојој супрузи је на прегледу у приватној клиници детектован тумор и тражена хитна хирургија. У кратком времену смо код три различита доктора обавили прегледе и свуда добили исти одговор – мора да се оперише. Немајући куд, операција је заказана за 7 дана.

Тих седам дана стрепње добро памтим. Гледам клинце колико су још увек мали и кроз главу ми пролазе разне мисли. У неком разговору поменух то оцу Доментијану, а он ми рече да не бринем и да ће се он молити за њу. У једном моменту из очаја почех да пишем молитву за њу. Кратку, свега пар стихова али истргнуту из срца.

Нека небо чува њено милосрдно срце
јер чеда наша без мати не могу
она су једина достојна љубави њене
а ја ћу добро чинити и вазда Твоје име славити.

Дошао је дан операције, примише нас брзо на приватну клинику и њу брзо пребацише у оперативну салу. Ја сам тада седео у ресторану клинике испод, поручио неку кафу коју нисам ни лизнуо и искрено али трапаво се молио. То је било после прве посете Хилендару и био сам збуњен шта уопште радим. У једном тренутку зазвони телефон и изненађење – отац Доментијан зове из Хиландара. Кратак разговор, пита када је операција и каже да не бринем.

Док сам био још увек збуњен од тог позива, питајући се како се десило да монах баш позове у том тренутку, стигне нови позив од медицинске сестре и каже ми да је готово, да је супруга у соби и да могу да дођем. Долазим у собу, жена ми ван свести још увек пијана од анестезије, међутим ту је доктор и питам га како је прошло?

  • Одлично. Нема ништа.

Није ми јасно питам: – Како мислите нема ништа?

  • Лепо ултразвук и налази су погрешно показали, нема тумора, нема ничега. Не морате ништа да бринете, она је потпуно здрава.

Не знам шта да кажем, остајем у шоку. Били смо код три лекара. Не верујем у чуда и глупости, не знам шта да мислим. Ипак, било је чудно да добијемо позив из Хилендара баш у том тренутку…

Касније када сам поменуо оцу Доментијану да је његова молитва успела, он то нехајно одбаци: ”Види сине ја сам слаб молитвеник и то што муцам те неке молитве, то сигурно није моја заслуга већ то може само бити дејство светиње манастира и пресветле Богоматери.”

Ето, то мало чудо је било. Ја сам Богу захвалан. Не знам чија је заслуга али молитва је била.

 

 

Претходни делови текста о молитви:

Кратак курс – како се молити и зашто је молитва јача од медитације?

Како појачати молитву?

Leave a Reply