На Светој Гори - Хиландар

Manastir Hilandar – moja prva poseta i beleške iz Bogorodičinog vrta

Proveo sam tri dana u Hilandaru. Neko reče da je to kao da se vratite u srednji vek, istina podseća malo na Game of Throns ali na steroidima. A u stvari, bio sam na samom izvoru naše kulture tamo gde se Vizantija i Rimsko carstvo pretočilo u srpstvo.

Oduvek sam želeo da posetim Hilandar. Još kao mali čuo sam da tamo ne može svako da ide, da je to velika čast i da su tu bili svi naši kraljevi i carevi. Hteo sam da ga posetim ali nikako da se sklope kockice. Nisam hteo da odem tamo kao turista već sam hteo da me odvede neko ko je bio i ko zna da me uvede u priču. To je definitivno bio moj teča Gruja koji je redovno išao tamo, ali je pre dve godine nažalost umro.

Ostalo je da čekam da se poklope zvezde.

Ove godine se to desilo i imam mnogo toga da vam ispričam. Kada me neko pita kako je bilo, ja kažem ”Samo jedna reč – neizrecivo.”

Sveta Gora

Prvo da se razumemo. Sveta Gora je centar pravoslavlja za ceo svet i uvek je to bila. Ono što je Vatikan za katolike, to je Sveta Gora za pravoslavce. Svetski mediji se ubiše da vam objasne kako je Jerusalim glavni pravoslavni centar ali je to samo još jedna istorijska izmišljotina. Od kada je Carigrad pao pod latine 1206. godine, centar pravoslavlja je premešten na Svetu Goru. Sudbina je htela da su upravo srbski vladari bili ti koji su odigrali ključnu ulogu oko formiranja Svete Gore u današnjem obliku nakon pada Carigrada.

Tada je novcem naših vladara obnovljeno i podignuto skoro pola manastira na Svetoj Gori. Većina pravoslavnih država srednjeg veka su imale svoje manastire na Svetoj Gori, međutim danas manastire imaju samo Grci, Rusi (Sveti Pantelejmon), Bugari (Zograf) i Srbi (Hilandar). Rumuni i Gruzini su izgubili manastire jer su Grci nametnuli neko pravilo da ako ostane manje od 7 monaha oni preuzimaju manastir.

Na Svetoj Gori danas postoji 20 manastira i 12 skitova. Interesantni su ti skitovi jer su mnogi veći od manastira ali nemaju status manastira.

Avaton zabrana

Na Svetoj Gori postoji zabrana dolaska za žene. Sama reč ”avaton” znači ”ne kročiti”. Ovo pravilo je uvedeno od samog početka tj. nastanka Svete Gore. Razlog je prost, u manastirima se nalaze monasi koji uzdižu svoj duh i telo asketskim principima, uzdržavanjem od hrane, sna, odricanjem od svoje porodice, imovine, ličnosti i postavljajući sebi teške zadatke u vidu crkvenih službi i drugih obaveza u manastirima. Jedno od pravila asketizma je i uzdržavanje od seksualnih pomisli naravno pa nije baš zgodno da žene šećkaju po okolini.

IMG_4209.jpg

Uvek sam imao želju da se slikam pored ovog grba Lazarevića.

Interesantno, ne samo da je ženama zabranjen dolazak na Svetu Goru, već tamo nema ni životinja ženskog pola. Recimo ako monasi naiđu na kucu ženskog pola, vrate je čamcem do najbliže luke. Isto važi i za ostale životinje, a čuo sam da samo sa mačkama imaju problem jer nikako ne mogu da ih se otarase. Uvek se pojavljuju ženkice.

Bilo je u istoriji par izuzetaka. Recimo postoji svedočanstvo da se car Dušan sklonio sa suprugom Jelenom od kuge u Hilandar. Njemu kao caru monasi nisu mogli da odbiju naredbu ali kažu da je ona nošena u nosiljci i da njeno stopalo nije dodirnulo tlo Hilandara.

U moderno vreme bilo je par brodoloma kada su monasi spasli i žene da se ne bi udavile. Čuo sam i da je za vreme II svetskog rata bilo grčkih partizanki. Ali to su sve izuzeci i ženama je zabranjen pristup.

Diamantrion

Pre nekoliko godina sam bio na odmoru u Uranopolisu, gradiću koji se nalazi odmah na granici sa Svetom Gorom. Tada mi padne na pamet da posetim Hilandar dok sam tu i okrenem broj naše crvke u Solunu da vidim da mi hitno izdaju taj papirić i tada dobijem prvu lekciju sa Svete Gore.

IMG_4155

Diamantrion

Kada me je monah sa druge strane saslušao on mi reče da misli da to neće biti moguće jer za izdavanje Diamantriona obično treba 3-4 nedelje. Ja tu malo nabasito objasnim kako bi mogli da se bolje organizuju da to ide brže i da bi onda bilo više posetilaca. Međutim on mi objasni da je broj posetilaca svakako ograničen, ”a uostalom na Hilandar se ne ide usput, nego sa namerom.”

Tačka. Sve mi je objasnio, osetih se smešno i shvatih poruku da Hilandar nije turistička atrakcija.

Da biste otišli na Svetu Goru potrebno je da dobijete propusnicu koja se zove Diamantrion. S obzirom da cela Sveta Gora ima jednu vrstu eksteritorijalnosti potreban vam je i pasoš za ulazak. Potrebno je najaviti se mesec dana ranije. Nekada nemate sreće i nema slobodnih mesta. Žene i deca do 12. godina ne mogu dobiti ulaz. Bitno je da li ste kršteni kao pravoslavci. Za one koji nisu pravoslavci je teže da dobiju ulaz ali je moguće.

Izdaje se samo 100 dozvola za pravoslavce i 10 za ne-pravoslavne posetioce za celu Svetu Goru (sve manastire) dnevno. Detalje imate ovde.

Dušanova kula Uranopolis

Od monaha sam saznao da je kulu u Uranopolisu podigao car Dušan. Međutim, na delu je krivljenje istorije i to nećete pročitati na tabli kod kule. Kaže mi monah ”probaj sada da pomeneš nekome u Uranopolisu da je to Dušanova kula. Takvo je vreme došlo.”

Kula cara Dušana u Uranopolisu

Kula cara Dušana u Uranopolisu

Opet u grčkoj pekari

Stigli smo dan ranije i prespavali u Uranopolisu. Sjutra smo otišli do pekare da pojedemo nešto jer smo morali da poranimo kako bismo kupili karte za brod i podigli Diamantrione. Sedeo sam u toj maloj pekari o kojoj sam već pisao u tekstu ”Zen grčkog pekara”. Setio sam se koliko me je ljudi na blogu i preko poruka pitalo da im kažem o kojoj se pekari radi. Razmišljao sam da li da stavim sliku pekare u tekst ali pekara je sada modernizovana, dosta se okolo izgradilo i više ne ostavlja onaj utisak koji sam imao kada sam pisao tekst. Pomislih kako je um kao neka vrsta prizme kroz koju posmatraš stvari. Meni je izgledalo jako poučno, a neko to ne bi ni primetio. Onda se zapitah da li je to bilo uopšte realno ili je tako samo kroz moje ”ružičaste naočare”.

Sedeli smo Filip i ja, a onda se pojavi Srđan čovek koji nas je vodio na Hilandar. Stariji čovek, moja procena oko 65. godina, bavi se knjigama i već deset godina pomaže da se dopuni Hilandarska biblioteka. I onda me udari kao sa neba pomisao. Sedeli smo u pekari gde sam pisao tekst ”Zen grčkog pekara” za koji sam tada uzeo sliku nekog starijeg čoveka sa interneta kako bih ilustrovao pekara. Preko puta mene je sedeo Srđan koji je jako ličio na čoveka sa slike iz tog teksta. Sedeli smo u istom kafiću i predstoji nam put u Hilandar. Hmmmm… I da stvar bude još čudnija, taj čovek ima pogled i način govora isti kao moj teča Gruja sa kim sam planirao da idem na Hilandar. Ista pekara, liči na sliku iz teksta, podseća na Gruju… Ok, dosta je. Pomislih kako ovo treba da zadržim za sebe, misliće ljudi da sam odlepio.

Ekipa u Hilandaru

Srđan je u sredini, Filip je desno, autor teksta levo.

I krenusmo na brod.

Hilandar – srpska carska lavra

Kada sam video manastir imao sam čudan osećaj, kao da sam tu već bio ranije. Imao sam osećaj ne da sam došao prvi put, već da sam se vratio i da sam već puno puta tu boravio. Čudno.

Hilandar je jedan od četiri carska manastira. Ta četiri manastira upravljaju Svetom Gorom. Simbolično samo carski manastiri imaju kamene stolove u trpezarijama.

