Обично се говори како је Света Гора складна заједница где монаси разних земаља живе у братској љубави. Међутим није све тако савршено и у прошлости је било и другачијих ситуација. Поделићу са вама фотографије које говоре о сукобима унутар манастира око статуса монашке горе након пада турске царевине. Већи део овде постављеног материјала није никада јавно публикован.
Бугарски монаси туку монахе Хиландара
Испод насловне слике је коментар: ”Ратни сукоби пренели су се и у монашке келије: бугарски монаси манастира Зограф, служећи се свим средствима — од вике до пушака, од мотки до пиштоља — покушавају да истерају српске монахе из суседног манастира Хиландара на Светој Гори.” (La Tribuna Illustrata, Anno XXIV, N. 7, 13-20 febbraio 1916.)
Слика је из италијанског часописа La Tribuna Illustrata из 1916. године, најчитанијег италијанског недељника у то време. На Балкану бесни Први светски рат, Бугари су на страни Аустро-Угара, Срби, Руси и Грци на супротној страни. У тренутку када су Немци имали војне успехе на ратишту то је охрабрило бугарске монахе да пробају да поврате манастир Хиландар. Ситуација на ратишту се осликала и на манастире Свете Горе.
Александар Обреновић је успео да врати Хиландар под србску управу. Сведоци кажу да је план био и да се Зограф врати под нашу управу али није било новца у државној каси. Писао сам о томе, а ова слика је сведочанство да је историјско клатно више пута ишло лево-десно и да је могло свашта да се деси.
Месец дана раније у јануару 1916. дошло је до искрцавања енглеских и француских јединица. Они су претраживали манастире у потрази за немачким агентима, оружјем и радио трансмитерима. Руски монаси су стављени под истрагу због сумње да Русија наоружава своје монахе и неки монаси су затварани и испитивани. Ово је узроковало озбиљне тензије унутар монашке заједнице.
Треба имати у виду да од Зографа до Хиландара има 2 сата пешке и да ово није случајно дешавање. Група монаха из Зографа је дошла организовано и били су наоружани.
Руски монаси туку бугарске монахе
Заинтригирала ме је ова слика па сам почео да истражујем позадину овог дешавања. Годину дана раније слично се десило Бугарима. Немамо слику овог догађаја али имамо новински чланак из холандских новина. Издање дневних новина “De Tijd” од 17. августа 1915. 
”Према писању „Vossische Zeitung“, све веће супарништво између Руса и Бугара довело је до жестоких сукоба међу некатоличким монасима обе народности у монашкој заједници на Светој Гори. Бугарски монаси, наклоњени Немцима, одржали су благодарење када су чули вести о победама немачке и аустроугарске војске над Русима.
Разгневљени тиме, руски монаси су их сачекали испред цркве, па је избила туча у којој је више људи са обе стране повређено.”
Упита се човек како је до овога дошло? Шта је пореметило мир Божији? Идемо мало даље у прошлост…
Грчка окупира Атос
Света Гора је била под управом Турске до 1912. године. У доба Балканских ратова, Грчка окупира Свету Гору коју су Турци предали без борбе. Тада грчка војска и герилске јединице улазе у разне манастире и о томе сведоче многе фотографије од којих сам пар поставио овде.
Од 1912. почиње прелазни период када се још разговарало о будућем статусу монашке републике. Руси су заступали идеју да Атос треба да буде независна монашка република попут статуса Ватикана, међутим грчки манастири су тежили решењу да Света Гора постане део грчке државе. Постоји доста слика из тог периода.
Грчки војници у манастиру Ватопед у току Првог светског рата. Немамо тачан датум.
Грчки герилци у руском скиту. Први светски рат.
Бугарска војна експедиција
Скрећем пажњу на ову мало познату фотографију из манастира Зограф када је у дворишту постројена бугарска војска. Слика је из 1912. године, дакле у време Балканских ратова.
Бугарска чета у Зографском манастиру на Атосу, на челу са својим командиром потпоручником Георгијем Цветиновом — 1913. године.
Превод са бугарског на српски:
”Балкански рат има приче које истраживачи заобилазе, а војници их не изучавају. У њима нема блиставих победа и херојства, већ само тихог војничког подвига — неправедно заборављеног. Једна таква прича води нас до бугарске чете у Зографском манастиру.
