Zen grčkog pekara

Moram da vam ispričam priču o grčkom pekaru, to je nešto što se meni desilo i tada sam skapirao neke stvari u životu.

Prvo moram da napravim uvod i objasnim vam moju tadašnju situaciju. Ja sam te godine završio negde između 10 i 12 puta kod lekara ili u hitnoj pomoći zbog pritiska i preskakanja srca. Na kraju sam dobio astma napad i bio 12 dana na infuziji i inekcijama steroida. Posao mi je polako dolazio glave.

U tom trenutku naša mala IT firma je imala ugovore sa desetinama medijskih kuća, preko 90 zaposlenih i pritisak je postao nepodnošljiv. Mislim da sam se osećao kao kada u kaubojskim filmovima, poslednjeg kauboja okruže indijanci i na konjima jašu oko njega i ispaljuju strele. Te strele su bile mailovi, ponude, ugovori, sastanci, konsultacije i obračuni. Ja nisam upravljao svojim životom, posao je sve diktirao.

Taj astma napad i infuzije su se desile u sred leta i mi tada rešimo da odem na more mesec dana i da ja malo iskuliram. Da dobro razmislim o svemu… Pamtim kako sam većinu vremena proveo sedeći pored bazena i gledajući mog malog koji je tada imao 2 godine i suprugu kako se igraju i pitao se hoću li ja doživeti da ga vidim kada poraste. Sedeo sam u stolici i dahtao, brojao dahove jer me je astma još držala.

Osećao sam se ugroženo i kao uplašena životinja setio sam se mesta na moru u kom smo bili kada sam bio mali, gde sam se osećao sigurno. Nisam želeo nikakve fensi hotele, popularne gradove i čarter letove. Seli smo u auto i otišli… To je jedno malo mesto, blizu Hilandara, pored planine Atos, na Halkidikiju ali na onom prstu gde ređe ljudi idu. Zove se Uranopolis. To malo mesto sa jednom vizantijskom kulom koja čuva luku je jako skromno. Za turističke standarde nije nešto, ali nama se tu desilo toliko čudesnih stvari koje jedino mogu da objasnim blizinom Svete gore.

ouranoupolis-athos

Tu su ljudi nekako drugačiji. Manje su ljubazni, u smislu da nisu izveštačeni, nego su normalni. Ne obrađuju vas za pare. Tu je priroda čudna. Recimo more je puno riba, verovatno zato što je pored Sveta gora, a tu je ribolov zabranjen vekovima. Ima puno popova, a i oni su nekako drugačiji…

Elem, jednog dana ode moja žena do male pekare koja je bila pored apartmana. Vrati se posle par minuta i kaže “Zamisli nema hleba. Kažu za hleb dođite do 10”. Ja pomislim, bože koja nedođija i kakva je to pekara kada nema hleba posle 10h?!

Sutradan ujutru kada smo krenuli na plažu svratimo usput do te pekare. Uđem unutra da vidim šta ima za klopu, kad ono samo hleb i burek. Dakle, pekara je puna, ali oni prodaju samo jednu vrstu hleba i burek u dve varijante (sa sirom i sa jabukom). Nema kolača, nema peciva, nema ništa… samo to. Dosta lokalaca tu kupuje ujutru i pekara dobro radi.

Ok, uzmemo mi taj burek i sednemo u baštu. To je bila mala, vrlo skromna, bašta sa svega par stolova i pogledom od milion dolara. Sa te pozicije se vidi pola Uranopolisa, planina Atos i more. Ja pomislim, bože koji pajser ovaj pekar. Mogao bi da ubaci ovde neke kolače da prodaje, ljudi bi to kupovali, ima lep pogled, može da ubaci još stolova i neke lepše stolice. Pa bi mogao da ima hleb tokom celog dana, a ne samo prepodne i da poveća promet. Sve se nešto mislim koliko čovek nema pojma sa biznisom i poslom…jednostavno ne zna da napravi pare.