Malo je ko u Srbiji svestan značaja Hilandara. Naš manastir poseduje skoro trećinu zemljišta Svete Gore. Primera radi 18 manastira zajedno poseduje trećinu zemljišta. Hilandar poseduje i 70% izvora pijaće vode. Drugi manastiri koriste naše izvore za simboličnu sumu od 1 evro godišnje čisto da se očuva vlasništvo.

Manastir je ogroman i fascinantan. Kao mali gradić, kao soliteri iz srednjeg veka. Manastir je goreo u požaru 2004. i stradalo je 65% površina manastira. Na sve strane su radnici, restauratori i konzervatori. Kamioni donose materijal, postoje pomoćne zgrade za smeštaj radnika, tu je i lekarska služba… Posle 14 godina rada obnova je dosta napredovala ali se vidi da će biti posla za barem još nekoliko godina.

Od monaha sam čuo da su u vreme velikog požara u manastiru bila četiri engleza. Kada je požar buknuo, bez trunke emocija su pitali kako bi mogli da ih prevezu do obale.

Neki od nas sa bujnijom maštom misle da je to urađeno namerno sa idejom da se srpskom narodu skrešu krila. Da narod pomisli da ga Bog kažnjava. Kažem… samo mašta.

U manastir može da se dođe na 1 ili 2 dana i sve je naravno besplatno. Većina posetilaca u suvenirnici kupi velike količine krstića, tamjana i ostalih sitnica, ne zato što im to treba, već da ostave neke pare manastiru. Ako neko želi da priloži donaciju manastiru direktno za to postoje uputstva na sajtu manastira.

Kada stignete dočeka vas monah i odvede u gostoprimnicu. Tamo svakog posetioca ponude kafom, rakijom, vodom i ratlukom. Nakon toga idete u smeštaj. Postoje tri tipa smeštaja: mazgara, senara i veliki konak. Mazgara je zgrada u kojoj su držali mazge ranije i to je sve lepo renovirano tako da se tamo nalazi prostorija sa 40 kreveta. Senara je zgrada gde su držali seno i sada je sve lepo renovirano u sobe sa po desetak kreveta. Najbolji smeštaj je Veliki konak gde su sobe sa po dva ili četiri kreveta. Ne možete nikako uticati na to gde ćete biti smešteni.

Svi smeštaji su lepo sređeni i čisti, stvarno nema zamerke. Postoji zajedničko kupatilo sa tuševima. Čak postoji i mala gostinska soba gde možete skuvati kafu ili čaj. Klopa je zabranjena u sobama, mada smo mi poneli nešto bonžita i keksa da dopunimo klopu ako je potrebno.

Morate imati u vidu da su sve sobe sa više kreveta pa nemate privatnost u smislu da uveče ima dosta ljudi koji hrču, teško je u sobi čitati knjigu jer se priča i na kraju teško je uspavati se jer svi ustaju u cik zore i prave buku. Dakle, kao u vojsci.

S obzirom da smo došli sa ljudima koji već deceniju pomažu manastir mi smo bili ovaj put smešteni u Velikom konaku. Ipak, i oni sami kažu da ni oni ne znaju kada će koji smeštaj dobiti.

IMG_4318.jpgIMG_4319.jpg

Tamo se ljudi dele na posetioce, poslušanike, iskušenike i monahe. Posetioci mogu da posete manastir i da prespavaju 1 ili 2 dana. Poslušanici su radnici koji pomažu u manastiru oko trpeze, čišćenja, sređivanja soba, građevinskih radova, prevoza, restauratorskih poslova i slično. Svi su plaćeni za to što rade. Poslušanici mogu da dobiju boravak do 30 dana. Naravno sve to treba dogovoriti sa manastirom.

U sobi je kružila jedna šala u vezi sa poslušanijem. Kaže cimer da ga je pitala žena što žene ne mogu da dođu u manastir. A on joj kaže zato što je u manastiru bitno ”poslušanije”. Ona ga pita: -Kako to misliš? A on kaže: ”-Pa znaš ono kad te ja zamolim da uradiš nešto, a ti mi kažeš da si razmislila pa si onda uradila kako si mislila. E, pa ko ti je rekao da razmišljaš? Molio sam te da me poslušaš, a ne da razmišljaš. E zato ne puštaju žene jer razmišljanije, nije isto što i poslušanije.” :)

IMG_4196.jpgKada neko želi da postane monah, on prvo postaje ”iskušenik” i to traje 2-3 godine. Radi sve kao i monasi i ima svoja zaduženja koja radi u manastiru i gde pomaže. Za to vreme ga monasi iskušavaju u smislu testiraju njegov duh i odlučnost. Često se dobijaju neki poslovi za koje čovek pomisli da nije dostojan, a to je upravo ono što drugi monasi i žele da ti dokažu da nisi ti za monaha. Da shvatiš da imaš previše jak ego, da ne umeš da se odrekneš sujete i da budeš ponizan pred Bogom.

Nakon Hilandara skapirao sam da je teže postati monah nego dobiti crni pojas u karateu. Sada mnogo više cenim monahe. Njihova dnevna rutina je jako teška. Asketizam koji oni primenjuju; to je zaista ozbiljno iskušavanje duha i tela. Malo se spava, malo jede, drži se nekoliko službi koje traju satima i pored toga imaju svoja zaduženja oko funkcionisanja manastira. Čuo sam da postoji i isposnica sv. Save u kojem onaj monah koji je tamo određen najviše strada i daje sebe. Tamo se samo dva sata dnevno spava i drže se neprekidno službe, pa se monasi konopcima vezuju kako ne bi pali. Skidam kapu svim tim ljudima, sitan sam ja kalibar za njih.

Dnevna rutina za posetioce

Posetilaca ima raznih. Ima dosta Srba iz inostranstva, što je nekako normalno jer ti ljudi u inostranstvu mnogo više cene svoje srpstvo od stanovnika u Srbiji. Sreo sam ljude iz Republike Srpske, bili su tu i oni Putinovi motociklisti ”Noćni vukovi” iz Crne Gore, upoznah čoveka iz Australije koji ima svoju firmu tamo i uvozi nešto iz Hong Konga, pa jednog bivšeg pomoćnika ministra… Šarolika ekipa od vozača do doktora nauka.

Dnevna rutina za posetioce izgleda ovako: ide se na jutarnju službu, zatim imate dva obroka u trepezariji, kapije manastira se zatvaraju u 20.00 i oko 22.00 prestaje priča u sobama da bi se ispoštovao mir manastira. Ostalo vreme možete šetati i razgledati. Nema interneta, telefona, ni mobilnog signala. Nema prodavnica, voda se pije iz česme jer to je ustvari izvorska voda.

kapija Hilandara i buzdovani

Kapija Hilandara ima mala vrata za slučaj opasnosti i dva buzdovana za kontrolu ulaza.

Monasi kreću sa službom u 2.00 sata ujutro i liturgija traje do 7.00 ujutro. Prisustvo liturgiji je obavezno i najkasnije što možete ustati je 5.30, da bi barem sat vremena bili na liturgiji. Niko vas neće kontrolisati ali s obzirom da je sve u manastiru besplatno, najmanje što možete učiniti je da ispoštujete pravilnik i pojavite se na liturgiji.

Na liturgiji možete sesti u stolice koje za to postoje u crkvi. U manastiru su obavezne duge nogavice, a na liturgiji u crkvi su obavezni i dugi rukavi i nogavice. Dakle, šorc nemojte nositi na Svetu Goru. Majca može van crkve.

veliko metanije

Veliko metanije

U crkvi se praktikuje stari običaj klanjanja ikonama iz XIII veka koji se zove ”veliko metanije” u smislu da se prekrstite, onda padnete na kolena i poklonite se ikoni i ustanete, to ponovite tri puta i onda poljubite ikonu. Tako se radi na par mesta, dovoljno je da pratite druge. Nikad nisam radio to veliko klanjanje i mogu vam reći da mi je ostavilo popriličan utisak i potpuno drugačiji doživljaj ikone i crkve. To klanjanje koje je rašireno u Islamu danas su ustvari preuzeli muslimani od hrišćana.

Sam postupak metanije ostavlja utisak u vašoj glavi jer padanjem na kolena i klanjanjem ikoni na neki način objavljujete da je to vaš gospodar. Taj gospodar nije sa ovog sveta i vi se ustvari klanjate kulturi, precima i moralnim načelima koje ta ikona predstavlja. Ako ste i bili stidljivi prema veri koja negde viri u vama nakon ovog postupka osetićete veliko olakšanje i slobodu da prihvatite to u sebi.

Obroci: u 7.00 ujutru je doručak u 17.00 je večera. Ako zakasnite minut, nema klope. Morate biti ispred trpezarije 10 minuta ranije. U trpezariji vlada vojna disciplina. Nema biranja mesta već se redom popunjavaju klupe. Svi u manastiru zajedno jedu i to sve isto.