Дана 2. новембра 1912. године, недељу дана након што су Солун ослободиле од Турака савезничке јединице Грчке и Бугарске, грчки ратни бродови искрцавају се на Свету Гору, која је била под османском влашћу.
На Светој Гори је остала само мала османска полицијско-управна посада: неколико жандарма и локални турски управник. Они су се предали Грцима без борбе. Православна Грчка „ослобађа“ и присаједињује хиљадугодишњу колевку православља, не обавестивши о свом плану савезнике и без икакве међународне реакције.
„Цело Атонско полуострво заузето је од нас и налази се под нашом окупацијом, у стању блокаде по грчким законима…“ — читамо у указу грчког краља Георгија I.
После „победе“ над Османлијама на Атосу, грчки одреди се шире по манастирима и скитовима, представљајући се као „поклоници“. За монахе словенског порекла почиње прогон. Грчка војска упада у руски скит Светог Илије и хапси све бугарске послушнике. Потом буквално окупира и руски манастир Светог Пантелејмона, конфискујући манастирски брод.
Бугарска команда у Солуну реагује на грчку самовољу на Атосу, па две недеље после десанта начелник 7. Рилске дивизије, генерал Георги Тодоров, шаље тамо и бугарску јединицу од 62 човека. То је била чета из 14. Македонског пешадијског пука, поверена резервном потпоручнику Георгију Цветинову. Он је завршио духовну академију у Санкт Петербургу и добро је познавао специфичности монаштва.
Солунски штаб искористио је грчку измишљену формулацију о боравку војника на монашкој територији и такође прогласио полуроту за „поклонике“ на Светој Гори. Они стижу у манастир крајем новембра 1912. године. У то време бугарских монаха није било само тамо, већ и у многим скитовима на Атосу. Наши момци, смештени у манастиру, требало је да га претворе у уточиште за цело бугарско монаштво, које је несумњиво страдало од самовоље једноверних грчких „поклоника“ у шињелима.
Бугарска јединица била је малобројна у односу на 800 Грка који су окупирали Атос али ипак довољна да обузда њихове намере према словенским обитељима.
Помоћ од бугарске команде тражи и игуман руског Светог Пантелејмона. Оперативна преписка 7. Рилске дивизије показује да је штаб у Солуну припремао за Атос још две чете али оне не полазе, вероватно због важнијих потреба на фронту. Тако је пропуштена могућност да на Светој Гори успостави бројно бугарско војно присуство које би изградило штит за монахе негрчког порекла, а после рата постало фактор који би помогао да се судбина Атоса реши не у правцу грчких интереса, већ у правцу целог православља. Али за Фердинанда и главну команду то очигледно није било од значаја.
Иако далеко од активних борбених дејстава, бугарски војници се никако нису одмарали у тишини Зографске обитељи. На Атосу, као и другде, Грци Бугаре нису сматрали савезницима. Чинили су све што су могли да елиминишу бугарске борце у Зографу. Тајним каналима управитељ бугарске митрополије у Солуну, архимандрит Евтимиј, добија узнемирујуће вести, које прослеђује македонском војном губернатору у Серу, генералу Влкову:
„…грчке војне власти на Светој Гори покушале су више пута да истерају из манастира бугарске војнике али нису успеле. Предузете су мере да се и убудуће осујете сви њихови покушаји да протерају бугарске војнике из манастира.“
У фебруару 1913. године дешава се нови инцидент. Шест бугарских војника послато је из Зографа да преузму пошту која се добијала у атонској престоници Кареји. Због нагомиланог снега погрешили су пут и нашли се пред Ватопедским манастиром, где је био смештен грчки одред. Њихова жеља да уђу у цркву и запале свећу одбијена је речима да је бугарским војницима забрањено да улазе у манастир.
Тензије су велике, овај човек је ухапшен у близини Велике Лавре. Немамо више података. 10. септембар 1913. фотографисао Stéphane Passet
Без препирке, шесторица су наставила пут, али су их Грци сустигли и опколили. После неколико дана послати су као заробљеници у Солун и ослобођени тек после интервенције бугарског штаба. На испраћају им је грчки командант Атоса самозадовољно рекао да ће и остале у Зографу „везати и послати у Атину“.
