Kako je Sveta Gora postala Grčka teritorija?

Obično se govori kako je Sveta Gora skladna zajednica gde monasi raznih zemalja žive u bratskoj ljubavi. Međutim nije sve tako savršeno i u prošlosti je bilo i drugačijih situacija. Podeliću sa vama fotografije koje govore o sukobima unutar manastira oko statusa monaške gore nakon pada turske carevine. Veći deo ovde postavljenog materijala nije nikada javno publikovan.

Bugarski monasi tuku monahe Hilandara

Ispod naslovne slike je komentar: ”Ratni sukobi preneli su se i u monaške kelije: bugarski monasi manastira Zograf, služeći se svim sredstvima — od vike do pušaka, od motki do pištolja — pokušavaju da isteraju srpske monahe iz susednog manastira Hilandara na Svetoj Gori.” (La Tribuna Illustrata, Anno XXIV, N. 7, 13-20 febbraio 1916.)

Slika je iz italijanskog časopisa La Tribuna Illustrata iz 1916. godine, najčitanijeg italijanskog nedeljnika u to vreme. Na Balkanu besni Prvi svetski rat, Bugari su na strani Austro-Ugara, Srbi, Rusi i Grci na suprotnoj strani. U trenutku kada su Nemci imali vojne uspehe na ratištu to je ohrabrilo bugarske monahe da probaju da povrate manastir Hilandar. Situacija na ratištu se oslikala i na manastire Svete Gore.

Aleksandar Obrenović je uspeo da vrati Hilandar pod srbsku upravu. Svedoci kažu da je plan bio i da se Zograf vrati pod našu upravu ali nije bilo novca u državnoj kasi. Pisao sam o tome, a ova slika je svedočanstvo da je istorijsko klatno više puta išlo levo-desno i da je moglo svašta da se desi.

Mesec dana ranije u januaru 1916. došlo je do iskrcavanja engleskih i francuskih jedinica. Oni su pretraživali manastire u potrazi za nemačkim agentima, oružjem i radio transmiterima. Ruski monasi su stavljeni pod istragu zbog sumnje da Rusija naoružava svoje monahe i neki monasi su zatvarani i ispitivani. Ovo je uzrokovalo ozbiljne tenzije unutar monaške zajednice.

Treba imati u vidu da od Zografa do Hilandara ima 2 sata peške i da ovo nije slučajno dešavanje. Grupa monaha iz Zografa je došla organizovano i bili su naoružani.

Ruski monasi tuku bugarske monahe

Zaintrigirala me je ova slika pa sam počeo da istražujem pozadinu ovog dešavanja. Godinu dana ranije slično se desilo Bugarima. Nemamo sliku ovog događaja ali imamo novinski članak iz holandskih novina. Izdanje dnevnih novina “De Tijd” od 17. avgusta 1915. ”Prema pisanju „Vossische Zeitung“, sve veće suparništvo između Rusa i Bugara dovelo je do žestokih sukoba među nekatoličkim monasima obe narodnosti u monaškoj zajednici na Svetoj Gori. Bugarski monasi, naklonjeni Nemcima, održali su blagodarenje kada su čuli vesti o pobedama nemačke i austrougarske vojske nad Rusima.

Razgnevljeni time, ruski monasi su ih sačekali ispred crkve, pa je izbila tuča u kojoj je više ljudi sa obe strane povređeno.”

Upita se čovek kako je do ovoga došlo? Šta je poremetilo mir Božiji? Idemo malo dalje u prošlost…

Grčka okupira Atos

Sveta Gora je bila pod upravom Turske do 1912. godine. U doba Balkanskih ratova, Grčka okupira Svetu Goru koju su Turci predali bez borbe. Tada grčka vojska i gerilske jedinice ulaze u razne manastire i o tome svedoče mnoge fotografije od kojih sam par postavio ovde.

Od 1912. počinje prelazni period kada se još razgovaralo o budućem statusu monaške republike. Rusi su zastupali ideju da Atos treba da bude nezavisna monaška republika poput statusa Vatikana, međutim grčki manastiri su težili rešenju da Sveta Gora postane deo grčke države. Postoji dosta slika iz tog perioda.

