Odgovor Matiji Bećkoviću – Prećutani vrhovni komandant

Ispunjavam obećanje dato jednom mom dragom prijatelju da pod pseudonimom objavim ovaj tekst kao odgovor Matiji Bećkoviću na njegov tekst o Aleksandru Karađorđeviću ”Prećutani vrhovni komandant”. Matija i grupa intelektualaca su u medijima napravili inicijativu da se kralj Aleksandar Karađorđević proglasi za sveca. Ja prosto ne mogu da verujem da je ovako nešto izgovoreno. Elem, evo odgovora:


Odgovor Matiji Bećkoviću

Da li je Đorđe praunuk vožda Karađorđa? Gospod je zapovedio: ne gledajte ko je ko! Kada su za relativno kratko vreme prešli u Albaniju došli su u primorje i tu se u jadu zaglavila srbska vojska i narod. Glad i ratoborni šiptari. Talijani nude da prebace da prebace vojsku i narod ali traže da se potpiše Londonski sporazum za koji su životno zainteresovani jer dobijaju (mislili su da dobijaju) nagradu što su prešli na stranu Antante. Vrhovni komandant i Pašić odbijaju i vojska mesecima gladuje u, zbog snega otopljenog sa albanskih planina, močvarnom i blatnom primorju, a smrt uzima svoj danak.

Brzo se zaboravila Kolubarska bitka i njen glavni strateg pri dolasku na Krf biva raspoređen u neraspoređene?! Kad je srbska vojska od 1916-1918 sama jurišala na utvrđene bugarske položaje i svakodnevno ginula u gorko doba vrhovni komandant se setio Mišića!

Da li su ustaše mogle da pređu iz jedne države u drugu da kolju – ne verujem. Srbske ovce je u isti tor sa vukovima stavio ”vrhovni komandant” i smatrao je da ih je ”združio” u takozvanu Kraljevinu Jugoslaviju.

Pismo vojvode Mišića:
Za razliku od danas kada je ceo svet protiv nas, zato što smo pravoslavni, tada je ceo svet bio uz nas. Jedan mali dečak u to vreme kaže svojoj mami u Americi:
– Mama jel znaš šta ću da budem kad porestem?
– Ne znam – kaže ona
– Srbin! Oni se nikog ne boje. – kaže mališan.

Od svih živećih na zemlji samo se carevi i kraljevi smeju dva puta miropomazati. Prvo je na krštenju, a drugo na krunisanju. Vrhovni komandant je odbio najveću nebesku zaštitu – miropomazanje, da se ne bi uvredili Hrvati i Slovenci. Za vreme Časnog posta je jeo prasetinu i srušio stari srpski zamak Žrnov na Avali da bi podigao Meštrovićevu skalameriju – spomenik neznanom junaku ali se ne zna kome i čemu!

Javno francuzi su uradili što niko nije – kidnapovali su papu i stavili ga u Avinjon, blizu Marselja. Francuski kralj je uspeo da papu i njegove kardinale stavi pod svoju vlast. Vrhovni komandant je išao u Marselj da ga francuzi nauče kako on kao veliki kralj da stavi papu i njegove kardinale pod svoju vlast – 1929. je prihvatio konkordat koji su patrijarh Varnava, vladika Nikolaj, crkva pravoslavna i narod srušili 1937. godine. Nije se iz Marselja vratio.

Po završetku Prvog svetskog rata, sestra od vrhovnog komandanta koja je bila udata za ruskog kneza zvala ga je da čestita pobedu. Pitala ga je kako će se država zvati, rekao je ”Jugoslavija”, odgovorila mu je ”što si se džabe borio”.

U tom periodu vrhovni komandant primi u našu vojsku oficire, kojima odmah daje čin više, iz vojske iz bivše Austro-Ugarske. Kažu da se tad ne mali broj naših oficira ubio zbog toga. Oni koji su preživeli Prvi svetski rat a nisu imali ruku, nogu ili oko, ali su na grudima imali Karađorđevu zvezdu, odlazili su u vladu kod najvećeg srpskog lopova da traže pomoć. Dobijali su parče papira na kome je pisalo da mogu da idu na ulicu i da prose. Država koja ima takav odnos prema svojim herojima mora da propadne.

