Ćirilična kaligrafija

Već neko vreme iz hobija se bavim kaligrafijom. E sad, kada kažete kaligrafija, ljudi odmah pomisle na krasnopis kojim se pišu otmena pisma i diplome – ne mislim na to. Moje interesovanje je vezano samo za ćirilično pismo i način kako je pisano u knjigama u srednjem veku.

Kaligrafija je odlična antistres vežba. Doživljavam je kao neku vrstu meditacije ili molitve. Elem, lepota kaligrafije se nalazi u nesavršenosti slova koje pišete slobodnom rukom. Da nije tako, onda bi jednostavno tekst odštampali na računaru i ta slova bi bila perfektna, ali ne bi imala dušu.

Bavljenje kaligrafijom podrazumeva igranje sa raznim vrstama olovaka, pera, penkala, mastila i vrsta papira. Za razliku od slikanja, kaligrafijom se mogu baviti svi jer svi znaju slova, dok je za slikanje potreban talenat ili mnoogo vežbanja. Elem uz samo malo vežbanja, dobro pero i mastilo brzo ćete doći do originalnog svog načina pisanja slova.

Za mene glavni uzor u pisanju kao što rekoh predstavljaju srednjevekovne srpske knjige i povelje. Dakle, govorim o rukopisnim knjigama koje su se održale na ovim prostorima mnogo duže nego u drugim delovima sveta (do 18. v), jer su štamparije i štampanje srpskih knjiga za vreme Turaka bile zabranjene.

Rukopisne knjige su nastale u pravoslavnim srpskim manastirima koji su tokom srednjeg veka bili pravi centri pismenosti na Balkanu. U našem školstvu nije dovoljno naglašeno koliko je crkva odgovorna za uvođenje pismenosti i nauke kod nas.

U to vreme kontekst je bio drugačiji, jer su pismenost i obrazovanje bili rezervisani samo za monahe, vladare i eventualno trgovce. Nije postojalo školstvo u smislu da je obavezno i dostupno svakom čoveku kako je to slučaj danas. Mogao je svako lako da krene u crkvenu školu, ali bi u njoj ostajali samo ako ste izvrsni. U ta davna vremena pismenost se negovala pre svega prepisivanjem i proučavanjem jevanđelja, molitvi i životopisa.

Knjige su bile skupe jer se pisalo na pergamentu, koji se dobijao od kože koza i ovaca ili na ručno pravljenom papiru. Recimo za pisanje Miroslavljevog jevađelja bilo je potrebno više desetina koza za dobijanje dovoljno kože za izradu 181 lista. Pisar bi rukom mesecima, ponekad godinama pisao i oslikavao knjigu. Ta knjiga bi zatim stavljana u korice (knjigovezana) i ukrašena zlatom i dragim kamenjem. Te vredne korice su zbog svoje vrednosti bile meta pljačkaša i osvajača i zato većina starih knjiga nema originalne korice, već su često ponovo koričene par vekova kasnije. Na samom kraju ta knjiga bi bila pohranjena u neku crkvu ili manastir za bogosluženje u sledećim vekovima.

Za vreme turske okupacije knjige su spaljivane jer su negovale sećanja na slavnu istoriju, staro srpsko carstvo i državnost. Knjige skrivane po zabačenim manastirima, kućama ili iznošene u pravcu Venecije, Rusije i Austro-Ugarskog carstva. Pred kraj turske vlasti, knjige su nemilice prodavane kupcima u inostranstvu. Nažalost, jedan od najvećih prodavaca srpske kulturne baštine je bio gospodin Vuk Karadžić koji je prodao preko 1000 rukopisnih knjiga (srbulja), ali o tome drugom prilikom.

Staroslovenski

Knjige su pisane na staro-srpskom jeziku, za koji se danas uobičajno koristi izraz crkveno-slovenski. Međutim taj naziv je samo zgodan kompromis za skrivanje njegove prave prirode. Taj jezik je bio korišćen na srpskom dvoru i bio je jezik plemstva i monaštva. Monasi i crkva u to vreme su bile oblik civilne vlasti stare srpske države, nešto između opštine, bolnice, muzeja, biblioteke, škole i seoske zadruge danas.

Da stvar bude još gora tim staro-srpsko-slovenskim jezikom smo pisali mi, Bugari i Rusi, korišćen je na teritoriji Rumunije, Moldavije, Grčke, Bosne i Dalmacije a razlike su bile toliko male da pismenim ljudima nije bio potreban prevodilac. Drugim rečima, da nije bilo Vukove reforme i da je pismenost otišla u drugom pravcu na bazi negovanja starog jezika i pismenosti mi bi smo danas bez previše muke čitali naše, bugarske i ruske srednjevekovne knjige.