Nastavljamo da klopamo, ukusan burek. Primećujem da radi stari grk i njegov unuk. Dobro rade, vidi se da su ponosni na svoj posao. Dolaze lokalni grci i kupuju tu hleb. Onda videh pekarovu ćerku kako doviknu nešto sa sprata. Pekara je u prizemlju kuće na dva sprata. Na gornja dva sprata je porodica, a ispred je parkiran jedan stariji džip. Malo zatim dođe i jedan momak u prilično novom džipu i ode gore.

I onda je tu doživim malo prosvetljenje. Nije taj grk glup, nego sam ja glup, jer sam gledao previše američkih filmova. To što posmatram je istočnjački način života i vođenja biznisa koji verovatno vuče svoje korene od Otomanskog carstva, a možda i Vizantije.

Mislim se: “Za razliku od tebe Miloše, ovaj čovek je u poznim godinama, potpuno zdrav i radi ono što voli. Ne juri za novcem, već kapira da od posla treba da se izdržava porodica čitav život. On radi sa unukom, a njegova ćerka sa porodicom je gore. Tu mu je i žena. Čovek je očigledno sa tom svojom radnjom uspeo da izgradi tu kuću i othrani celu porodicu. Imaju dva džipa, žive na moru i svi su na okupu. On radi do podne i posle toga ide kući, jer nema radno vreme od 12-14 sati dnevno kao ja. On diktira kada se taj hleb kupuje.”

“Uostalom, šta će mu kolači. Ima taj burek koji je savršen u slatkoj i slanoj varijanti. Šta će njemu sada da ubacuje tuđe kolače, pa da razmišlja o njihovom kvalitetu, nabavci, cash flow-u, salmoneli i ko zna čemu još. Ako ubaci kolače onda mu za to treba još ljudi za drugu smenu, pa te ljude treba kontrolisati i platiti. To su samo glavobolje. Ovako lepo radi do podne, ono što napravi je malo umetničko delo, sve što napravi se proda i svi ga u tom malom mestu cene. A njemu je očigledno dovoljno, jer to je čovek starog kova što se vidi po njemu. Tu su život i porodica na prvom mestu, nije sve u parama. “

Sve se promenilo posle toga. Čvrsto sam rešio da ja diktiram šta, sa kim i kada radim. Da imam normalno radno vreme, da ne jurim za parama već da radim samo ono što mene ispunjava. Jer znate… posao se radi zbog boljeg života, a ne zbog para. Pare su običan papir.

Ništa nije kako se čini na prvi pogled.

athos_ouranopolis

39 Comments

  1. Марко

    Грци, и у опште људи са Медитерана, живе живот. Нису попут Немаца који живе да би радили. Грци живе и уживају. Довољнојо је погледати њихово понашање у ресторанима у које долазе махом у великим групама, породично, и поручују брдо јела која сви заједно потом конзумирају. Нема „ово је моје, ово твоје јело“. Једу заједно, смеју се заједно, плачу заједно.
    Некада су и Срби били такви, или макар слични. Онда смо почели да претерујемо са гледањем холивудских филмова и да живимо попут Американаца, да обожавамо „бога“ новца.

  2. Već sat vremena čitam vaše postove, i zaista sam oduševljen koliko korisnih i poučnih stvari na jednom mestu, hvala vam.

  3. I meni se jako dopao ovaj tekst.

    poz

  4. dejan mancic

    Sta reci,veoma lepo i poucno.Mislim da treba slusati ono ljudsko u sebi,a ne biti toliko pohlepan.Ocito je da nismo predodredjeni za tako nesto,jer ako neznamo kada je dosta sam organizam nas opomene.

