Вековна борба против тиховања

Да ли знате да је због питања молитве једно царство пало? Много је књига написано о тиховању или исихазму како се стручно назива, неколико година истражујем ове књиге и хтео бих нешто да кажем сажето на ту тему.

Молитва на читање

Некада давно у време српског царства када је владао цар Душан на Светој Гори је боравио један велики богослов и епископ, свети Григорије Палама. У то време он је водио живу расправу са једним другим епископом познатим као Варлаам из Калабрије о исправности молитве. Палама је заступао исправност умне молитве у тишини где се човек обраћао Богу у себи мислима, док је Варлам тврдио да се молитва треба обављати наглас и по задатом тексту.

Григорије Палама

Варлаам је испочетка био православни свештеник али под утицајем католичких учења он ће стати на страну папе и постати католички бискуп у Калабрији. Католицима се није допадала идеја да човек разговара у себи својом вољом са Богом. Сматрали су да не може свако како хоће да разговара са Богом, већ да се молитва треба обављати наглас и по задатом тексту.

У то време католичка црква је, почевши од 1204. године када су освојили Цариград, освајала једну по једну православну територију и отимали је од православља. Плашећи се побуне и завере до тада православних верника на тим територијама, католици су инсистирали да се молитва врши наглас а не у себи јер ће на тај начин верници у себи можда држати до православних вредности. Они су инсистирали да верници наглас понављају молитве посебно ”филиокве” како би били сигурни да ће полако прећи у њихову јерес.

Варлам калабријски је Палами писао писма а овај му одговарао, побијајући његове тврдње. Католици су се ругали православној тихој молитви и називали их ”пупчарима” јер су посебну пажњу посвећивали дисању и кретању стомака (пупка – omphalopsychia). Исмевали су их говорећи како греше и фантазирају затворених очију.

Наравно све што вам ја сада овде пишем нећете наћи на овај начин објашњено у књигама јер је већина настала у 20-том веку када се није смело јасно говорити против латина и јудеја, па је објашњење обично предугачко и јако увијено да само врло стрпљиви дођу до суштине овог питања.

Поента промене начина молитве на молитву читањем је била да се контролишу мисли верника и на тај начин сломи сваки вид отпора код становника. Православна црква је стала у одбрану старог начина молитве. Ова борба између латина и православља дешавала се у самом Цариграду и била осликана борбом за царски трон у којој су Кантакузени били за православну молитву, а Палеолози за католичку страну. Ова борба око трона и одбрана од католичког утицаја прерашће у прави грађански рат.

Расправа се није задржала само на молитвеном питању већ је убрзо проширено на више димензија: сукоб између платонске и аристотелове филозофске школе, сукоб између идеализма и реализма, сукоб култура латина и ромеја, сукоб између монаха и свештенства и на крају на сукоб политичких фракција и прави грађански рат.

Цар Душан и Григорије Палама срели су се у Хиландару на Светој Гори.

Ово питање је било толико битно да је сазвано неколико црквених сабора, променило се неколико патријарха, па је на једном од тих сабора 1345. године, чак и сам Григорије Палама, који је тада био епископ Солуна, екскомунициран тј. избачен из цркве у моменту када је превласт на двору однела латинска страна.

Године 1346. на Светој Гори, цар Душан се сусрео са оцем Паламом и понудио му да дође у Србију где ће добити све погодности и потребна средства, међутим Палама се захвалио говорећи да већ има све што је потребно јер је његов свет духовни, а не материјални.

У борби за власт породице Палеолога који су у том тренутку стали у савез са латинима и породице Кантакузина, пресудан је био утицај цара Душана. Стране и савези су се мењали али је на крају одржан црквени сабор 1368. на коме је тиха молитва проглашена необоривим делом хришћанске вере, а Григорије Палама проглашен свецем. Григорије Палама је умро 8 година раније.

Желео бих да нагласим да је управо грађански рат и утицај латинске цркве и покушај уније са Ватиканом довео до тога да је српска црква подигнута на ниво патријаршије 1346. године и прогласила Душана за цара спречавајући тиме Грке да направе договор са латинима.

Потез породице Палеолог да направи савез са латинима је био погрешан и довео је до њиховог пада. Пад грчке цркве под јерес је управо оно што је ослабило царство и дало Турцима шансу да победе Ромејско царство.

Нажалост читав век уназад наши историчари говоре како је цар Душан основао патријаршију како би приграбио власт у току грађанског рата и никада не помињу прави разлог због ког је то учињено.

