Провео сам три дана у Хиландару. Неко рече да је то као да се вратите у средњи век, истина подсећа мало на Game of Throns али на стероидима. А уствари, био сам на самом извору наше културе тамо где се Византија и Римско царство преточило у српство.
Одувек сам желео да посетим Хиландар. Још као мали чуо сам да тамо не може свако да иде, да је то велика част и да су ту били сви наши краљеви и цареви. Хтео сам да га посетим али никако да се склопе коцкице. Нисам хтео да одем тамо као туриста већ сам хтео да ме одведе неко ко је био и ко зна да ме уведе у причу. То је дефинитивно био мој теча Груја који је редовно ишао тамо, али је пре две године нажалост умро.
Остало је да чекам да се поклопе звезде.
Ове године се то десило и имам много тога да вам испричам. Када ме неко пита како је било, ја кажем ”Само једна реч – неизрециво.”
Света Гора
Прво да се разумемо. Света Гора је центар православља за цео свет и увек је то била. Оно што је Ватикан за католике, то је Света Гора за православце. Светски медији се убише да вам објасне како је Јерусалим главни православни центар али је то само још једна историјска измишљотина. Од када је Цариград пао под латине 1206. године, центар православља је премештен на Свету Гору. Судбина је хтела да су управо српски владари били ти који су одиграли кључну улогу око формирања Свете Горе у данашњем облику након пада Цариграда.
Тада је новцем наших владара обновљено и подигнуто скоро пола манастира на Светој Гори. Већина православних држава средњег века су имале своје манастире на Светој Гори, међутим данас манастире имају само Грци (17 манастира), Руси (Свети Пантелејмон), Бугари (Зограф) и Срби (Хиландар). Румуни и Грузини су изгубили манастире јер су Грци наметнули неко правило да ако остане мање од 7 монаха они преузимају манастир.
На Светој Гори данас постоји 20 манастира и 12 скитова. Интересантни су ти скитови јер су многи већи од манастира али немају статус манастира.
Аватон забрана
На Светој Гори постоји забрана доласка за жене. Сама реч ”аватон” значи ”не крочити”. Ово правило је уведено од самог почетка тј. настанка Свете Горе. Разлог је прост, у манастирима се налазе монаси који уздижу свој дух и тело аскетским принципима, уздржавањем од хране и сна, одрицањем од своје породице, имовине, личности и постављајући себи тешке задатке у виду црквених служби и других обавеза у манастирима. Једно од правила аскетизма је и уздржавање од сексуалних помисли наравно па није баш згодно да жене шећкају по околини.
Увек сам имао жељу да се сликам поред овог грба Лазаревића.
Интересантно, не само да је женама забрањен долазак на Свету Гору, већ тамо нема ни животиња женског пола. Рецимо ако монаси наиђу на куцу женског пола, врате је чамцем до најближе луке. Исто важи и за остале животиње, а чуо сам да само са мачкама имају проблем јер никако не могу да их се отарасе. Увек се појављују женкице.
Било је у историји пар изузетака. Рецимо постоји сведочанство да се цар Душан склонио са супругом Јеленом од куге у Хиландар. Њему као цару монаси нису могли да одбију наредбу али кажу да је она ношена у носиљци и да њено стопало није додирнуло тло Хиландара.
У модерно време било је пар бродолома када су монаси спасли и жене да се не би удавиле. Чуо сам и да је за време II светског рата било грчких партизанки. Али то су све изузеци и женама је забрањен приступ.
Диамантрион
Пре неколико година сам био на одмору у Уранополису, градићу који се налази одмах на граници са Светом Гором. Тада ми падне на памет да посетим Хиландар док сам ту и окренем број наше цркве у Солуну да видим да ми хитно издају тај папирић и тада добијем прву лекцију са Свете Горе.