Milunka Savić je od francuza dobila orden Legija časti, a u Beogradu je radila kao čistačica čak i toaletnih prostorija.

Odluka sa nesagledivo lošim posledicama po nacionalno pismo je bilo uvođenje latinice. 1914. godine Srbiji su bila nametnuta dva rata istovremeno. Prvi sa moćnom Austro-ugaskom carevinom koji je uz Božiju pomoć Srbija dobila. Drugi protiv Aleksandra Karađorđevića je nažalost izgubila.

Bog zapoveda: ”Ljubi bližnjega svog kao sebe samog”. Da li je princ Đorđe bio vrhovnom komandantu bližnji? Na kraju Versajske mirovne konferencije predsednik francuske vlade Klemenso daje u Versaju završnu reč i kaže ”Moram vam reći da mi je žao što sa svetske scene nestaje jedna tako divna zemlja koja se zove Srbija.” Nisu li ove reči bile proročke?

U Francuskoj su nas predstavljali oni koji nisu imali spoznaju gde su došli i zašto su došli. Njihov odnos prema srbljima je verovatno ”opisan” na internetu ali nisu stigli da pročitaju.

Sveti postaje onaj koga Bog objavi za svetog a ne ljudi!

Hoćemo li i onog iz Lijeve Reke za svetitelja?

Kad dođe vreme…


Zamoljen sam da autora potpišem sa pseudonimom, ali ako mi verujete što se mene tiče tekst dolazi sa najvišeg mogućeg mesta.

7 Comments

  1. Ништа о Димитрију Туцовићу и његовом писању о односу српске војске према тзв ”Арнаутима”?
    Ништа о видовданском уставу 1921. године и преваре које је Карађорђевићев двор са Николом Пашићем учинио ка осталим народима краљевине?
    Ништа о државном спонзорству убиства Стјепана Радића?
    Ништа о масовној клептократији централистичке власти у Београду?

  2. nenad jevremovic


    Otac logora u Jasenovcu je kralj Aleksandar Karađorđević

  3. Леп текст, уједно и тужан. Надам се да ћу доживети дан да Србију воде писмени људи који је воле, и стављају испред страначких и сопствених интереса.

  4. Љубомир Т. Грујић

    Дејан Лучић тврди да регент Александар Петра Карађорђевић није био крунисан за Краља. Кажу, није могао да се разреши проблем ко ће да га крунише: Патријарх, Папа/Кардинал, …? Дакле, ко зна где, када је он крунисан за краља и то које државе и ког народа, ко га је крунисао, нека напише овде и/или на: ustav.srbije@gmail.com.

  5. Volim da pročitam tekstove na ovom blogu koji često otkrivaju mračne tajne naše prošlosti i još mračnije tajne naše stvarnosti, ali mi bode oči to…anonimni prijatelj s najvišeg mesta. Zar toliko osoba „s najvišeg mesta“ nema hrabrosti da javno kaže šta misli? Razmislimo i o tome… nismo li između ostalog i zato što ti „s najvišeg“ mesta nemaju hrabrosti, ovde gde jesmo, pa nam oni s najnižih mesta nude da će nam biti bolje ako sklone ove-one koji su sada, juče, sutra na – najvišim mestima?
    Sve dok ne skinu strah iz svojih očiju i sa svojih čela, ti „s najvišeg mesta“ među kojima možda ima baš onih kapaciteta koji će ovu zemlju makar povući s dna, ako je ne uzdignu stopu više, mi ćemo i dalje da kopamo rupe i u ovom dnu koje smo davno dosegli.

    • Не смем ништа да кажем. Замољен сам да објавим и лично мислим да је на овај начин и те како нашао храбрости и изнео оно што се углавном прећуткује. Хвала на коментару, биће боље. Треба причати и треба писати ако нема снаге сада, онда барем за следећу генерацију да се промени свест о томе ко смо.

Leave a Reply