Шетајући београдским антикварницама наиђох на ове три забрањене књиге. Две су из II Светског рата, а трећа је из периода раније.
Много читалаца ме је питало где би могли набавити ове књиге па дајем овде јавно доступне линкове како би могли да их скинете и прочитате. На крају крајева 21. век је и ваљда је у данашњем либералном добу могуће прочитати све, наравно зарад проучавања историје.
Српски народ у канџама Јевреја
Извадак из Талмуда – жидовско јеванђеље
Заинтересовала ме је искључивост према јеврејима која се може приметити у Законоправилу Светог Саве, па сам се због тога заинтересовао мало за историју јеврејског народа. Покушао сам да проникнем у разлоге хришћанског антисемитизма које се протеже више од две хиљаде година, па сам набавио пар књига из данашњег времена које су дуго времена биле забрањиване, скриване и етикетиране ”немој то да читаш”.
Српски народ у канџама Јевреја
Прва књига – Српски народ у канџама Јевреја је издата 1941. године. Аутор је Милорад Мојић и спада у књиге које је одобрила немачка пропаганда. На њој се може и видети печат немачке агентуре да је књига одобрена за продају.
Књига даје изводе и тумачења из Талмуда, међутим оно што је мени интересантно је да је на крају књиге дат списак јеврејских фирми у тадашњој Југославији.
Кликните за већу слику
Колико је и шта је од овога тачно, ја не знам. То је свакако добар материјал за истраживање наших историчара.
Извадак из Талмуда – жидовско јеванђеље
Друга књига, Извадак из Талмуда – жидовско јеванђеље је кратка књига од свега 15 страна која уствари представља најгрозније изводе из Талмуда у којима се објашњава јеврејима како су они владари света и како су обични људи стока тј. гоје.
Ту има пар интересантних делова, рецимо упозорава Хрвате да се не окрећу против Срба јер је то управо јеврејски план. Друга интересантна ствар је да помиње како је у Србији прву књигу о Талмуду издао Васа Пелагић и да је због тога страдао јер су га јевреји стрпали у лудницу где је и умро.
Књигу је издао Милан Обрадовић – Американац који за себе каже да је Гои али онај који не бежи. Књига је издата у Загребу вероватно пред Први Светски рат.
Кликните за већу слику
”Јеврејско питање” од чувеног Јаше Томића.
Јаша Томић – угледни Србин из Војводине
За разлику од претходна два аутора који нису познати, вероватно зато што су им књиге изашле за време немачке окупације, аутор треће књиге је чувени Јаша Томић (1856-1922). Многе улице носе његово име. Он је био публициста и политичар из Војводине који је живео у доба Хабсбурга, један од најугледнијих вођа Срба који се борио за прикључење Војводине Југославији. Написао је многе књиге али интересантно на енглеској Википедија страници није излистана ова његова књига. Цензура после II Светског рата је била јака и биографије многих људи и дела су исправљани, није било дозвољено говорити ишта против јевреја.
Књигу можете прочитати, није велика и буквално је можете проћи за један дан. Ево интересантих делова:
”Кад је већ о томе реч, ево нузгред наглашујемо и то, да се по нашем мишљењу љуто варају они, који мисле, да неслагање Срба и Хрвата потиче из различне вере или разније писмена, Боже сачувај! То неслагање има дубље узроке; оно потиче из разније политичких тежњи, које су данас између Срба и Хрвата на жалост одвише велике. И све док се оне не уклоне, ми у искрено и трајно помирење Срба и Хрвата, ма колко да желимо, просто – не верујемо.”
О стародревном антисемитизму
”Ми ћемо у осталом доказати, да се антисемитизам свију времена није никад борио против јеврејске вере, него против јеврејског морала, против јеврејских назора и против јеврејских тежња.
Ти “пророци” и претсказаше напослетку своме поквареном народу шта ће га снаћи. Речи Јеремије пророка: “Неће вам ни камен на камену остати” испуниле су се са разорењем Јерусалима потпуно.
Христос није устао против старог завета; Христос је примио за основу своје религије оне исте “десет заповеди божје”, које је писао Мојсеј, и које су Јевреји и пре Христа имали.
Христова наука, она чиста наука, коју је он проповедао била је наперена против церемонија. “Ви знате заповеди божје”, вели он Јеврејима, “али их не вршите. Ви идете у Храм, али тамо тргујете”, вели он, и јеврејске свештенике, који су огрезли у неморалу и калу, тера бичем из храма божијег. Њему није доста што се неко као онај Фарисејац грува пред олтаром у прса; он тражи дела и указује на – Самарићана. Христос се заузима за сироте и подјармљене; он је проповедао једнакост, велећи: “сви сте ви једнаки”. Да! Христос је хтео да се десет заповести божије врше, а не само шапућу пред олтаром, и то је главна основа због које је устао против тадање јеврејске религије. Но све беше узалуд.