Диамантрион
Када ме је монах са друге стране саслушао он ми рече да мисли да то неће бити могуће јер за издавање Диамантриона обично треба 3-4 недеље. Ја ту мало набасито објасним како би могли да се боље организују да то иде брже и да би онда било више посетилаца. Међутим он ми објасни да је број посетилаца свакако ограничен, ”а уосталом на Хиландар се не иде успут, него са намером.”
Тачка. Све ми је објаснио, осетих се смешно и схватих поруку да Хиландар није туристичка атракција.
Да бисте отишли на Свету Гору потребно је да добијете пропусницу која се зове Диамантрион. С обзиром да цела Света Гора има једну врсту екстериторијалности потребан вам је и пасош за улазак. Потребно је најавити се месец дана раније. Некада немате среће и нема слободних места. Деца до 12. година не могу добити улаз. Битно је да ли сте крштени као православци. За оне који нису православци је теже да добију улаз али је могуће.
Издаје се само 100 дозвола за православце и 10 за не-православне посетиоце за целу Свету Гору (све манастире) дневно. Детаље имате овде.
Душанова кула Уранополис
Од монаха сам сазнао да је кулу у Уранополису подигао цар Душан. Међутим, на делу је кривљење историје и то нећете прочитати на табли код куле. Каже ми монах ”пробај сада да поменеш некоме у Уранополису да је то Душанова кула. Такво је време дошло.”
Кула цара Душана у Уранополису
Опет у грчкој пекари
Стигли смо дан раније и преспавали у Уранополису. Сјутра смо отишли до пекаре да поједемо нешто јер смо морали да поранимо како бисмо купили карте за брод и подигли Диамантрионе. Седео сам у тој малој пекари о којој сам већ писао у тексту ”Зен грчког пекара”. Сетио сам се колико ме је људи на блогу и преко порука питало да им кажем о којој се пекари ради. Размишљао сам да ли да ставим слику пекаре у текст али пекара је сада модернизована, доста се около изградило и више не оставља онај утисак који сам имао када сам писао текст. Помислих како је ум као нека врста призме кроз коју посматраш ствари. Мени је изгледало јако поучно, а неко то не би ни приметио. Онда се запитах да ли је то било уопште реално или је тако само кроз моје ”ружичасте наочаре”.
Седели смо Филип и ја, а онда се појави Срђан човек који нас је водио на Хиландар. Старији човек, моја процена око 65. година, бави се књигама и већ десет година помаже да се допуни Хиландарска библиотека. И онда ме удари као са неба помисао. Седели смо у пекари где сам писао текст ”Зен грчког пекара” за који сам тада узео слику неког старијег човека са интернета како бих илустровао пекара. Преко пута мене је седео Срђан који је јако личио на човека са слике из тог текста. Седели смо у истом кафићу и предстоји нам пут у Хиландар. Хмммм… И да ствар буде још чуднија, тај човек има поглед и начин говора исти као мој теча Груја са ким сам планирао да идем на Хиландар. Иста пекара, личи на слику из текста, подсећа на Грују… Ок, доста је. Помислих како ово треба да задржим за себе, мислиће људи да сам одлепио.
Срђан је у средини, Филип је десно, аутор текста лево.
И кренусмо на брод.
Хиландар – српска царска лавра
Када сам видео манастир имао сам чудан осећај, као да сам ту већ био раније. Имао сам осећај не да сам дошао први пут, већ да сам се вратио и да сам већ пуно пута ту боравио. Чудно.
Хиландар је један од четири царска манастира. Та четири манастира управљају Светом Гором. Симболично само царски манастири имају камене столове у трпезаријама.
Мало је ко у Србији свестан значаја Хиландара. Наш манастир поседује скоро трећину земљишта Свете Горе. Примера ради 18 манастира заједно поседује трећину земљишта. Хиландар поседује и 70% извора пијаће воде. Други манастири користе наше изворе за симболичну суму од 1 евро годишње чисто да се очува властиштво.
