Како су настале славе

Након доста проучавања хтео бих да укратко изложим пар запажања око тога како је настао обичај српских слава.

Некада давно још у доба Немањића људи су живели већином у селима. Локални властелин је неговао локални манастир и цркве по селима као највеће светиње. Манастир је био посвећен неком свецу, рецимо као што су Ђурђеви ступови посвећени Светом Ђорђу.

Немањићи су у своје време највећи број манастира и цркава посветили св. Ђорђу и св. Николи, па су данас те славе најчешће код Срба.

У том локалном манастиру су се обучавали монаси који су касније служили по локалним црквама у селима која окружују манастир. Најбољи од њих ишли би много даље у друге области па чак и до Хиландара који је по традицији био школа за будуће епископе и патријарха.

Поред обуке монаха манастир је био правна установа основног суда у коме су се решавали породично имовински спорови. Свештеници би пресуђивали по Законоправилу Светог Саве.

У манастирима и црквама су се људи крстили, венчавали и умирали. Уколико би се појавио у месту какав лопов, блудница или врачара црква је позивала људе да их избаце из села. Такви људи су добијали шансу ако се искрено покају да постану поштени хришћани и пуноправни грађани села. Уколико је проблем био већи и превазилазио снаге народа и цркве, властелин је био дужан да се умеша и помогне им са војском. Овај механизам и закони су описани у Законоправилу.

У манастирима и црквама људи су се и лечили и то на најсавременији начин тога времена. Постојали су кревети за болеснике, а већина болести се лечила дијеталном исхраном и лековитим биљем.

Цркве и манастири су били независни од властеле и издржавали су се од пореза који су убирали од локалних села која су им поклоњена од краљева и највише властеле. То је описано у повељама, за то имамо чврсте доказе. Локални народ, који је у тим селима живео, је порез плаћао само цркви, а не и властели. Порез се плаћао у пшеници, вину, воску, добровољном раду и слично. Интересантно, локални људи порез никада нису плаћали у новцу, плаћање у новцу  је било резервисано за властелу, трговце и људе који живе у градовима.

Манастири су били академије, штампарије и музеји. Вршили су функцију сеоских задруга и помагали селима да продају своје производе у градовима. Надам се да из свега наведеног схватате колико су црква, народ и властела били испреплетани.

За време литургија од којих је најзначајнија била она недељом људи су се окупљали, а након литургије би се дружили на локалном поселу. Та локална посела нису имала данашњи разуздани карактер, већ су била скромнија али весела са храном и пићем.

Овај видео садржи одличан пример сеоске славе у Грчкој (премотајте на 43 мин. и 50 сек.), острво Икариа.

Овај видео је пример сеоске славе у Србији.

Сва села су славила свог локалног свеца коме је била посвећена сеоска црква. Тај светац је људе у селу крштавао, венчавао и сахрањивао. Под тим свецем су људи трговали, судили се, мирили и веселили. У манастирима су се умножавале иконе светаца које су људи имали по кућама.

И све је било лепо и бајно од светог Саве до почетка 14. века када почињу сукоби са Алаховим гласницима са истока и папиним легатима са запада.

Страдање

Од 14. тог века због ратних дејстава често страдају манастири јер су они управо били централни нервни центри српског народа у средњем веку. И ту долазимо до тога како су настале Славе и преславе.

У ратним вихорима у периоду од 14-18 века мноштво православног народа се нашло на територијама под католичком управом – Црна Гора, Далмација, Хрватска, Славонија, Војводина, као и под турском управом Србија, Бугарска, Босна, Македонија, Албанија, Грчка. Управо на тим територијама у то време Слава као обичај се јавља међу људима који се налазе на окупираној територији друге вере.

На тим територијама је православље често било забрањено. Људи нису смели ићи у цркву, вршити опело над упокојеним, а свештена лица су протеривана или убијана. Управо на тим територијама је народ код куће тајно славио, по правилу сами или са баш најближим пријатељима, чували су сећање на свеца и село из кога су потекли.

Пад тананом светлошћу свеће, скривена је била мала породична икона свеца кога су понели из свога села. Оно што су некада гласно на гусле певали, сада су шапатом препричавали и подсећали децу одакле су дошли, ко су им преци и сећали их српског царства што је на Косову пало. Док је сећање живо, биће и нас и наде у васкрсење нашег царства.