У међувремену, командир чете командир Цветинов јавља штабу у Солуну да „са свих страна добија вести да се Грци спремају да нападну наш манастир Зограф са циљем да разоружају наше војнике… али неће дозволити да га разоружају“.
Бугарска команда, међутим, остаје пасивна. Имала је важније бриге. Опсада Једрена била је у одлучујућој фази, а у Солуну је била једва једна бугарска дружина — сувише мала да би се њен део послао у Зограф.
Негде почетком јула 1913. године Зографски манастир је опкољен грчким јединицама, заједно са наоружаним грчким и српским монасима и сезонским влашким радницима. У својим успоменама монах Нил, Бугарин из Серске области, описује тај драматичан тренутак:
„Грчка команда предложила је официру Цветинову да се преда у заробљеништво, али је он одбио, замоливши да пусте његову чету да се врати у Бугарску. То му је одбијено, и чета се утврдила у манастиру и није хтела да се преда. Тада су бугарским војницима последњи пут предложили да се предају. Ако то не учине — разрушиће манастир. Тада су се војници и манастирска управа посаветовали и донели одлуку да се чета преда, како би се манастир сачувао од рушења.“
Грчка добровољачка јединица за ослобођење Македоније.
Руски архиепископ Никон Рождественски, који је у то време био на Светој Гори је постао сведок грчког вероломства. Он прича како је бугарска чета, која га је са почастима дочекала у Зографу, после неколико дана одведена у заробљеништво на острво Кипар:
„Тежак утисак оставило је на нас то славље Грка над њиховим бившим савезницима, који, разуме се, нису могли да се супротставе…“
Добровољна предаја бугарске чете није била једини излаз из критичне ситуације. Забарикадирани у манастиру наши момци су могли часно да умру као хероји. Али са њима би страдали и бугарски монаси, а манастир би био најмање делимично опустошен, ако не и разрушен.
Касније осиромашење и тешка судбина бугарског монаштва на Атосу под грчком влашћу показују да је у лето 1913. године Зограф постао поприште војног сукоба тешко би се опоравио годинама. А ко зна да ли то не би довело и до његовог обезбугаривања. Зато је предаја наше чете равна саможртви. Педесет седам бугарских момака прихватило је понижење и беду заробљеништва, али су спасили нашу највећу светињу у иностранству од неизбежне пропасти.”
Преузето од од Тодора Михаилова.
Срби на грчкој страни
Русија је имала свој став око будућег статуса Свете Горе. Они су желели да Атос буде међународна православна зона или бар под заштитом више православних држава Русије, Грчке, Румуније, Србије, Бугарске и Црне Горе. Циљ је био да се неутралише грчка превласт и заштите монаси разних православних народа. Грчка се борила да Атос буде под њеним суверенитетом.
Русија је у том периоду имала огроман утицај јер су имали 3.500 монаха на Светој Гори у манастиру Светог Пантелејмона, скиту св. Андреја и још два скита. Имајте у виду да се још увек ради о царској Русији у то време. Њихов предлог је био да сваки манастир има једног представника на 200-300 монаха, на тај начин би словенске земље имале већину у одлучивању.
У то време србски монаси су подржали грчку страну. Мора се разумети тадашња ситуација да би се објаснио овакав србски став. Србска војска је тада концентрисана око Косова и вардарске Македоније у борби против Бугара. Зато је од стратешке важности био савез са Грцима против Бугара. Од јуна 1913. Србија и Грчка су у рату против Бугарске.
Према званичном хиландарском историјском прегледу, међу онима који су се борили да Света Гора постане суверени део грчке државе били су и хиландарски монаси. На дужности светогорског Прота 1913/1914. био је хиландарац, проигуман Климент.
Представници 19 манастира, без руског Пантелејмона, 3. септембра 1913. упутили су меморандум Лондонској конференцији тражећи прикључење Свете Горе Грчкој; одлука о присаједињењу донета је у Протату 3. октобра 1913, а оригинал је грчком краљу Константину предала делегација коју је водио баш прот Климент Хиландарац.