IMG_4415.jpgObrok traje tačno 20 minuta, nakon toga se daje znak i svi ustaju. Za vreme obroka nema priče i jedan od monaha čita priču iz Svetog pisma. Monah daje znak kada se sme sipati vino ili voda u čaše. Interesantno, na ivice stola su prikucane drvene lajsne koje vas sprečavaju da držite laktove na stolu. Ako digneš lakat, boli i odmah ti je jasno da trebaš da ih spustiš dole.

Nikad neću zaboraviti scenu kako izgledaju monasi kada se izlazi sa obroka. Njih dvojica u svojim potpuno crnim monaškim odorama stoje naklonjeni svima koji izlaze. Nepomični kao kipovi ulivaju strahopoštovanje. Jedan od njih drži ruku iznad glave u položaju koji možete videti na ikonama Hrista Pantokratora. Nemam reči kako to izgleda monumentalno.

Da pomenem i lep običaj jer možete ostaviti imena svojih najbližih da se pominju u molitvama u manastiru. Na ulazu u manastir postoji soba-prijavnica gde se nalazi monah koji dežura. Kod njega zatražite papiriće za pisanje imena za žive i za mrtve. Monasi pominju u molitvama danima vaša imena i imena vaših ukućana.

Nemojte se kaditi đavolom

Pušenje u Hilandaru je dozvoljeno samo na jednom posebno određenom mestu van manastira. To mesto se namerno nalazi odmah pored groblja da bi posetioci shvatili poruku. Inače upravo na tom mestu smo upoznali gomilu posetilaca i čuli njihove priče.

Monasi imaju običaj da kažu ”Kadi se tamjanom, a pušenjem se ustvari kadite đavolom u tom dimu!”

pušionica u hilandaru

Pušionica na svetom mestu, van manastira a sa pogledom na groblje. Ovde možete ”kaditi đavolu”. :)

Tajna Hilandarske ishrane

I pre dolaska u Hilandar dosta sam čitao oko ishrane koja se preporučuje u manastirima. Interesovalo me je to jer sam znao da je to stari vizantijski sistem ishrane koji je osmišljen za dobro zdravlje i dugovečan život. Ipak nisam baš najbolje uspeo da uhvatim koncept. Međutim, na Hilandaru sam potpuno sve skapirao.

Jede se samo dva puta dnevno. To su praktično doručak u 7č i ručak u 17č, večere nema. Obroci nisu veliki, već taman. U ishrani nema mesa nikada, samo riba se služi kada su praznici. Interesantno skoro uvek uz obrok ide mala salata. Nekad je to rendan kupus, nekada je četvrtina krastavca. Ta salata koju obično nismo navikli da jedemo za doručak je odličan način da čovek ostane duže sit jer salata brzo ispuni želudac pa vam se čini da ste sitiji. Za ručak je obično neki čorbuljak od povrća.

krst cara Dušana

Kažu da se car Dušan peo na konja sa ovog kamena. Spomenik je napravljen njemu u čast.

Može se reći da je ishrana vegetarijanska, dakle mnogo povrća, hleb, dozvoljena su jaja i sir – nema mesa. U dane posta nema sira, jaja, ulja…

Evo primera par obroka. Doručak: parče proje, malo pavlake, jedno jaje. Doručak 2: krompir pečen sa lukom i jedno kuvano jaje. Ručak: neka vrsta čorbe od pečuraka i krompira, jedan krastavac i parče hleba. Uz sve obroke ide vino i voda.

Kupio sam pre godinu dana odličan Hilandarski kuvar koji svima preporučujem.

Moram reći da sam se za tri dana u Hilandaru sa njihovom kuhinjom preporodio. Što je najbolje od svega i dalje me drži neka blagodat odande i mnogo mi je lakše da ukinem sebi zadovoljstva u hrani od kad sam se vratio.

Asketizam – uzdržavanje u korenu plemenite duše

Poenta pravoslavlja nije u izobilju već u uzdržavanju. Kada posetiš Hilandar ostaneš bez svega što imaš u modernom životu. Nema izvoljevanja, jedeš što ti se da i osećaš taj manjak hrane i sna. Nema prodavnice, nema interneta, nema radija, televizije, novina, ne postoji signal za mobilni i nema telefona. Postoji i blago ograničenje slobode jer moraš da ustaneš ranije, pojaviš se na liturgiji, jedeš sa svima u isto vreme. Nema privatnosti jer si u sobi sa više kreveta, nema porodice, žene, društva. Ispada da je jedini trenutak privatnosti ustvari na samoj liturgiji kada u pomračini stojiš u grupi sa drugima ali si ustvari sam sa sobom ili je možda bolje da kažem da si sam pred Bogom.

Hilandar detalj

Hilandar detalj

I onda kad se vratiš shvatiš koliko veliki dar od Boga imamo – slobodnu volju. Mogućnost da oblikujemo sopstveni život i vreme. Ipak mi to ne vidimo i kao potopljeni u med bivamo umrtvljeni i paralisani. Oponašajući, u jako grubim crtama, život monaha i to samo na dan-dva, oživiš ponovo jer otkriješ snagu svoje volje. To malo uzdržavanja i odricanja te potpuno oživi.

Danas je popularno citirati Seneku i pisma Marka Aurelija, a ljudi nisu svesni koliko veliku filozofiju čuvamo u njedrima sopstvene kulture i tradicije. Zaslepljeni modernošću i zapadnom kulturom mnogi smatraju svoje pravoslavno nasleđe reliktom koji ih vuče u prošlost i nisu ni svesni koliko nisu u pravu.

Poseta Hilandaru mi je omogućila da u pravom smislu shvatim smisao asketizma. Metoda nastalog za vreme Rimskog carstva za jačanje karaktera, popravljanje zdravlja i stvaranje izuzetnih ljudi. Velika je snaga uzdržavanja, posta i molitve. Ne znam da li znate da je Njegoš napisao ”Luču mikrokozmu” samo za vreme jednog velikog posta?

Manastiri i crkve u srednjem veku su bile prve civilne institucije države. A, ti monasi isklesani na Svetoj Gori su kasnije dobijali ključne funkcije u manastirima i postajali kičma države. To bi bilo isto kao kada bi danas opštinske funkcionere i upravnike javnih institucija poslali na ”čeličenje” par godina u manastir, pa ako imaju karakter da dobiju funkciju. Siguran sam da je to bio poprilično dobar metod za eliminaciju korupcije i stvaranje državne elite.

Monah Domentijan

Moram reći da su posetiocima male šanse da razgovaraju sa monahom. Posetici dobiju instrukcije da ne treba uznemiravaju monahe jer oni imaju svoje dužnosti i nisu turistički vodiči. Moram reći da i monasi u većini slučajeva izbegavaju kontakt sa posetiocima, sem ako se ne poznajete. A kako da se upoznate? E to je već božija volja što bi oni rekli… :) Evo kako se to meni desilo.

Igrom slučaja ili čudom, ne znam kako najbolje da se izrazim, dve nedelje pred dolazak na Hilandar, mog drugara Filipa u knjižaru pozva telefonom neki monah Domentijan sa željom da kupi jednu staru retku knjigu. Sećam se Filipovih reči kad smo kasnije sedeli na kafi: ”Toliko godina sam u poslu i nikad me niko nije pozvao iz Hilandara i baš sada, dve nedelje pred put, stigne poziv. Čudno.”.

Jeste bilo čudno. Dogovoreno je da mu Filip donese knjigu lično u manastir. Nedelju dana kasnije bili smo na nekoj promociji knjige u Beogradu i u toku konferanse opet se pomenulo ime monaha Domentijana. To je za mene već bilo začuđujuće. Čuo sam za njega da radi u knjigoveznici i da povezuje knjige na stari vizantijski način u čvrste kožne korice i da radi na restauraciji nekih starih knjiga koje manastir čuva.

Nakon dolaska u manastir i kafe u gostoprimnici otišli smo pravo do oca Domentijana u knjigoveznicu. Nikad neću zaboraviti taj momenat u Hilandaru. Mi sedimo u toj staroj hilandarskoj knjigoveznici, otac Domentijan sedi na prozoru i razgovara sa nama, a iza njega kroz prozor nas gledaju Savin pirg i crkvica.

pogled sa Domentijanovog prozora u Hilandaru

Dok smo pričali, Domentijan bi sedeo na ovom prozoru. Mislim da nikada neću zaboraviti taj prizor i šta mi je rekao sve tada.

Pričali smo o istoriji, pravoslavlju, srpskoj kulturi. Pomisliо sam kako smo imali sreće da uopšte dobijemo šansu da razgovaramo sa jednim monahom na taj blizak način, još da nam se poklope interesovanja u životu i to je stvarno bila velika koincidencija. Mogli smo ovo isto da doživimo u trpezariji i da pomažemo u ljuštenju krompira. Uživali smo u razgovoru sat vremena i bilo je vreme da krenemo.

