Zakonopravilo Savinsko-Tvrdoški prepis

Saznao sam da se radi na još jednom prevodu Zakonopravila (Tvrdoško-Savinski prepis). Zapita se čovek čemu još jedan prevod kada već postoje dva prevoda? Hteo bih i da pomenem dešavanja oko Zakonopravila posle smrti profesora Petrovića i poziv na informativni razgovor baš na Svetog Savu.

Informativni razgovor na Svetog Savu

Imao sam poseban ”blagoslov” da na dan Svetog Save moram u MUP da dam izjavu povodom skeniranog Zakonopravila Svetog Save koje se pojavilo na sajtu Gora Savina. Ništa nije slučajno.

Jako ljubazan službenik, kaže da je sve formalnost ali da se promenio tužilac i da on sada traži da lično dođem da dam izjavu. O ovome sam već pisao pa neću detaljno dalje, samo da primetim da je datum na koji je zakazan razgovor slučano pogođen. :)

Autor

Dobih na poklon još jedno Zakonopravilo Svetog Save. Ovo je fototipija Savinskog prepisa iz Tvrdoškog manastira iz 1602. godine. Ovaj prepis je skoro 4 veka mlađi od Ilovičkog prepisa Svetog Save koji je preveo profesor Miodrag Petrović. Koliko znam radi se na prevodu i biće interesantno videti razlike u tekstu u odnosu na Savine zakone.

Jako se radujem što se pojavljuje još jedna obrada Zakonopravila Svetog Save. Inicijativa za ovaj prevod dolazi iz Republike Srpske, a knjiga je prigodno predstavljena u vladi i napravljen je simpozijum u Banskom dvoru u Banja Luci. Dakle, knjiga je dobila značaj koji joj pripada i na pravi način se kreće sa predstavljanjem knjige.

Корице

Насловна

Покретачи

Изглед стране

Napadi na profesora Petrovića

Sada kada profesora više nema odjednom se pojavljuje novi prevod. Dobro je da imamo još jedan prevod, hvala Bogu da je tako, ali je potrebno profesoru odati zasluženo priznanje.

Pročitao sam predgovor profesora Đorđa Bubala, lepo urađen, za svaku pohvalu. Meni su te sve informacije uglavnom poznate iz prethodnih radova profesora Miodraga Petrovića. Međutim, iznenadio sam se jer čitajući predgovor fototipskog izdanja Tvrdoško-Savinskog prepisa, profesor Đorđe Bubalo kaže: ”Umjesto toga, pojavilo se privatno izdanje dr Miodraga Petrovića, nekadašnjeg saradnika na kritičkom izdanju Srpske krmčije. U tom izdanju, kojem nedostaju mnogi elementi kritičkog pristupa, kao izvori varijanti iskorišćena su samo tri prepisa – Raški, Sarajevski i Morački.”

Čitam i neverujem šta piše. Da nije bilo profesorovog prevoda i dalje bi bauljali u mraku. Lako je sada prevoditi ostale prepise kada je tekst 99,8% potpuno isti kao u Ilovičkom prepisu koji je profesor Petrović obradio.

Profesor Bubalo kaže da nema kritičkog pristupa? Ja se pitam da li je ovo malicioznost i da li joj je mesto u predgovoru ovakve knjige. Profesor Petrović je koristio kritički pristup visokog nivoa kada je pisao obe knjige Zakonopravila, merio je svaku reč i slovo u prevodu, koristio ogromnu bibliografiju kakvu nisam video ni kod jednog naučnog rada. Samo zbog ovog komentara pitam se da li je autor predgovora uopšte dorastao ovom zadatku i da li će uspeti da zadrži naučnu objektivnost bez mešanja sujete i projektovanja politike u svoj rad.

U ruci držim knjigu Crkvenograđanski značaj Zakonopravila Svetog Save koju je napisao profesor Miodrag Petrović na 370 strana baveći se upravo kritikom svoga rada i zaključaka. Pitam se da li je profesor Bubalo imao priliku da pročita ovu knjigu i da li je uopšte svestan da ova knjiga postoji? Pitam to iz razloga što sam imao prilike da razgovaram sa profesorom i svestan sam koliko su akademici SANU namerno ili po zadatku ignorisali rad profesora Petrovića.

Ovom prilikom vam dajem sadržaj ove knjige da se uverite da je ”kritičkog pristupa” itekako bilo u radu profesora.

Daleko sam ja od toga da sebe mogu nazvati saradnikom profesora Petrovića. Ipak, imao sam prilike da razgovaram sa njim, da mu pomognem malo oko knjiga i napravili smo lep intervju, koji se, nažalost, ispostavilo da je njegov poslednji intervju. Ja sam profesora upoznao preporukom iz Hilandara i znam kakav ugled profesor ima u Hilandaru i drugim manastirima i ne mogu da dozvolim da se njegovo delo tako nehajno preskoči. Monasi su ga smatrali vrhunskim braniocem pravoslavne vere.

Druga stvar koju pominje profesor Đorđe Bubalo je da se radi o ”privatnom izdanju”. Šta sada ovo znači? Ako nešto nije izdao SANU onda se ne računa? Prvo, profesor Petrović je izdao prvu knjigu pod pokroviteljstvom manastira Žiča, sam episkop Hrizostom mu je dao blagoslov. Manastir Žiča je izdavač knjige. Dakle, ne može biti reči o ”privatnom izdanju” kako kaže profesor Bubalo, već je profesor knjigu iz ruku SANU prebacio u ruke crkve. Inače episkopa Hrizostoma je postavio patrijarh Pavle, a Hrizostom je dva puta bio i protoepistat Svete Gore Atonske.

Zatim ovih dana nailazim na rad profesorke Zorice Nikitović koja je napisala rad Hronologija neizdavanja Krmčije i tu pomenula profesora Miodraga Petrovića u negativnom kontekstu. Nije mi jasno kako se ovo desilo, proverio sam i profesorka je vrlo stručna, odlične radove ima i reklo bi se da je prava svetosavka. Voleo bih da imam priliku da porazgovaramo o ovoj temi. Evo toga rada:

Z. Nikitovic – Hronologija (ne)izdavanja Krmcije_final

Ona u svom radu potvrđuje da je profesor Miodrag Petrović sa radom na Zakonopravilu krenuo 1978. godine, a da je u periodu od 2002. do 2005. upravo on bio rukovodilac projekta SANU ”Kritičko izdanje Krmčije Svetog Save”. Ovo automatski pobija tvrdnje profesora Bubala da radu profesora Petrovića nedostaju ”kritički pristup”.

Čovek koji je bio zadužen za izdanje ”kritičkog izdanja” SANU nema dovoljno ”kritički pristup”? Šta se krije iza ove formulacije? Ne pominje profesorka kako od 1978. pa do danas niko nije sprečavao SANU da objavi svoj prevod? Zašto oni nisu objavili knjigu sami? Međutim to se nije desilo, isto kao što se objavljivanje Miroslavljevog jevanđelja nije desilo.

Nešto drugo stoji u pozadini. Po rečima profesora on je stvari uzeo u svoje ruke kada je shvatio da SANU nema nameru da objavi prevod Zakonopravila. Tome je prethodio loš odnos sa akademicima Dimitrijem Bogdanovićem i Simom Ćirkovićem koji su bili na čelu projekta u vreme komunista.

Profesorka Zorica Nikitović optužuje profesora da je ukrao i privatizovao prevod Zakonopraivla, a u stvarnosti on je jedini bio u stanju da ga prevede. Dokaz ovoj tvrdnji jeste da tim SANU nije uspeo to sam da uradi, ni do danas, iako je bilo više ljudi u tom timu koji decenijama primaju plate.

Ceo projekat SANU o proučavanju Zakonopravila je postavio profesor Sergej Troicki koji je objavio studiju ”Kako objaviti svetosavsku Krmčiju” 1952. godine.

Profesor Petrović je inače bio student profesora Troickog, a zatim je u Atini i doktorirao na temi Nomokanona i grčkog srednjevekovnog prava. Bez profesora SANU nije bio u stanju da prevede Zakonopravilo. Ne radi se ovde o prostom poznavanju staroslovenskog jezika, već je potrebno poznavati pravo srednjeg veka i crkvene kanone. Takav prevod je mogao da izvede samo vrhunski poznavalac pravoslavlja, a profesor Petrović je upravo to bio.

