Тамо негде у време Балканских ратова постојао је закон који је прописивао да у рат није могао да иде најстарији син у породици. Дакле, млађа деца могу али најстарији син је морао да остане кући да би неко наследио имање и да не би изумрла та породица. Још у то време неко је био довољно паметан и разумео да мобилизација не сме да уништи ткиво друштва. Држава ово треба да има озбиљно у виду када повлачи следеће потезе и најављује могућност враћања војне обавезе. Не ради се само о могућности погибије већ је много озбиљнија опасност исељење већине младих у иностранство. Већина њих се више никада неће вратити.
Ко не би требао у војску?
У време Милоша Обреновића постојао је још један закон који је забрањивао отуђивање куће и хектара земље. То је била социјална мера заштите мајки са децом. Одређено минимално имање није могло да се стави у залог, нити наплати као дуг ни у каквом случају. Није могао муж пијаница или коцкар да прокоцка имање и да деца остану без ичега. Данас, извршитељи могу да дођу и да вам узму све… али баш све. Да ли је могуће да смо данас глупљи него пре 150 година?
Ако желимо да нам земља расте морамо штитити изданке. Деца не могу у рат јер у супротном имаћемо огроман одлив младих у иностранство. Џаба вам сви напори за наталитет, за обнову села и више домаћих предузетника ако младима уведете војну обавезу.
Али не ради се само о младима, већ и о онима који су хранитељи породица. Мора се имати у виду да ми у ХХ веку имамо серију покоља и ратова какву српски народ не памти у својој историји: балкански рат, први и други светски са НДХ и Јасеновцeм, стрељања за време комуниста и онда ратови 90тих. Сва ова дешавања су оставила траг на породицама и многи су мушкарци страдали. Неко је погинуо, неко је постао инвалид, има пуно и оних што су одлепили или се пропили, неко се разболео… Многе породице су покидане и изданци само што су кренули. Не смеш дирати оне без којих би та деца била незбринута и не васпитана.
Постоји још један слој људи који никако не треба да буду предмет мобилизације. То су пре свега предузетници и власници фирми јер они запошљавају људе, плаћају порезе и улажу новац у земљу. То је данашња права елита. Те људе не смеш да дираш јер они најлакше могу да оду у иностранство, а тада не губиш само њега, већ капитал, порез, инвестиције и радна места. Списак оних који не би требало да се мобилишу је дугачак и свакако не треба мобилисати ни једног професора, научника, доктора, уметника…
Полако долазимо до поенте да одлазак у војску на силу нема смисла. Шта ће ти такав војник који само гледа где да утекне? Колико је он вољан да се бори? Са друге стране потрошене су деценије у образовање кадрова и сада би ви да пошаљете инжињера који има двоје деце у војску? Није изводљиво то на тај начин.
Поставља се питање ко ће онда да иде у војску? Одговор је прост, војска мора бити организована из свих слојева друштва али на добровољној бази. Да би се неко добровољно пријавио потребно је давање бенефиција. Такође треба пружити могућност реафирмације људима који су у затвору а нису осуђени за тешка дела уосталом тако раде Амери, Французи, Израелци. Затим треба дати могућност страним држављанима, тј свима који се осећају као Срби из замаља у околини да служе код нас војску. Уз добру зараду и бенефиције јавили би се многи патриоти из околних земаља, гастарбајтери па и понеко од наше православне браће.
Војна обавеза или професионално-добровољачки модел?
Питање мобилизације и војне обавезе намерно спинује у медијима како би се променио став народа око Косова. Плаше нас ратом и мобилизацијом деце како бисмо дигли руке. Не дам да ми испирају мозак, јесам за јаку војску и нисам за могућност опште мобилизације. Хоћу модерну и професионалну војску и да се плати од пара које ми дајемо за порез. У Француској нема опште војне обавезе, они имају Легију странаца и падобранце. Америка ратује по целом свету, али нема опште војне обавезе.