Јевреји су грцали у деморализацији; њихове установе беху јадне и траљаве, закони лоши, а на ђубрадма не ничу њежни цветови, па ма их по сто пути садио и заливао. Требало је преобразити само земљиште, па да буде другачије. “Водица” ту слабо помаже. Данас си, рецимо, исчупао зло, но ако је земљиште остало старо, зло ће опет нићи. Требало је дакле оборити јеврејске државне установе; но не беше никога, који би то учинио. Политичка странка у Јевреја, такозвани “Фарисејци”, који су тражили слободоумније и демократичније државне установе, није била довољно јака, да продре. Христос се био латио гигантског посла, он се одрекао Јеврејства и отпочео да проповеда општу слободу свију људи. Апостоли, а још више великодостојници црквени, изопачише Христову науку, они је скренуше са правог пута а задавише је у пуке церемоније. Јевреји имадоше опет таман толико силе и државног ауторитета, да прикују Христа о крст, те да као држава, угину за навек…
Ето то би било у мало речи хисторија стародревног антисемитизма. Та је хисторија доста свестрана и ми је понављамо у неколико реди.”
О Талмуду
”Кад падне кап воде на усијано гвожђе, не шикће већма, но што шикћу Јевреји и њихови пријатељи кад у књижевности и новинарству падне та кобна реч: талмуд.
Вазда научени да вичу за полицијом и државним тужиоцем, и овога им је пута прва реч, како је то – дражење. Са привидном срчбом, али у ствари са несравњивом надутошћу одричу Јевреји способност сваком нерабинеру, да се пача у расправу, кад је о талмуду реч. “Веран превод талмуда не постоји”, веле они, “а јеврејски оригинал, не могу да разуму, лајици”. – Истина!
Међутим је у новије доба устао професор прашког свеучилишта за оријенталне језике, др Ролинг, и наштампао читаву књигу извода из талмуда. Из те се књиге види, да у Талмуду одиста има моралних и лепих поука, има божанствсних израза о љубави према ближњему, само се види и то да по науци талмуда Јеврејин мора сматрати само Јеврејина за свог ближњега, и сваки Нејеврејин, не само да није Јеврејину ближњи, но није ни човек, а ко нечовека, мора сваки
Јеврејин ићи на то, да Нејеврејина вара, упропашћује, па и убија. Изрази, којима части талмуд Нејевреје, тако су ниски, тако брутални, да ик овде не ћемо ни повторити.”
Јаша напомиње како ”у талмуду ипак бити много што шта, што се противи десет заповедима божијим” и да је то главни разлог сукоба између хришћана и јевреја. Такође каже да се доба, од разорења Јерусалима год. 70. пос. хр., па све до 1040. године назива се у хисторији Јевреја – “талмудско доба”.
”Домен, велики зналац талмуда, устао је 1239. год. и оптужио талмуд папи Глигорију IХ. Папа је саставио суд и тај је суд осудио талмуд, да се има – спалити. Француски Краљ Лудвиг, не хтедне веровати ни папи, ни оном суду кога је папа саставио, но састави сам нови суд. Томе суду је председавао тадањи канцелар паришког универзитета; на томе суду је био и сам краљ. Сазвао је и Домена, који је тужио талмуд, сазвао је и рабинере који су бранили талмуд и пустио их да заступају своје назоре. Р. Јахил, главни говорник рабинера држао се добро, али је морао много што шта да призна, и нов је суд потврдио првобитну пресуду. У читавој Француској подигли су гломаче и спалили све егзампларе талмуда, које им дођоше до руке, а то све, као што је у пресуди гласило, “због злочести и неморала”. После неколико десетина година – 1264. – наредио је и краљ Јаим од Арагоније, да се спали талмуд.
Након наредбе папе Григорија IX о забрани Талмуда забележено је да је само у Паризу 12. јуна 1242. спаљено 12.000 рукописа Талмуда.
Па зашто не кажу та господа истину; зашто бар не рекну, да они у својим синагогама не проповедају више народу она места из талмуда, “која садрже непријатељске изразе и упутства против других народа и вероисповести?” Тада им нико не би могао замерити; но они у својој дрскости хоће истину на очиглед свом свету да опорекну. То је неполитички, јер на тај начин они доказују своју заједницу са сваком тачком талмуда, они бране нешто, што се данас нити може нити сме бранити, и ми држимо, да ће отуда бити по њих кадтад хрђавих посљедица.”