Srđan se zahvali i reče da bi trebali da posetimo i biblioteku. Svi ustadosmo da krenemo, a otac Domentijan me upita da li ja imam neke obaveze sada u manastiru? Ja odgovorih da nemam, a on mi predloži da ostanem još malo sa njim i doviknu ostalima: ”Hajde ostavite vi meni moga Obilića još malo pa će vam se pridružiti kasnije”. Osetih se baš počastvovano. I ostadosmo tako da razgovaramo još 3 sata tog dana.

O onome o čemu smo razgovarali mislim da se može napisati cela knjiga. Pomenuh mu moje zanimanje oko ćirilične kaligrafije i starih knjiga, a on mi izvadi iz polica fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja u tvrdom kožnom povezu. Pomenuh mu moje zanimanje oko Nomokanona, a on mi izvadi i tu knjigu iz police. Naš razgovor je bio vrlo brz i intezivan, hvatao sam grozničavo beleške i slikao knjige koje mi je pokazivao.

Pre nego što smo došli Srđan nam reče: ”Pazite šta obećavate monasima, ovde vreme stoji i oni to pamte…” Pažljivo sam popisiao ono što sam obećao Domentijanu. Sve se ticalo knjiga, tekstova i izvora.

Pomenuh mu za moj mali projekat davanja besplatnog hostinga sajtovima koji promovišu pozitivno gledanje na stvari, našu istoriju i kulturu ali bez politike i za ideju da napravim na internetu malu .pdf biblioteku srednjevekovnih srpskih knjiga dostupnih svima.

U jednom trenutku on ustade i unese mi se u lice. ”Šta ti misliš Miloše da si ti slučajno ovde? Jel misliš da sam ja ovde slučajno? Mogao si da pišeš o fudbalu… a vidi o čemu mi pričamo. Jel misliš da je to čime se baviš slučajno? Sine postoji neka promisao o svemu ovome i ti moraš pisati o tome o čemu pričamo. Ne smemo dozvoliti da narod loše misli o sebi i da nam deca odlaze iz zemlje. Moraš se truditi da to sve objaviš i nije važno koliko te ljudi čita jer ti nikad ne znaš ko će da to pročita. Možda neki budući Tesla ili Sava. Vidi šta ćeš objaviti i kako. Gospod na tebe neće biti ljut ako ne uspeš, ali moraš da pokušaš”.

Ostao sam zatečen. U sebi već duže vreme vodim internu borbu o tome i da baš dođem u Hilandar i da mi ovaj čovek to kaže tako u lice na tom mestu. Upitah se jel ovo možda skrivena kamera?

Otac Domentijan je neverovatno pažljiv i drag čovek. Za mene odraslog na beogradskom asfaltu to je jako čudno i trebalo mi je dosta vremena da spustim ogradu i bodljikavu žicu oko sebe. Rekoh mu da ja baš ne znam te pozdrave, misleći na klanjanje i ljubljenje ruke. A on se meni nakloni do zemlje i reče mi: ”Miloše jel znaš kako se mi pozdravljamo?” a zatim pruži ruku da mu bacim ”pet” i zagrli me. Kada nešto želi da kaže on kaže: ”Ja sam najgori od svih pa nemojte mene slušati, ali ja mislim…”, kad se nekom obraća on kaže: ”Dušo moja…”, kada bi nešto da traži on kaže: ”Sine učini mi ljubav, da li bi mogao…”. On je mene razoružao dobrotom na način kako to nikada nisam doživeo.  Jednom me i ponudi tajnim manastirskim napitkom koji on pije – toplim kakaom.

Iskustvo razgovora sa ocem Domentijanom je bilo jako intezivno. Siže priče je da je srpstvo visoka kultura srednjeg veka od koje smo se otuđili. Posle 3-4 sata razgovora zahvalih se na prilici da ga upoznam i rekoh pristojno da se nadam da ćemo imati prilike da se još nekad sretnemo u životu. On reče: ”U pravu si, imaćemo. Šta radiš sutra u 11?”. :)

Nisam hteo da se namećem sa mojim razgovorima ali svaki put je on meni prišao i pozvao me kod sebe. Tri dana smo imali prilike da razgovaramo satima i nekako stidljivo stekoh utisak da sam pronašao svog duhovnika.

CmXlWGrWIAEF4hj

Otac Domentijan

U jednom od razgovora otkri mi da je on pre nego što se zamonašio bio privrednik i da je imao veliku firmu sa puno zaposlenih koja je imala obrt od preko 60 miliona evra godišnje, da je poznavao Miškovića, bavio se velikim uvozom, da je kod njega Dinkić radio par godina i da ga je na kraju država uništila jer se našao na suprotnoj strani. Posetio je sva moguća ostrva od Maldiva do Sejšela, vozio najskuplja kola. Neću otkriti njegovo ime, mada znam da puno ljudi zna za njega. 

Ispričao mi je to, ne kako bi me fascinirao, već kako bi mi pokazao koliko čovek može da bude u pogrešnom smeru u životu i kako bi da može sve uradio drugačije i poklonio taj novac ljudima. Na kraju se odrekao svega i posvetio manastiru i sada je najsrećniji kada se bavi knjigovezom i povezuje ljude dobre energije.

Kada monasi kucaju drugom monahu na vrata oni nikada ne kažu ”Uđi!” jer se smatra da Đavo može u tvoj život da dođe samo ako ga pozoveš, a ti nikad ne znaš ko je sa druge strane vrata. Umesto toga oni kažu ”Gospode Isuse Hriste sine božiji pomiluj me grešnog!” i onda monah iznutra odgovara ”Amin” i to znači da može da uđe.

Poslednji dan, Filip i ja, sedeli smo u jednoj ”magarećoj” kapelici ispred manastira i razgovarali. Bili smo u šoku od svega što se desilo. Planirali smo posle Hilandara da odemo do Meteora ali smo tog trenutka odlučili da ne idemo dalje i da je dovoljno za ovu godinu. Nismo hteli da kvarimo utisak onog što smo doživeli a i iskreno toliko sam intezivno psihološki doživeo sve da mi je trebalo vreme da se sve slegne u meni.

Pričali smo kako je čudno sve to – taj poziv pred polazak, pa onda da tako ”kliknemo” i toliko vremena da provedem u razgovoru sa monahom i sve te beleške koje sam pohvatao… Filip me je zezao kako sam ja ”Domentijanov ratnik”, a kako je on meni dao u ruke ”užareni mač”. Prebacivao sam u glavi misli, razišljao sam o susretu ispred grčke pekare, o Srđanu koji nas je ovde doveo, o pogledu kroz Domentijanov prozor… I kako je sve što se desilo pravi blagoslov Hilandara.

Upitah ga: ”Jel si svestan šta se upravo dogodilo sa Domentijanom?”. On me pogleda upitno, a onda ga podsetih na roman koji sam potajno krenuo da pišem mesec dana pre dolaska. Pošto pišem o istoriji Srbije i nisam hteo da mi beogradski krug dvojke nalepi na čelo neku klasifikaciju i time me diskredituje, reših da napišem sve kao fikciju – roman. U tom romanu ideja je bila da u jednom trenutku uvedem lik monaha iz Hilandara ili Crne Reke o istoriji i da u dijalogu sa njim ispričam to o čemu bih da pišem. Roman je do pola gotov i onda dođemo u Hilandar i to se upravo i desi. Upoznam monaha sa kojim pričam o istoriji i koji mi daje beleške u kom pravcu da istražujem.

Celu ideju sam ispričao samo Filipu, ženi i kevi, i sva sreća da sam im ispričao jer ne bih ni samom sebi verovao sada.

Filip reče: ”Neverovatno, prizvao si ga u tekstu”.

Eto neverovatno.

Koren srpske države i crkve

Sveukupni utisak je da sve izgleda kao Game of thrones ali na steroidima. S tim što je GoT izmaštan, a Hilandar je prava stvar. Kada odete tamo kao da ste se vratili u srednji vek.

Šetaš dvorištem i pirgovima, liturgija u crkvi, piješ vodu sa bunara Svetog Save, jedeš u trpezariji… ne možete se otrgnuti utisku da su istim tim prostorima šetali Sveti Sava, Nemanja, car Dušan, Đurađ Branković, Lazar Grbljanović, Skenderbeg, pa sve do modernijeg vremena i Obrenovića i Karađorđevića. Osećate snagu i ponos što ste tu.

Hilandar je koren srpstva, koren naše kulture, države i crkve. Sveti Sava je postavio pravilo da se patrijarh Srbije bira od monaha iz Hilandara. Miroslavljevo jevanđelje je sastavljeno i stavljeno u Hilandar da bi se nad njim proglašavali kraljevi i patrijarsi. Međutim, nakon 200 godina zbog turske opasnosti sedište crkve je pomereno u Srbiju.