Grčki vojnici u manastiru Vatoped u toku Prvog svetskog rata. Nemamo tačan datum.

Grčki gerilci u ruskom skitu. Prvi svetski rat.

Bugarska vojna ekspedicija

Skrećem pažnju na ovu malo poznatu fotografiju iz manastira Zograf kada je u dvorištu postrojena bugarska vojska. Slika je iz 1912. godine, dakle u vreme Balkanskih ratova.

Bugarska četa u Zografskom manastiru na Atosu, na čelu sa svojim komandirom potporučnikom Georgijem Cvetinovom — 1913. godine.

Prevod sa bugarskog na srpski:

”Balkanski rat ima priče koje istraživači zaobilaze, a vojnici ih ne izučavaju. U njima nema blistavih pobeda i herojstva, već samo tihog vojničkog podviga — nepravedno zaboravljenog. Jedna takva priča vodi nas do bugarske čete u Zografskom manastiru.

Dana 2. novembra 1912. godine, nedelju dana nakon što su Solun oslobodile od Turaka savezničke jedinice Grčke i Bugarske, grčki ratni brodovi iskrcavaju se na Svetu Goru, koja je bila pod osmanskom vlašću.

Na Svetoj Gori je ostala samo mala osmanska policijsko-upravna posada: nekoliko žandarma i lokalni turski upravnik. Oni su se predali Grcima bez borbe. Pravoslavna Grčka „oslobađa“ i prisajedinjuje hiljadugodišnju kolevku pravoslavlja, ne obavestivši o svom planu saveznike i bez ikakve međunarodne reakcije.

„Celo Atonsko poluostrvo zauzeto je od nas i nalazi se pod našom okupacijom, u stanju blokade po grčkim zakonima…“ — čitamo u ukazu grčkog kralja Georgija I.

Posle „pobede“ nad Osmanlijama na Atosu, grčki odredi se šire po manastirima i skitovima, predstavljajući se kao „poklonici“. Za monahe slovenskog porekla počinje progon. Grčka vojska upada u ruski skit Svetog Ilije i hapsi sve bugarske poslušnike. Potom bukvalno okupira i ruski manastir Svetog Pantelejmona, konfiskujući manastirski brod.

Bugarska komanda u Solunu reaguje na grčku samovolju na Atosu, pa dve nedelje posle desanta načelnik 7. Rilske divizije, general Georgi Todorov, šalje tamo i bugarsku jedinicu od 62 čoveka. To je bila četa iz 14. Makedonskog pešadijskog puka, poverena rezervnom potporučniku Georgiju Cvetinovu. On je završio duhovnu akademiju u Sankt Peterburgu i dobro je poznavao specifičnosti monaštva.

Solunski štab iskoristio je grčku izmišljenu formulaciju o boravku vojnika na monaškoj teritoriji i takođe proglasio polurotu za „poklonike“ na Svetoj Gori. Oni stižu u manastir krajem novembra 1912. godine. U to vreme bugarskih monaha nije bilo samo tamo, već i u mnogim skitovima na Atosu. Naši momci, smešteni u manastiru, trebalo je da ga pretvore u utočište za celo bugarsko monaštvo, koje je nesumnjivo stradalo od samovolje jednovernih grčkih „poklonika“ u šinjelima.

Bugarska jedinica bila je malobrojna u odnosu na 800 Grka koji su okupirali Atos ali ipak dovoljna da obuzda njihove namere prema slovenskim obiteljima.

Pomoć od bugarske komande traži i iguman ruskog Svetog Pantelejmona. Operativna prepiska 7. Rilske divizije pokazuje da je štab u Solunu pripremao za Atos još dve čete ali one ne polaze, verovatno zbog važnijih potreba na frontu. Tako je propuštena mogućnost da na Svetoj Gori uspostavi brojno bugarsko vojno prisustvo koje bi izgradilo štit za monahe negrčkog porekla, a posle rata postalo faktor koji bi pomogao da se sudbina Atosa reši ne u pravcu grčkih interesa, već u pravcu celog pravoslavlja. Ali za Ferdinanda i glavnu komandu to očigledno nije bilo od značaja.