Дакле, молим генерале и аналитичаре да мање гледају филмове о Првом светском рату и Карађорђевићима. Многи величају тај део наше историје али је га не волим. Сматрам да је Југославија изграђена на костима Срба палих у ратовима, да је краљ Александар био играчка у рукама тајних друштава и да је замењен Титом када више није одговарао. Чини ми се да су комунисти користили филмове о Првом светском рату за застрашивање Срба. ”Ево видите колика је то кланица била, шта вам је ваш краљ направио и колико је обичан човек страдао.”, што је најгоре од свега и у праву су.
Уместо филмова о Првом светском рату, угледајте се на Немањиће јер они су били скоро па забрањена тема за време комуниста. Немањићи су имали плаћенике и професионалну војску. Познато је да је краљ Милутин користио Куманску коњицу, цар Душан је имао Каталонце у бици код Велбужда, а касније је користио Немце.
Поред странаца у тој професионалној војсци Немањића је било наравно и наших људи. Осим ових ударних професионалних трупа, сваки властелин је био у обавези да се појави са својом војском која је била од пар стотина до пар хиљада људи. Та властелинска војска је била састављена од властелинчића и обичних војника. Властелинчићи су добијали велике комаде земље и шуме за обраду и на својем имању би привукли сељачке породице да се ту настане и са њим обрађују земљу. Ти сељаци су радили заједнички на имању, имали удела у успеху и обавезу служења војске ако се за то покаже потреба. Али обавеза није била за све мушке главе у породици, већ само способни и под условом да увек у кући остане једна мушка глава која ће да наследи породично имање и славу.
Негде у та времена је настала институција кума, који је помагао породицу свога пријатеља који је погинуо у рату. Такође властелин је помагао породицу настрадалог ратника а породици би остало имање и привилегије. Тако то иде, мораш бринути о својима.
Велика је разлика између опште народне кланице какве су биле на Сремском фронту, па I и II светском рату и војних операција које су водили Карађорђе, Обреновићи, Бранковићи и Немањићи са добровољачко-професионалном војском.
Не може либерални капитализам и војна обавеза
Против сам мобилизације било кога ко то не жели. Око овога нема разговора, сви млади ће побећи из земље ако се уведе војна обавеза. Али јесам за стварање локалних добровољачких јединица. Нешто као национална гарда коју имају американци а која се у случају рата или неке ванредне ситуације користи за попуњавање профи трупа или одбрану локалне територије. Али људи – то не може да буде за џабе, јер кад сте усвојили капитализам тада сте се одрекли опште војне обавезе. Не може и јагње и паре. Не може плаћање лекова, изрвшитељи, одузимање станова и онда да вам неко иде бесплатно у војску. То не иде једно са другим или је социјализам као за време Тита и општа обавеза, или је капитализам и онда је профи војска – скапирајте то.
Комите или стари четници су биле добровољачке јединице а не мобилисана војска. Ипак они су били изузетно успешни у ослобађању Македоније, Косова, Босне од Турака.
Гласам за професионалну војску састављену од домаћих и страних држављана (углавном наши људи из дијаспоре и бивше Југославије), али не са платама које данас имају. Плате морају бити дупло веће у миру, опрема мора бити врхунска, закони се морају променити тако да им се обезбеди стан, здравство, бенефициран стаж, школовање и издржавање мајке и деце у случају погибије. У ратним дејствима гарантовати исплате бонуса у случају победе, функције и имање на територији која се освоји. Наравно ако желите професионалну војску прво морате кренути са повећањем плата и са збрињавањем ратних ветерана из претходних ратова. Ко ће вам веровати ако вам ратни ветерани протествују испред владе сваких месец дана?
За крај рекао бих да како сада стоје ствари све изгледа као припрема сценарија за губитак Косова. Хајде мало да маштамо – како би неко могао да заиста преда Косово. До бесвести спинујеш општу војну обавезу у медијима, говориш како нам млади одлазе у иностранство, уведеш војну обавезу, мобилишеш неку јаду и пошаљеш доле на Косово. Тамо изгине пар стотина момака у режираном сукобу, крене кукање у медијима њихових мајки и ти се појавиш као Спасиоц и пресечеш Гордијев чвор тако да више млади не гину и потпишеш све што треба.
Пазите шта радите.
To je to…uglavnom…
Ako ćemo nabrajati ko ne može u Vojsku, onda neće ići niko.