  5. Đorđe

    Upravo tako. Lep tekst koji motiviše i tera na razmišljanje. A upravo ovo napisano i druge slične karakteristike Grka su razlog zbog kojih tamo provodimo svoje letovanje i teško bi se odlučili da odmor provedemo na drugom mestu. Kada prijatelji pominju neke druge atraktivne destinacije za odmor, all inclusive aranzmane i sl. ja im ispričam jednu priču sa letovanja iz Grčke, i zašto idemo tamo. Pre par godina su vrućine bile velike te nismo uspeli da puno vremena provedemo lutajući po poluostrvu Sitonija, tako da smo drugu polovinu letovanja supruga i ja veći deo dana proveli u prirodnom hladu jednog restoran-kafića, igrajući yamb, a da pri tom ni jednog trenutka nismo osetili negativnu rekaciju vlasnika što ceo dan zauzimamo sto, niti da nam broji koliko smo za to vreme ostavili novca. Restoran je bio porodični biznis, gde su radili roditelji sa decom. Svakog dana u 15h oni su za jednim od stolova sedeli i ručali, svi zajedno, u isto vreme, bez izuzetaka. Negde druge, pa verovatno i kod nas, rekli bi pola nas ruča u jedno vreme dok drugi paze na restoran, pa posle drugi dvoje… ali ne, oni su ručali svi zajedno, uz osmehe, bez obaziranja u tom trenutku na restoran. Kada se pogodi da bi smo hteli naručiti nešto za vreme njihovog ručka, nama je bilo neprijatno da ih prekidamo, ali im nikako nismo zamerali, jer prekinuti tu harmoniju bi bilo zaista grehota…. naručuli bi posle toga i svi su bili opet zadovoljni, i mi oni, i opet smo se tu vraćali. Zbog ovoga ćemo se uvek vraćati u Grčku jer umeju da cene život, pa čak i da prenose tu energiju na druge.

  6. Pozdrav Miloše!
    Celo pre podne kradem minute na poslu i čitam ono što mi se u stvari i čita – tvoj blog 🙂 Odličan je. Puno korisnih tema i pametnih reči.

    Odlučila sam se za komentar baš ispod ovog teksta jer sam se pronašla u priči o pekaru: trudim se koliko mogu da uživam život po svojoj meri, bez sata i satnice. Bogatstvo ne gledam kroz papire nego porodicu i znanje. Zato sam i svoj blog nazvala Blago mog života – jer moj život upravo to i jeste. Naravno, trebalo mi je godina da se izborim za ovo i da shvatim suštinu, zbog koje sam danas jako srećna.

    Želim i tebi i tvojoj porodici isto to 🙂

    • Ćao Jelena,

      Hvala na lepim željama i drago mi je da ti se dopada blog. Želim ti da nastaviš sa fokusom na suštinu života. I reći ću još samo da je komentar „kradem minute na poslu i čitam…“ jedan od najlepših koje sam čuo i pravi podsticaj da nastavim sa kuckanjem.

      Hvala.

  7. KATHY

    „Opasno navučena“ na Vaše postove…
    Hvala…

  8. Ова твоја прича подсећа ме на причу о мексичким рибарима:
    https://cy3a.wordpress.com/2012/06/29/%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%83%D1%9A%D0%B5%D0%BD-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82/
    Хвала ти 🙂

  9. bisquiter

    Poštovani… shvatila sam pekarski zen u Novom Sadu jos pre dvadesetak godina 🙂 Zato me je i obradovala Vaša priča na koju sam upravo nabasala. Slučajno? Ma, kakvi…
    U Dunavskoj ulici, mali lokal – buregdžinica Djordjević. Poslednja estetska intervencija je bila kada su uvodili struju 🙂 Sve čisto, utegnuto i potrošeno od godina upotrebe . Za pultom GOSPODIN Bogdan Djordjević, u belom mantilu, a ispod košulja i kravata. Vreme: blago jutro oko 10h. Mi ponosno pokazujemo kumovima iz Nikšića da još mogu samo dve kriške da izaberu i to jednu sa mesom , a jedna sa višnjama. Sve ostalo prodato!!!
    Kada će biti bureka?
    Sutra!
    Podelimo savršene porcije u debelim, porculanskim DUBOKIM tanjirima potamnelim u sredini od sečenja mirisljave kore nožem 🙂
    Strpljivo čeka da pojedemo. Ljubazno priča sa nama. Kretnje su mu brze, sugurne… Faca!
    Bogdan Djordjević odmah po nasem odlasku zatvori drvene šalukatre i fasada bez reklame , u najposećenijoj ulici, zatvori tajnu mudrog zanatlije.
    Gospodin Dr UMEĆA ŽIVLJENJA, vrhunski majstor bureka svakoga dana ( odnosno noći) zamesi odredjenu količinu bureka. Ispeče. Proda ga ili u 8 ili u pola 11, svejedno… ali posle toga ništa… Kluc u bravu. Mozda ide da peca, mozda da šeta unuke… u svakom slucaju da voli sebe i sve što mu je dato.
    To je i moj poslovni ideal.
    Pre tri godine sam povela kumu na moju turisticku destinaciju Novog Sada – kod Djordjevica. Kad ono… namunjeni butik na mestu gde sam shvatila suštinu harmonije koju sami sebi odredjujemo.
    Veliku mag je otišao u penziju!
    U poslasticarnici VREMEPLOV u Novom Sadu, koju drzim sa suprugom već 15 godina svakog jutra pravimo uz ostale kolače, samo 7 porcija šne nokli.Uvek se setim Djordjevića kada me pitaju čeznući zašto nema više…