Iako daleko od aktivnih borbenih dejstava, bugarski vojnici se nikako nisu odmarali u tišini Zografske obitelji. Na Atosu, kao i drugde, Grci Bugare nisu smatrali saveznicima. Činili su sve što su mogli da eliminišu bugarske borce u Zografu. Tajnim kanalima upravitelj bugarske mitropolije u Solunu, arhimandrit Evtimij, dobija uznemirujuće vesti, koje prosleđuje makedonskom vojnom gubernatoru u Seru, generalu Vlkovu:

„…grčke vojne vlasti na Svetoj Gori pokušale su više puta da isteraju iz manastira bugarske vojnike ali nisu uspele. Preduzete su mere da se i ubuduće osujete svi njihovi pokušaji da proteraju bugarske vojnike iz manastira.“

U februaru 1913. godine dešava se novi incident. Šest bugarskih vojnika poslato je iz Zografa da preuzmu poštu koja se dobijala u atonskoj prestonici Kareji. Zbog nagomilanog snega pogrešili su put i našli se pred Vatopedskim manastirom, gde je bio smešten grčki odred. NJihova želja da uđu u crkvu i zapale sveću odbijena je rečima da je bugarskim vojnicima zabranjeno da ulaze u manastir.

Tenzije su velike, ovaj čovek je uhapšen u blizini Velike Lavre. Nemamo više podataka. 10. septembar 1913. fotografisao Stéphane Passet

Bez prepirke, šestorica su nastavila put, ali su ih Grci sustigli i opkolili. Posle nekoliko dana poslati su kao zarobljenici u Solun i oslobođeni tek posle intervencije bugarskog štaba. Na ispraćaju im je grčki komandant Atosa samozadovoljno rekao da će i ostale u Zografu „vezati i poslati u Atinu“.

U međuvremenu, komandir čete komandir Cvetinov javlja štabu u Solunu da „sa svih strana dobija vesti da se Grci spremaju da napadnu naš manastir Zograf sa ciljem da razoružaju naše vojnike… ali neće dozvoliti da ga razoružaju“.

Bugarska komanda, međutim, ostaje pasivna. Imala je važnije brige. Opsada Jedrena bila je u odlučujućoj fazi, a u Solunu je bila jedva jedna bugarska družina — suviše mala da bi se njen deo poslao u Zograf.

Negde početkom jula 1913. godine Zografski manastir je opkoljen grčkim jedinicama, zajedno sa naoružanim grčkim i srpskim monasima i sezonskim vlaškim radnicima. U svojim uspomenama monah Nil, Bugarin iz Serske oblasti, opisuje taj dramatičan trenutak:

„Grčka komanda predložila je oficiru Cvetinovu da se preda u zarobljeništvo, ali je on odbio, zamolivši da puste njegovu četu da se vrati u Bugarsku. To mu je odbijeno, i četa se utvrdila u manastiru i nije htela da se preda. Tada su bugarskim vojnicima poslednji put predložili da se predaju. Ako to ne učine — razrušiće manastir. Tada su se vojnici i manastirska uprava posavetovali i doneli odluku da se četa preda, kako bi se manastir sačuvao od rušenja.“

Grčka dobrovoljačka jedinica za oslobođenje Makedonije.

Ruski arhiepiskop Nikon Roždestvenski, koji je u to vreme bio na Svetoj Gori je postao svedok grčkog verolomstva. On priča kako je bugarska četa, koja ga je sa počastima dočekala u Zografu, posle nekoliko dana odvedena u zarobljeništvo na ostrvo Kipar:

„Težak utisak ostavilo je na nas to slavlje Grka nad njihovim bivšim saveznicima, koji, razume se, nisu mogli da se suprotstave…“

Dobrovoljna predaja bugarske čete nije bila jedini izlaz iz kritične situacije. Zabarikadirani u manastiru naši momci su mogli časno da umru kao heroji. Ali sa njima bi stradali i bugarski monasi, a manastir bi bio najmanje delimično opustošen, ako ne i razrušen.