”Они су се старали, да у талмуд унесу мудре законе и савете за практични живот, (“Не просипај прљаву воду, пре него што набавиш чисту”). Они су у талмуду наређивали своме народу да буде једно другоме брат, да се воле и помаже, а с друге стране уливали му зверску мржњу против његових политичких противника, против сваког оног, који није Јеврејин. Талмуд је дакле основао неку политичку религију, он је у оном варварском добу хтео да поучи Јевреје о томе, како ће што лакше одржати народности и материјалну ” борбу за опстанак”.
Тој јеврејској надутости ласкао је и Мојсеј, па је ту надутост унео и у своју веру. “Прави бог, то је бог Семита, бог Јевреја” – веле они. Ко дакле није семита, није Јеврејин, за тога у оквиру јеврејске цркве нема правог блаженства; прави Јеврејин треба да се роди такав. Јеврејска религија је народна религија, она је по правди скучена само на Јевреје.
Христос је ударио другим путем; он је уместо верског народносног шовинизма, узео да проповеда – међнародност. Христова вера, није вера једног народа, него вера човечанства, вера свију људи. Бог о коме је Христос проповедао, не познаје никакав “изабрани народ”, него су њему сви људи – једнаки, сви су његова равноправна деца. После овога што смо довде рекли, види се јасно, да јеврејска вера беше врло примамљива и ласкава по Јевреје. они су се с тога и опирали Хришћанству, јер им је Хришћанство хтело да узме “верску превласт” и да их изједначи са другим народима; али се види исто, како вера Јевреја није могла да мами и очарава друге народе. Та ког ће им врага вера, која им као Нејеврејима унапред затвара врата – блаженству.”
Како је дошло до прогона јевреја
”У пространој франачкој држави, учинио је већ Карло велики доста за Јевреје; а краљ Лудвиг понашао се према њима до крајности пријатељски. Он им је дозволио да могу држати хришћанске раднике, дозволио им је, да могу држати отроке, па и то, да могу трговати с робовима. Краљ Лудвиг је Јеврејима за љубав наредио, да се вашар не држи више суботом, кад Јевреји славе, но у друге дане. Краљ је наименовао и нарочитог чиновника (Магистер Јудеорум), који се морао старати, да се права Јевреја не повреде. Но не само у франачкој држави, него и у Пољској беше дозвољено Јеврејима, да држе хришћанске робове, а дворци и палате, које сазидаше Јевреји у 11. веку у Чешкој и Моравској, сведоче јасно, да су они тада били – властеле.”
”Кад је Јеврејин Јехуда-Ибн-Ерса 1149. год. постао у Шпанији дворски учитељ, он је измолио право, да може гонити такозване Карејце, који су хтели да одбаце талмуд, те да верују стару јеврејску веру. Распаљени фанатички рабинер Саломо и његов ђак Јона, тужили су такозване Мајмунисте, код Доминиканаца. (Мајмунисте су хтеле да поправе талмуд, и да га измире са тадањом филозофијом и духом времена). “Ви спаљујете невернике и јеретке своје цркве”, говорио је Соломо, Доминиканцима, “спалите бар и јеретике наше вере”.”
”Вера Мојсејова бар је предиковала морал, ал талмудизам, који се из те вере развио,није ни то чинио. Талмудиѕам је био ширио неморал, он је неморал узаконио. Талмудско начело: “Љуби те се; помажите се, али варајте, мрзите и убијајте све, који не верују вашу веру“, није морално начело, но такво начело прe приличи за какву разбојничку чeту.
Пуних двадесет векова, две хиљаде година, пиљили су Јевреји у талмуд као мачке у жижак, и посвећивали су се само њему. “Главни посао Јевреја беше у оно доба изучавање талмуда”, вели Грец, “они су одгањали од себе и сан, само да се могу учити талмуду”. Посљедице овога нису изостале. Јевреји беху у све државе братски примљени, јер их нису познавали. Осећали су сажаљења са изгнаницима, и за прво време беше им добро. Али кад Јевреји почеше да делају, те их народи упознаше, онда је почело гоњење и изгањање.
Хадријанов закон (154. год.) кога су цареви Константин и Ираклије обновили, показује најјасније значај средовечног антисемитизма. Тај закон забрањивао је Јеврејима да живе у оном делу вароши, у коме живе Хришћани. Он значи: “Ми и Јевреји имамо сасвим разне назоре о свету и моралу; ми не приличимо једно с другим”.
