Screenshot 2021 05 01 at 18.04.54

O poreklu imena Banoštor, Beočin i banu Belošu

Banoštor je divno malo mesto na obali Dunava blizu granice sa Hrvatskom i tridesetak kilometara od Novog Sada. Često prolazim kroz to mesto pa sam se interesovao o istoriji mesta. Zaintrigirala me je spaljena katolička crkva na putu pa rekoh da vidim o čemu se radi. Ta spaljena crkva je novijeg datuma iz II svetskog rata ali je poreklo imena mesta pokrenulo moje malo istraživanje.

Elem, mesto je dobilo ime od ”banov manastir”:

na mađarskom Ban monostra

Ban monoštor

Banoštor

S obzirom da je titula bana ugarska titila brzo se došlo do zaključka da se radi o katoličkom manastiru i na internetu možete pročitati podatak da je ”benediktanski samostan 1150. godine podigao ban Beloš”. Međutim, proučavajući knjigu Radoslava Grujića ”Duhovni život Srba u Vojvodini” došao sam do drugačijeg zaključka.

Inače Radoslav Grujić je poznat po tome što je spasio mošti Dušana iz Prizrena, kao i Lazara i Uroša iz fruškogorskih manastira od ustaša. Elem, čitajući njegovu knjigu došao sam do interesantnih podataka i papskom falsifikatu.

18638 feljton f

Radoslav Grujić

U knjizi kaže:

”Prema pismima pape Inoćentija III od 1198. i 1204., u Sremu je tada postojao samo jedan manastir latinskoga obreda. To je bio manastir Kew, docnije nazvan banov manastir – Bani monasterium, čije je ime i danas sačuvano u imenu sela Banoštar, na Dunavu više Čerevića. Njega je podigao Srbin Beluš, čuveni ban hrvatski i palatin ugarski (1142-1163), a sin velikog srpskog župana Uroša I. Posvetio ga je sv. arhiđakonu i prvomučeniku Stefanu, – zaštitniku srpskih vladalaca iz potonje dinastije Nemanjića, – i uredio ga za 30 monaha benediktovaca. Krajem trećeg decenija 13. veka 1229. godine odobrio je papa da se u taj manastir smesti novoosnovana rimokatolička Sremska biskupija sa zadatkom: da po mogućstvu – si fieri potest – ”Slovene i Grke” nastanjene u Sremu obraća na ”obred latinski i poslušnost rimskoj crkvi”, jer je to za slavu apostolske stolice naručito potrebno”.

Dozvolu za osnivanje rimokatoličke biskupije u oblasti ovostranog (citerior) podunavskog Srema dao je papa Grigorije IX kaločkom nadbiskupu Ugrinu 20. januara 1229., a kada je saznao uskoro zatim da je onostrani (ulterior) – posavski Srem, s desne obale Save dobila na upravu bivša vizantijska carica Margarita, udovica Isaka II Anđela, ćerka ugarskog kralja Bele III, napisao je papa iz Peruđe, 3. marta jedno poverljivo pismo svome kapelanu Egidiju. U tom pismu papa je izvestio svog poverenika u Ugarskoj o datoj dozvoli za osnivanje nove rimokatoličke biskupije u Sremu i o njenim zadacima protiv starog pravoslavlja, pa mu je zatim naredio da pažljivo ispita da li u delu ”onostranog” Srema postoji kakav episkop grčkoga obreda pri velikoj crkvi, koju tamošnji narod naziva episkopskom i da li taj episkop hoće da prizna papinu vlast nad sobom? U povoljnom slučaju neka Egidije toga episkopa odmah u ime pape prizna za episkopa te oblasti – sine praejudicio juris alieni; a za slučaj da u tom delu Srema ne nađe nikakvog episkopa ili nađe takvog koji neće da se pokori rimskoj crkvi, tada neka učini sve potrebno da se taj episkop protera i njegova episkopska oblast pridruži biskupiji, koja će se, prema datoj dozvoli kaločkom nadbiskupu osnovati za ”ovostrani” Srem – citerior Sirmia.

Ova Sremska episkopija s desne obale Save, pravoslanog ili grčko-istočnog obreda, nesumnjivo je bila naslednica stare ćirilo metodske slovenske Sremske episkopije iz doba bugarske i vizantijske vladavine u Sremu 9-12 veka, pa je stolica njena iz starog Sirmijuma, potonje Mitrovice, prenesena na desnu obalu Save možda već u doba jednog trajnijeg prelaza cele sremske oblasti između Dunava i Save, pod rimokatoličku vlast (1071. godine).