Kasnije osiromašenje i teška sudbina bugarskog monaštva na Atosu pod grčkom vlašću pokazuju da je u leto 1913. godine Zograf postao poprište vojnog sukoba teško bi se oporavio godinama. A ko zna da li to ne bi dovelo i do njegovog obezbugarivanja. Zato je predaja naše čete ravna samožrtvi. Pedeset sedam bugarskih momaka prihvatilo je poniženje i bedu zarobljeništva, ali su spasili našu najveću svetinju u inostranstvu od neizbežne propasti.”

Preuzeto od od Todora Mihailova.

Srbi na grčkoj strani

Rusija je imala svoj stav oko budućeg statusa Svete Gore. Oni su želeli da Atos bude međunarodna pravoslavna zona ili bar pod zaštitom više pravoslavnih država Rusije, Grčke, Rumunije, Srbije, Bugarske i Crne Gore. Cilj je bio da se neutrališe grčka prevlast i zaštite monasi raznih pravoslavnih naroda. Grčka se borila da Atos bude pod njenim suverenitetom.

Rusija je u tom periodu imala ogroman uticaj jer su imali 3.500 monaha na Svetoj Gori u manastiru Svetog Pantelejmona, skitu sv. Andreja i još dva skita. Imajte u vidu da se još uvek radi o carskoj Rusiji u to vreme. NJihov predlog je bio da svaki manastir ima jednog predstavnika na 200-300 monaha, na taj način bi slovenske zemlje imale većinu u odlučivanju.

U to vreme srbski monasi su podržali grčku stranu. Mora se razumeti tadašnja situacija da bi se objasnio ovakav srbski stav. Srbska vojska je tada koncentrisana oko Kosova i vardarske Makedonije u borbi protiv Bugara. Zato je od strateške važnosti bio savez sa Grcima protiv Bugara. Od juna 1913. Srbija i Grčka su u ratu protiv Bugarske.

Prema zvaničnom hilandarskom istorijskom pregledu, među onima koji su se borili da Sveta Gora postane suvereni deo grčke države bili su i hilandarski monasi. Na dužnosti svetogorskog Prota 1913/1914. bio je hilandarac, proiguman Kliment.

Predstavnici 19 manastira, bez ruskog Pantelejmona, 3. septembra 1913. uputili su memorandum Londonskoj konferenciji tražeći priključenje Svete Gore Grčkoj; odluka o prisajedinjenju doneta je u Protatu 3. oktobra 1913, a original je grčkom kralju Konstantinu predala delegacija koju je vodio baš prot Kliment Hilandarac.

Sukobi u ruskim manastirima

Rekli smo da je zvanični ruski stav bio da se stvori nezavisna monaška republika, međutim, na konferenciji u Londonu dolazi do preokreta. Grci su imali većinu u protatu, upravi Svete Gore, pa je njihov zahtev da se Sveta Gora priključi Grčkoj državi podržan od strane Engleske i Francuske. U ratu protiv Bugara, uključuje se Rumunija i Osmansko carstvo.

Ruska diplomatija je to prećutno prihvatila. Međutim, većina ruskih monaha tu situaciju nije prihvatala i zahtevali su međunarodnu pravoslavnu zonu i bili su protiv grčke okupacije. Tu dolazi do sukoba.

Verovatno je postojala pretnja da će Grčka silom zauzeti ruski manastir i skitove, pa je dogovoreno da Rusija sama reši taj problem sa svojim monasima kako ne bi došlo do žrtava i razaranja manastira. Na taj način bi svi sačuvali dostojanstvo.

Ruska carska vojska je reagovala. Ubrzo su stigli jedna topovnjača i dva transportna ruska vojna broda. Rusku ekspediciju na Atos 1913. je predvodio arhiepiskop Nikon Roždestvenski, uz profesora Sergeja Troickog, dok je vojnu akciju na terenu sprovodio ruski konzul u Carigradu Aleksej Šebunjin, oslanjajući se na vojnike 6. čete 50. Belostočkog puka. Na Atos su stigli brodovima „Donjec“, „Car“ i „Herson“. Prenosim tekst od Tom E. Dykstra čiji ceo članak se može pročitati ovde.