Манастир је огроман и фасцинантан. Као мали градић, као солитери из средњег века. Манастир је горео у пожару 2004. и страдало је 65% површина манастира. На све стране су радници, рестауратори и конзерватори. Камиони доносе материјал, постоје помоћне зграде за смештај радника, ту је и лекарска служба… После 14 година рада обнова је доста напредовала али се види да ће бити посла за барем још неколико година.
Од монаха сам чуо да су у време великог пожара у манастиру била четири енглеза. Када је пожар букнуо, без трунке емоција су питали како би могли да их превезу до обале.
Неки од нас са бујнијом маштом мисле да је то урађено намерно са идејом да се српском народу скрешу крила. Да народ помисли да га Бог кажњава. Кажем… само машта.
У манастир може да се дође на 1 или 2 дана и све је наравно бесплатно. Већина посетилаца у сувенирници купи велике количине крстића, тамјана и осталих ситница, не зато што им то треба, већ да оставе неке паре манастиру. Ако неко жели да приложи донацију манастиру директно за то постоје упутства на сајту манастира.
Када стигнете дочека вас монах и одведе у гостопримницу. Тамо сваког посетиоца понудe кафом, ракијом, водом и ратлуком. Након тога идете у смештај. Постоје три типа смештаја: мазгара, сенара и велики конак. Мазгара је зграда у којој су држали мазге раније и то је све лепо реновирано тако да се тамо налази просторија са 40 кревета. Сенара је зграда где су држали сено и сада је све лепо реновирано у собе са по десетак кревета. Најбољи смештај је Велики конак где су собе са по два или четири кревета. Не можете никако утицати на то где ћете бити смештени.
Сви смештаји су лепо сређени и чисти, стварно нема замерке. Постоји заједничко купатило са тушевима. Чак постоји и мала гостинска соба где можете скувати кафу или чај. Клопа је забрањена у собама, мада смо ми понели нешто бонжита и кекса да допунимо клопу ако је потребно.
Морате имати у виду да су све собе са више кревета па немате приватност у смислу да увече има доста људи који хрчу, тешко је у соби читати књигу јер се прича и на крају тешко је успавати се јер сви устају у цик зоре и праве буку. Дакле, као у војсци.
С обзиром да смо дошли са људима који већ деценију помажу манастир ми смо били овај пут смештени у Великом конаку. Ипак, и они сами кажу да ни они не знају када ће који смештај добити.
Тамо се људи деле на посетиоце, послушанике, искушенике и монахе. Посетиоци могу да посете манастир и да преспавају 1 или 2 дана. Послушаници су радници који помажу у манастиру око трпезе, чишћења, сређивања соба, грађевинских радова, превоза, рестаураторских послова и слично. Сви су плаћени за то што раде. Послушаници могу да добију боравак до 30 дана. Наравно све то треба договорити са манастиром.
У соби је кружила једна шала у вези са послушанијем. Каже цимер да га је питала жена што жене не могу да дођу у манастир. А он јој каже зато што је у манастиру битно ”послушаније”. Она га пита: -Како то мислиш? А он каже: ”-Па знаш оно кад те ја замолим да урадиш нешто, а ти ми кажеш да си размислила па си онда урадила како си мислила. Е, па ко ти је рекао да размишљаш? Молио сам те да ме послушаш, а не да размишљаш. Е зато не пуштају жене јер размишљаније, није исто што и послушаније.” :)
Када неко жели да постане монах, он прво постаје ”искушеник” и то траје 2-3 године. Ради све као и монаси и има своја задужења која ради у манастиру и где помаже. За то време га монаси искушавају у смислу тестирају његов дух и одлучност. Често се добијају неки послови за које човек помисли да није достојан, а то је управо оно што други монаси и желе да ти докажу да ниси ти за монаха. Да схватиш да имаш превише јак его, да не умеш да се одрекнеш сујете и да будеш понизан пред Богом.