Ako dodje do “stani-pano” situacije, opet će biti onih koji će otići.
Ako se daju beneficije i novac, koji je to garant da kada dodje do rata i ti sto su ih primali neće otići.
Ne može se vojna obaveza tako plitko gledati.
I ja plaćam porezi i to bez olakšica koje imaju privatnici.
Zašto ne spomenute Finsku ili Austrija? Kapitalisticka društva, sa privatnicima, firmama, velikog uticaja, a Imaju vojnu obavezu. Svi naši što idu tamo i apliciraju za drzavljanstvo, nevezano da li će ga dobiti ili ne, morajuodsluziti vojni rok.
Što su oni onda takvi, a kod nas smo mišljenja da će se sve raspasti, ako se vojni rok uvede?
Где нас је довела опште-народна одбрана? То је Титов концепт, боље је ослонити се на професионалне јединице али праве профи војнике не ово што сада зову профи војском са социјалним платама. И поред тога додати добровољачке јединице. Ако буду људе на силу терали у војску, слаба ће то војска бити.
Хвала на коментару.
Nisam upućena, a jako me zanima da li u pomenutim državama izvršitelj može da ti iseli porodicu i otme stan dok služiš vojsku.
Trebalo bi svi da sluze vojsku, kad imas 18 godina 6 meseci ti ne znaci nista.
Bravo Milose poentirao si
Thnx Jeco. :)
Прво што је важно да разумемо да мобилизација и служење војног рока нису исте категорије.
Служење војног рока, односно војна обавеза за одређену категорију грађана, је институција чији је циљ оспособљавање тих грађана да бране своју државу, народ, друштво,… Држава, која није способна да се брани углавном нема суверенитет и можда је управо наша садашња ситуација пример тога. (Надам се да нема потребе да објашњавам значај очувања суверенитета и слободе).
Мобилизација подразумева да се у случају рата или неке друге опасности по државне и националне интересе (на пример: земљотреси, пожари, епидемије…) у војску позову управо они грађани који су претходно прошли обуку, односно служили војску. У том смислу, већа катастрофа за државу би била да се у случају настале потребе морају мобилисати необучени и неоспособљени грађани. Зато је нужно да држава обезбеди да њено становништво буде оспособљено да одговори на изазове (рат), а служење војног рока је један од начина.
Е, сад, да ли се рат може избећи или не? Мале државе не могу да бирају да ли ће ући у рат или не – то је привилегија јаких. Нико ко је слаб не провоцира тучу, осим ако није будала или пијан. Слаби народи, државе,… (како год) не улазе у рат осим ако на то нису приморане и уколико је алтернатива рату пад у ропство. Неким народима ропство није проблем – могу да га прихвате и да се прилагоде. Колико год жртава да је коштала, слобода је у српском народу била и остала једна од највиших духовних вредности. Нису Срби певали песме о мудрим и способним предузетницима, него о о храбрости ратника и војника. Њих су славили. Оне који су животима бранили, не само материјалне, него и духовне вредности и културу свог народа. Бранили су свој начин живота, који су наследили од предака и право да баш тим начином живота живе.
Шта је проблем са професионалном војском? Неколико ствари:
– Професионална војска подразумева да је састављена од професионалних војника, дакле људи којима је војни позив једина ствар којом се баве у животу. Професионална војска није везана за територију, државу, традицију, народ и сличне категорије, већ за новац. Она држава (или чак појединац) која може да плати професионалну војску – имаће је, ко не може да је плати – можда ипак треба да размисли на који други начин може да обезбеди себи сигурност (рецимо да кроз процес служења војног рока обучи своје становништво да у случају потребе уме да се одбрани).
– Како професионална војска ради за новац, онда она врло лако (за одређену количину новца) може да се окрене против сопствене државе, односно свог послодавца. Између осталог, зато је веома важно, на пример, у америчкој војсци да паралелно са новцем иде и одговарајућа пропаганда којом се војници убеђују да је њихов посао изузетно патриотски и у служби грађана Америке. Које то интересе просечног грађанина Америке брани амерички војник на Косову и Метохији, Ираку, Вијетнаму, Сирији,…? (Америку сам узео као пример, иста је ситуација и Француској или било којој другој држави са професионалном војском).