Биста цара Хадријана.
Јустинијанов едикт (532.) ишао је даље. Тај закон је хтео да предупреди све штетне посљедице јеврејског неморала. Ево шта вели он: “Јевреји не могу сведочити против Хришћана, но само један против другог”. Јевреји виде у овом опредељењу неправду, али немају право. Нека се само сете шта их учи талмуд. Талмуд налаже Јеврејима да сведоче лажно против Хришћана само ако могу шкодити, јер лажна сведочба није у том случају грех. Јевреји су тада обожавали талмуд, они су гинули за њиме, и зар Јустинијан није имао право, да сачува Хришћане од лажне сведочбе јеврејске. Па и остала ограничења Јевреја поникла су из сличних побуда.
Јевреје су доцније истисли из звања чиновничких, њима су доцније забранили да држе слушчад и да тргују с робовима. То је и опет било усљед талмудских наредаба, да Јеврејин треба Нејеврејима, дегод само може, да вара и исцеђује. – Кад се човек за часак уживи у економске одношаје средњега века, онда му је на мах јасно, да су тадањи државни закони морали забранити Јеврејима и занате и посед, јер би се иначе Јеврејима у оба случаја дала прилика, да држе хришћанске раднике и хришћанскс калфе, па да их према томе и варају и цеде.”
Једино што су дозволили Јеврејима, беше трговина, али су и ту сматрали тадањи законодавци за дужност, подвикнути хришћанском свету: “Види ово је Јевреј, њему заповеда његова вера да те превари и упропасти. Чувај га се!”
Тако је поникао “чивутски жиг“, управо наредба, која налагаше Јеврејима да морају носити једну жуту или бојадисану закрпу на горњој хаљини, а у неким крајевима морадоше носити нарочите капице. То беше за то, да их свет позна, те, да на први поглед знаде, с ким има посла.
Сва ова наређења жигошу Јевреји, па и многи хришћански хисторичари, као гоњење Јевреја, они виде у томе некакво дивљачко грубијанство, неправду и верску мржњу. Међутим о свему томе нема ни помена. Јеврејске синагоге и њихову религију нису никад дирали. Тадањи свет бранио се само од покварености јеврејске; он није хтео допустити, да га Јевреји по начелима талмуда упропашћују.
Тако је на прилику сабор јеврејских рабина, држан у Мајнцу 1223. год. саветовао свом народу, да се окане непоштених сретстава према Хришћанима, да не прави лажне новце, да не вара итд. Но тај савет није помогао а хришћански свет бунио се све већма против Јевреја. Карл IV наложио је својим кнезовима, у “златној були” између осталог и то да морају трпити у својим областима – Јевреје. Из овог се наређења види, да су у оно доба ти кнезови почели већ да протерују Јевреје. Међутим зна се насигурно, да је Лудвиг IX 1254. год. протерао један део Јевреја из Француске и ако не на вечита времена.
Сва та протеривања Јевреја не могу се свести на самовољу тадањих владара. Баш на против. Кад је н. пр. краљ Јован од Француске примио натраг Јевреје (1360. год.) дозволио им је повратак под условом, да се поправе, и назначио им рок од 20 година, у коме времену требаше, свој промењен начин живота да докажу. Тих двадесет година прођоше, но Јевреји остадоше стари. Њихови свештеници улагиваху се краљу, обасипаху лакоме француске дворјане с новцем, и краљ Јован је потписао наредбу, да сс стари рок од 20 год. продужује на даљих 5 година. Против овога се побунио народ, и тада, 1380. год. букнуо је у Паризу велики кравал и напад на Јевреје. Тако је и скупштина чешких нотабла закључила 1542. год. да се имају Јевреји протерати из земље.
Цар Фердинанд се дуго опирао томе, но напослетку га намораше одвећ честе побуне народа против Јевреја, да горњи закључак изведе и Јевреје протера бар из дољне Аустрије, Граца и Прага. Да је скупштина чешких нотабла била у праву, то признаје и сам Грец у својој хисторији. “Прашка јеврејска општина”, вели он, “била је у веома ружном гласу, код својих сестара. Њу су држали за злобну, ниску, безсавесну, отмичку и себичну.
Главари те јеврејске општине чинили су сва могућа безакоња, а подмићивали су лажне сведоке јавно и на дану. Но Грец признавајући то, брани своје јеврејске сународнике тиме, што вели: “Кад су први пут протерали Јевреје из Прага, отишли су и добри и хрђави, а кад им би дозвољен повратак, вратили се натраг само јеврејски – олош”.