”Dana 3. jula 1913. godine, oko četiri stotine monaha atonskog manastira Svetog Pantelejmona pobeglo je u jednu od svojih spavaonica i počelo da barikadira ulaze daskama od kreveta. Mornari Ruske carske mornarice, sa puškama i bajonetima u rukama, opkolili su zgradu, dok su njihovi oficiri pozivali nenaoružane monahe da se mirno predaju. Uzalud.

Spremni na mučeništvo, ali uzdajući se u Božju pomoć, monasi su pevali, molili se, činili metanije i uzimali ikone i krstove da se njima brane.

Najzad se oglasila truba sa komandom: „Pucaj!“ — i tišinu Svete Gore prekinula je tutnjava… ali ne vatrenog oružja, nego vatrogasnih creva. Posle jednosatnog „hladnog tuša“, koji je slomio duh monaha, mornari su jurnuli u zgradu i počeli da izvlače nepokorne podvižnike iz hodnika.

Iako se nalazi u Grčkoj, Atos je vremenom postao međunarodni centar pravoslavnog monaštva. U XIX veku došlo je do tako masovnog doseljavanja Rusa da je početkom XX veka Sveta Gora zapravo bila više ruska nego grčka.

Ali to stanje nije moglo dugo da potraje, a događaji opisani iznad označili su početak kraja.

Godine 1913. ruska vlada je silom proterala više od osam stotina svojih državljana sa Svete Gore. U narednim mesecima sledilo ih je još do hiljadu monaha koji bi bili proterani da nisu dobrovoljno otišli.

NJihov „zločin“ bio je: neslaganje sa Svetim sinodom Ruske pravoslavne crkve u sporu oko izraza:

„Ime Božje jeste Sam Bog.“

Nakon izbacivanja monaha pobunjenika, ruski vojnici stoje ispred crkve. 1913.

”Anketa koju je organizovao arhiepiskop pokazala je da se među 1.700 monaha manastira Svetog Pantelejmona:

• 661 monah izjasnio kao imjaborac,
• 517 monaha kao imjaslavac,
• 360 monaha odbilo da učestvuje u anketi,
• a ostali su se izjasnili kao neutralni.

U maju i junu arhiepiskop Nikon je razgovarao sa imjaslavcima — jereticima koji su verovali da je Ime Božje isto što i sam Bog — i pokušao da ih ubedi da dobrovoljno promene svoja uverenja, ali bez uspeha.

Dana 31. jula vojska je jurišala na manastir. Iako monasi nisu bili naoružani i nisu aktivno pružali otpor, vojnici su postupali veoma grubo. Postavili su dva mitraljeza i više vodenih topova, a vojnicima je naređeno da monahe tuku bajonetima i kundacima pušaka.

Navodno su četiri monaha ubijena, a najmanje četrdeset osam je ranjeno.

Posle juriša na manastir Svetog Pantelejmona, monasi iz Andrejevskog skita dobrovoljno su se predali.

Vojni transport „Herson“ pretvoren je u zatvorski brod. On je odveo 628 monaha u Rusiju i 9. jula isplovio za Odesu. Četrdeset monaha ostavljeno je u svetogorskoj bolnici, jer je procenjeno da ne bi preživeli prevoz.

Dana 14. jula, parobrod „Čihačov“ dovezao je sa Svete Gore još 212 monaha. Ostali monasi potpisali su izjave da odbacuju imjaslavlje.

Posle ispitivanja u Odesi:

• 8 zatvorenih monaha vraćeno je na Atos,
• 40 je stavljeno u zatvor,
• a ostali su raščinjeni i prognani u razne krajeve Ruskog carstva, prema mestu svog prebivališta.

Jedan od vođa imjaslavaca, Antonije Bulatovič, poslat je na porodično imanje u selu Lebedinka, u Harkovskoj guberniji, kuda su se kasnije preselili mnogi imjaslavci.”

Dakle, nakon ove vojne akcije broj ruskih monaha na Atosu je sa 3.500, ubrzo pao na 1.600 i time je značajno smanjen ruski uticaj. Iskorišćena je priča o jeretičkom učenju kako bi se opravdala vojna intervencija. Navodna podela na ”imeborce” i ”imeslavce” je po ko zna koji put u istoriji iskorištena za sprovođenje političkih odluka nasilnim putem.