  10. rada

    Vreme mi stalo ovde… vratiću se još, ne znam koliko puta #milina
    Hvala Miloše, drago mi je da sam naletela danas na tvoj nadasve koristan i ljudski blog 🙂

  11. lee

    Sustina… 🙂
    I ono sto se idealno nadovezuje na ovu pricu – odgledati Grka Zorbu i shvatiti sta je jedini normalan odnos prema zivotu.
    Pozdrav, popravio si mi jutro.

  12. Snezana

    Od devet sati jutros citam vase blogove…sada je dvanaest….uplasih se…kada brze prolete vreme….e sada moram da odem sa vaseg bloga ali teska srca….vidimo se sutra ujutru….pisite,pisite,pricajte nam nikada dosta price sa vama.Veeeliki pozdrav.

  13. Casual 24/7

    Pozdrav Milose, lepo i pitko pises, i sto je najvaznije sve je istina. Samo ako to ljudi na vreme shvate i primene, pre ce doci u harmoniju. A sto se gornjeg posta tice, pa … Jednom je jedan moj dobar drugar u Kanadi rekao: „Mi ovde zivimo kao da hocemo sto pre da umremo“. Nazalost, to se moze reci i za zivot u Srbiji, cak da plache.

    „Muri ni shinai“-Not to push to hard.
    -Advice by older karate teachers in Okinawa

    Pozz.

  14. Dragana Rosic

    Ukradeno iz divnog komentara: „kradem minute i citam“,tako i ja srecna sto sam vas pronasla, ovde u mom Tripoliju,razmisljam o vremenu koje je bilo lepse,kada si mogao da nadjes sve vrste libijskog najboljeg tradicionalnog hleba,a sada uzaaas,neka mi Bog oprosti,na brzinu ispecen,neslan i bezukusan hleb.Drugog nemam ni vremana ,da se setim.zelim vam svu srecu,i poozdrav

  15. Josip

    Odličan vam je blog i cijeli sadržaj na stranici.Inspirativno, pozitivno i sasvim dovoljno. Svaka čast.
    Pozdrav iz RH

  16. Miloše, hvala za trud na blogu i mnoštvu korisnih i lepih tekstova. Drago mi je da sam otkrila ovo lepo web mesto. I namerno se potpisujem upravo ispod ovog pekara sa Atosa, koji nam svima, kroz tvoje reči govori o tome kako živeti i kako voleti život.

  17. twentyyearold

    Slučajno sam nabasao na Vas blog, i citam tekstove već nekoliko vreme (..sati). Neobicno iskren i potpun blog, a u isto vreme i sažet. Interesante su mi teme, jer su nam zanimanja prilično slična…

    Ovaj tekst mi se posebno svideo, pa sam ovde ostavio komentar…

    n.n.

    PS često kod nas ljudi kažu otomansko jer se uvuklo iz engleskog, ali mislim da je osmansko (ili osmanlijsko) carstvo pravilnije..

  18. Dragan

    slucajno sam naisao na ovaj blog,psiholoski smiruje.poz..

