Код професора у гостима 2.

Наставак текста разговора са професором Миодрагом Петровићем. Сазнајемо о стану који је поклонио Хиландару, о мукама које је имао око подизања цркве у своме селу, о писму Бранка Ћопића и једној књизи која је нестала у вихору комунизма.

Први део текста можете погледати овде.

Поклон стана манастиру Хиландару

У разговору професор ми међу другим документима показа захвалницу манастира Хиландара за стан у Атини који је поклонио манастиру. Двособан стан у центру Атине са 86 уметничких дела.

”Сви манастири са Свете Горе имају неку некретнину у Атини, то је главни град Грчке и хтео сам да има и наш Хиландар за бадава.”

Рекох свака част професоре али он каже ”Нажалост, тај стан су два монаха продала две године касније. Данас Хиландар даје стипендије младим богословима, а тај стан су могли да користе да млади богослови студирају у Атини.”

Био сам пренеражен. Како су продали? Ко је продао?

”Први епитроп и још један. Нити они знају вредност тога, тај стан је био у приземљу, центар Атине.” – каже професор.

”Ја сам тај стан добио као наслеђе, са образложењем – нисам стекао трудом, нећу моћи ни да уживам. Нека Хиландару.”

Ктитор цркве

Професор је подигао цркву у Ратини код Краљева, своме родном месту. Кад је подизао цркву у Ратини имао је огромне проблеме од крађе грађевинског материјала до притисака јуловаца и владике који је покушао да забрани даљу градњу цркве.

Владика је у једном тренутку послао два чиновника да му прочитају грамату о забрани градње цркве. Међутим професор им је одговорио: ”Идите и реците владици Стефану да ће Миодраг наставити да гради цркву, а он када буде плаћао грађевински материјал и руке онда може да забрани, а сада не може.” Касније се владика извињавао јер су га криво обавештавали.

Црква св. Јована Крститеља у Ратини

Професор је у градњу цркве уложио већи део свог животног иметка, преко 650.000 марака у оно време. Човек би помислио одакле професору толики новац али професор каже да је због рада у иностранству имао много пара. Четири су изворишта његових прихода. Добио је велику новчану награду од Ректората универзитета, па велика стипендија од Министарства просвете Грчке коју је добио када је дипломирао на Теолошком факултету где је наставио студије права јер му је то требало због проучавања Законопраивла, затим је радио у допунској школи у амбасади где је предавао националну историју и српски језик и ту је имао плату и на крају радио је на оснивању генералног представништва Југословенске железнице.

Обновљена црква св. Николе у Врби

Сви ти приходи у Грчкој су били велики и у девизама, каже професор, тако да је од тог новца прво решио своје стамбено питање и све време штедео имајући на уму жељу да подигне цркву у свом родном месту. Међутим, живот је хтео да прво помогне да се подигне црква у Врби, суседном селу која је порушена у II Светском рату.

Огромне проблеме је имао професор да се дозволи градња цркве у селу Врба. Када га је локални партијски секретар питао зашто баш толико инсистира на изградњи те цркве када је то забрањено професор је одговорио:

”Има више разлога. Прво ту сам крштен, црква је жртва рата и ту постоји мало руско гробље где су сахрањивани изгинули руски војници из рата.” Ту је први пут видео руске каћуше и мазге које су преполовљене од експлозија. Када је црква разрушена професор као дете је купио стаклиће делове полијелеја.”

Његово родно село Ратина има археолошке налазе који сведоче да људи ту живе преко 6.500 година јер се ту улива Ибар у Мораву па се ту стварао рт од земљишта. Па је село добило име од ”рт” – ”ратина”. Погрешно се мисли да је село добило назив по ратарима, међутим да је тако језички исправно би било ”ратарина” али пошто је од речи ”рт” онда ”ратина”.

”Након што сам потигао цркву у Ратини, тражио сам благослов од владике Јустина Жичког да наручим полијелеј за цркву, за коју имам ктиторску грамату, и да подигнем парохијски дом. Три пута сам слао писмо и не одговара уопште.  И то је владика? То је наследник на трону Светог Саве? Архипастир? Не, писао сам текст о њему и како је ”напустио своју невесту” (епископију).

Млади свештеници су често пуни себе па мисле да не сме лаик да се меша и даје коментар. Сваки лаик који је крштен добио је печат дара Духа светога и у Јеванђељу каже у посланицама ”сви који се крстисте у Христа се обукосте”. Дакле, сваки верник може са пуним правом да каже духовнику ако негде греши. Знате како се бране свештеници ”Има да ћутиш, није твоје, духовно лице се пита.”. То није тачно, духовно лице толико пута погреши. Људска природа је у њему, као и у нама, нема разлике.

Када сам то написао, онда су ме напали и написали ”Миодраг Петровић против православља”. Замислите докле смо ми стигли, а комунистима дају неку светосавску повељу. Дали су Човићу, Вучелићу… то је толико далеко од праве вере и потпуно девалвирају име Светог Саве. Толику штету цркви наноси Порфирије он није за ту функцију.  Ничег духовног у себи он нема, он је можда добар за неки бенд или нешто слично. Он нема завршену Богословију као што нема ни Иринеј Бачки. То човек не сме да прећути, а ја пошто ми је то струка – црквено право, ја не могу да ћутим јер не бих могао да спавам.