Kada pogledaš arhitekturu, freske, ikone, tapije, knjige… shvatiš gde je ustvari naša visoka kultura srednjeg veka – u crkvama. Hilandar je samo jedan primer.

IMG_4330

Milutinova crkva izgrađena na temeljima stare crkve Svetog Save. Pripratu je dogradio knez Lazar.

To što se nalazi u Grčkoj danas je baš lep podsetnik dokle su se prostirala srpska država i stanovništvo. U prošlosti su većinu stanovnika Makedonije oblasti u kojoj se nalazi Solun i Sveta Gora činili Sloveni. Nakon Balkanskih ratova došlo je do razmene stanovnika između Grčke i Turske. Milion Turaka je proterano, a Turci su proterali milion i po Grka. Većina Grka je namerno naseljena u Makedoniji i od tada sledećih 100 godina se radilo na helenizovanju stanovnika, tako da je danas Srba malo.

Caka je u tome što se u tih milion „turaka“ ustvari nalazilo slovensko poturčeno stanovništvo. Zato danas u Turskoj kažu da postoji 9 miliona stanovnika koji su poreklom iz Stare Srbije (Makedonija i Kosovo).

Hilandar je poznat po lozi Svetog Simeona za koju kažu da pomaže parovima koji imaju problem da dobiju dete. Postoji određen dan u godini kada daju po par grožđica ali je prethodno potrebno pripremiti se postom i potrebno je da ste venčani u crkvi.

Takođe Hilandar je za nas dobar podsetnik da smo mi kao narod poreklom od Vizantije i Rima, a ne od nekih divljaka, kauboja i ljudoždera. Nažalost kod nas je mnogo više popularna priča o Perunu i drugim pre-hrišćanskim slovenskim božanstvima. Međutim, ja bih rekao da smo mi od Bogorodice. Pre-hrišćanska božanstva imaju veze sa Slovenima sa severa i istoka, ali mi smo bili najvažniji deo Vizantije i imali nekoliko careva Vizantije. Zaboravite šta vam istoričari i udžbenici pričaju, razmišljajte svojom glavom.

loza Svetog Simeona Hilandar

Loza Svetog Simeona raste odmah pored crkve, od nje je napravljen Savin vinograd. Iznad crvenom bojom okrečena je prostorija u kojoj se Stefan Nemanja upokojio.

Elem, osećate privilegiju što ste proveli par dana tu. Ne može to baš svako ni da izvede. Prvo treba odvojiti nešto novca za put, smeštaj, hranu. Drugo treba na vreme zatražiti dozvolu i dobiti je. Dešava se da ljudi budu odbijeni jer nema mesta jer se izdaje samo 100 propusnica dnevno za celu Svetu Goru. Treće, treba odvojiti nekoliko dana od posla i porodice. I koliko god to zvuči smešno, znam mnogo ljudi koji planiraju svake godine ali nikako da nađu vreme jer uvek nešto iskrsne. Ne iskrsne to slučajno, što kažu monasi „ovde dolazi onaj koga Bogorodica pozove…“.

Pirg Svetog Save i vandali

Kada se popnete na pirg sv. Save, koji je ustvari najveća kula unutar Hilandara, unutra se nalazi kapelica u kojoj se sv. Sava molio. Neverovatno ali tu su ljudi u samoći našli za shodno da svoja imena izgrebu na freskama?!! Ima tu imena iz prethodnih vekova ali ovom prilikom bi izdvojio momenat da pozdravim Marka Lekića i Pericu Vujovića koji su svoja imena izgrebali 2019. godine. Njihova glupost je verovatno upisana u večnost.

Kada bi tako nešto uradili u nekom grčkom manastiru siguran sam da bi dobili nekoliko godina zatvora i veliku novčanu kaznu.

Marko i Perica se upisali na fresku.

Milutinov pirg

Hilandar je uvučen u kopno oko 3 km od obale i ne vidi se sa broda. Od Hilandara do obale vodi jedan zemljani putić na kome možete videti mnoge znamenite stvari: krst cara Dušana, šuma čempresa na mestu gde je bio kamp dušanove vojske, česmu Aleksandra Obrenovića, maslinu kralja Aleksandra, hilandarsku luku i vinariju, skit Hrusija. Jako lepa staza za šetnju do mora. Naravno kupanje je zabranjeno pod pretnjom doživotne zabrane dolaska na Atos.

Mala tajna je da kod Milutinove kule i na obali možete uhvatiti mobilnu mrežu pa često vredi prepešačiti tih tri kilometara.

Milutinov pirg - odbranbena kula Hilandara.

Milutinov pirg – odbrambena kula.

Dvoumio sam se da li da se penjem u pirg jer već sam bio mrtav od šetnje, međutim kada sam stao na ulaz nešto me je vuklo ka gore. Pomislio sam kako se moja žena nikada ovde ne bi popela jer nema gelendera, klaustofobično je i svi spratovi su propali tako da što više idete zurite u sve dublju rupu u unutar kule. Pirg je visine 40m i pogled sa vrha je divan. Evo videa na kome se prilično čuje moje dahtanje tako da možete bolje doživeti moje pentranje. Ali vredelo je.

Kratki video poseta Milutinovom pirgu.

Kada sam se vratio pomenuh da sam se popeo na pirg. A jedan naučni saradnik iz manastira me upita: – ”Ko se popeo?” – ”Ja” – odgovorih.  – ”Gde si se popeo?”, opet će on. – ”Pa na pirg”, -”Koji pirg?”, – ”Pa Milutinov”, -”Kad si se popeo?”, -”Pa pre dva sata. Što?”, pitao sam. -”Tamo niko ne ide jer ima zmija na sve strane”. Mislio sam da me zeza ali bio je ozbiljan. Ja nisam video ni jednu ali prođe me jeza.

Misteriozni Esfigmen

Ne znam zašto se ponavlja da je Hilandar jedini srpski manastir na Svetoj Gori kada je Esfigmen zadužbina Brankovića, kao i careva Dušana i Uroša. Pored toga u srednjem veku su Nemanjići praktično obnovili i izgradili pola Svete gore, ali da ne širim temu.

Screen Shot 2019-10-23 at 20.55.05

Manastir Esfigmen

Planirali smo posetu Esfigmenu ali nije bilo izvodljivo. Pojaviše se obaveze koje nismo mogli da preskočimo i ostade Esfigmen bez nas.

Jako sam zainteresovan za ovaj manastir jer po predanju moja porodica je imala veze sa Brankovićima. Moto ovog manastira je ”Pravoslavlje ili smrt” što je napisano na zidinama. Esfigmen je manastir otpadnik i imaju ogromne probleme sa Grčkom jer ne priznaju Vaseljensku patrijaršiju i njene odluke. Zbog toga je bilo već sukoba sa policijom koja bi da ih iseli i isključena im je struja. Monaha ima preko 100 i žive godinama u manastiru bez struje, bez puta kao u srednjem veku. Monasi čuvaju stražu na zidinama kao pre par vekova. I ono što je posebno fascinantno najstariji monah Hilandara Simeon je otišao iz Hilandara u Esfigmen.

Ni jedan prevoz ne ide do Esfigmena i praktično većina posetilaca koji dolaze kod njih je iz Hilandara. Srbi su dobrodošli.

Hteli smo svi da odemo i ostavimo im neku pomoć jer im svaki evro znači ali nismo uspeli. Sledeće godine obavezno.

O grčkom uticaju

Proučavajući Svetu Goru i položaj našeg nasleđa tamo došao sam do prilično poražavajućih podataka. Na primer, malo ljudi je svesno da Hilandar uopšte ne pripada SPC, već je deo grčke Vaseljenske patrijaršije sa sedištem u Istanbulu, nekadašnjem Konstantinopolju.

Velike su tenzije oko odluka carigradskog patrijarha. Mnogi sumnjaju u njegove odluke pogotovu kada je priznao odvajanje Ukrajinske crkve iako se sa time ne slažu svi.

grafit na svetoj gori

Antihristu Vartolomeju Sveta Gora te ne želi!

Ogroman je problem sa Grcima koji pokušavaju da sve manastire i skitove preuzmu. Iako za opstanak Svete Gore najveću zaslugu imaju Srbi i Rusi, jer je Grčka u srednjem veku prva pala pod tursku vlast i da nije bilo Nemanjića, Brankovića, Lazarevića koji su silna sredstva srpske države uložili na podizanje i spasavanje manastira, kao i na odbranu od pljačkaša, Svete Gore danas ne bi bilo. Par vekova kasnije kada je srpska država pala pod tursku vladavinu, Rusija je nastavila da pomaže i obnavlja manastire. Ipak, to ne sprečava Grke da na različite načine pokušavaju da istisnu sve ostale i preuzmu sve manastire.

