Страшна слика

Године 1867. Достојевски је у Базелу стао испред Холбајнове слике „Мртви Христ“ и био је јако потресен.

Христ је на њој приказан као стварно мртво тело, измучено, суво, већ начето распадањем. Нема улепшавања, нема узвишене романтике. Толико је све деловало сурово и стварно да је Достојевски остао закован испред слике, док га жена није одвукла. Касније је ту исту слику унео у роман „Идиот“.

У роману копија те слике стоји код Рогожина, а кад је кнез Мишкин види, каже нешто страшно тачно: ”да човеку вера може пропасти од гледања те слике”.

И ту је поента. Достојевски не показује само слику, него људе пред сликом. Једни у њој виде само ужас, распад, немилосрдан свет без смисла. Други, ма колико их погодила, ипак успевају да кроз ту таму наслуте нешто свето.

У роману принца Мишкина слика не оставља равнодушним, напротив — заиста га потреса. Али он није у очајању. Он и кроз тако страшну слику покушава да види нешто више. Рогожин, с друге стране, у свему томе види само мрак, и то га још више отврдне.

Зато и она чувена мисао да ће лепота спасити свет није никаква поетска реченица. Код Достојевског то уопште није наивно. То је тежак захтев. Није питање да ли лепота постоји кад је све лепо и светло, него да ли си способан да је видиш кад је све мрачно, ружно и разорено.

Другим речима: није ствар у томе шта је пред твојим очима, него како то доживљаваш. Неко гледа исту ствар и види само смрт. Неко види и страдање, и ужас али не изгуби до краја способност за љубав и веру.

Зато је Достојевски лепо дефинисао пакао — кад човек више не уме да воли. А онда испада да није лепота та која прави љубав, него љубав у човеку омогућава да уопште препозна лепоту.

То је суштина свега: да те живот, зло, распад и ужас не претворе у камен. Да прођеш кроз све то, погледаш право у таму и да ипак не изгубиш веру, љубав и оно људско у себи.

Када сам први пут видео ову слику тешко ме је увредила. Како се неко усуђује да наслика нешто овако? Како се усуђују да то ставе у музеј? Муслимани погубе човека због паљења Курана, а види шта ми дозвољавамо, код нас просто нема црвених линија. Непостојање тих црвених линија нас води у пропаст. Нашто мора бити Свето.

Галопирајуће јудео-хришћанство, та јеретичка идеја, само у њеном крилу је могло да се деси овако нешто. Јудеји су разапели Христа и хтели су да спале његово тело, као што су то хтели да ураде са Богородицом и о томе постоје сачувани записи и писао сам о томе.

Њихово ругање није завршено разапињањем, не они су хтели да иду даље да черече, да спале. Међутим, тело је нестало, исто као што је нестало и тело Богородице. То је била мала победа хришћана над јудејима, нећете се иживљавати и ругати. Тачку смо ставили ми. Та мала победа у великом поразу се претворила у све-крст, односно васкрс и из тог малог пркоса и држања до свог предања настало је хришћанство.

Јудеји нису могли да пронађу тело, међутим 1500. година касније створена је ова слика, дајући тако прилику злим дусима да се наслађују, ругају и тиме негирају Васкрсење.

Демони покушавају да нас победе страхом од смрти, пропадањем и ружноћом. Сотона је бацио камен у језерце и концентрични таласи се шире данашњицом. Многе те таласиће сте већ приметили, вакцине против страха од смрти, слављење хорор филмова, производи за лепоту против старења, филмови без срећних крајева, живи га до коске јер кратко траје, пластичне операције, не везуј се буди слободан, заради милионе, пробај све у животу, мисли на себе не везуј се децом…   Концентрични кругови држе душе у паклу.

У средњем веку на западу је главни мотив Христ на распећу, на истоку је главни мотив био мајка и дете Христ. Данас је то све измешано и нико више не придаје значај детаљима. Смрт против рађања и љубави. Страшна слика против лепог у теби, е то је вечна борба.