Ne znamo pouzdano šta je papski poverenik Egidije našao u toj episkopiji i kako je postupio, ali je nesumnjivo da je uskoro, bar formalno izvedeno sjedinjenje i te episkopije sa Rimskom crkvom, jer tri godine posle toga (1232) papa je otišao još dalje i izdao nalog, da se na isti način postupi i sa pravoslavnim episkopima u Beogradu i Braničevu, čije su oblasti tada takođe bile pod ugarskom vlašću, pa ako se ne budu hteli pokoriti Rimu da se odmah zbace i proteraju, a njihove eparhije pridruže Sremskoj biskupiji.

Na taj način je, ne samo iz Srema između Save i Dunava, nego i sa desne obale Save, iz potonje Mačve, pod ugarskom vlašću, zvanično nestalo starog ćirilo-metodskog pravoslavlja (oko 1230.), da se pola veka docnije, za vlade srpskog kralja Dragutina u Mačvi ili u ”onostranom” Sremu (1284-1316.), kao i u Beogradu i Braničevu, obnovi i razvije u obliku novog srpskog svetosavskog pravoslavlja.”

Zabranjena knjiga i falsifikati istorije

Knjiga Radoslava Grujića ”Duhovni život Srba u Vojvodini” je štampana u dva toma. Prvi tom je objavljen 1940. godine, a drugi tom su zaplenili mađarski fašisti u banovinskoj štampariji tako da je samo par primeraka dospelo u javnost. Kompletna je objavljena tek 2012. godine uz velike istraživačke napore Srđana Stojančeva i uz blagoslov SPC. Inače reprint knjige možete kupiti ovde.

Radoslav Grujić je preminuo nepravedno potpuno zanemaren i skrajnut kao istoričar 1955. godine, a njegova knjiga je tek objavljena 2012. godine. Iako je on jedan od najvećih istoričara naše crkve kojeg smo imali, moram da napravim komentar jer postoje istraživanja koja bacaju drugačiju sliku na čitav problem a koje je možda nisu smela biti objavljena u vreme komunista pred kraj života Radoslava Grujića.

Dakle radi se o vremenu pre Nemanjića i pre Svetog Save. Ban Beloš je Beloš Vukanović. Beloš je bio visokog porekla majka mu je bila Ana Diogen  (unuka romejskog cara Konstantina Diogena), sestra Jelena je bila kraljica Ugarske, a brat Uroš II Primislav vladar Srbije. Na ovo treba obratiti pažnju jer su Srbi i pre Nemanjića imali vladare koji su bili u porodičnim odnosima sa romejskom carskom porodicom.

Prvo stvari treba staviti u pravi kontekst. Kako novija istraživanja pokazuju pravog raskola između istočne i zapadne crkve nije bilo 1054. godine, već se on desio tek 1204. podmuklim osvajanjem i pljačkom Carigrada. Iz toga jasno proističe da su do 1204. godine sve crkve bile pravoslavne, a papa je barem nominalno priznavao romejskog cara i Vaseljenski sabor sve do te godine. Zato mislim da je nemoguće da je manastir koji je podigao Ban Beloš bio katolički.

Druga bitna stvar je da je Beloš bio ”čuveni ban hrvatski i palatin ugarski”, ovo takođe treba staviti u ispravan kontekst. On jeste bio Ban (upravitelj) teritorijom Hrvatske ali to nije današnja Hrvatska, niti je postojala hrvatska nacija, niti je bila katolička. On je bio Srbin, koji je vladao teritorijom današnje severne Hrvatske, gde je narod bio pravoslavan. Takođe je bio ”palatin ugarski” jer je njegova sestra Jelena bila ugarska kraljica. Sam naziv ”Uroš” je ustvari ugarska gospodska titula koju su kasnije i Nemanjići nosili a znači da ima posede u Ugarskoj i pravo nasleđivanja prestola.

Chronicon Pictum P113 Az aradi ve%CC%81res gyu%CC%8Ble%CC%81s

Jelena, Beloševa sestra i ugarska kraljica (1131-1141)

Današnji istoričari pogrešno definišu ovu situaciju kao ”ugarski kralj je polagao pravo nad Srbijom”, međutim to je polu-istina. Prava istina je da je svaki Uroš takođe mogao postati ugarski kralj jer je poreklom od Uroša I čija je ćerka bila kraljica ugarske. Malo je poznat ili se namerno ne ističe uticaj srpskih vladara na stvaranje Ugarske kako bi se ojačao mit ”O velikoj seobi Srba”. Nije bilo nikakve seobe, već izbeglišta dela naroda među opet Srbe na teritoriji na kojoj odvajkada žive u Ugarskoj.

Ugarska je svakako pre 1204. priznavala vlast Carigrada iako je bilo ratnih sukoba. Čak je poznato da je kasnije Sveti Sava ponovo krstio ugarskog vladara po pravoslavnom obradu i vratio ga u pravoslavlje. Međutim kako je rimokatolička crkva ojačala, a romejsko pravoslavno carstvo lagano nestajalo pod udarima Turaka, Ugarska (Mađarska) prelazi definitivno na rimokatoličku stranu.