Језуитски утицај

Међутим иако је Григорије Палама одбранио Исусову молитву, борба није била завршена. Оно што латини нису успели у 14. веку, успеће у 18. веку језуити путем књига и католичког просветитељства.

Писао сам о тихој, тј. умној молитви којој ме је подучио монах из Хиландара. Данас многи не користе умну молитву већ читају ”вечерње” и ”јутарње” молитве које је неко саставио и тиме људима олакшао да се моле без превише размишљања. Морам да кажем да је овај тип молитве управо католичка црква покушала да убаци у наше православље.

У доба Аустро-Угарског царства католичка црква и језуити су чинили све како би православце превели у католике или барем унијате. Језуити су чувени по томе што је фокус њиховог деловања био кроз образовање, па су они отварали многе универзитете и гимназије, писали књиге и покатоличавали полако кроз ”просветитељски” покрет. Довољно је рећи да је прва београдска гимназија била језуитска, а о деловању Вука и Доситеја на ту тему је већ доста написано.

Проучавајући најстарије штампане књиге из збирке Матице Српске наилазим на прве молитвене књиге у којима се појављују вечерња и јутарња молитва и то написана од стране језуита.

”Молитвена књига цара Јосифа” је штампана 1794. у Бечу, па затим 1799. године у Будиму. И ту лепо пише ”Кесара (цара) Јосифа молитвена књига са немецког језика на просто сербски преведена у Бечу 1794. године.”

И ту се појављују у текстуалном облику дефинисане јутарње, вечерње и друге молитве. Међу молитвама се налази и молитва папи, као и молитва о казни злочинца, молитва о рату и молитва за наследника Франца. Путем књига (молитвеника и катехизиса) језуити су ширили свој утицај међу образованим Србима у Бечу, Будиму, Венецији, Хрватској и Далмацији.

У Бечу убрзо и наша црква објављује један требник, књигу молитви, као одговор на деловање језуита и горе поменуту књигу. Требници и часослови су и раније постојали али за свештенство и први пут се појављују молитве за вернике. Ове молитве су инспирисане псалтиром и певањима за време црквене службе. Са једне стране је добро што је одговорено језуитима али са друге стране десило се управо оно против чега се водила борба у време Григорија Паламе, а то је да је обичан народ добио написане молитве за читање.

Дакле, ова књига молитви се појављује 1795. у Бечу. Само годину дана након објављене ”Молитвене књиге кесара Јосифа”, српска црква објављује ову књигу. Рекао бих да је то заиста брз одговор спрске цркве на деловање језуита.

Даљим проучавањем наилазим на још старије књиге молитви које су штампане у Бечу и Венецији а као одговор на покушаје унијаћења Срба и пропаганду Ватикана.

Ево једног примера, књига из 1770. године ”Собрание” за коју каже да је штампана у царском граду Виени (Бечу) у дворској штампарији Јосифа Лоренца Курцбека и то илирско-источним словима. Ово је књижица разних молитви за све потребне дане.

Као одговор на језуитске књиге православна црква на аустро-угарским територијама штампа православне молитвене књиге које до тада нису постојале. Просечан православни верник је знао ”оче наш” и ишао на службу, молитве или појање је било резервисано за свештена лица и монахе. Сада се по угледу на католике појављују књиге молитви које су намењене обичним верницима. Такође, управо у то време ће српска црква сачинити први православни катехизис, по угледу на католичке књиге тога типа.

Последице

Иако су ове књиге штампане као одговор језуитима чини ми се да су удаљиле народ од извора наше вере. Наш народ каже ”много бабица, килаво дете” и тако је и са учењима. Боље је бити ближе извору а то је пре свега читање Новог Завета и Законоправила Светог Саве. Требници и часослови су и раније постојали али су то биле црквене књиге намењене свештенству и монасима за појање, а не за обичан народ.

Умна тј. тиха молитва је био начин да се созерцањем (промишљање, контемплацијом, гледањем у себе) сагледају своји поступци, мисли и ситуација у односу на Бога. Када се молитве читају тог созерцања нема и нестало је директно обраћање Богу. Уместо промишљања и созерцивања народ је гурнут у религиозност сличну оној која је католичка црква наметнула својим верницима.