  19. Petros

    Slučajni sam i ja naišao na ovaj text. Grci su zaista takvi ljudi, a more i beskrajno letnje plavetnilo ih čine tako ležernim. Moram da dodam da sam i ja doživeo slično iskustvo u Leptokariji i to u sred turističke sezone, kada je taj mali grčki gradić ispod Olimpa pun srpskih turista. Moja supruga je lekar i njen je posao vrlo stresan, tako da smo odlučili da dođemo na more da se opustimo. Neko veče smo izašli u grad da nabavimo suvlaki i giros za društvo koje se to veče okupljalo kod nas. Ceo gradić ima puno mesta gde se može kupiti giros i suvlaki po ceni porcije u restoranu, ali ja poučen iskustvom iz Smedereva, tražio sam grčku mesaru u kojoj bi kupio meso na kilo, a mesar da mi gratis to roštilja. U celom gradiću ima jedna do dve mesare. Ja sam to veče došao u jednu u centru gradića i u vitrini zatekao samo par kila mesa i dva pileta. Mesar je ležerno sedeo napolju uz frape i gledao nešto u svoj mobilni, dok su mu žena i majka sedeli na terasi sprat iznad mesare i mirno gledali turiste. Kad sam ga upitao da li bi mogao da naručim kod njega sveže meso i da mi ga griluje, on me je pogledao čudno. Rekao sam mu da u Smederevu ima mnogo privatnih mesara koje po celi dan prodaju meso, a meso besplatno peku na roštilju i da bi on mogao mnogo više da zaradi ako bi tako radio, jer su turisti mahom srbi. On se samo nasmejao i rekao mi da je on zadovoljan sa svojim poslom, jer sve pre podne sveže meso proda lokalnim grčkim restoranima, koji posle prave suvlaki i giros po 2,5 eura srpskim turistima. On sve lepo proda, restorani lepo rade i nikoga ne boli glava od previše posla. Prepoznaosam i to da ni mi turisti kada odemo na odmor ne možemo da prestanemo da razmišljamo o poslu i načinu da se zaradi. Jednostavno treba se uklopiti u njihovu ležernost, osetiti mirise i ukuse grčke i to poneti nazad, jer kada se vratite u svoju sredinu, sva ta sećanja će biti u vašim mislima i srcu, kao oslonac i ventil za stresne poslove i sredinu kojom ste svakodnevno okruženi, sve do narednog leta i povratka u Grčku.

  20. Sandra

    Vec satima citam vase tekstove i sve sto mogu da kazem je veliko HVALA !!! Zaista uzivam

  21. Milena

    Pozdrav Miloše!

    Danas sam nekako iznervirana gestom jedne osobe, shvatila da još uvjek nisam imuna na negativne ljude i komentare, iako sam mislila da je to za mene prošlost. Odlučim da bih trebala nešto da uradim sa onim unutrašnjim JA. Shvatim da sam nekad, dok sam trenirala aikido, imala na početku treninga meditaciju. Ukucam da potražim tekstove o tome, onako na telefonu……i….eto me, još uvjek na istom mjestu, istom sajtu….sigurno već 5 sati. Čitam i o astmi iako je nemam, niti ja niti bilo ko koga znam…. Takođe i o izradi sajtova, jer sam upravo pokrenula svoj sajt sa blogom….tako da ima tu mnogo dobrih stvari o svemu. Svaki tekst je jednako zanimljiv.

    Nemam šta bih dodala pozitivno, što već nisu rekli ljudi prije mene. Budite zadovoljni jer Vaš sajt prate pozitivni, kulturni, pismeni i obrazovani ljudi (zaključila sam iz komentara, jer mi je prvi put da čitam do kraja komentare, obično nakon drugog odustanem)

    Želim Vam sreću u daljem radu. Imate podršku svih nas.

    P.S. A kafu sa puterom moram da probam 😉

Trackbacks for this post

  1. Kako da pokrenete posao na webu – saveti za apsolutne pocetnike | Milos.io
  2. Prva godina bloga | Milos.io
  3. Odlični domaći IT blogovi koje pratim i preporučujem
  4. Kako sam izlečio astmu prirodnim putem, skinuo se sa svih lekova i neočekivano smanjio kilažu | Milos.io
  5. Zen priča: Životna pouka malog grčkog pekara – Alternativa Informacije

Leave a Reply