Jugoslovenska istoriografija krije činjenicu da su Hrvatska i Bosna takođe bile srpske državice pod vladavinom Nemanjića, kao i da su oni uvek bili pretendenti na ugarski presto što titula ”uroša” dokazuje. Kasnije nakon pada srpske države i najezde Turaka, nakon XV veka jača uticaj ugarskog kralja i počinje intezivno pokrštavanje stanovnika.

Treće, kaže se da je papa odobrio 1229. godine da se postavi sedište nove sremske biskupije. Ova činjenica je tačna jer od 1204. godine kada su rimokatolici osvojili Carigrad i praktično srušili Romejsko carstvo od tog momenta kreću sa nasilnim pokrštavanjem i nametanjem papske vlasti. Ovaj napad će u roku od par decenija biti odbijen jer će pravoslavlje na Balkanu odbraniti Sveti Sava i Nemanjići.

Četvrto, sama papska pisma upućuju na falsifikat jer se u prvom pismu kaže da je Beloš podigao benediktanski samostan, a u drugom pismu šest godina kasnije nalaže se da ako tamo postoji pravoslavni episkop koji neće da im se pridruži onda da se protera. Ako je benediktanski samostan kako onda pravoslavni episkop?

Župani čujte riku carsku!

U istorijskim zapisima pesnik iz 12. veka Teodor Prodrom o pohodu cara Manojla Komnina protiv Uroša II Primislava, Beloševog brata, koji se sa vojskom popeo na planinu Taru:

”Visina gora Uroše, neka te ne zavodi, jer i iznad oblaka ako se uspneš i stigneš u etar, zlatokrili orao i u etar stiže. Videste Komnina, videste cara Srbi, čuste riku carsku župani”

EwiUJ8XWYAUlWcM

Car Manojlo Komnin

Uroš II je imao slabije snage i sa vojskom se sklonio na Taru, gde je čekao dolazak ugarskog pojačanja. Ostalo je zabeleženo kako je romejski car zapretio vladaru Srbije da se ne udružuje sa Hunima (Ugarima).

Nakon što je romejski car pobedio Uroša II Primislava, on postavlja na vlast u Srbiji njegovog brata Beluša 1163. godine. Beluš ostaje u Srbiji i ne spominje se više u ugarskim zapisima nakon te godine. Verovatno je umro pre 1198. godine.

Da li bi car romejskog pravoslavnog carstva postavio na vlast nekoga u Srbiji ko je podigao papski samostan? Ovo je praktično nemoguće i rekao bih da je banov manastir iznad Banoštora svakako pre 1204. godine bio pravoslavan.

Gde se nalazi Belošev manastir?

Potrudio sam se da pronađem ostatke manastira i naišao na dve mogućnosti. Znamo da se manastir nalazio na mapi iznad današnjeg Čerevića pa je prvi trag odmah krenuo ka najbližem manastiru Beočin.

Naiđoh na tumačenje dr. Vere Milosavljević koja je iz Banoštora i koja otkriva da manastir Beočin nosi naziv po Belošu.

Beloš, Belča ili Belošin su oblici istog imena koji se odnose na manastir Beočin.

Druga varijanta je arheološko nalazište Gradina kod Rakovca u samoj blizini manastira Beočin i Rakovac. Ovo nalazište istražuju naši i mađarski arheolozi pod nazivom ”manastir Dombo”. Smatra se benediktanskim manastirom, međutim istraživanja pokazuju da je tu prvobitno bila vizantijska crkva i pravoslavni manastir koji je posvećen Svetom Đorđu koji se pominje u dokumentu iz 1237.

O radovima na iskopavanju možete pročitati ovde, a o detaljima IPA projekta koji finansira mađarska ovde.

Dakle tu je moguće da je Beloš podigao manastir koga je narod zvao ”Belošin” od koga danas mesto nosi ime Beočin. Oko 1229. pada u ruke rimo-katolika koji tamo postavljaju sedište sremske biskupije. Pedeset godina kasnije kralj Dragutin Nemanjić proteruje katolike i Srem je ponovo pravoslavan.

Nakon što Turci počnu napadati Srbiju, ovaj manastir biva spaljen. Nakon toga manastir ponovo dolazi u rimokatoličke ruke kada se vrše prepravke i podiže crkva u gotskom stilu i od tada je poznat kao manastir Dambo.

Screenshot 2021 05 01 at 18.51.19

Stari zidovi crvenom bojom i novi zidovi i gotska crkva plavom bojom.

Arheološka istraživanja potvrđuju rušenje i naknadno ponovno podizanje nove crkve u gotskom stilu.