Док је био митрополит загребачко-љубљански, Порфирије је упитао шта професор Миодраг мисли о њему? Пренесите му молим вас да Миодраг вели да Порфирије исувише кади Хрватима. И то му је пренесено. До чега смо данас дошли, до те изјаве његове да је у љубави са Загребом и тиме пркоси другима. Народ каже чиме се паметан стиди, луд се поноси.

Данашње владике и свештеници су професионално деформисани јер им се људи клањају, љубе руке, диве им се са страхопоштовањем. Наш народ је добар, чим види мантију са страхопоштовањем прилази и тражи благослов. То је наслеђено али много пута се злоупотребљава до мере да свештеник каже ”није твоје да питаш!”. А уствари они тако покривају своје незнање.”

Молитвеник

Рођени брат Миодрага Петровића написао је један диван молитвеник. Та књижица је одштампана у великом тиражу и намењена продаји у црквама. Међутим, изгледа да цркве не смеју да га продају. Покојни Никола Петровић је био професор Богословског факултета и предавао је црквену историју и грчки језик.

Нема лепшег поклона за крштење, венчање и крсну славу. У молитвенику се налазе комплетни преводи многих молитви. Мало људи зна да рецимо тропари нису били преведени баш у духу језика, овај молитвеник има одличан превод.

У разговору сазнајем да је професор у детињству присуствовао окупљањима Богомољачког покрета Владике Николаја. Каже професор: ”Тада је све дисало другачије, људи су били другачији и окупљали смо се на прелима и певали духовне песме. Тада су се људи орођавали, а данас се отуђују.

Ја се сећам као дете када човек иде ноћу по граду и наиђе на некога поздрав је био ”Добро вече, докле ако Бог да?”, па би рецимо питање било ”Хоћемо ли сутра на вашар?”, а одговор је био ”Хоћемо, ако Бог да.”, а један би рекао ”Дао бог или не дао, ја идем”, међутим сутрадан се баш десило том човеку отелила крава и да је цркло теле и није могао на вашар.” Дакле у то време се дисало кроз веру, кроз страх Господњи, нису се људи плашили човека али су имали исправну веру у Господа.”

Писмо Бранка Ћопића

Показао ми је професор и писмо Бранка Ћопића које му је писао са Синаја из манастира Свете Катарине. Каже професор да се Бранко много мучио и да су тада често разговарали у кафани Знак питања. Жалио му се Бранко да није имао вере, да му недостаје и да је то одузето од њега. Због тога је Бранко решио да одузме себи живот и да скочи из воза Београд-Бар када је у највећој брзини.

Професор је пробао да га одговори: ”Како тако размишљате? Нисте ви себи дали живот. Немате право да одузимате живот који вам је дао неко други.”

Писмо са Синаја гласи:

”Драги господине Петровићу, ево вам се јављам из синајске пустиње из овога далекога манастира где је смртни човјек сликом и словом овјековечио своју упорну борбу да се уздигне изнад праха земаљског. Дирљив глас вапајућег у пустињи (ту мисли на себе) као и сви наши људски подвизи али ипак се некуд се крећемо јер се не може другачије. Ваш Бранко Ћопић”

Каже професор: ”Када је прославио 60 рођендан јер није имао вере, Бранко је одузео себи живот. Џаба слава и новац, није успео да пронађе веру јер Дух свети неће на силу у човека.

После тога 17 случајева младих је било који су себи одузели живот и после су због тога престали то да објављују у новинама. Због тога се самоубице раније нису сахрањивали са осталима, нити се вршила служба. Због наука другима који су помислили да изврше самоубиство. А данас каже професор не гледај више на то па узимају уверење од владика да је у питању ”нервно растројство” да би сахранили самоубице са службом.”

Заборављени генерал

Добих од професора на поклон ту лепу књигу. Он је писао предговор, а књига је фототипски издата тако да су остале сачуване личне белешке које је генерал направио у књизи.

Које су шансе да будеш начелник генералштаба и председник Српске Академије Наука и члан Српског лекарског друштва? Е, па био је један човек али ми то наравно у школи нисмо учили нити његово име чули. За њега је Јован Цвијић рекао да је најобразованији официр свога времена.

У питању је генерал Јован Мишковић (1844-1908). Ових дана изашао је репринт његове књиге из 1933. о Косовском боју.

Било је још много ствари о којима смо причали али било би предугачко за овај текст. За мене је професор бескомпромисно србство и пречисто православље, које се не мири са јеретицима – прави светосавац. Међутим професор каже: ”Не памтите ме по много глаголанију, већ по делима.”.

Књиге професора Петровића и Законоправило можете поручити овде мада је број примерака који је остао мали тако да понуда важи док има залиха.

Не могу сакрити задовољство на свом лицу што ће ове књиге доћи у праве руке.