Католичка црква поставља свештенике као медијатора између Бога и људи, па их они поучавају, па преслушавају, па исповедају. У средњем веку то је био својеврсни начин контроле народа поготову на територијама где је тај народ пар векова раније био православан, код нас рецимо у Босни и Хрватској. Оваква пракса је код римокатолика стварала једну врсту религиозности где се глорификује свештенство уместо да се обраћа Богу.

У правоверју Светог Саве ситуација је изворно била другачија. Свештеници су само саслужитељи у цркви, а човек када се моли он се директно обраћа Богу кроз молитву.

У 18. веку Срби су на старим територијама које је држала Турска у црквеној управи имали грчке фанариоте, а у Аустро-угарској је био јак утицај језуита-просветитеља и обе стране су се трудиле да православна црква престане да се бави правом, судством и политиком већ је народ гурнут у религиозност без мешања у царску или султанску власт.

Српско тј. Савино правоверје је нестало због два главна утицаја. Са једене стране Аустро-угарска и католици су ширили религиозност међу народ, а паралелно у Европи све више јачају идеје француске револуције где масони и јевреји полако шире принципе секуларизма. Након Берлинског конгреса ове идеје секуларизма уграђују у законе Србије прво Обреновићи, па касније Карађорђевићи, комунисти и тако до данашњих дана.

Огроман утицај на усвајање секуларизма у Србији извршили су јевреји. Собзиром да Законоправило Светог Саве као и Нови Завет осуђују јевреје и њихову веру, јевреји су чинили све како би се црква прогласила за ”религијску установу” којој би се законом забранило мешање у власт и политику.

Јевреји улазе полако у српску власт у време Милоша Обреновића али то је било врло ограничено, прави улазак у власт ће добити након Берлинског конгреса, тада је кроз формулацију ”равноправност грађана свих религија” на мала врата срушена забрана да јевреји учествују у власти, образовању и трговини што је важило претходних 1500 година. Са јеврејима јача утицај масонског покрета и секуларизам постаје један од темеља модерне Србије.

Некада је вера значила – васпитање, образовање, законе, одабир владара, политику и дипломатију. Међутим религија Срба је полако реформисана по угледу на католичке цркве. Литургијско окупљање са политичким и законодавним циљевима је нестало! Светосавље као религија живога Бога се полако мења све до данашњих дана у импотентно религијско православље  које ће постати нека врста сакралног споменика некадашњег српског царства. Бити хришћанин више не значи окупљање, већ праксу читања молитви, литургија, љубљења руку и палења свећа без мешања у политику и без осуђивања икога.

Уместо да се црква и народ баве одбраном хришћанских вредности, васпитањем и државним законодавством, како је то Свети Сава чинио преводећи православни законик – Законоправило, и народ и црква се гурају у религиозност баш попут католичке цркве. Тако данас имамо испразно веровање у Бога без ефекта и без закона што се поклапа са принципима секуларне државе у којој је цркви забрањено да се меша у законодавство и политику.

Један делић те религиозно-секуларне слагалице чине и молитвеници, компилације молитви на читање које су потиснуле тиху молитву.

За крај рећи ћу тиха умна молитва и молитва читањем, то је као риба у реци и риба у чаши, то је као слобода и златни кавез, то је као гледање у огледало или гледање у излог.

 

Линкови:

 

Други текстови на ову тему:

Кратак курс – како се молити и зашто је молитва јача од медитације?

Виши степен молитве или како спустити молитву у своје срце?

2 Comments

  1. Vesna

    Od sveštenika koji se školovao u Solunu dolazi informacija kako je car Dušan ponudio sv. Grigoriju Palami da bude patrijarh njegovog carstva, sto Palama odbija jer se nije slagao sa jakim nacionalizmom cara Dušana. Takodje još jedna zanimljivost, kada su Turci kidnapovali Palamu, dok su ga prevozili čamcem naidjoše na srpske trgovce iz Dubrovnika, koji platiše otkupninu i oslobodiše Palamu.

    • Хвала Весна на коментару.

      Ово за откуп је познато, међутим ухвати ме мука када слушам те наше свештенике ”образоване у Солуну” јер само шире грчку пропаганду. Понуђено је високо место у цркви, није му нудио да буде патријарх јер црква није царска прћија као данас. Цар по закону не поставља патријарха, већ обрнуто црква проглашава цара.

      Прича о национализму је грчко тумачење, у оно време већину царства су чинили словени, а Душаново царство није било ”спрско” јер је он владао Србима, Грцима и Бугарима. Аргумент о национализму не стоји.

Leave a Reply