Screenshot 2021 05 01 at 18.51.45

Rekonstrukcija izgleda manastira Dambo iz doba benediktanskih sveštenika

U XV veku zbog opasnosti od turskog nadiranja monasi napuštaju manastir i on postaje tvrđava – ojačavaju se zidovi, dodaju kulu, pokretni most i kopaju rov oko tvrđave. Ubrzo ga Turci osvajaju i koriste kao svoju tvrđavu a posadu kule obezbeđuje kapetan iz Čerevića gde je bilo sedište nahije. Odlukama Karlovačkog mira između Austrije i Turske tvrđava je morala biti porušena 1702.

Postoji zapis da su srpski vladari u XVI veku prebacili deo oltara iz starog manastira u manastir Rakovac koji je najbliži ovom arheološkom lokalitetu. Vrlo je moguće da su srpski vladari u XV ili XVI veku podigli novi pravoslavni manastir u blizini starog koji je tada pretvoren u tvrđavu.

Ovo su po meni dve najverovatnije pozicije gde se nalazio bana Beluša manastir.

Evo mape:

Screenshot 2021 05 01 at 19.48.03

Episkopija u Sremskoj Mitrovici

Dakle, Beluš Vukanović je podigao manastir Belušin (Beočin, ”banov manastir”) u vreme kada je došlo do verskog rata na teritoriji Srema. Kada ga je podigao on je sasvim sigurno bio pravoslavan ali je prelazio u katoličke i pravoslavne ruke sve dok nije bio srušen odredbama ”karlovačkog mira”.

Ono što je interesantno je da je ovaj manastir podignut pre svetosavskog perioda, što znači da je spadao u ćirilo-metodijevsku crkvu. Treba znati da je sedište sremske episkopije  vekovima bilo u Sremskoj Mitrovici gde se nalazila crkva Svetog Dimitrija. Takođe, Metodije je bio episkop Sirmijuma i tu je sahranjen. Dakle, Beluš je najverovatnije bio zaštitnik ove episkopije.

Sremska mitrovica nosi ime po moštima Svetog Dimitrija i starog naziva Sirmijuma koji je pored Rima i Carigrada dugo bio najvažniji grad Rimskog carstva.

Sirmijum – Sremijum

Dimitrije – grčki Dimitros – Mitros

Dimitrijev Sirmijum – Sremska Mitrovica

U periodu pred osvajanje Carigrada (pre 1204.) godine dolazi do kolebanja ugarskih vladara između pravoslavlja vizantijske carevine i novog katoličkog saveza Vatikana, Venecije, Franaka i Ugara. Episkopsko sedište u Sremskoj Mitrovici je ugroženo i u doba Nemanjića Srbi početkom 13. veka dobijaju svoje novo sedište u Žiči.

Poznato je da su se istoričari dugo dvoumili da li je otac Stefana Nemanje bio Zavida ili Desa. Međutim, proučavajući vladarsku porodicu Vukanovića došao sam do treće teze koju su zastupali neki istoričari a to je da postoji mogućnost da je Beluš bio sam Stefan Nemanja, a da mu je Desa bio brat kao što piše u nekim žitijima. Ipak o ovome nekom drugom prilikom.

Screenshot 2021 05 01 at 18.03.42

Za kraj slika katoličke crkve Svetog Rudolfa koja se nalazi u centru Banoštora i koja me je inspirisala na ovo malo istraživanje. Sama crkva nema veze sa srednjim vekom, porušena je u II svetskom ratu i lep je podsetnik da se vera ne treba silom nametati. Takođe, ova slike je svedočenje da se borba nastavlja iako mnogi toga nisu svesni. Tamo gde su besneli ratovi i rušile se crkve pre osam vekova, tu se isto dešava i danas.

Zbog papskog pisma koje je već pomenuto jedan Nemac iz Futoga je 1912. podigao ovu crkvu u želji da sremska biskupija ima crkvu u Banaštoru. Međutim, nakon II svetskog rata Nemci su morali napustiti Vojvodinu i crkva je vremenom propala. Jedno falsifikovano papsko pismo iz XI veka je proizvelo crkvu sedam vekova kasnije.

Šta da vam kažem… učite istoriju da nam se ne bi ponovila.

5 Comments

  1. Срђан

    Баш сам сада читао блог кад се појавила нова објава. Одличан текст Милоше као и увек!

  2. Filip

    Odlican tekst, cesto istrazujem Frusku goru i njene crkve i manastire tako da je ovo za mene vrhunsko “stivo”

  3. Марија

    Увек нешто ново и корисно научим. Хвала Милоше на сјајном раду и још бољим текстовима.

  4. Jaka

    Да, да… Корење бдије кад лишће спава
    у вазносу чедних младих трава.
    По која мисао сред бледог чела
    можда би причу причати хтела
    кад корен бдије а лишће спава
    у вазносу чедних младих трава…

Leave a Reply