– Уколико кроз војну организацију не „циркулише“ кадар или је то у занемарљивој мери, што је случај у професионалној војсци (тј. нема смене регрута као у систему са служењем војног рока), онда се та војска временом претвара у једну затворену структуру, која послује по својим правилима. Битан услов тог „пословања“ јесу средства која долазе са стране (рецимо, плаћа се из буџета), јер војска не производи нешто од чега би се сама финансирала, већ пружа одређену услугу (брани неку државу, територију, народ,…) и то ради за новац (а питање је да ли је и дупло већа плата довољна када порасту апетити). Онда када тих средстава нестане можемо имати 2 сценарија: први је да се та војска уруши и нестане, а други је да сама себи обезбеди средства. И с обзиром да има моћ (оружје је ипак у рукама војске), која то сила може да је спречи да то и учини. У једном периоду Римског царства, управо су легије (које су биле професионална плаћеничка војска) бирале и постављале императоре. Вреди размислити колико би овакав сценарио био реалан данас? Колики је рецимо утицај, тзв. војно-индустријског комплекса управо у тој Америци?
– Уколико бисмо имали концепт професионално-добровољачке војске, ту се такође поставља неколико интересантних питања: Ко би били ти добровољци и колики је њихов број? Шта ако их нема довољно да се обезбеди довољна попуњеност војске? Какве би они привилегије захтевали за своје „војниковање“ и да ли би можда у неком случају дошло до стварања непријатних разлика између оних који су служили војни рок и оних који нису? Да ли би се ти добровољни војници „утопили“ у професионални састав или би разорили његову структуру? Како би таква војска поднела изазове ратног стања? Добровољни одлазак у војску, често је резултат неке тренутне потребе (на пример боље плате у восјци) или чак модног тренда (погледао човек Рамба и Топ Гана, па би да иде у војнике), а озбиљна држава не сме себи да допусти да своју одбрану заснива на тренутним ситуацијама или модним трендовима….
Када се говори о војсци важно је разумети и то да мала војска (а професионална би била таква) обично служи у офанзивне сврхе, док је за одбрану територије потребна велика војска. Војска, иначе има функцију да брани државу у првим данима рата док се остатак становништва и свих осталих субјеката (предузећа, установе,…) не мобилишу и пређу у ратно стање, а затим руководи оружаном борбом свих тих субјеката. Другим речима у држави која се брани, сви су војници (или су пета колона).
Друго што је битно, војска није прости збир појединаца који знају да користе неко оружје, већ прилично сложени систем. Сви заговорници служења војног рока у викенд варијанти, заборављају да суштина служења војног рока није само да се неки појединци обуче у најосновнијим тактичким радњама (то се може урадити у пар седмица) већ да се обуче јединице, да се обуче официри да командују тим јединицама… Дуг је пут од обученог војника до обученог батаљона.
Восјци су потребни људи свих профила и нивоа образовања и способности. У војсци има места и за простог физичког радника (неко мора да ископа ров) и за инжењера (ипак се у војсци користе и средства вишег техничког нивоа од пушке и метле), и за докторе, економисте, правнике, научнике, уметнике,…
Српска војска која је извојевала велике победе у Балканским и Великом рату била је народна сељачка војска. Организација је била на територијалном принципу, што значи да су људи из истог села били распоређени у истој чети. Нека је и постојало правило да најстарији син не иде у рат да би имао ко да наследи кућу, имање и крсну славу (а тада је просечна породица имала по 5-6 деце, док данашња има 1-2). Али је чињеница да је Србија пред почетак Великог рата у рекордном року извршила мобилизацију. Нису ишли пандури (данас би рекли војни полицајци) да купе регруте по селима, него су се они сами јављали у своје команде. Мобилизација је била таквог обима да је српска Врховна команда морала да формира шест прекобројних пукова (један пук – око 4 хиљада војника). Није то прича или филм о Првом светском рату – то је историјска чињеница. Нису сви ти војници седели кући и само чекали да их позову у војску. Имали су они своје послове, обрађене њиве, своје породице, децу о којој су бринули. Хранили су и они много уста и обезбеђивали посао другима. Али су у тренутку када је држава доведне у опасност ипак узели пушке у руке и кренули у рат. У чему је суштинска разлика (појавних има свакако) између њих тада и данашњих генерација? Јесу ли њихови животи били мање вредни од живота данашњих Срба? Јесу ли тадашње мајке мање волеле своје синове него што их воле садашње мајке? Јесу ли њихова предузећа и фирме, њиве и ливаде, мање битне него данашњим предузетницима њихове фирме? Јесу ли ондашњих 1300 каплара мање вредни него садашњи студенти универзитета (који, узгред, после дипломирања посао траже и налезе ван Србије, док су се тадашњи дипломци из Беча и Париза враћали у Србију)?