Posle Vukovih reformi i uvođenjem školskog sistema društvo je formatirano. Srpski jezik je izmenjen na novi oblik hrvatsko-srpskog jezika i od tada više nismo u stanju da čitamo svoje srednjevekovne knjige. Tuga.

Da stvar bude još gora, čitajući knjigu Srpsko-srpski rečnik 3. sveska (link za kupovinu) profesora Radovana Damjanovića saznah kako je za vreme titove Jugoslavije na Filozofskom fakultetu, katedri za istoriju srednjeg veka Srbije, taj staro-slovenski bio izborni predmet, a latinski je bio obavezan predmet. Kako ćeš proučavati istoriju Srbije ako nisi u stanju da čitaš srednjevekovne srpske knjige? Zašto latinski? Zvuči kao zavera.

Zbog proučavanja ćirilične kaligrafije, počeh po malo da čitam i proučavam staro-slovenski, evo zgodne knjige koju je napisao Svetozar Nikolić ako ste zainteresovani.

Elem, dosta istorije da se vratimo kaligrafiji.

Mastilo i pero

U srednjem veku mastilo se dobijalo od hrastovog žira ili od čađi. Boje su se dobijale od povrća ili mlevenjem minerala, a u smesu se često dodavalo žumance i alkohol.

Za pisanje je uglavnom korišćeno guščije pero ili trska jer su obe stvari bile lako dostupne svuda. Vrh pera je oblikovan nožem tako da dobije željenu debljinu slova i količinu mastila.

Svetlopisi

U početku mi se činilo da srednjevekovna prepisivačka delatnost nije dovoljno kreativna, međutim pisar je svoju umetničku slobodu ostvarivao u izradi minijaturnih ilustracija. Tu i tamo tekst bi bio ilustrovan malim slikama ili geometrijskim oblicima sa bogatim ukrašavanjem i bojama. Često su prva velika slova u tekstu nacrtana kao slike.

Kod nas i u svetu se za ove minijature koristi izraz ”iluminacije”, ali u srpskom jeziku postoji mnogo lepši zaboravljen izraz – svetlopisi.

Svetlopisi su ponekad ukrašavani zlatom i obiluju jako sitnim detaljima za koje je potrebna dobro uvežbana ruka. Za crtanje ovakvih detalja je verovatno korišten uveličavajući sud i male precizne četkice.

Miroslavljevo jevanđelje je poznato po svojim svetlopisima početnih slova.

Kaligrafski vjaz

Jedan oblik svetlopisa je poznat kao ”kaligrafski vez” ili ”vjaz” i meni lično najlepši deo ove priče. Na prvi pogled ta ukrasna forma pisanja je negde na pola puta između ćirilice i mističnih runa. Slova su izdužena, prepletena i poluskrivena tako da je potrebno prilično poznavanje tematike da bi ste bili u stanju da rastumačite šta tačno piše. Evo par primera sa srpskih povelja.

kaligrafski vjaz karansko javandjelje

Osnovna tehnika pisanja slova

Par reči oko metodologije obuke, potrebno je nekoliko dana da malo crtate prave, kose i krive crte kako bi razvili sigurnost pokreta. Pre pisanja potrebno je da na papiru izvučete slabo vidljive linije kako bi vam slova ostala u liniji.

Neophodno je videti osnovne poteze, nakon toga je dosta lakše skapirati kako je nešto rađeno proučavanjem samog teksta. Napravio sam mali video da nekome pomognem ako ga interesuje, mada je moja kaligrafska veština zaista skromna.

Kako početi i gde nabaviti opremu

Napisah ovaj tekst u želji da povećam broj ljudi koji će se zainteresovati za našu staru pismenost. Možda će nekom to biti samo hobi, ali se nadam da će vremenom biti više ljudi koji će shvatiti značaj proučavanja staro-slovenskog i starih rukopisnih knjiga. Znanje je moć.

Kako lako da uđete u kaligrafski hobi? Evo opreme koju preporučujem za početak:

parallel pen za kaligrafiju

Pilot parallel pero za kaligrafiju

Pilotovo paralelno pero možete kupiti preko Ali ekspresa, a ima ga i kod nas u prodavnicama boja i četkica za umetnike.

Druga opcija koja se često koristi kod nas je da koristite običnu trsku, bambus ili guščije pero i dajem vam link do Youtube video klipa na kome možete naučiti kako se to radi.

Za kraj evo lepog video klipa u kome su prikazani svi procesi izrade rukopisne knjige:

2 Comments

  1. nevenka

    Poštovanje Miloše,
    mnogo Vam hvala što ste mi poslali ovaj e:mail, ulepšali ste mi dan i probudili potisnute emocije!!!

    Pozdravljam Vas!

Leave a Reply