Мислимо да смо навели и сувише примера, из којих јасно излази, да средњи век није гонио Јевреје, но да се само бранио од њихове покварености. Тај век није умео да поправи јеврејски морал, ни да измени њихове назоре, јер кад му дође на памет да подиже гломаче, и да на пламену спаљује јеврејске талмуд-књиге, било је већ доцкан. Талмуд се тада беше тако рећи већ “оживотворио”, прешао им је у крв и прелазио по закону крвног насљедства од оца на сина …
О новинама и превласти над осталим народима
Адолф Кремије 1856.
Јеврејска дружина “Алианце универсале исраелите” обухвата Јевреје целога света. И шта хоће та дружина? Бори ли се она за равноправност Јевреја? Ни помислити. Претседник и оснивач те дружине, Кремије, разложио је 1860. год. у Паризу сасвим јасно цељ тога друштва. По његовим речима треба јеврејска дружина, да се упне из све снаге, да извојује економску и политичку превласт и господство Јевреја, над осталим народима.
Често се ушуња један једини Јеврејин са завежљајем на леђи у село, а за десетину година видeћете, где је са “шпекулацијом” постао највећи газда, а сво му је село не само презадужено но и – развраћено. Он шири разврат, да би лакше “напредовао”: мути воду, да би згодније – ловио. И ти Јевреји не једу баш свој леб у зноју лица свога; они нити имају већег капитала, нити већег образовања од осталих нејеврејских трговаца, па опет највећма “напредују”. Наш трговац кад банкротира, он се убија, суседи чак и на његову децу показују прстима; Јеврејин што чешће банкротира, стиче тим већег кредита и уважавања у јеврејском трговачком свету, јер се врло добро зна, да није из нужде него из шпекулације банкротирао.
Ал ми овде умало нисмо узели да доказујемо, како је снег бео и да говоримо о стварима, које су сваком од нас пред очима, и на које треба само указати – прстом. Хоћемо само још да додамо то, како су све те беде које видимо по селима, још много веће у варошима, и да се невоља, коју Јевреји проузрокују у једном округу, може – измерити и доказати бројевима. Ево да наведемо пример за то: Пожунски и Визелбуршки окрузи много су роднији и богатији од многих других округа у Угарској. Према томе требали би становници тих округа да стоје много боље, но становници других округа. Али јест. У тим окрузима има највише Јевреја, и тамо је народ најсиромашнији. У визелбуршком округу је сиротиња од Јевреја тако исцеђена, да је до сад преко 2.000 душа оставило огњиште и одселило се у – Америку. Коме ово није јасно, том је узалуд говорити сто година. А из свега наведеног излази то, да су Јевреји, и ако не једини а оно бар један од главнијих узрока наше нагло растуће сиротиње.
Тамо у престолницама наше монархије у Бечу и Пешти, тамо на изворима наше “славе и величине”, тамо одакле излази сунце просвете и културе, које треба и нас да огреје, нема тих римских зидова, али има нешто горе. Тамо је новинарство, а то је новинарство у јеврејским рукама. То новинарство и лаже и вара, и отима и развраћује.
За неколико новчића, за два новчића од речи, можеш тамо написати све.
Последња страна тих “светских новина” нема никакве друге цељи, до оне, коју имадоше оне опале римске зидине. Тамо ћеш наћи не само на девојке, но и на мушкарце који траже муштерију. Наићи ћеш нпр. на огласе у коме се “нуди млад, леп, здрав човек, макар и старијим и ружним госпама за – секретара”. Ти такозвани велики светски листови играју срамну улогу подвођачица, и полиција, која за такве ствари казни старе крезубе бабе, и не осврће се на јеврејске великоварошке новине, које то исто чине.
Приповеда се у новинарским круговима, да су јеврејски редактори годинама измишљавали и штампали такве огласе, само да намаме свет, да то исто чини. Јевреји створише по нашим престоницама читаву литературу разврата, створише неке пикантне илустроване листове које у слици износе гола тела, у слову неке ствари које гоне крв у лице.
И кад она сирота, јадна неискусна женска створења баш усљед напрезања тих новинарских подвођачица поклизну, те их једног дана видите да у свиленим хаљинама, високим петама, и изазивајућим погледима шећу по јавним местима, тада ти исти новинари у предњем делу својих новина дижу ларму, како од ових “створења” њихове жене не могу да иду на јавним местима.
Овако понашање гони већ човека да помисли, како ти новинари само за то траже од полиције, да закрати тим јадним створењима шетњу по улицама, да би се оне морале у своме занату послужити огласима новинарским, те тако од своје срамне зараде уступити и јеврејским, г. редакторима један део. Јеврејство се дакле дограбило престолничке штампе те шири разврат по држави.