До скоро је служити војни рок била часна обавеза, изузетно цењена у српском народу. А сада уместо да размишљамо о томе како да ту часну обавезу вратимо где јој је и место, тражимо оправдања ко и зашто не би требало да служи војни рок. И без служења војног рока млади људи одлазе у иностранство и свој српски национални идентитет замењују за неки другачији (бољи) живот. Неће обавеза служења војног рока отерати младе ван Србије, нити ће затворити фирме предузетницима, нити ће деца бити незбринута и неваспитана, ако им очеви (или мајке) оду у војску, нити ће се школе и амбуланте затворити ако професори и лекари обуку униформу на неко време… Све то ће се десити и дешава се увелико из многих других разлога који са војском немају баш пуно везе… или можда баш зато што са војском немају везе.
Многи од оних који су одлучили да свој живот наставе у иностранству (а и лично их познајем приличан број) као разлог за одлазак из Србије често наводе да желе достајанствен и частан живот. Чак је то разлог пре него ли боља материјална ситуација. Не верујем да војска и служење војног рока могу да допринесу да се у Србији живи мање часно и достојанствено. Нити да би то утицало превише на погоршање материјалне ситуације. Проблем је ипак знатно комплекснији и “старији” од увођења обавезног војног рока.
Поздрав,
Митар
Хвала Митре на овако исцрпном коментару. Проблематична је тема али треба добро промислити око следећих потеза.
“…garantovati isplate bonusa u slučaju pobede, funkcije i imanje na teritoriji koja se osvoji. ”
Želiš da podstakneš osvajačke ratove?
Нопе, ја сам више за економску и културну доминацију али једини гарант мира је јака и спремна војска па у том смислу…
То за сценарио о предаји Косова си потпуно у праву. Велики лажов је до сада све битке изгубио па ће и ову, али ће наставити да од својих промашаја прави победе.
А за то да ће млади похрлити у иностранство ако се уведе војна обавеза/мобилизација у рат… Е то ниси у праву. Увек је било оних који се извлаче али ће већина бранити своју државу. Па и `99 су исто могли бежати од војне обавезе па нису. Одзив је био скоро 100%.
А то што помињеш Америку и њену профи војску – па рат је први и основни производ Америке, производња оружја је главна Америчка индустрија. Њихова војска управо служи том крупном капиталу поробљујући слабије државе. Зашто не зарате против неке моћније државе већ само бију по сиротињи, тачније само ударају тамо где неће гинути? Па управо зато што им је војска плаћеничка а не народна а нико није плаћен да гине. Само мотивисану народну војску можеш слати у велике битке. Уосталом, зашто Француску од нациста није спасла Легија странаца, и зашто су Амери за Вијетнам мобилисали војнике, претходно правећи пропаганду о потреби борбе против комунизма? Да ли су Русију од Наполеона и Хитлера спасиле профи или народна војска? Да ли је у Вијетнаму победу извојевала профи или народна војска? Ко је водио битке 1912-1918 у Србији, профи или народна војска. Наведи ми један пример из новије историје да је профи војска добила рат а да је морала ићи у велике борбе где се гине. Не постоји ни један такав рат.
Поменуо си и Немањиће и њихову професионалну војку, па морам нешто да напоменем. У то доба у европи, па и у Србији су постојале две класе – богато племство и сиротиња без ичега. Огромна већина људи се рађала и умирала у сиромаштву без икакве шансе да то промени. Једини, буквално једини начин да побегну од сиротиње су управо били ратови. И то не толико због плате колико због пљачке. Данас људи и у европи и у Србији живе неупоредиво боље и имају мноштво начина да дођу до новца. Такође у данашњим ратовима се не освајају утврђени градови пуни злата и робова. Данас до пљачке долази после рата, када освајач преузме привреду и богатства освојене државе. Али то не иде војницима него малој државној и привредној елити земље освајача.
