читалаца
Објављујемо један заборављени документ, стар скоро један век, за који верујем да умногоме објашњава садашња догађања у Црној Гори.
Јован Пламенац организатор војне побуне и вођа Зеленаша
Против Закона о слободи вероисповести који је изгласан у Скупштини Црне Горе, где већ више дана трају мирне и достојанствене литије верујућег народа у овој балканској земљи. Под слоганом “Не дамо светиње”. Председник Црне Горе Мило Ђукановић, главни кривац и инспиратор овог дискриминаторског и антицивилизацијског закона, између осталог, у интервјуу који је објавила агенција Ројтерс, а пренела “Политика”, оптужио је Србију и Русију да користе Српску православну цркву у Црној Гори и њене вернике за подривање црногорске прозападне владе која тежи чланству у Европској унији. И тврди да је ” ово контиунитет (покушаја) уништавања Црне Горе и опструисања њене намере да настави свој пут ка европским и евроатланским интеграцијама…
Једно је сигурно, да вишедеценијско штетно деловање дела црногорских политичара, који су увек на власти без поштеног избора властитог народа, довело је до тога да су изгубили поверење народа.. Такав је однос Срба и Црногораца у Црној Гори и према институцијама сопствене државе. Народ једино има безгранично поверење у Српску православну цркву. Овe литијe то и доказују, јер на њима учествују сви они који се осећају као Срби, али и они који се изјашњавају као Црногорци.
Међутим, проблеми у Црној Гори почели су пре нешто више од сто година. Почело је капитулацијом краља Николе I Петровића Његоша почетком 1916. године, за време Првог светског рата. Та црногорска хипотека се наставила одмах по завршетку овог рата са “Божићном побуном”, коју је предводио Јован Пламенац. Наиме, краљ Никола напустио је тло Црне Горе 21. јануара 1916. године. Отпловио је из пристаништа Медови, са њим је отишла и краљица Милена, принц Петар, принцеза Ксенија и Вера, председник владе Лазар Мијушковић и дворско особље. Престолонаследник Данило Петровић већ се налазио у иностранству, а у Црној Гори је остао краљев син Мирко и три члана владе. На основу тада члана 16. Устава Црне Горе преостала три министра узела су власт и одлучили да распусте војску 21. јануара 1916. године.
Момчило Нинчић, министар иностраних послова коме је писмо упућено.
Ово је практично била, прва у историји, капитулација славне црногорске војске. Први светски рат се завршио. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је било неминовно. У Црној Гори је Подгоричка скупштина, изабрана великом већином народа, која је заседала од 11. до 13. новембра 1918. године изгласала уједињење Црне Горе са Србијом, на чијем челу би била династија Карађорђевић. Међутим, присталице бившег краља Николе и самосталне црногорске државе нису могле да се помире са поразом, са укидањем самосталности. Присталице уједињења “бјелаши” и противници уједињења а за самосталну државу “зеленаши“, нису очекивали да ће због раздора у народу бити проливено у Црној Гори много крви. Нико није претпостављао да наилазе времена које су за собом донела злочине запамћене само за времена када су турски везири организовали похаре по Црној Гори.
У припреми устанка истакли су се бивши министри краља Николе: Јован Пламенац, Ристо Поповић, Мишо и Јово Поповић , командир Петар Ломпар и други. Велики светски рат је прошао, а у Црној Гори избио је нови. Овог пута Црногорци нису преко нишана гледали спољњег непријатеља. Једни према другима пушке су окренули рођаци, пријатељи, кумови, суседи. Јовану Пламенцу и осталим главарима успело је да подигну буну против уједињења и нове југословенске државе.
Немири су избили крајем децембра, по старом календару, 1918. године, а Јован Пламенац и остале вође планирали су да Цетиње буде центар збивања. Присталице црногорске самосталности више нису криле своје намере. Иако је план који је уз помоћ италијанског новинара Ђузепа Балдачија и министра у влади краља Николе, Мила Вујевића направио Јован Пламенац био детаљан и прецизан, побуна у црној Гори од самог почетка је била осуђена на пропаст.
Пре свих, договора се није држао сам вођа, јер чим је постало опасно, Пламенац је побегао у Албанију. Бадњи дан на Цетињу, нажалост претворио се у страшну погибију устаника. Побуну која је у Црној Гори избила пред сам крај 1918. године, по старом календару, а по новом на самом почетку 1919. године неки називају “Цетињски устанак”, други “Цетињско бадње веће”, неки опет ” Јануарска побуна”, али је најчешћи назив “Божићна побуна”. После краха побуне Јован Пламенац није се дуго задржао у Албанији, већ је отишао код својих финансијера у Италију. Почетком фебруара, у договору са италијанском владом прешао је у Француску. Под притиском Италијана краљ Никола је Пламенцу поверио мандат за састав нове владе у егзилу.
Након ове молбе, краљ Александар је опростио све Јовану Пламенцу и дозволио му да живи у Београду.
Недуго после смрти краља Николе и изјаве престолонаследника Данила којом се одрекао свих права и претензија на престо Црне Горе Пламенац се прогласио регентом. Због тог чина завадио се са бившом краљицом Миленом. Пламенац затим одлази у Америку да би у америчкој јавности покушао да добије потпору за своје планове. У томе није успео, па се враћа у Париз.
У Паризу Јован Пламенац 31. јануара 1925. године, а овај податак је потпуно непознат историјској науци и широј јавности, предаје писмо за краља Александра I Карађорђевића, в. д. отправнику послова и саветнику посланства Краљевине СХС, Милошу В. Михаиловићу откуцано на машини са својеручним потписом. Михаиловић то строго поверљиво писмо шаље дипломатском поштом др Момчилу Нинчићу, министру иностраних дела. Др Нинчић упознаје краља Александра са садржином писма Јована Пламенца у коме он моли краља да му дозволи повратак у земљу.
Краљ Александар I Карађорђевић даје сагласност да се Јован Пламенац настани у, главном граду државе коју је хтео да сруши, Београду.
Ово заборављено оригинално писмо вође црногорске “Божићне побуне” и председника емигрантске владе краља Николе I Петровића Његоша, Јован Пламенаца ексклузивно објављујемо у целости. Сматрамо да су у њему објашњени корени за догађања која се данас догађају у Црној Гори. Из овог документа се јасно види, по нама, заблуда појединих црногорских политичара да Србе и Црногорце у овој земљи могу да одвоје од Српске православне цркве.
Скенирано писмо Јована Пламенца у пдф-у можете пронаћи
овде.
Срђан Стојанчев
Коришћена литература:
1. Миле Кордић, Црногорска буна 1919-1924, Београд, 1986.
2. Српски биографски речник, том 6, Нови сад, 2014.
3. Дипломатско-консуларни годишњак за 1931. годину, Београд, 1931.
4. проф. Станоје Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватско- словеначка, III књига, Загреб, 1928.
Објављујем овај текст мога пријатеља Срђана Стојанчева јер сматрам да је интересантан за садашња дешавања у Црној Гори. Повремено се помене Божићна побуна и Зеленаши па ето да бацимо мало светла на целу ствар…
Ако вам се допада, поделите са другима:
Like this:
Like Loading...
читалаца
Related
Hvala Vam na ovakvim stručnim i argumentovanim napisima… Jesam pročitao ranije ove istorijske činjenice, ali ovo pismo je autentičan i dokaz naše istorije, koji će nadam se pomoći razumevanju sadašnje i budućih događaja
Хвала Дуле. :)