Наступило је време тиховања. Тај обичај је био сакривен од очију католичких или муслиманских власти, па је чак дошло и до појаве крипто-православаца (крипто – скривено) који су у јавности били муслимани или католици, а у тајности славили старог свеца – Славу. Рецимо чувени крипто православац је био Мехмед Паша Соколовић кога можете наћи на фресци цркве иако је званично био муслиман. Опште је познато да се Слава до скора славила и код Хрвата, многих Албанаца, Македонаца, Бугара и Влаха. То су све делови некадашњег великог српског народа које је данас претворен у нације и народности.

Понекад би се десило да се неко са породицом помери на територију  која је још увек била под контролом наше властеле и цркве. Они би се населили и уклопили у локалну заједницу која је имала сеоску цркву и другог сеоског свеца. Тако су ти људи поред своје Славе – сећања на старо село и свеца, добили новог свеца – преславу. Зато данас има случајева да понеко слави и Славу и преславу.

Вечнаја слава

Слава као реч има исти смисао као данас реч ”историја”. Једина разлика је у томе што историја узалудно тежи да буде ”објективна”, а слава је причање породичне и српске историје из субјективног угла. Причају се само славни моменти и страдања, а не помињу се ствари које нису вредне помена. Тако до деце долазе само славни моменти наше прошлости и дају им добар пример.

Дакле колико год се прича да су Славе прехришћански обичај ја за то не видим доказе. Свакако су људи неговали култ предака током целе своје историје али чини се да је слава свој облик добила у периоду између 14-19 века.

Данас постоје многе заблуде, па тако из цркве чак понекад можемо чути како српске славе нису баш у складу са црквеним обичајима али не обраћајте пажњу јер то обично причају ови што су завршили богословију па ишли на специјализацију у Солун и Атину. Из грчког угла то није црквени обичај какав они знају али они пуно ни не могу знати кад су се у 12. веку одмах предали и прихватили и католичке бискупе.

Слава је настала као породична институција одбране православља код народа који је живео под окупацијом. Православље се учило кући од оца и мајке, а овај обичај је такође помогао породици да преброди не само период окупације, већ и да преброди период фанариотских свештеника у Србији.

Вера је сачувана захваљујући кућној икони, а не захваљујући цркви и држави. Народ је сачувао веру. Сећам се речи духовника ”Сине, породица је прва црква и отац је ту првосвештеник. Од њега зависи да ли ће породица сачувати старе вредности.”

Слава нас је сачувала и чуваће нас све док сваке године гори славска свећа пред иконом.

Кажу да је слава обичај из прехришћанског доба?

Многе теорије постоје данас па тако се чак помиње да славе воде порекло од римског обичаја слављења Лара – кућних богова. Међутим, оваква тврдња је потпуно испразна и намењена људима који површно познају историју. Ову теорију је лансирао хрватски археолог Ћиро Трухелка како би једну православну традицију повезао са Римом.

Свети Сава не помиње обичај славе у Законоправилу, а професор Радослав Грујић њихов настанак смешта на период између 18. и 19. века. Ја бих рекао да је Грујић био у праву.

Када читате литературу са католчких страна (Аустро-угарска и Венеција) из 18. и 19. века, може се прочитати и да су славе народни обичаји из доба пре него што су Славени примили Христа. Међутим, рекао бих да и та изјава носи у себи сублималну (скривену) поруку. Покрштавали су православне Србе у католике али их зову ”Славенима” и њихову стару веру православље не признају за хришћанство. Подмукло преумљење људи.

Да ли слава треба да буде посна?

Има данас свештеника који тврде да слава мора да буде посна кад је пост, а неки опет кажу да све славе треба да буду посне. Међутим, у Законоправилу Светог Саве се лепо каже да је човек ослобођен поста када му дође гост у кућу. Дакле, није логично да се каже да слава мора бити посна. Друга је ствар ако је то одлука породице која слави али да се тврди да тако мора бити нема основа.

Неки свештеници тврде да то није православни обичај, а рекао бих да су и ови што инсистирају да слава буде посна слични њима и да желе да што мање људи дође на славу. У себи понекад помислим да би они прописали људима и да клече на кукурузу за време славе само да сузбију српски понос.

Да ли славски колач мора да се носи у цркву?

Чуо сам и да се каже да не може слава ако се колач не освешта у цркви. Ни ово не може бити тачно јер народ на окупираној територији није имао где да носи колач већ су то чинили све сами кући колико су знали и умели.

Дакле, лепо је носити данас колач у цркву али у прошлости то се често није могло јер је црква била спаљена или је просто није било. Треба имати у виду да је бог рекао ”где има двоје или троје да се окупе у моје име, ето цркве”. Дакле породица је прва црква.

Слава је за нас Србе изузетно битан механизам чувања православља јер омогућава да се вера очува и у тренутку када цркве нема или када црква падне под непријатељску контролу што се више пута дешавало.

Ко наслеђује славу?

На више места се може чути како ”славу наслеђује најстарији син”, што је тачно али треба разумети неке ствари. У доба када су Срби имали имања и породице биле велике, најстарији син који је остајао на имању је наслеђивао обичај славе.

Међутим, данас имања нема па се овакво гледање на ствари релативизује. Славу треба да слави духовни наследник свога оца, дакле онај који жели да је слави и да очува сећање на свога оца и претке. Такође, славу треба да славе сви они који су у иностранству (а пола Срба живи ван Србије) јер ће тако очувати своју веру.

Да ли је у реду славу славити у кафани?

Наравно да није у реду славити у кафани. Слава је интиман и породичан обичај. На селу домаћини имају посебну просторију и велики сто за прославу славе и то је за сваку похвалу.

Људи данас живе у неким малим станчићима по градовима ко канаринци у кавезу, а онда би да се похвале и славе у кафани јер ”кући немају места”. Ово је у потпуности у контри са православним вредностима.

Постоји запис о слави српског војводе Ивца из 1081. године?

Ево тог записа.

Ако потражите у овом тексту реч ”слава” – нећете је наћи. На грчком оригинално ту не пише, ни ”породична”, ни ”крсна”. У питању реч εορτή ”гозба”. Такође треба обратити пажњу на употребу речи ”јавно” јер ”јавна гозба” упућује више на прославу свеца као сеоске славе. Рекао бих да је закључак исхитрен да се ради о слави, већ да се ради о јавној светковини-гозби.

Ово није чудно јер је Ивац племић, а племство је подизало храмове и са свештеницима и окупљеним народом прослављали свеца – то је данас код нас познато као сеоска слава. Међутим, обичан народ овај обичај узима много касније и тај обичај је модификован – прославља се у кући, а не испред цркве, ту је жито, икона, свећа, колач… и раније је био мали број људи, па се чак и славило у тајности.

Данас је обичај промењен и више људи долази на славу. Дакле може се видети лагана еволуција обичаја са сеоске славе – на породичну. То је суштина мог текста, а нисам усамљен у том тумачењу. Радослав Грујић то такође тврди.

Који рад Радослава Грујића си користио у истраживању?

Ево рада у .пдф формату.

GSND1930.04. Grujić, R. M. – Crkveni elementi krsne slave

Главни проблем је што су одређени истраживачи као што је Трухелка био мешали бабе и жабе. Они би рецимо сваку гозбу, прослављање свеца, помен мртвима, обичај крсног имена и слично повезивали са данашњим обичајем слава. Иако се ради о сличним обичајима, они нису исти и ту је битно правити разлику.

На пример обичај крсног имена је својствен свим Словенима, не само Србима. Рецимо Руси га имају. На пример, деда моје супруге се звао Василије и зато је славио Св. Василија. То је обичај ”крсног имена” који се такође помиње у средњем веку али га не треба мешати са славом. Слава је другачија, светац није везан за лично име, већ за породицу.

Зашто оспоравате рад академика Трухелке? Зато што је Трухелка био усташа.

Трухелки ништа не верујем. Не знам зашто Срби верују у једно слово које је он написао. Мислим да можемо слободно рећи да је човек био усташа. Ево цитата са Википедије о њему.

”Da bi antijugoslavenskom hrvatskom nacionalizmu dao čvrstu znanstvenu podlogu, Truhelka je pomoću rasne antropologije razlikovao Hrvate i Srbe. Truhelka je tvrdio da su bosanski Muslimani etnički Hrvati, koji, prema njemu, pripadaju pretežno nordijsko-dinarskom rasnom tipu. S druge strane, većina Srba pripadala je degeneriranoj rasi Vlaha, slično Židovima i Armencima, iako je Truhelka ‘bio oprezan u razlikovanju tamnoputih Srba vlaškog podrijetla od svijetlokosih Srba koji su, prema za njega bili čisti Slaveni’.[9]”

Трухелка је умро 1942. године у тадашњој НДХ. Био је отворени усташа и расиста према Србима.

Нажалост данас многи Срби се држе Трухелкиних закључака из просте жеље да слава буде хиљадама година стар обичај, ако може још из доба Винче. Међутим, за мене је прича о насилном покрштавању у 17.  18. веку и отпору нашег народа томе путем обичаја славе, много важнија.