Сукоби у руским манастирима
Рекли смо да је званични руски став био да се створи независна монашка република, међутим, на конференцији у Лондону долази до преокрета. Грци су имали већину у протату, управи Свете Горе, па је њихов захтев да се Света Гора прикључи Грчкој држави подржан од стране Енглеске и Француске. У рату против Бугара, укључује се Румунија и Османско царство.
Руска дипломатија је то прећутно прихватила. Међутим, већина руских монаха ту ситуацију није прихватала и захтевали су међународну православну зону и били су против грчке окупације. Ту долази до сукоба.
Вероватно је постојала претња да ће Грчка силом заузети руски манастир и скитове, па је договорено да Русија сама реши тај проблем са својим монасима како не би дошло до жртава и разарања манастира. На тај начин би сви сачували достојанство.
Руска царска војска је реаговала. Убрзо су стигли једна топовњача и два транспортна руска војна брода. Руску експедицију на Атос 1913. је предводио архиепископ Никон Рождественски, уз професора Сергеја Троицког, док је војну акцију на терену спроводио руски конзул у Цариграду Алексеј Шебуњин, ослањајући се на војнике 6. чете 50. Белосточког пука. На Атос су стигли бродовима „Доњец“, „Цар“ и „Херсон“. Преносим текст од Tom E. Dykstra чији цео чланак се може прочитати овде.
”Дана 3. јула 1913. године, око четири стотине монаха атонског манастира Светог Пантелејмона побегло је у једну од својих спаваоница и почело да барикадира улазе даскама од кревета. Морнари Руске царске морнарице, са пушкама и бајонетима у рукама, опколили су зграду, док су њихови официри позивали ненаоружане монахе да се мирно предају. Узалуд.
Спремни на мучеништво, али уздајући се у Божју помоћ, монаси су певали, молили се, чинили метаније и узимали иконе и крстове да се њима бране.
Најзад се огласила труба са командом: „Пуцај!“ — и тишину Свете Горе прекинула је тутњава… али не ватреног оружја, него ватрогасних црева. После једносатног „хладног туша“, који је сломио дух монаха, морнари су јурнули у зграду и почели да извлаче непокорне подвижнике из ходника.
Иако се налази у Грчкој, Атос је временом постао међународни центар православног монаштва. У XIX веку дошло је до тако масовног досељавања Руса да је почетком XX века Света Гора заправо била више руска него грчка.
Али то стање није могло дуго да потраје, а догађаји описани изнад означили су почетак краја.
Године 1913. руска влада је силом протерала више од осам стотина својих држављана са Свете Горе. У наредним месецима следило их је још до хиљаду монаха који би били протерани да нису добровољно отишли.
Њихов „злочин“ био је: неслагање са Светим синодом Руске православне цркве у спору око израза:
„Име Божје јесте Сам Бог.“
Након избацивања монаха побуњеника, руски војници стоје испред цркве. 1913.
”Анкета коју је организовао архиепископ показала је да се међу 1.700 монаха манастира Светог Пантелејмона:
- 661 монах изјаснио као имјаборац,
- 517 монаха као имјаславац,
- 360 монаха одбило да учествује у анкети,
- а остали су се изјаснили као неутрални.
У мају и јуну архиепископ Никон је разговарао са имјаславцима — јеретицима који су веровали да је Име Божје исто што и сам Бог — и покушао да их убеди да добровољно промене своја уверења, али без успеха.
Дана 31. јула војска је јуришала на манастир. Иако монаси нису били наоружани и нису активно пружали отпор, војници су поступали веома грубо. Поставили су два митраљеза и више водених топова, а војницима је наређено да монахе туку бајонетима и кундацима пушака.
Наводно су четири монаха убијена, а најмање четрдесет осам је рањено.
После јуриша на манастир Светог Пантелејмона, монаси из Андрејевског скита добровољно су се предали.
Војни транспорт „Херсон“ претворен је у затворски брод. Он је одвео 628 монаха у Русију и 9. јула испловио за Одесу. Четрдесет монаха остављено је у светогорској болници, јер је процењено да не би преживели превоз.
Дана 14. јула, пароброд „Чихачов“ довезао је са Свете Горе још 212 монаха. Остали монаси потписали су изјаве да одбацују имјаславље.