Јеврејска штампа чини још и друга зла. Она је скроз и скроз на продају. Жељезничка друштва, новчани заводи, сва већа подузећа, у њезиној су руци. Као што су оно бесни Арапи узимали “свадбарину”, као што су немачки племићи у средњем веку силазили са својих дворова на друм и отимали трговцима “у име слободног пролаза” један део робе, тако и јеврејска штампа тражи од именованих друштава један део добити. То јој се мора дати. Она управља на жалост јавним мњењем, те јој морају давати удела и најбоља, најсолиднија предузeћа, иначе о њима неће ући ни једна реч у јавност, или ће им напослетку наћи стотину мана. Ал и најгора подузећа она хвали и узноси за – новац. Тиме мами своје поверљиве читаоце на лепак, а слабо ју се тиче што ће ови у тим подузећима изгубити читаво имање.
У Аустро-Угарској су Јевреји највећи непријатељи народносног измирења.
Колико пута устадоше аустријски Немци да се измире са Славенима, па је увек то предупредила јеврејска штампа. Тако је и у Угарској. Највећи Мађари су код нас јеврејски редактори око “Пешт Лојда” Тешко оном Мађару ко би рекао о народностима лепу реч, они би га прогутали, жигосали би га као изрода. Они узимају на се мађарску маску те народности руже и опадају најцрње пред Мађарима, а то све за то, да држава никад не изађе из ове народносне борбе и трзавице, да никад не створи напредне и корисне установе, но да остане ово труло и даље, јер само тамо где је труло, гоје се и напредују “јеврејски црви”.
По свему што смо до сад рекли, види се дакле јасно, да је јеврејско питање економско, етичко, политичко и све друго, само није верско.
О борби против јевреја
Говорили смо о прошлости протујеврејства, а насликали смо у главним цртама живот и рад Јевреја у – садашњости. Из тога се могло видети, да антисемитизам лежи данас тако рећи у ваздуху, да напредује и да ће непрестано напредовати.
Сад се покрећемо, да разгледамо будућност антисемитизма. Будућност антисемитизма развиће се без сумње из садашњости, те је право да посматрамо програм данашњег антисемитизма.
Кад загледамо у хисторији последњих година, видећемо, да је у појединим крајевима Русије, Немачке и Угарске, било почешћих буна против Јевреја. А за то време било је и два протујеврејска конгреса, који тражише, да се мирним путем отклони опасност, која нам прети од стране Јевреја.
Ступањ, на коме се налази данас протујеврејство, може да изазове у човеку само страховање. У протујеврејске странке је данас много јача песница, него стваран програм.
Антисемитска струја поникла је баш у простом народу. Прост народ је далеко пре викао на Јевреје, но што су то чинили књижевници и новинари. У Русији, у Немачкој, па и код нас, устао је народ у неким крајевима батинама против Јевреја, јер није знао, како ће друкче да си помогне. Да су на челу тога народа у оним крајевима стајали људи свесни и образовани, не би можда дошло до тог песничења и батинања, јер би ти људи повели народ у уставну борбу против
Јевреја. У осталом указујемо на хисторију. Указујемо на средњи век и његове честе сељачке буне. Тада није било новина, ни конференција, па се опет народи о својој рођеној памети бунише.
Велимо дакле: велики број антисемита, који расте из дана у дан, и мртав антисемитски програм, не допада нам се. Антисемитизам се не може више спречити, треба дакле развити његов програм и мирним путем решити то питање. Треба дакле радити на томе, кад се народу додија ово чудо које трпи од Јевреја, да тада изађе пред сабор и каже: учините то и то, а не да почне опет да дави и бије Јевреје.
Та није ли се 1882. год. “узбунила” цела Европа, кад оно на леп начин протера Русија један део Јевреја из своје државе. Те Јевреје нико није хтео примити. Тада су говориле дипломате, да свака држава мора држати своје Јевреје и да их не сме натуривати другима на врат.
Протеривање јевреја из Кијева 1881. након атентата на цара Александра II
За времена Доминицијана увели су нарочиту “јеврејску порезу”. Тада су Јевреји крили своје порекло. Њих су тада утеривачи порезе свлачили, те загледали и визитирали, а ми то тек ваљда не би радили. А они би, ма како и ма чим да их ограничите, крили порекло, јер би се покрстили. Какве би нам вајде било од туда. Шта значи вук кад га однесеш у цркву? Вук, па вук.