Doktorska disertacija profesora Petrovića koju sam dobio na poklon. Nomokanon u 14 naslova i vizantijski komentatori.“ Prilog istraživanju tema o odnosima Crkve i Države i o episkopima Starog i Novog Rima. Doktorska disertacija, podneta Teološkom fakultetu Univerziteta u Atini 1970. godina.

Dakle, istina je da je profesor vrhunski poznavalac crkvenog prava, grčkog i starogrčkog jezika, kao i staroslovenskog. Doveden je u SANU 1978. kako bi preveo tekst jer nisu imali stručnjaka koji bi to bio u stanju da uradi. Bilo je više saradnika u timu ali prevod samog teksta je radio profesor Petrović. Do 2002. on je postao rukovodilac tima ali trpeći pritiske od strane službe na kraju rešava da se povuče sa projekta i sam završi ono čemu je posvetio ceo život.

Kao dokaz ovim tvrdnjama pogledajte šta je akademik Dimitrije Bogdanović napisao kao preporuku za profesora:

Preporuka akademika Dimitrija Bogdanovića pri zapošljavanju profesora Petrovića

SANU je profesora Petrovića slao na Sinajsku goru 1983. godine radi istraživanja naših rukopisa, a 1985. mu je obezbeđen smeštaj i sredstva kada je 30 dana proveo u manastiru Svete Katarine na Sinaju. Eto, za tog čoveka kažu da je ”privatizovao prevod” i da nema ”kritički pristup”.

Još 1882. godine je planiran hitan prevod Zakonopravila, međutim to se nije desilo dok profesor nije uzeo stvar u svoje ruke i 2003. objavio prvi deo prevoda, a 2020. drugi deo prevoda.

Zašto država nije ranije prevela ovu knjigu? Zašto se to nije desilo u vreme Karađorđevića, ni u doba Tita, a bogami ni Miloševića? Zato što je izvorno pravoslavlje Svetog Save u suprotnosti sa konceptom Jugoslavije kao države gde su pomešani pravoslavci, katolici i muslimani. Sava nije imao blage reči za njih, pa je knjiga zbog toga bila nepoželjna. Drugi razlog je zato što Sava ima jasna pravila za episkope i crkvu – koja se sada ne primenjuju.

Pričao mi je profesor kako su mu prilazili razni kako bi uticali da ta knjiga ne ugleda svetlost dana. Pomenuo je i kada mu je jedan strani profesor jezuita prišao i ponudio mu mesto dopisnog profesora na univerzitetu u inostranstvu i redovnu mesečnu platu u visini od nekoliko profesorskih plata u Srbiji. ”Divno je to što radite i mi smo spremni da finansiramo vaš dalji rad i istraživanja. Nastavite, istražujte… samo nemojte objavljivati.”

Upravo to je bio recept komunističke katedre – beskrajno istraživanje, onda napisan rad sa par ublaženih rečenica koji završi u arhivi i niko nikada ne čuje za njega, a za uzvrat stan, stipendija, pozicija. Međutim, profesor nije bio takav. Žrtvovao je sve karijeru, vreme, lični novac kako bi bez kompromisa reči Svetog Save ugledale svetlost dana.

Imao sam par prilika da razgovaram sa istraživačima. To je poseban vid uhlebljenja, što kaže Radovan Damjanović ”umaču keks u čaj” i ne mešaju se u svoj posao. Ne žuri se sa istraživanjem i zaključcima. Decenijama čitav tim ljudi prima plate, od kojih se mnogi i ne razumeju baš u ono što se radi. Pa pogledajte samo primer Miroslavljevog jevanđelja – decenijama rade fototipiju ove knjige, obnavljaju rukopis i na kraju su pomešali stranice, knjiga je oštećena i fototipije nema. Mislite da bi sa Zakonopravilom bilo drugačije da se profesor Petrović nije pobunio i predao knjigu u ruke crkve?

Čujem neki šuškaju da je bio agent službe? Samo probajte da tog čoveka tako nazovete, istina će kad tad do svih doći.

Profesor Miodrag Petrović u mlađim danima.

Ne bi bio prvi put da ”služba” označi nekog ko je potpuno čist kao svoga saradnika kako bi ga uprljala i smanjila njegov ugled. Setite se samo patrijarha Germana koga su u novinama nazivali ”crvenim patrijarhom”, a on im je bio veća prepreka od svih kasnijih patrijarha. NJega su ucenjivali, mučili i kad mu ništa nisu mogli jer nije hteo da preda Makedoniji crkvu, na kraju su ga proglasili svojim ”agentom”.