Имамо другачији угао гледања на овај проблем али ценим мишљење. Хвала, Владо.
Свака част Митру на објашњењу. Сачуваћу овај текст.
Dragi Milose
Redovno citam tvoje rubrike i vrlo su zanimljive uvek sa poentom i korisnim savetima. pisem ti kao neko ko je prvi put izbego rat a onda 2000 te sluzio u ratu u vazduhoplovnim snagama u STS-u, opasno ludo vreme. Tada nismo bezali vec smo isli sa rodoljubivim uverenjima. Nazalost puno se promenilo za ovih 20 godina od naroda koji sam tada video iz bog koga sam otisao dobrovoljno, sad vidim vecinu onih koji su spremni za pastetu sa slikom da urade sta god im se kaze. Drugaciji smo narod valjda i zato ovaj tvoj tekst ima smisla, druga su i vremena. Treba nam reset kao drustvu, vracanje kako kazes 150 godina na put a onda ni vojska nece biti problem, kada zemlju i narod dozivis kao svoje i nesto dobro onda se to i brani, kada ne onda te bas i briga.
Хвала ти Бојане на лепом коментару. Када дође од некога ко је имао искуства као ти онда ми наравно значи. Видећемо шта ће бити… :)
Crno na belom sve ono što osećam u vezi ove teme. Hvala na tekstu!
Hvala tebi Ana na podršci.
Ja sam sluzio JNA. Protiv sam svake vojne obaveze.
Nisam lud da branim politicare i tajkune , kada dodje stani pani odlazim odavde neka ratuju oni sto su se nakrali , neka brane svoje firme , neka brane svoju zemlju!
Они који су се накрали, свакако су гледали да без рада дођу до пара, па на њих и не рачунамо да ће бранити земљу. Они што немају порода, ни образа, коме је и отац и деда дезерирао такође неће бранити земљу па ни на њих не треба рачунати. Они су већ сада поносни што се неће одазвати да бране земљу. Власт је увек злоупотребљавала моћ и у Србији и у другим државама, па очекујем да и они побегну као у 2. светском рату у иностранство…
Уздам се у своју браћу, кумове и честите комшије да неће дати туђину да господари нашим друмовима, рекама, рудницима… Такође, уздам се и у наше официре и подофицире да ће знати да организују родољубе и одбране земљу. Уздам се у оне који за Задушнице запале свеће на гробове својих предака.
Ако надјача олош – изгубићемо државу, па ћемо као Сиријци, Авганистанци, Ирачани и други јадни народи лутати по Европи и бити срећни ако добијемо послове које Европљани неће хтети да раде, а за узврат ћемо морати да заборавимо свој језик, своје књижевнике, своју историју…живели би као што сада живе мигранти…
Узалуд би биле све жртве пале у ослободилачим ратовима, концентрационим логорима, комунистичким чисткама, демократским слободама после 5. октобра…
Ако погледамо колико је народа више умрло и отишло у емиграцију, него што се родило, наспрам броја погинулих у 90-тим годинама, видећемо да би се и 100 000 жртава исплатило за 2 године, јер би се остатак народа рађао и стварао, а не 20 година исељавао брзином од 50 000 годишње…
Зато позивам колебљивце да се одазову било којем начину да се обуче за следећи рат… да се сада јављају на добровољно одслужење војног рока, они са факултетод у школу резервних официра. Гласајте за странку која ће вратити редовно одслужење војног рока и смањити нестајање Србије брзином од 50 000 годишње, а све у “демократији” и “европским вредностима”.
Са 18 година ниси ни предузетник, ни професор, већ будући отац и деда и свој на своме!
Касно се јављам, тек сам сад наишао на текст.
У чему се ми данас толико разликујемо од поменутих Ирачана, Сиријаца и сличних?