Izmislili su pravilo da kada broj sveštenika u manastiru padne ispod sedam onda manastir postaje grčki. Tako su Rumuni (manastir Kutlumuš) i Gruzini (manastir Ivirion) već izgubili svoje manastire. Rusi su izgubili takođe par manastira i skitova. Tako je sada 17 grčkih manastira i jedan srpski, jedan ruski i jedan bugarski.

U poslednjoj poseti ruskog predsednika Putina Svetoj Gori on je zatražio od grčkih vlasti da Rusima vrate skit Stari Rusik koji se nalazi iznad ruskog manastira Svetog Pantelejmona ali su oni to odbili. On je insistirao na tome jer je skit stajao razrušen i kako bi Rusija mogla da ga obnovi, međutim oni to nisu dozvolili ali su obećali da će ga obnoviti novcem grčke države. Inače u tom manastiru je zamonašen Sveti Sava, car Dušan i Uroš su ga bogato darivali.

Skoro je bio problem i sa Hilandarom jer je monah iz skita Hrusija (Sv. Vasilije) otišao i u par dana dok je manastir određivao ko će ga zameniti pojaviše se Grci da preuzmu skit. Međutim brzo su organizovani monasi i to je sprečeno.

Znam za priču da je tamo osamdesetih i devedestih godina bilo slučajeva da u određenom trenutku nema dovoljno ljudi u Hilandaru zbog smrti, bolesti, putovanja pa su čak neki konzervatori i ljudi od poverenja nosili mantiju po nekoliko dana dok nije stigla pomoć iz Srbije.

Inače Hilandar je u kumovskim odnosima sa Vatopedom. To je zato što je Sveti Sava potpuno obnovio i bogato darivao Vatoped i smatra se ktitorom Vatopeda. U Vatopedu je bio nekoliko godina dok je gradio manastir Hilandar. Zbog toga svake godine na slavu manastira monasi iz Hilandara drže službu u Vatopedu i monasi iz Vatopeda drže službu u Hilandaru. Međutim, to je zvanična priča za turiste a u realnosti je malo drugačije. Vatoped ima jednu slavu, a Hilandar ima četiri slave. Zato četiri puta godišnje kad je slava Hilandara dolaze grčki monasi i drže službu u Hilandaru, a kada je slava Vatopeda onda naši monasi ne drže službu već prisustvuju tu kao ukras. Isto tako gledao sam par dokumentaraca gde iguman Vatopeda priča kako su oni Srbima dali manastir i ”pravo” i tako se polako krivi istorija. Žao mi je što ovako kažem, ali smatram da treba skrenuti pažnju na ove stvari.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Manastir Simonopetra podigao ga srpski vladar Jovan Uglješa Mrnjavčević

Nekako preskače se i krije taj uticaj Srba na Svetu Goru. Sveti Sava je dobio manastire Hilandar i Zigu carskom tapijom. Sveti sava se smatra drugim ktitorom jer je potpuno obnovio manastire Vatoped i Ksiropotam. Isto važi za Đurđa Brankovića za manastir Esfigmen. Simonopetru je podigao Jovan Uglješa Mrnjavčević. Ksenofont je nazvan po srpskom plemiću koji ga je podigao i tu se zamonašio pod tim imenom. Drugi srpski monah je podigao manastir Grigorijat koji je i dobio ime po tom monahu. Riznice mnogih manastira na Svetoj Gori su pune srpskih knjiga i relikvija. U Grigorijatu, Svetom Pavlu i Simonopetri se nekoliko vekova služba vršila na srpskom jeziku.

sveti Pavle Sveta Gora

Manastir Sveti Pavle je podigao brat Vuka Brankovića, monah Gerasim.

Sveti Pavle je bio samo opustelo crkvište na koje su došli zamonašeni srpski plemići. Brat Vuka Brankovića Roman je zamonašen kao Gerasim, a Arsenije Bagaš je zamonašen kao Antonije i oni su 1384. iz praha podigli manastir.

Ruski manastir Pantelejmon su vekovima čuvali srpski vladari i monasi dok Rusija nije ponovo stala na noge. Manastir Karakalu su Srbi obnovili kao i Konstamonit koga je u 14. veku obnovio čelnik Radič Postupović, najbolji vojskovođa despota Stefana Lazarevića. Poznato je da je Angelina Branković čuvala, finansirala i sprečavala da opuste Sveti Pantelejmon i Stari Rusik.

Sveti Sava je mnogo obnovio Kareju i bogato darivao, kao i Jerusalim i Carigrad. Zaboravlja se da je Jovan Uroš Nemanjić Paleolog podigao Velike Meteore danas najveću turističku atrakciju Grčke. Naši vladari i plemstvo, za razliku od vladara na zapadu, su dizali skromne dvorce ali su zato svo bogastvo ulagali u svoje zadužbine-manastire. Dva puta su naši vladari spasavali Svetu Goru. Prvi put od Latina kada su katolici zauzeli Konstantinopolj i kada su katalonci pljačkali Svetu Goru i drugi put od Turaka koji su osvajali grčke teritorije. Tada su monasi iz Konstantinopolja i drugih osvojenih teritorija bežali na srpske teritorije i tamo se sklanjali u našim manastirima.

Srpsko plemstvo je spasavalo svetinje ikone, mošti svetaca i druge dragocenosti, otkupljivali su ih od osvajača za suvo zlato i slali sve to na Svetu Goru i manastire u Srbiju. Dragi moji, da nije bilo Srba u 13. i 14. veku ne bi bilo ni Svete Gore. Srpski uticaj na Svetoj Gori prestaje kada Turci odsecaju prihode manastira jer su osvojili teritorije i sela koje su srpski plemići poklonili manastirima kako bi imali prihode. Međutim, sve ovo se sve češće izostavlja u turističkim brošurama i tekstovima o istoriji manastira. Mnoge od ovih podataka ne znaju čak ni naši poklonici koji odlaze na Hilandar.

Grčke vlasti utiču i na broj posetilaca i na broj monaha u manastirima time što izdaju dozvole za posetu (diamantrion) i insistiraju da monasi moraju biti grčki državljani. Broj posetilaca dnevno je ograničen na 100 za celu Svetu Goru, a ponekad se odbija zahtev da se monahu izda grčko državljanstvo. Moj teča dok je bio živ mi je pričao kako su se ponekad švercovali u brodu ili bi preskakali ogradu na granici i peške išli putićima do Hilandara kako bi zaobišli grčka ograničenja.

Da stvar bude još gora, Vaseljenski patrijarh je doneo odluku kojom se određuje da samo Grci mogu biti monasi u grčkim manastirima. Time je praktično zabranio Slovenima da budu monasi u tim manastirima što je do sada bio slučaj jer iako su Grci formalno preuzeli neke manastire tamo ima monaha Rusa, Bugara, Rumuna, Gruzina, Srba… Ovom odlukom to više neće biti moguće. Na taj način se utiče da za par decenija odluke Svete Gore budu više na ruku Vaseljenskog patrijarha.

Nije ni čudo što se Esfigmen pobunio 1975. godine i od tada ne pominje Vaseljenskog patrijarha u svojim molitvama. Oni su raskrstili sa njim kada je primio Papu u posetu i počeo da radi na ujedinjenju dve crkve (”unijaćenje”).

Kada čitate o istoriji i poreklu nekog manastira onda obavezno naiđete na gluposti i izmišljanja grčkih istoričara. Recimo neki manastir su podigli Bugari ali oni obavezno upišu kako je on podignut na temeljima starog manastira koji je podigao Konstantin Veliki, samo da bi umanjili značaj onoga ko je podigao manastir. Tako i za Hilandar imate par izmišljenih priča da je manastir podignut na temeljima nekog prethodnog.

Moram da kažem da su ovo moja lična razmišljanja i da Hilandar poštuje odluke Vaseljenskog patrijarha.

Vratila nas Bogorodica

Ujutru trećeg dana krenusmo nazad. Lepo vreme je bilo i bili smo ubeđeni kako je dobar dan za povratak. Čak smo se zezali u autobusu ”Brate, zamisli sada kad siđemo sa broda u Uranopolisu, pa sednemo u restoran i uzmemo jednu picu Margaritu.” Nakon dva dana stroge ishrane jedna obična pica se činila i previše velikom za nas dvojicu. Međutim, deset minuta nakon polaska na pola puta poče nevreme. Kiša odjednom lije ko iz kabla, duva bura i slivaju se potoci vode niz zemljani put. Bogami malo smo se i uplašili jer smo već čuli da je na tom putu pre par meseci jedan monah poginuo vozeći cisternu za vodu. Pao u provaliju.

IMG_4514-1681050450-1571867607913.jpg

Luka Jovanjica bura.

Kada smo stigli do luke Jovanjice čekali smo neko vreme ali brod nije mogao da pristane od velikih talasa. Ubrzo zatim smo saznali da je lučka kapetanija u Uranopolisu izdala zabranu plovidbe za taj dan. Na kraju čuli smo da smo dobili blagoslov da se vratimo i prespavamo još jedan dan u Hilandaru. Kad smo krenuli nazad nakon 10 minuta je zasijalo sunce i kao da je neko isključio oluju. Čudno.

