Крајем августа направили смо једну малу духовну експедицију у околини Книна и Босанског Грахова са циљем да усликамо неке иконе и кивоте које је прота Војислав Билбија направио за живота. Ово је четврта експедиција по реду. Прва је била у Холандији, где је прота провео велики део живота, следећа у Хиландару, затим у Студеници, а сада идемо у Крајинску тромеђу.
Путовање креће из Бања Луке мог омиљеног града, затим преко Змијања, Петровачке цесте, ка Дрвару где смо покупили Марка. Марко је иначе архитекта ангажован око многих рестаурација и споменика. Ових дана је у Бања Луци подигнут споменик Кулина бана око кога је и Марко био ангажован. Ово је изузетно важно за српску историју јер народ треба да буде свестан чији је то владар био и да се не дозволи фантазирање и мењање историје према политичким жељама.
Петровачка кула
На самом почетку овог нашег путешествија посетили смо Петровачку кулу. То уствари и није кула већ се ради о остацима старе цркве. Та ”кула” је вероватно звоник, а олтар је испод самог звоника. Око цркве се налазе стећци или надгробни каменови. На једном од тих гробних каменова је ишчитано име ”остое+” написано на глагољици, па се мисли да је то гроб неког Остоје хришћанина.
Археолози су цркву сместили 13. или 14. век али ја се не бих са овим сложио. Због простог облика цркве (једнобродна, олтар испод звоника) и гробних каменова са глагољицом рекао бих да је ова црква старија и да би период од 10-12. века био тачнији. Тешко да би гробови у 13. или 14. веку били обележавани глагољицом у потпуно српском окружењу и територији Немањића. Овим крајевима у то време је владала породица Шубић, а Јелена (сестра цара Душана) је обновила манастир Крка који је наравно православан.
Постојање глагољице помера датум ових споменика ближе добу Ћирила и Методија када се још водила борба између глагољице и ћирилице, тј. утицаја Рима и Цариграда.
Због препуцавања између римокатолика и православаца која трају још од Тита југословенски историчари су се трудили да цркву датирају што касније како би на територији Немањића постојале неке католичке цркве и епископије.
Ова проста црква и штури уписи на википедији указују да се ради о рубним српским просторима на којима већ вековима траје борба око доказивања чије је шта. Пар километра одатле је Петровачка цеста на којој су хрватски мигови пуцали по избегличким колонама. То вам све говори, историја се наставља. Ево гугл мапе.
У Дрвару пролазимо поред цркве и ту ми Александар прича о једном изгубљеном триптиху (икона из три дела) који је Воја Билбија био направио за ову цркву али је то дело сада нестало и не зна се где је. Зна се да је однето када је хрватска војска ушла у Дрвар у последњем рату, тај триптих се и појављује на јутуб снимку који је хрватска војска снимала када су ушли у град. Тај рад нисмо могли да снимимо па смо наставили пут даље.
Слика несталог триптиха израђеног у сребру из цркве у Дрвару.
Мошти Милоша Билбије
У Грахову смо посетили локалну цркву у којој се налази кивот за мошти мученика Милоша Билбије који проти Воји дође деда. По чему је Милош Билбија значајан? Он је био сеоски парох и крстио је Гаврила Принципа. Након атентата на Фердинанда ухапсили су га аустро-угарски војници како би га натерали да измени датум рођења у крштеници да би могли да га осуде на смртну казну као пунолетног. Било је потребно да помери датум само за месец дана (тада је пунолетство било са 20. година). Отац Милош на то није пристао иако су га затворили у Ливно и тукли га врећама пуњеним песком како модрице не би остајале. Тако су му одвалили бубреге и исповређивали га толико да је од тога и умро.
Херојско држање оца Милоша и његова жртва остале би заборављене да се прота Воја није латио рада на кивоту за мошти оца Милоша и напорима да се он прогласи за свеца.
Сећам се када смо пре пар година били код проте Воје у посети у његовој кући на Дунаву. Тада је још увек радио на кивоту. Дивио сам се идеји, лепоти и напору који је уложен. Пар година касније речено је остварено и ми смо имали прилику да детаљно сликамо кивот у цркви ради каталогизације и прављења публикације о делима проте Воје.
Иначе општина Грахово, као и Дрвар, Гламоч и Босански Петровац су потпуно српске општине које су припале Босанској Федерацији по Дејтонском споразуму када су им дате како би имали 50% територије. Територијално то су највеће општине али са најмање становника. И ту се данас јављају проблеми од сиромаштва, одласка на рад у иностранство, пресељења људи у Републику Српску до покатоличавања која се повремено дешавају. Ове општине се географски наслањају на Книнску крајну па би њихово пражњење или покатоличавање одсекло српске територије у Хрватској.
Положај српских општина у Федерацији.
У таквом окружењу постављање кивота са моштима мученика Милоша Билбије могу бити битан фактор спречавања одласка људи и подизања националне свести.
Док смо радили у цркви имали смо времена да поразговарамо са локалним свештеником о историји цркве. Велико је страдање тих крајева пре свега због усташа и комуниста.
За време рата овај крај су штитили четници и Италијани, али након повлачења Италијана дешава се велико страдање народа и цркве. Црква је уништена, свештеник мучен и жив одран (Дамјан Граховски), усташе су пијуцима уништиле иконостас, што се на снимку може видети.