О болесном праву
“Сваки народ има извесно мишљење о томе, шта је право а шта није, шта је добро а шта је зло. То мишљење није код свију народа једнако. Има народа, који држе једну и исту ствар као добру, а други као хрђаву. Да ли народ има моралније или неморалније појмове; то зависи од његове образованости, од његове религије, од његових културних особина. Мишљење народно о томе, шта је добро а шта је зло, сачињава појам о – праву. Појам о праву ухватио је код сваког народа корена, и из тога се развило такозвано “обичајно право”.
Обичајно право написано и утврђено, зове се – закон. Чувени писац државног права Блунчли, вели у својој књизи “Алгемајне Штатслере” о тој ствари ово:
“Ако се писан закон не оснива на “обичајном праву” народњем, а ако је обичајно право народње различито од његовог сватања о добру и злу, онда су правни одношаји у тој држави – болесни”.
Ето, ти болесни одношаји наступише данас код нас, па малда не и у свој Европи. Закони данас често друкчије суде, но што народи мисле да је право. Или зар не виђамо сваког дана случајеве, да закон неког остави некажњеног, кога “јавно мнење” најцрње осуђује и – обратно.
У оно време, кад су поједине државе биле неразвијене, кад државе нису имале ни силе ни снаге, да суде и осуђују, није било закона. Мишљење народно о томе, шта је добро а шта зло, прелазило је од оца на сина; те се свакако бар знало, шта је право. Било је дакле права, али као што рекосмо, није било писаног закона. У таквим државама није могло бити ни плаћених судија, но су обе парничне стране изабрале из својих пријатеља суд, и тај је суд решио – парницу. У Албанији, Црној Гори, па и у Боки, постојало је то стање још до пре кратког времена. Црна Гора је данас у добу прелаза, а у Боки Которској је уведен до душе “аустријски законик”, али га тадање становништво слабо верма.
У обе те земље бирају становници, кад дође до парнице, из приватних људи примирителни суд, и тај суд онда реши ствар онако, како је то по народном сватању и по обичајном праву, право. Кад се држава развије, онда она узима на себе улогу, да брани права појединаца.
Оно што народ држи за право, напише она у параграфе и то постаје – закон, који је обавезан за све. Но и ту нема ни много закона, ни адвоката, а делење правде је измењено у толико, што “изабрани суд”, кога бирају парничке странке, суди по писаном закону, и што је његова пресуда – обавезна. Ко се буни против те пресуде, буни се против закона, против државе. Не треба мислити, да су овакви правни одношаји били ваљда у патријархалним и неразвијеним државама, јер би то мишљење било неистинито. Ми такве правне одношаје налазимо у развијеној римској републици па и у Атини, и то баш у добу, кад су те државе стајале на највећем ступњу свога развитка.
Кад су се развиле касте, те свака од њих имаше некакав засебан интерес, онда су се државе морале умешати да бране појединца од неправде и да створе писане законе. У најновије доба тражи се неко “идеално” право. Хтели би да сваки буде једнако суђен, па се држе писаних закона као пијани плота. Створише толико закона да им ни имена не можеш попамтити. Сад су нужне силне научне судије, нужне су читаве гомиле адвоката, а човек сам без њих не може се ни маћи у суду. Па је ли боље? Богме није. Из једног се чуда запало у друго.
Наше суђење изгубило се у пуке – форме. Не суди се по оном што се десило, него се суди чисто по параграфу. А параграфа макар да има неколико хиљада, опет се деси у свету још више случаја. Сваки случај мораш данас свести, под неки параграф, сад било лепо или силом све једно је, тек мораш га свести јер иначе се не може судити. И сад је код нашег суђјења форма све, а дело ништа.
Вешт адвокат скинуће те с вешала, узеће ти имање, затвориће ти радњу, спашће те, ил ће те упропастити. Ко данас има посла са судом нужно је да има право, али је канда још нужније да има доброг адвоката. Пропусти ли тај адвокат најмању ситницу по форми; ти си пропао, али ухвати ли противничког адвоката да је он погрешио у форми онда си добио парницу. А право? То данас долази на другом месту. Можеш ти имати триста пута право, и судије ће ти казати да имаш право, али ће те опет осудити, ако има нека “формална зачкољица”.
Наши закони поставише на свим клизавим путевима параграфе. То је законска стража, и ко тим путевима пође наилази на параграфе те – пострада. Али осим главних путева, има у данашњем свету толико стаза и богаза, које воде превари и непоштењу, да закон нема довољно параграфа да поседне и њих. Они, који су писали законе и не познају све те “криве стазице”; те стазе познају само људи, који се верају и глибе по непоштењу. Некада бива да овај или онај додаје преваром до мете, и суд га опази. Али томе по данашњем закону не могу ништа.