Mitropolit Silvester

Upita se čovek zašto se prevodi skoro najmlađi od 11 prepisa Zakonopravila? U vreme kada je ovaj prepis nastao oko 1602. godine manastir Tvrdoš je bio u ozbiljnim problemima. Sa jedne strane su bili Turci, sa druge strane Venecija, a sa treće strane jak uticaj franjevaca rimokatoličke crkve.

Manastir Tvrdoš je obnovljen 1509. godine. Postoji i tvrdnja da su jedno vreme monasi manastira Tvrdoš izrazili poslušnost rimskom papi. Čuveni Nikodim Milaš se bavi ovim pitanjem u knjizi ”Sveti Vasilije Ostroški – razjašnjenje jednog pitanja” i njegovo mišljenje je da su u pitanju falsifikati, ipak ima drugih istoričara koji se ne slažu sa time.

Nakon obnove Pećke patrijaršije (1557) novi patrijarsi prethodno su obavljali službu hercegovačkog mitropolita. U vezi s tim interesantno je da krajem XVI stoleća u Hercegovini istovremeno služe dva mitropolita. Isto je stanje i početkom XVII stoleća kada se u istorijskim izvorima spominju mitropoliti Silvester (1602) i Leontije (1605–1611). Godine 1622. Hercegovačka mitropolija je podeljena na dve eparhije: Zahumsku sa sedištem u manastiru Tvrdoš i Limsku (ili mitropoliju Prijepolja i Tašlidže) sa sedištem u manastiru Svetog Petra na Limu.

Od početka XVII veka Pećka patrijaršija menja svoj uglavnom lojalan odnos prema Visokoj Porti, te postaje bitan akter velikih antiosmanskih zavera koje se tada „kuju“ na evropskim dvorovima. U tim aktivnostima posebno su se isticali patrijarh Jovan (1592–1614) i hercegovački mitropolit Visarion (1590–1602). Oni su, tražeći vojnu podršku za borbu protiv Turaka, stupali u bliske veze i sa Papskom državom. Pritom su čak bili spremni da priznaju Rimsku crkvu i papu kao svoga poglavara. Prozapadni kurs patrijarha Jovana napušta njegov naslednik patrijarh Pajsije (1614–1648), koji svoju delatnost usklađuje sa osmanskim zakonima.

1647–1650 (u okviru 1647–1661): postoji tvrdnja (preko Koletija / Illyricum Sacrum) da su u vreme latinskog trebinjsko-mrkanskog episkopa Savina (1647–1661) monasi trebinjskog/tvrdoškog manastira priznali papu i prešli na rimokatoličku stranu — ali je to u literaturi sporno, a Milaš upravo analizira i kritikuje takva tumačenja.

Mlečani su digli u vazduh manastir Tvrdoš 1694. godine kada su se povlačili iz Trebinja pred nadirućom osmanskom vojskom, minirali su manastir da ne bi pao Turcima u ruke i da ga oni ne bi koristili kao utvrđenje. Nakon tog razaranja, bratstvo manastira se povuklo u Herceg Novi, u manastir Savinu, gde su prenete i dragocene knjige i rukopisi (uključujući Tvrdoško-savinski Nomokanon).

Manastir Savina je tada bio pod mletačkom (venecijanskom) vlašću. Herceg Novi su Mlečani preuzeli od Osmanlija 1687. godine, u toku Morejskog rata. Od tog momenta Boka Kotorska (uključujući Herceg Novi i Savinu) ulazi u sastav Mletačke Albanije (Albania Veneta) i ostaje pod Mletačkom republikom sve do njenog pada 1797.

Manastir Savina

Zašto ovo pišem? Ne zna se tačno kada je napravljen Tvrdoško-Savinski prepis. Procene idu od 1535. do 1602. godine, a za to vreme se svašta dešavalo u toj oblasti. Ne zna se da li je to bilo u vreme turske ili mletačke uprave. Turci su dozvoljavali pravoslavlje i obnovili Pećku patrijaršiju, a Venecija je bila prilično tvrdo katolički orjentisana pa je svetosavlje predstavljalo problem i baš negde u ovo vreme su nestale mošti Svetog Save. Ne tvrdim da su priče o priznanju papske vlasti tačne ali verujem da je pritisak na manastir bio nezamisliv i zato treba obratiti pažnju na sadržaj ovog prepisa. Ne znamo ko je napravio prepis. Možda je prepis baš napravljen da se učvrsti pravoverje Svetog Save u ovoj oblasti, a možda je prepis napravljen da malo popusti i uvaži nove političke okolnosti na terenu.