Након ослобођења, четници војводе Ђујића и њихове породице су прогоњене па су ови крајеви постали потпуно задојени комунизмом. Тада је црква поново оштећена, пуцано је у иконе и могу се видети трагови метака, на крају је црква и спаљена а околни народ није смео да дође да гаси пожар. После рата дођоше нове власти али црква наставља своје страдање као и за време рата.
Највећи утисак ми је оставила белешка оловком на икони, где је неки безбожник записао колико је цемента стигло у време комунистичке власти. Неко је на икони израчунавао количине грађевинског материјала. Рукопис је леп, ћирилични. Добро је да је натпис остао и да нико то не брише, да остане сведочанство и упозорење о српском паду. Сами смо криви за све што нам се дешава.
Док смо се возили по крајини све време ми се у глави у позадини вртела ова песма, па је стављам овде као један од утисака путовања.
Манастир Оћестово
Много ми се допао крајолик кроз који смо пролазили на путу ка манастиру Оћестово. Малена села у околини Книна и камени зидови који се простиру километрима у дужину, подсетили су ме на сеоске крајеве на Крфу. Вегетација је тако шаренолика да сведочи о томе да људи живе овде хиљадама година. Свака ливада је оивичена каменим зидовима и ти камени зидови се пружају километрима. То је још једна потврда да је овде некада било густо насељено подручје.
У сваком селу једна црква, једно гробље. Нема ту никаквих недоумица да је српско становништво већина у овим крајевима. То ми је највећи утисак овог путовања. Никад нисам био у овим крајевима и када ствари гледате преко телевизије не схватате простор и колико је то све заиста било насељено Србима.
Стижемо у манастир Оћестово и ту сретнемо оца Јована и оца Луку. Отац Јован скроман, благог погледа, а отац Лука висок и некако посебан, племенитог држања. Као по традицији послужени смо кафом, ракијом и водом. Ту сам пробао најбољи сок од јагода који је спремила сестра оца Јована.
У овај манастир смо дошли да би сликали икону Свете Недеље коју је урадио прота Воја. То је велика литијска икона, величанственог изгледа. Од оца Луке смо чули да је ова икона уствари обновила цркву у Грахову. Када је изгорела црква у Грах0ву, људи из тог места нису смели ни да приђу да гасе пожар. Локални свештеник је сам гасио ватру колико је могао. Народ тог места није смео ни да иде у цркву од комуниста.
Икона Свете Недеље, манастир Оћестово. Рукотворство оца Војислава Билбије.
У то време је прота Воја направио икону Свете Недеље како би помогао тај крај. Ту икону су верници походили и доносили прилоге. Каже отац Лука да је од новца који је народ остављао потпуно обновљена црква у Грахову и да је епископија од тога живела годинама. Новац преношен тракторима и у сандуцима. Већину новца дали су људи из околних села. Највише новца је дошло из иностранства, тј. од породица избеглих бораца војводе Ђујића који су помагали своје крајеве.
Овде се десило мало чудо што се мене приватно тиче. Прво, од мог другара Александра пре неколико година добих на поклон реплику иконе Свете Недеље која је чуварка наше куће и ето пар година касније потпуно ненадано сам призван икони. Посебан је то осећај. Помислио сам да она нама чува кућу, а ми ћемо чувати њену кућу.
Крст из манастира Дечани
Још једно мало чудо, за мене лично чудо, се десило овде. Пре неколико година хтедох да посетим манастир Дечане и оставим неки прилог. Међутим, настаде нека гужва и тај мој план се изјалови. Ја решим да купим нешто са њиховог сајта кад већ не могу да их посетим у том тренутку. И поручим један диван крст, ручни рад.
Уместо поштом, дођоше монаси један дан у Београд и донеше тај крст. Ја платих али оставих мало више новца за манастир. Када сам кући погледао крст просто нисам могао да верујем да је то људском руком урађено.
После неког времена поменем тај крст другару Александру и он ми рече да тај крст мора да је радио његов другар отац Лука јер је он дрводеља у Дечанима. Када су се чули, отац Лука потврди да је он то радио. Пет година касније, посета манастиру Оћестово и ту упознајем монаха Луку. Иначе, отац Лука није из тог манастира већ мења игуманију која је кратко одсутна. Е сад, да ли је чудо или случајност не знам али ја одавно верујем да ништа није случајно у животу.
Помозите изградњу манастира Оћестово.
За крај
Ово је први део наше експедиције. Наравно да ће бити критика на ово моје писање и неко ће рећи да србујем али ја пишем о мојим личним утисцима. За мене вера није само религиозно алелујање јер ја сматрам да вере не може бити без сведочанства о нашим жртвама и страдању. Вера и историја су тесно проткане. Тако да праштајте. Истина некада боли али је лековита.
Дакле окупљени смо око идеје да се сачува и представи дело проте Воје Билбије. Не радимо ни за какве новце већ за очување наслеђа Светог Саве и славу Христову. До сада смо организовали две изложбе дела Војислава Билбије и неколико промоција. У плану су три брошуре, од којих су две већ завршене. Интернет сајт Бог и Човек настављамо да допуњујемо.
Отац Војислав Билбија
За крај нека остане ова фотка неустрашиве екипе из манастира Крка. Скупљени са свих страна да са једним симболом побеђујемо. Слева на десно – Срђан, Александар, Милош, Марко и Игор. Само да се зна да има још чланова екипе али нека ове слике као успомене. Поздрав свима.