Лутамо по Европи, радимо послове које они неће, нисмо господари својих друмова, нисмо господари својих ИЗВОРА ВОДЕ, нисмо господари својих њива и најважније – изгубили смо државу.
И не смањује се нестајање гласањем за странку, странка неће да ми дете роди, него, да извинете, једном радњом што је воле и млади и стари, само се старима не да толико често. А ако неко треба да нас стимулише на ту радњу – онда смо, пријатељу, да извинеш на изразу, у големом курцу, што каже наш народ.
Причаш о жртвама и стотинама хиљада људи као стотину хиљада кромпира…
Какве странке, какви бакрачи. Ако би се и неки од ових веселих Карађорђевића кандидовао као ономад онај Бугарин у својој земљи – убеђен сам да би победио на изборима. Е сад, шта би касније урадио, не знам, да ли би успео да опере љагу са имена ђедова и прађедова. Иако нисам љубитељ Карађорђевића (што се више информишем) опет бих пре њих, па један нека буде на челу и нека има много – боље него да сваке 4 године дође нови који жели много. А притом ће да кући као домаћин и ради за себе и своју децу којима земљу оставља, а то је мање-више у складу и са српским националним интересима.
Ето финог начина да се, ако има воље, врати власт која је колико-толико била добра за нас.
Тек кад будемо искоренили лажне историчаре који нам говоре да смо дивљаци неписмени који су уништили предивно царство, да смо убијали недужне Илире, када мали Србин буде поносан на своје писмо и порекло а не да се стиди што је дошљак и дивљак и да се стиди ових јајара које га представљају – тек онда можемо говорити о бољитку.
А сад, не дај Боже рата, ко нам је министар? Непријатељски кадар седи нам у свим институцијама, ограничава војску као да смо оне Швабе или Јапанци који су чуда учинили у рату…
И ти такву војску, издану и проткану шпијунима и диверзантима страним, да шаљеш да ослобађа нешто? Не да осваја Северну Македонију или Лику и слично него да ОСЛОБАЂА. Такву? Па то је пораз пре почетка… А да не помињемо вољу коју овај умртвљени народ и омладина има (читај: нема).
Треба нама много да сазримо, да се ишчистимо док будемо спремни да сазнамо ко смо, шта смо, за шта нас је Бог наменио, што рече једном Патријарх Павле, ако је веровати новинару из жуте штампе, ”Није наш народ још достојан да дочека Светог Саву”. А до тад војна обавеза може да послужи малко да очеличи мамине и татине синове и да науче за старешину. Али сви, без изузетка, а не да дође татин и мамин син и да му неки тата Жељко или тата Аца буду толико утицајни да он, војник, пуковника пљује и псује и нико му ништа не може…
Много смо заглибили.
”Спаса нам нема – пропасти нећемо”, па како год то тумачили.
Да ли нам је спас у пропадању можда?
За оне који нису упућени у тему “професионалне војске у Срба” једна напомена – пројекат је попао и уколико убрзо не будемо вратили редовни (обавезни) војни рок Србија ће постати отворена земља за било какву агресију јер неће бити у стању да се активно брани – неће постојати ни минимум обученог резервног кадра…
Размишљање како треба направити спискове оних који не треба да служе војни рок из овог или оног разлога је лицемерно јер зашто би онда ико морао да се бори и губи живот за оне “повлашћене и преко потребне” друштву?
Сасвим нешто друго јесте приоритет позивања и он и данас постоји – постоје прецизни критеријуми коме ће бити одређено служење у ратној јединици а ко ће имати радну обавезу и мораће да настави са својим радним обавезама и у случају рата.
Што се тиче одласка младих из Србије то је највише услед економских проблема – што се тиче политике – ти млади да хоће да се баве политиком бавили би и оде а не би би одлазили у иностранство где не смеју ни да помисле да се баве политичким радом…
С друге стране ко може да гарантује тим младим који би побегли из Србије због служења војног рока да у земљама где оду и где ће бити грађани другог реда неће добити услов за добијање држављанства управо то да одслуже одређен број година у њиховим војскама на неким њиховим ратиштима ? У Америци одавно постоји могућност да се добије држављанство након проведене 3 године у оквиру америчке војске на неком од ратишта…
И за крај питање да ли Вам је познато колико младих сваке године одслужи војни рок а да нису ни рођени у Србији?