Naravno da je Rusija imala važnije strateške interese u Prvom svetskom ratu i da je procena bila da je bolje napraviti kompromis sa Grcima, Englezima i Francuzima oko Svete Gore. Međutim, ne može vernik da se ne upita da li je Bog kaznio ruski narod zbog ovih postupaka? Četiri godina kasnije počinje Oktobarska revolucija i komunisti dolaze na vlast u Rusiji.

Francuska misija 1917.

Ovde nije kraj priče. Pronašao sam par fotografija u francuskom vojnom arhivu kada su razoružavali manastire.

Francuska misija bila je zadužena da snabdeva više manastira na Svetoj Gori, na Halkidikiju.

”Monasi manastira Svetog Pantelejmona, koji je tada bio pod snegom, na izlazu iz trpezarije posmatraju prvi francuski brod koji donosi snabdevanje. Bilo je neophodno improvizovano snabdevanje, pa su neki vojnici čak lovili ribu granatama.”

Izgleda da je dogovoreno da manastiri predaju oružje, a da zauzvrat dobiju pomoć – hranu, lekove i normalizaciju snabdevanja. Arhivski komentar uz slike je sledeći:

”Misija je zaplenila 475 pušaka, 441 bajonet i 103.000 metaka sa Svete Gore. Vojnici su to ukrcavali na brod „Buffle“ usidren u luci Svetog Pantelejmona, koju su čuvale francusko-ruske trupe.

Oci manastira primili su oficire misije u velikom salonu manastira a zatim su ih ispratili nazad do broda.

Manastiri Ksenofont, Dohijar i bugarski manastir Zograf primili su francusku misiju i blagoslovili vojnike koji su došli da im pomognu.“

Naravno iz ovako uglađenog saopštenja ne može se lako uhvatiti suština, a to je da su neki manastiri bili naoružani do zuba i spremni na ozbiljne sukobe. Ove slike su svedočanstvo da do toga nije došlo ali da je postojala stvarna mogućnost da se to desi.

Kao i ranije ova akcija je spremljena u pozadini. Obaveštajci i diplomate su se dogovorili, a zatim je došla misija da pruži ”pomoć” i manastir je predao naoružanje. Tako su svi sačuvali svoje dostojanstvo i nije bilo nasilnog osvajanja i pretraživanja manastira.

Misija je zaplenila 475 pušaka, 441 bajonet i 103.000 metaka sa Svete Gore.

Na ovoj slici vidimo tri šefa misije – Rusa, Francuza i jedno lice u orjentalnoj nošnji. Što ukazuje da je sve deo dogovorenog smanjenja tenzija.

Deo zaplenjenog oružja.

Bila su uključena dva francuska broda ”Buffle“ i ”La France“

Francuski vojnici sa starešinama ruskog manastira Pantelejmona.

Sve ovo se dešava devet meseci pred oktobarsku revoluciju u Rusiji.  Samo par dana pre ovoga ubijen je Grigorij Raspućin u Rusiji. Car Nikolaj II pada dva meseca kasnije u Februarskoj revoluciji.

Zaključak

Nakon pada turske carevine na Balkanu rastu tenzije, formiraju se nove države, a taj sukob se projektuje i na Svetoj Gori.

Prvo su Grci okupirali Svetu Goru da je oduzmu od Turaka, zatim su Bugari poslali svoje trupe. Rusi su imali preko 3.500 monaha i bili su spremni da se bore i dokumenti pokazuju da su bili naoružani. Međutim, Srbi staju na stranu Grka, čak sami monasi učestvuju u vojnom sukobu protiv Bugara.

U Londonu dolazi do kompromisa oko Svete Gore na koji ruska diplomatija pristaje. Rusko monaštvo nije pristalo na kompromis pa na kraju, pod izgovorom borbe protiv jeretičkog učenja, ruska vojska interveniše, raseljava i smiruje svoje monahe. Par godina kasnije monasi predaju svoje oružije saveznicima i neprijateljstva prestaju.

Tako je Sveta Gora postala grčka teritorija.

Izvori: