анђео

Božija i ljudska pravda

Skoro sam bio na Hilandaru i tamo u razgovoru sa raznim monasima su se pominjale razne poučne priče. Neke sam stigao da zabeležim. Ispričao mi jedan monah, kaže: “Ne zna se o tome u Srbiji sine, objavi to tamo.” Pa, evo je:

Te 45. godine, četnici su najveći broj mladih ljudi mobilisali iz jednog jedinog razloga da ne odu u partizane.

Među tim mladim ljudima mobilisali su 7 momaka. Niti su ih obukli, niti su ih obučili, niti su im dali oružje, niti su ih zakleli – nego su ih samo vodili sa sobom.

Iste 1945. godine, ti četnici kreću ka Bosni. Kad su bili kod Lazarevca jedan od komandanata tih četnika kaže toj sedmorici: ”Znate šta deco, hajte idite kući!”

Šta će oni, kud će? Kod Lazarevca bila jedna ogromna hrastova šuma. Oni uđu u tu šumu i idu kroz nju. Idu, idu, idu i kad su došli do kraja šume vide put i tuda čuju glasove. Isprva su se uplašili jer to je ipak 45. godina i kraj rata ali kad su čuli da su to naši glasovi oni se obradovaše što nisu Nemci.

Njih šestorica rešiše da izađu iz šume ali jedan sedmi je bio nepoverljiv i nije izašao iz šume. On je kasnije ispričao ovo. Tamo su bili partizani, koji ih preuzmu. Kad u tom trenutku stiže kampanjola iz pravca Beograda i iz nje izlazi čovek. Sudeći po tome kako se prema njemu odnose ovi ostali partizani videlo se da je čovek neka zverka. Oficir.

I on čim je izašao vidi ove momke i pita za njih. Kad mu objasniše da su ih četnici pustili on kaže: ”Uza Hrast!”.

Ovi drugi mu kažu: ”Druže Peneziću, ali znate oni nisu ništa skrivili”.

”Nemoj ti meni da objašnjavaš, vodi ih tamo!”

Odred za streljanje, začuše se plotuni i bi završen posao.

Oficir nastavlja svoj put za Užice, da bi se kasnije tamo pojavio na jednom skupu. Na tom skupu je bio lokalni sveštenik sa suprugom i ćerkicom od 5 godina i prokomentarisao je: ”Pa ljudi, braćo, da nije bilo ono 27. marta kamo puste sreće za nas Srbe.”

U tom trenutku oficir izvadi pištolj i ubi ga na licu mesta pred ljudima.

Popadija (žena sveštenika) je shvatila da posle takvog događaja nema života ni za nju, ni za njeno dete u tako malom mestu. Posebno za dete. Ona uzme dete i dođe u Beograd kod rodbine. Objasni njima, takva i takva stvar, ako vi meni možete da pomognete. Ja sam procenila da je za nju jako opasno, ako ne možete da mi pomognete ja moram tražiti drugo rešenje. Međutim, rodbina se prihvati da pomogne da bi dete moglo da ima novi život.

Godine su prolazile. Devojčica je bila jako bistra. Završi osnovnu školu, završi srednju školu i upiše medicinu. I naravno ona je sve vreme redovno išla u Užice da obiđe majku. Jednoga dana ona seda na autobus i kreće za Užice da poseti majku. Kod Lazarevca zaustavlja se autobus. Opšti haos na putu, luda kuća, ne zna se ko pije ko plaća.

Vozač odlazi negde a zatim se vraća i viče: ”Ljudi, ima li ko u autobusu da je lekar!?”

Svi ćute. Devojka reče ”Pa ja nisam lekar ostalo mi još dva ispita na fakultetu…”

”Nema veze. Dođi vamo!”

I ona izlazi, vozač je dovodi i u tom trenutku iznose vozača iz kola i ona ga prihvata u svoje ruke. Na njenim krilima umire onaj koji je ubio njenog oca kada je imala 5 godina.

Od one ogromne hrastove šume, koja je za sve te godine posečena, ostalo je samo jedno stablo – jedan hrast. U taj Hrast su udarila kola.

Screen Shot 2019 10 10 at 10.37.13

Slobodan Penezić Krcun

1 Comment

Leave a Reply