Zamislio sam se tada. Preskočio sam jutarnju liturgiju taj dan jer sam se uspavao. Dva lika sa kojima smo bili u sobi su tako hrkala da nisam mogao da zaspim do 5 ujutru. Shvatio sam da nisam mogao da zaspim jer sam se plašio za njih da ne umru. Tako su hrkali kao da se dave. Pakao. Na kraju sam zaspao u 5 ujutru i umesto pola sata, spavao do 7. Propustio sam liturgiju i doručak za taj dan.

Putinovi vitezovi iz Crne Gore

Putinovi vitezovi – Noćni vukovi iz Crne Gore, sjajni momci svi do jednog.

Nisam nikome pričao ali sam u sebi rešio da obavezno prisustvujem na sledećoj liturgiji. I ne samo da sam prisustvovao već sam i stajao sat vremena iako me je to bolelo, nisam hteo da sednem.

Drugo, tu noć smo dobili sobu u Senari.  Bili smo sami u sobi i rešili smo nigde da ne idemo već da se odmorimo. Bacio sam pogled na slike u telefonu, gledao sam slike žene i klinaca. Iako sam otišao samo pre tri dana izgledalo mi je kao da su udaljeni od mene mesecima. To me je malo i uplašilo jer kako je mogla nastati tolika vremenska daljina između nas? Kao da gledam u prošli život. Moram da se vratim.

Gosti u manastiru mogu ostati dan ili dva, eto mi smo bili tri dana. Ako to nije dar od Boga onda ne znam šta je. Taj poslednji dan nam je samo pojačao utisak svega što nam se desilo.

Sutradan kada smo se vraćali Filip zausti da kaže ”Brate kad se vratimo pa…” i stade u sred rečenice. Nije izgovorio ali znao sam da misli na picu, upitah ga ”Ne želiš da je uvrediš?”, mislio sam na Bogorodicu. On samo klimnu glavom. Vozili smo se i ćutali. Brod je došao taj dan.

Vera u Hilandaru je živa i skoro da je možete rukama uhvatiti. Vi ste se bukvalno vratili u srednji vek i tamo Bogorodica i ”onaj čije se ime ne spominje” zaista upravljaju životima i događajima.

Povratak gliserom

Za kraj

Za kraj ću nabaciti još podataka i pomenuti po nešto kratko. Kada ste u Uranopolisu, možete posetiti i Kakovo posed manastira Hilandar. Radi se o ogromnom posedu i ekonomiji manastira koja se nalazi van Svete Gore. Dimenzije ovog imanja su 6×5 kilometara, potok prolazi dužinom od 8 km na imanju, na posedu se nalazi planina visine 710 metara pod kestenovom šumom i ribnjak. Manastir je zemlju dobio na poklon od turskog paše koji nije mogao dobiti naslednika i nakon uzimanje grožđa iz Hilandara je dobio sina. U znak zahvalnosti poklonio je veliki komad zemlje manastiru. Kasnije Grci su oduzimali manastiru zemlju pa je sa nekada 10.500 hektara spao na oko 1800 hektara površine danas.

Par slika iz metoha Kakovo

Kada smo odlazili dobili smo od Hilandara na poklon flašu njihovog vina i rakije. Svi hvale vino ali ja moram da kažem da takvu rakiju nisam nigde probao. Vrlo je interesantna nešto kao uzo travarica. :)

U Uranopolisu možete kupiti jako kvalitetne ikone. Imajte u vidu da ih ima svih kategorija od onih jeftinih štampanih, do onih koje su delom otisak a delom urađene rukom, pa do onih najkvalitetnijih koje su rukom slikane vizantijskom tehnikom gde se koriste zemljani pigmenti, zlato i tokom izrade se primenjuje molitva.

Veliki je izbor ikona, naravno grčkih i poneki ruski svetac. Ako tražite ikone svetog Save i Simeona nećete je naći. Isto važi i za druge naše svece i svete kraljeve.

Preporuka za dobar restoran u Uranopolisu je restoran Kritikos. Još uvek pamtim hobotnicu u vinu koju sam tamo probao. Za smeštaj preporuka.


Zašto sam napisao ovaj tekst? Pa nadam se da će neko od vas posetiti Hilandar, nadam se da će neko odvojiti neku kintu za donaciju, nadam se da sam nekome pomogao da shvati da to nije turistička atrakcija, nadam se da je neka devojka shvatila zašto se treba čuvati ove tradicije i ne ići protiv „avatona“ i nadam se da ću barem nekom pomoći da se ne stidi svoga porekla.

Slike iz ovog teksta možete slobodno koristiti za wallpaper ili za štampu. Daj nam Bože da se što više šire motivi i slike koje imamo po manastirima jer tako se promoviše naša kultura. Ako slike koristite u nekom tekstu, molim stavite link ka mom sajtu ili ovom tekstu da što više ljudi pročita. Hvala.

Pre oslobođenja od Turaka ljudi su išli na hodočašće (hadžiluk) u Meku i oni koji su bili bi dodali u svoje ime prefiks ”hadži”. Njihovi potomci bi kasnije nosili isto prezime jer se blagodat tog hodočašća prenosila kroz generacije. Na sličan način doživljavam posetu Hilandaru. Još me drži sećanje i čvrsto držim ”uzde”, osećam neku dobru energiju od tada.

IMG_4191

Grb Nemanjića

Wallpaper-i sa Svete Gore

Post skriptum:

Jedan od tvitova vezanih za ovaj člnak je privukao ogromnu pažnju javnosti. U dva dana vest su preneli svi internet portali za vesti u zemlji, mnoge novine i par televizija. Bilo je i poziva od nekoliko redakcija da im dam izjavu ali sam sve odbio. Jednostavno smatrao sam da sam sve već rekao ovde i nisam hteo da moju izjavu na neki način iskoriste za eventualni napad na Hilandar. Nisam želeo ni da pravim hajku protiv one dvojice ”umetnika”, jer ja ih ne bi ni pomenuo ali sami su stavili svoja prava imena. Na kraju oni nisu ni bitni, bitno je podići svesnost o našoj istoriji.

Interesantno, statistika na sajtu je skočila neočekivano za jedan tekst religiozno-istorijskog sadržaja ali ništa senzacionalno. To samo pokazuje da se ljudi i mediji više interesuju za fragmente i kratke vesti, nego za čitanje dugačkog teksta. Uostalom ova tema je prava avangarda danas, rezervisana za ljude koje interesuje istorija i identitet. Što bi reklo u Svetom pismu, rezervisano je ”za izabrane”. :)

This slideshow requires JavaScript.

37 Comments

  1. Sasa Kasapic

    Hvala za tekst …

  2. Ljubiša Miličić

    Druže, brate …
    Odličan opis.
    Bio u Hilandaru, starom dobrom Esfigmenu, ruskom …
    Hilandar ima dušu.
    Razmišljam da odem na mjesec dana dobrovoljno,
    na proljeće 2020.godine !

  3. Zoran

    Dakle…. neverovatan tekst i hvala na detaljnim opisima…. imam prijatelja koji je već nekolko puta bio na Hilandaru, i kako je,( pitam ja)? Ne može se opisati, reče čovek.

    A ono za Pericu i Marka koji su urezali svoja imena na freskama??? Ono kao…. kriminalni akt!….. pitam se kako im je data dozvola da dodju na Hilandar uopšte.

    Ali da…. Mnogo stvari uzimamo zdravo za gotovo u životima i jurimo nešto…. a zapravo „pojma nemamo“…

  4. Драган

    Сјајан текст. Браво.

  5. Бошко

    Милоше, текст је одличан.
    Хтео бих само да вам скренем пажњу да вам се поткрала словна грешка код назива за светогорску „визу“. Наиме исправан назив је: ди(ј)амонитирион… што се да и прочитати на фотографији коју сте поставили.

    Свако добро и не замерите,
    Бошко

  6. Stari Srbin

    „Nažalost kod nas je mnogo više popularna priča o Perunu i drugim pre-hrišćanskim slovenskim božanstvima. Međutim, ja bih rekao da smo mi od Bogorodice. Pre-hrišćanska božanstva imaju veze sa Slovenima sa severa i istoka, ali mi smo bili najvažniji deo Vizantije i imali nekoliko careva Vizantije.“

    Miloše, hoćeš da kažeš da mi tzv. „Južni Sloveni“ nemamo nikakve veze sa Slovenima sa severa i stoka Evrope? Mi smo izgleda pali sa neba pravo u Vizantiju? Pišu neki učeni ljudi da su Srbi primili hrišćanstvo tek u kasnom devetom veku, pa te ja ljubazno pitam šta smo to i ko smo bili pre devetog veka? Obrisaše nam latini istoriju sa namerom i napraviše nas na divljake.