Потребно је подизати родољубље а не оправдавати кукавичлук, само тако ће и нове генерације политичара постати свесне чињенице да се држава јача кроз здраво друштво а не тако што ће се оправдавати и тетошити људи који не желе да се боре за своје већ ће пре да буду слуге код другог…
Добро вече, г-дине Станићу. Случајно сам набасао на вашу интернет-страницу. Прочитао сам занимљив ваш, врло занимљив текст о земљаним кућама. Онда ми је упао у очи чланак о војној обавези. И једна мала дигресија: за време вијетнамског рата 1964-1975. год. САД су увеле општу војну обавезу. То је резултирало тиме да су многи млади Американци, мобилисани војни обвезници, дезертирали бекством у Канаду. После је некима од њих суђено, по повратку у САД. Пишем ово јер сам запамтио те догађаје. Тада сам био у тзв. “магарећим годинама”, што рече Бранко Ћопић. А доста пажљиво сам пратио све што је тада било доступно о том рату…остало је историја.
Помаже Бог свима, браћо и сестре.
Има пуно интересантних коментара, логичних и разумских са свих страна, међутим, мислим да нико од вас није погодио суштину јер људи већином не разумеју како рат настаје и како се завршава, ко побеђује а ко губи. Немојте ме схватити погрешно, не желим да паметујем јер ово што пишем истичем јер и сам нисам разумео поенту рата и како се он добија или губи док нисам прочитао књигу Светог Владике Николаја Велимировића “Рат и библија” који веома детаљно и разумљиво описује шта је рат, како нема залуталог метка јер сваки погађа тачно где му је место…
Осим те књиге “Рат и библија”, препоручио бих вам и да прочитате биографију руског адмирала који је такође проглашен светим у Руској православној цркви, име му је Фјодор Ушаков (његови војници су читали псалтир и то Псаламе 26, 50 и 90 који се читају у ратним сукобима где је рекао “Идући у бој читајте 26, 50 и 90 Псалм и неће вам моћи ништа ни метак ни сабља”). Када прочитате биографију Фјодора Ушакова схватићете зашто је био толико успешан у ратовима са врло малим губицима иако су непријатељи биљи боље наоружани и опремљени.
Срби су као и Руси, православни (изабрани) народ божији, не може се посматрати изабрани народ божији са другим народима који нису православни, концепт је потпуно другачији. За православне, пред Богом важе посебна правила и сходно томе не можете узимати примере неправославних народа.
Рат је последица греха народа који се таложио у миру до границе божијег трпљења. Када се пређе граница божијег трпљења онда Господ попушта рат и тај народ ако се у тој невољи не покаје онда иде пораз, зато ратови трају годинама да се да шанса људима на покајање, ако се не покају иде пораз и понижење од горих народа од нас (нпр Турака, Хрвата, Шиптара, Муслимана, Немаца, Мађара…). Ослобођење из ропства је милост Божија након покајања и дугог страдања изабраног народа Божијег. Некада су изабрани народ били Јевреји, у Старом завету имате периоде када су Јевреји живели у слободи и периоде када су били у ропству, пошто су одбацили Господа Христа Месију, више нису изабрани народ Божији, данас то смо ми православни хришћани и нико други није изабрани народ Божији, све је то лепо објаснио Свети Николај Велимировић у делу “Рат и библија” што топло препоручујем свакоме, а посебно војницима који иду у рат.
Милоше, послао ти у рат смотанка или обученог војника свеједно је, победу додељује Бог. Смотанко који се моли Богу и узда у његову помоћ више вреди у рату него обучени војник који се узда у своје вештине, тако је и у животу.
Свако добро од Господа!
Хвала Немања на коментару. Слажем се али… Све је то у реду него поставља се питање ко ће повести ту војску у рат? Хоће ли то бити неки бркати Брозов генерал или ће то бити Лазар кнез хришћански. Велика је разлика ко војску води и због којих разлога. Не бих да се понављају Сремски фронтови и Јасеновци. Због тога сам ја уздржан од војске коју чине широке народне масе.
Бог нам помогао. Свако добро.