Препредени зликовац може само да се насмеши и да запита: “О који ли сам се параграф огрешио, молићу”? Ако не нађу такав параграф, не могу му ништа. И такви случајеви бивају чешћи но што се мисли; такви случајеви бивају сваки дан стотинама; има људи, који и не раде ништа друго, но изналазе криве путеве, који воде до туђег имања, а ни којима није постављена параграфска стража.
Узмимо само случај, постоји уговор или обвезница. Живи сведоци, потписани на том уговору, потврђују код суда; како је текла погодба. Међутим је једна од уговарајућих страна, утурила у утовору две три речи, које не могу изврнути. На основу тог тачног уметка, суд одиста мора кад-кад да досуди варалици туђе имање. Суд види да није чист посао; види, да је једна уговарајућа страна ишла на то, да другу страну превари, и не само да тог варалицу не сме да казни, но му још држи страну, и наређује егзекуцију, да ујамчи варалици туђу муку. Суд мора тако да ради, јер је то по данашњем закону, по закону, који суди строго по параграфу. Ко чита извештаје “из суднице”, наићи ће врло често на речи, којима се обраћа председник суда тужиоцу. Те речи гласе често овако: “Господине, суд мисли и сам, да сте ви стварно у праву, суд сматра дело оптуженога за нехонетно и неправо, али с формалне стране не може вам се учинити по вољи. Ми немамо параграфа, по коме би вашег противника могли да – осудимо”.
Дакле, ко уме да вара у ствари, али да обиђе параграфе и да се не огреши о форму, тај може варати у сред дана, без да му ико може шта учинити. Ето, до тог је нездравог стања дошла наша правда. и зар се онда треба чудити, кад поједини људи, а нарочито Јевреји, и не раде ништа друго, но измишљавају начине, како ће другог преварити, како ће живети о туђем зноју, а да избегну законску казну.
Ми се заузимамо за установу пороте, за установу: “суда части”. Ти судови не треба да буду “приватни”, као неки “примирителни судови”, но треба да буду званични, т.ј. да њихова пресуда постане правоваљана, и да се мора извести.
Поротници, људи из народа, треба да суде бар у оним стварима, у којима Јевреји и други непоштењаци обично варају и гуле “глуп свет”, а због чега им данашњи судови не могу ништа. Тај суд треба да суди по владајућим начелима о праву и поштењу. Он треба према томе да осуди не само глупе, но препредене варалице. Које би ствари имале доћи пред “судом части”, то би било лако означити. А да би све оне парнице требало доделити “суду части”, у којима се јасно види превара, али само редован суд не може да нађе параграф за зликовца, то се по себи разуме. Јер је то и гриота и срамота, да данас поједини људи на основу непотпуности закона, а под фирмом слободне конкуренције, варају, глобе и пљачкају своје суграђане. Та ако ово овако и на даље устраје пољуљаће се код свега поштеног света вера у правду и правицу, вера у поштење и морал, а настаће уверење, да у данашњем друштву могу процветати само хуље и ниткови.
Ми смо тврдо убеђени, да Јевреји само под данашњим хрђавим законима, могу да цветају и да гуле овај свет. С тога мислимо, да би решење јеврејског питања требало предузети у горњем правцу. Не треба судити и осуђивати само по форми, него по ствари. Треба делење правде тако удесити, да се забрани свако неморално, непоштено, и вараличко дело. Али није доста забранити, но треба створити установе, које ће то срамно дело и казнити. Треба створити установе, према којима би свако морао да се осврће на морал и поштење, а кад Јевреји налете неколико пута на казну и опеку прсте, онда ће пазити да не чине оно, од чега неће имати више користи, но само штете и срамоте.
Види се дакле, да нам предлог нема довде ничијег протујеврејског. Ми тражимо једнако, али и у ствари праведно суђење за све, па било то Јевреји или не.
Међутим, ми смо тврдо убеђени, да би установе које предлажемо, најнепријатније биле по Јевреје. А зна се већ зашто. Једино што би изгледало у нашем предлогу протујеврејски, било би то, што по нашем мишљењу Јеврејима не би требало допустити да учествују као судије у пороти, у суду части. Јеврејски назори о поштењу и њихов морал, разликују се од наших назора и морала. Оно што ми држимо за светло и поштено, то Јевреји сматрају у својој души за глупост. Преварити лукаво, а избећи од казне, то је код њих дика.”
Ето то је део онога што је Јаша Томић писао.
Најновији коментари