    Na temu nasilnog pokrštavanja Slovena tek imam što šta da kažem ali ću citirati jedan članak i tebi postaviti pitanje.
    „Iako je pokrštavanje Slovena obavljeno između sredine 9. i kraja 10. veka (osim Polapskih Slovena, koji su hrišćanstvo primili tek u 12. veku), pitanje je da li su njome bili zahvaćeni svi društveni slojevi, jer podaci iz kasnijeg vremena pokazuju da je sveštenstvo moralo da uloži mnogo napora kako bi iskorenilo paganska verovanja, posebno na selu.“

    Pročitaj poslednju rečenicu i zapitaj se zašto je sveštenstvo moralo na silu ulaganjem velikih napora da nasilno pokrštava stanovništvo i iskorenjuje staru veru? Da li je to učenje Hristovo? Da li je to put blagostanja, mira i hrišćanske demokratije i ljudskosti? Zar hrišćani nisu mogli da žive u zajednici sa ljudima druge vere? Da preformulišem, zar Srbi hrišćani nisu mogli da žive u zajednici sa Srbima staroslovenske religije (namerno neću reći paganske), Srbima muslimanske ili neke druge religije?

    Kad car prihvati hrišćanstvo (iz Rima), jer mu ne bi dali da bude car, onda ga moraju prihvatiti svi pod carstvom hteli ne hteli. Ako ne prihvate onda im se čupaju jezici kroz grkljane (modus operandi Nemanjića).

    Voleo bih da mi odgovoriš od srca na ova pitanja.

    Pozdravljam

    • Стари Србине,

      Морам да ти кажем да и даље стојим иза онога што сам рекао. Срби су један од народа који су увек насељавали Балкан само су се различито звали и били део различитих држава. Поменимо само Дачане, Трачане, Трибале, Илире за време старог Рима. У те становнике Рима су током хиљаду година било много мањих ”миграција” и упада словенско – татарско – монгоских племена из Азије и са блиског истока (авари, гепиди, хуни, готи, алани, венди, вандали…). У тим мини-миграцијама-упадима су ти Словени су са собом носили свакојаке прехришћанске култове које данас можемо наћи на Балкану (триглав, перун, световид, дажбог, сварог…). Они су се више или мање уклапали у постојеће братско словенско становништво које је одавно било део Римског Царства и самим тим хришћанске вере.

      Ми смо добили српске државе од 7-10 века али то не значи да су дошли са сеобом народа у VII веку како смо учили у школама. Не нису ”пали” у Византију већ су од давнина били врло важан део те Византије.

      Становници Балкана (зови их како хоћеш) су примили хришћанство у I веку а о томе говори неколико римских папа. Свети Сава није покрштавао Србе већ створио државу и независну цркву. Немања није чупао језике да би људи били покрштени већ да би истерао бугарске свештенике чији се цар мало пре тога заклињао папи на верност. Велика је то била политичка игра да се направи српска аутохтона црква.

      Мало је компликовано али са интернетом ће се временом ствари сазнати. Прочитајте ”Српски манастири и калуђерство” од Милоша Милојевића и видећете директну везу данашње цркве и цркве Римског царства. Проучите мало шта је Номоканон Светог Саве и видећете директу законодавну везу са позним Римом (Византија).

      Обично не одговарам на овакве коментаре јер нису потписани али ево нешто набацаних информација а писаћу још о томе. Верујте ми да постоји много страна које се упињу из све снаге да наш народ буде збуњен и да му није јасно одакле потиче. Отуда Перун јача.

      Будите ми поздрављени.

  7. Mile Mitrovic

    Милоше прочитах ово данас и размишљам шта да напишем а да не изгледа као уобичајене фразе. Ти рече да си имао утисак да си већ био тамо а ја сада кроз овај текст и слике имам исти осећај. Надам се да ће једног дана и мени да се склопе коцкице или да ћу “ бити позван” да посетим то свето место. Хвала од срца и добро здравље ти желим.
    Миле Митровић
    Халифах. Канада.

  8. Irena Radović

    Hvala Miloše! Sada i mi pod Avatonom imamo jasniju „i sliku i zapis“ o Hilandaru, iz prve ruke! Predivno i Hvala, još jednom!

  9. Predrag

    Милоше свака част на тексту, био сам до сада два пута на Светој гори, а теби предлажем да у следећем одласку обавезно обиђеш и светогорску пустињу и румунски скит, велики поздрав брате

  10. Михајло

    Хвала на тексту, молићу Богородицу да ми помогне да одем

  11. Milan

    Fantasticno, delim dalje!

  12. Поштовани Милоше,
    Хвала Вам на овој дивној причи.
    Скренула бих Вам пажњу на то да Вам се поткрала омашка – код фотографије манастира Симонопетра, у тексту помињете Светог Саву и на једном месту је Сава написано малим словом. Нисам баш неки језички „чистунац“, већ имам осећај да, ако сам то већ приметила, онда треба то и да Вам „пријавим“. :)
    Има и једно питање – да ли је женама дозвољен приступ на Хиландарско имање Каково (знам да је ван Свете Горе, али има везе с Хиландаром, па пошто тумачења могу бити различита, да ли постоји правило)?
    Хвала Вам унапред на одговору.
    Срдачан поздрав,
    Лора

  13. Saler

    Slucajno sam otkrio tvoj blog pre par godina i redovno ga pratim, tekstovi su ti odlicni. Sa Hilandarom si prevazisao sebe, odlican tekst. Hvala za sve! Kao jedan od clanova Nocnih Vukova samo zelim da ti skrenem paznju da mi nismo Putinovi bajkeri vec Aleksandrovi (Aleksandar Zaldastanov), naduvana novinarska prica vezana za predsednika Rusije, veliki pozdrav!

  14. Predrag

    Fantastičan tekst.Svaka čast!!! Videh u istom priču za sajt, i ovim putem zelim da Vam ponudim svoju pomoc, ako bude potrebna.

  15. Поздрав,
    пре једно 6-7 година, одлучимо нас 3 другара да одемо самоиницијативно на Хиландар. Контактирамо манастир са факсом, позову нас телефоном, договоримо све како треба и нас тројица кренемо на пут.

    Преспавамо у Уранополису, устанемо рано, и поделимо се, 1 оде на чека ред за бродску карту, а ја одем по „визу“.

    Међутим, испостави се, да иако је било договорено, монах из Хиландара, заборавио да нас стави на списак за Визу за тах дан :-(

    Пробасмо све телефоне које смо имали да позовемо тај дан, али нажалост нисмо успели да добијемо никога…

    Окупасмо се и назад кући. После је пало зезање, како су раније, људи из зајебанције ишли из Београда у околне земље на кафу и провод увече, а ми ето данас одемо до Грчке на једно купање. ;-)

    Па чисто да поделим и моје ускуство, можда неком помогне.

  16. анониман

    Zdravo Miloše,

    hvala i za ovaj tekst i za ceo blog – baš je i informativan i inspirativan. Žao mi je ako dosadjujemo time, ali primetio sam par grešaka u kucanju koje se daju lako ispraviti:
    s/ponuda/ponude/
    s/crvke/crkve/

    Pozdrav

  17. Владислав

    Милоше,

    Игром случаја наиђох на Ваш текст о посети Хиландару, који ми је улепшао данашње поподне, а успут прочитах још пар текстова са Вашег сајта невезано за ову тему. Већ дуго времена размишљам да кренем Вашим стопама, јер осећам да ме нешто „вуче“ ка овој србској светињи, али нажалост ту своју жељу још увек нисам остварио. Овај Ваш путопис ми је на неки начин осветлио пут и ту жељу још и појачао. Надам се да ћу је следеће године и остварити.
    Најискреније се захваљујем за одличан текст и блог у целини, који ћу убудуће редовно пратити !
    Срдачан поздрав и свако добро !

    Владислав

  18. Ксенија Радојичић

    Поштовани Милоше,
    хвала Вам на детаљно и исцрпно пренесеним утисцима. Било је врло лепо читати. Свака реченица је сликовита.
    Мишљења сам да треба сви ми да допринесемо очувању наше бити. Позивам све заинтересоване да погледају наше предавање о Номоканону Светога Саве и његовом утицају на Руску царевину. Предавање је одржано на Савиндан 2019. године.

    https://youtu.be/nHVOQcSPnnk

    • Хвала најлепше, сјајно. Погледаћу предавање, иначе и мене јако занима све око Номоканона. Сматрам да је то је најважнија скрајнута ствар наше историје. Пишем један текст о томе…

  19. Ксенија Радојичић

    Дивно. Баш бих волела да чујем Ваша сазнања по том питању.
    Радујем се тексту 🤗

  20. Ljiljana

    Bravo i hvala :)
    Sto vise Srba kao sto ste Vi, to vise nade za nas narod :)

Leave a Reply