Након Хиландара скапирао сам да је теже постати монах него добити црни појас у каратеу. Сада много више ценим монахе. Њихова дневна рутина је јако тешка. Аскетизам који они примењују; то је заиста озбиљно искушавање духа и тела. Мало се спава, мало једе, држи се неколико служби које трају сатима и поред тога имају своја задужења око функционисања манастира. Чуо сам да постоји и испосница св. Саве у којем онај монах који је тамо одређен највише страда и даје себе. Тамо се само два сата дневно спава и држе се непрекидно службе, па се монаси конопцима везују како не би пали. Скидам капу свим тим људима, ситан сам ја калибар за њих.
Дневна рутина за посетиоце
Посетилаца има разних. Има доста Срба из иностранства, што је некако нормално јер ти људи у иностранству много више цене своје српство од становника у Србији. Срео сам људе из Републике Српске, били су ту и они Путинови мотоциклисти ”Ноћни вукови” из Црне Горе, упознах човека из Аустралије који има своју фирму тамо и увози нешто из Хонг Конга, па једног бившег помоћника министра… Шаролика екипа од возача до доктора наука.
Дневна рутина за посетиоце изгледа овако: иде се на јутарњу службу, затим имате два оброка у трепезарији, капије манастира се затварају у 20.00 и око 22.00 престаје прича у собама да би се испоштовао мир манастира. Остало време можете шетати и разгледати. Нема интернета, телефона, ни мобилног сигнала. Нема продавница, вода се пије из чесме јер то је у ствари изворска вода.
Капија Хиландара има мала врата за случај опасности и два буздована за контролу улаза.
Монаси крећу са службом у 2.00 сата ујутро и литургија траје до 7.00 ујутро. Присуство литургији је обавезно и најкасније што можете устати је 5.30, да би барем сат времена били на литургији. Нико вас неће контролисати али с обзиром да је све у манастиру бесплатно, најмање што можете учинити је да испоштујете правилник и појавите се на литургији.
На литургији можете сести у столице које за то постоје у цркви. У манастиру су обавезне дуге ногавице, а на литургији у цркви су обавезни и дуги рукави и ногавице. Дакле, шорц немојте носити на Свету Гору. Мајца може ван цркве.
Велико метаније
У цркви се практикује стари обичај клањања иконама из XIII века који се зове ”велико метаније” у смислу да се прекрстите, онда паднете на колена и поклоните се икони и устанете, то поновите три пута и онда пољубите икону. Тако се ради на пар места, довољно је да пратите друге. Никад нисам радио то велико клањање и могу вам рећи да ми је оставило поприличан утисак и потпуно другачији доживљај иконе и цркве. То клањање које је раширено у Исламу данас су уствари муслимани преузели од хришћана.
Сам поступак метаније оставља утисак у вашој глави јер падањем на колена и клањањем икони на неки начин објављујете да је то ваш господар. Тај господар није са овог света и ви се уствари клањате култури, прецима и моралним начелима које та икона представља. Ако сте и били стидљиви према вери која негде вири у вама након овог поступка осетићете велико олакшање и слободу да прихватите то у себи.
Оброци: у 7.00 ујутру је доручак у 17.00 је вечера. Ако закасните минут, нема клопе. Морате бити испред трпезарије 10 минута раније. У трпезарији влада војна дисциплина. Нема бирања места већ се редом попуњавају клупе. Сви у манастиру заједно једу и то све исто.
Оброк траје тачно 20 минута, након тога се даје знак и сви устају. За време оброка нема приче и један од монаха чита причу из Светог писма. Монах даје знак када се сме сипати вино или вода у чаше. Интересантно, на ивице стола су прикуцане дрвене лајсне које вас спречавају да држите лактове на столу. Ако дигнеш лакат, боли и одмах ти је јасно да требаш да их спустиш доле.
Никад нећу заборавити сцену како изгледају монаси када се излази са оброка. Њих двојица у својим потпуно црним мона