После испитивања у Одеси:
- 8 затворених монаха враћено је на Атос,
- 40 је стављено у затвор,
- а остали су рашчињени и прогнани у разне крајеве Руског царства, према месту свог пребивалишта.
Један од вођа имјаславаца, Антоније Булатович, послат је на породично имање у селу Лебединка, у Харковској губернији, куда су се касније преселили многи имјаславци.”
Дакле, након ове војне акције број руских монаха на Атосу је са 3.500, убрзо пао на 1.600 и тиме је значајно смањен руски утицај. Искоришћена је прича о јеретичком учењу како би се оправдала војна интервенција. Наводна подела на ”имеборце” и ”имеславце” је по ко зна који пут у историји искориштена за спровођење политичких одлука насилним путем.
Наравно да је Русија имала важније стратешке интересе у Првом светском рату и да је процена била да је боље направити компромис са Грцима, Енглезима и Французима око Свете Горе. Међутим, не може верник да се не упита да ли је Бог казнио руски народ због ових поступака? Четири година касније почиње Октобарска револуција и комунисти долазе на власт у Русији.
Француска мисија 1917.
Овде није крај приче. Пронашао сам пар фотографија у француском војном архиву када су разоружавали манастире.
Француска мисија била је задужена да снабдева више манастира на Светој Гори, на Халкидикију.
”Монаси манастира Светог Пантелејмона, који је тада био под снегом, на излазу из трпезарије посматрају први француски брод који доноси снабдевање. Било је неопходно импровизовано снабдевање, па су неки војници чак ловили рибу гранатама.”
Изгледа да је договорено да манастири предају оружје, а да заузврат добију помоћ – храну, лекове и нормализацију снабдевања. Архивски коментар уз слике је следећи:
”Мисија је запленила 475 пушака, 441 бајонет и 103.000 метака са Свете Горе. Војници су то укрцавали на брод „Buffle“ усидрен у луци Светог Пантелејмона, коју су чувале француско-руске трупе.
Оци манастира примили су официре мисије у великом салону манастира а затим су их испратили назад до брода.
Манастири Ксенофонт, Дохијар и бугарски манастир Зограф примили су француску мисију и благословили војнике који су дошли да им помогну.”
Наравно из овако углађеног саопштења не може се лако ухватити суштина, а то је да су неки манастири били наоружани до зуба и спремни на озбиљне сукобе. Ове слике су сведочанство да до тога није дошло али да је постојала стварна могућност да се то деси.
Као и раније ова акција је спремљена у позадини. Обавештајци и дипломате су се договорили, а затим је дошла мисија да пружи ”помоћ” и манастир је предао наоружање. Тако су сви сачували своје достојанство и није било насилног освајања и претраживања манастира.
Мисија је запленила 475 пушака, 441 бајонет и 103.000 метака са Свете Горе.
На овој слици видимо три шефа мисије – Руса, Француза и једно лице у орјенталној ношњи. Што указује да је све део договореног смањења тензија.
Део заплењеног оружја.
Била су укључена два француска брода ”Buffle” и ”La France”
Француски војници са старешинама руског манастира Пантелејмона.
Све ово се дешава девет месеци пред октобарску револуцију у Русији. Само пар дана пре овога убијен је Григориј Распућин у Русији. Цар Николај II пада два месеца касније у Фебруарској револуцији.
Закључак
Након пада турске царевине на Балкану расту тензије, формирају се нове државе, а тај сукоб се пројектује и на Светој Гори.
Прво су Грци окупирали Свету Гору да је одузму од Турака, затим су Бугари послали своје трупе. Руси су имали преко 3.500 монаха и били су спремни да се боре и документи показују да су били наоружани. Међутим, Срби стају на страну Грка, чак сами монаси учествују у војном сукобу против Бугара.
У Лондону долази до компромиса око Свете Горе на који руска дипломатија пристаје. Руско монаштво није пристало на компромис па на крају, под изговором борбе против јеретичког учења, руска војска интервенише, расељава и смирује своје монахе. Пар година касније монаси предају своје оружије савезницима и непријатељства престају.
Тако је Света Гора постала грчка територија.
Извори:
Најновији коментари