Ukoliko je prepis modifikovan tako da bude blaži prema rimokatolicima, to bi bilo zgodno za sadašnji ekumenistički pravac u crkvi.

Svakako ovo ćemo lako utvrditi kada nam bude bio dostupan prevod Tvrdoško-Savinskog prepisa na moderni srpski jezik i lako ćemo ga uporediti sa najstarijim sačuvanim Ilovičkim prepisom Zakonopravila koji je preveo profesor Miodrag Petrović. Ilovički prepis je 350-400 godina stariji od ovde pomenutog Tvrdoško-Savinskog prepisa. Jasno je da je voda najčistija na samom izvoru, pa tako i mi u istraživanju moramo ići u prošlost ka pravom izvoru i učenju Svetog Save.

Oprostite na mojoj opreznosti ali ne bi bio prvi put da se kroz naše manastire podmetne neki jezuitski falsifikat i da onda SANU izmeni celu našu istoriju prema potrebama vladara. Eto, prosto treba obratiti pažnju ovde.

San ili noćna mora?

Videćemo u kom pravcu će sve krenuti.

Bilo bi lepo da naša akademska zajednica u ovom bitnom momentu za kulturu Srbije bude dorasla svom zadatku. Da nastave sa radom na Zakonopravilu ali da se ne ponašaju kao da je svako od njih prvi pronašao toplu vodu, već da ukažu počast onima na čijem radu dalje nastavljaju sa proučavanjem.

O kojoj noćnoj mori onda ti pričaš Miloše? Paranoja kaže da se sada posle smrti profesora mogu okupiti one snage koje je on držao vezanim. To je judeo-hrišćanska klika sa ekumenističkim namerama. Šta bi oni mogli uraditi? Pa recimo par akademika napiše radove u kojima blate rad profesora Petrovića i njegov prevod i neko ga u medijima proglasi za agenta službe. Zatim, pripreme novi ”zvanični” prevod koji je možda malo mekši iz ugla ekumenista, recimo prevod prepisa koji je nastao kasnije u doba jakog delovanja unijata. Cela država se upre u promociju novog prevoda preko crkve i medija, a za onog blogera promene tužioca da se zanima malo po ročištima.

Međutim, stvari ne moraju biti tako negativne. Nadam se i sanjam.

Sanjam Srbiju koja će:

Zakonopravilo uvesti u školski program, kako bi naša deca znala da nismo bili neki divljaci koje je krstio Sveti Sava.
obrazovni sistem bazirati na vrednostima kako su nam babe pričale, jer ispada da su babe pričale sve baš kako je napisano u Zakonopravilu Svetog Save. To nije nazadna babska priča, već su to hrišćanske vrednosti Romejskog carstva (Vizantije) koje je bilo pravoslavno.
državu koja će uskladiti svoj pravni sistem sa hrišćanskim vrednostima Zakonpravila Svetog Save. Ovo se posebno odnosi na položaj crkve u državi, porodične zakone i zaštitu porodice od abortusa, lgbt propagande, pornografije.
da crkva urediti ponašanje episkopa i dogme prema onome što nam je Sava ostavio jer je Zakonopravilo i dalje zvanični upravljački akt naše crkve ali se to ne primenjuje.
istoričari da unaprede svoje beleške i da shvate da je upravo država Nemanjića naslednik Romejskog carstva i da samo spasli pravoslavlje od sigurne propasti.

Sanjam Srbiju koja neće ispravljati i tumačiti Savino učenje kako političarima odgovara, sanjam akademike koji uvažavaju i Savu, i Troickog i Petrovića i nastavljaju njihovim stopama.

U trenutku kada pišem ovo na mom stolu gori tamjan koji je bio na profesorovom stolu koji dobih na poklon, pa osećam dužnost da skrenem svima pažnju na ova dešavanja.