Наша историја је до те мере фалсификована да ни основне ствари о убијеној српској краљици људи не знају. У ствари све што о њој знају је плод пропаганде убица брачног пара.
Приметићете да у штампи никада не пише Краљ Александар и краљица Драга. Не, они пишу ”Краљ Александар и Драга Машин”. Не признају јој да је краљица, зову је ”нероткиња”, ”љубавница”, ”јалова”, говоре да је измислила трудноћу и измишљају свакаке гадости о њој читав век.
Међутим, та Драга је била дама пар екселанс. Између осталог она је инсистирала да држава плати дугове Хиландара и да се спасе српски манастир.
Краљица драга је пре него што је постала краљица била дворска дама краљице Наталије и њена лична пратиља док је живела у Сашино дворцу у Француској.
Читајте књиге али бирајте које. Већина књига на тему мајског преврата су написане након убиства Обреновића када су завереници побили више од 200 чланова двора и њихове породице. Није смело да се зуцне, писали су своју историју. Треба наћи књиге људи блиских Обреновићима који су издали књиге у иностранству.
Ја сам пар тих књига и новина пронашао и сазнао многе ствари. У овом тексту нећу писати основне ствари које верујем да већина заљубљеника у историју познаје, већ ћу пажњу обратити на мање познате и скривене ствари.
Читав век завереници пишу књиге и мењају историју, намерно оцрњујући краља Александра и Драгу. У лажима се толико далеко ишло да су чак у иностранству штампали књиге о Драгиним љубавницима. Међутим, све је накнадно конструисана лаж.
Чедомиљ Мијатовић у својим сећањима каже да приче о Драгиним авантурама немају ни трунке истине у себи. Краљица Наталија је изабрала Драгу Машин за једну од дворских дама када је била девојка, а то никако не би урадила да је само трунка од онога што је накнадно писано било истина.
За основне информације препоручујем видео:
Краљица Наталија се потрудила да Драги Машин добије врхунско дворско васпитање, плаћала је учитеље страних језика за њу и подстицала је на читање француских и немачких књига. На двору се као девојка кретала у најбољем друштву у српској престоници и била примана са великим задовољством.
Када је краљица Наталија 1890. године одлучила да се настани у Француској и сагради себи вилу „Сашино“ у Бијарицу, узела је Драгу Машин за своју дворску пратиљу (Dame d‘honneur). Пошто је краљица често боравила у друштву високог племства из Француске, Шпаније и Русије, а током летњих сезона у Бијарицу су је посећивале и угледне енглеске и америчке породице, Драга је имала јединствену прилику да се упозна са самим врхом европског друштва. Тамо је остављала снажан утисак, људи су јој се дивили и стекла је бројна познанства.
Много ствари о животу Драге је непознато данас. Ево једне приче која је потврђена:
Један дечак се посвађао са оцем и, вођен српским инатом, напустио је породични дом. Напољу је била зима и мразеви. Склупчао се на клупи, смрзавао се.
Изненада појавила једна племенита дама. Узела га је под своје окриље, обезбедила му топао дом и храну. Та жена била је Драга Луњевица — касније позната као краљица Драга Обреновић.
Захваљујући њеној помоћи, младић је завршио Богословију и постао ђакон. Тек када је обукао свештеничку мантију, вратио се кући. Отац му је пољубио руку, али уз и даље присутан понос и тврдоглавост рекао: „Будало, не љубим ја руку теби него Српској православној цркви.”
Тај ђакон био је деда Хаџи др Стојана Адашевића, аутора књиге о последњим Обреновићима.
Дакле приче о томе да је она некаква разуздана жена немају никаквог основа. Краљица Драга била је лепа, паметна и образована жена, са снажном страшћу према књижевности, филозофији и љубави. Иако одгајана у традиционалном, патријархалном духу, била је веома либерална за своје време — пуно је читала, писала и преводила.
Према Исидори Бјелици, Драга је под псеудонимом објављивала љубавна писма у листу Домаћица, која су кришом читали и дечаци и девојчице у пубертету. Исидора је назива првом српском лирском песникињом и пионирком љубавног жанра у српској књижевности. Била је и заговорница бољег образовања за девојчице.
Из анонимности, Драга је доспела у сам центар дворског живота — у свет интрига, политике, балова и етикета. Брзо се снашла у тој средини и знала је све што се догађа у Двору и око њега.
Иако јој је сигурно ласкало што је од дворске даме постала краљица Србије, након почетног прилагођавања новом животу, показала је умереност и скромност. Према краљу Александру била је топла и пуна разумевања, а он је био лудо заљубљен у њу. Драга је Александру помагала из сенке.
Решила је да прекине са луксузним стилом живота какав су водили Краљ Милан и Краљица Наталија: забранила је увоз вина и сира из Француске, инсистирајући да се на Двору служи само српска храна, чак и приликом посета страних дипломата. Уместо скупих хаљина из Париза, више је волела српске народне ношње и копије хаљина старих српских краљица и царица које је виђала на фрескама. Живот у Двору водила је штедљиво и са поштовањем према домаћем наслеђу.
Хтела је да буде писац, а постала је краљица. Остаје запамћено да је она била та која је дала професору Милоју Васићу новац за археолошко истраживање Виминацијума, а била је и патрон књижевника Богдана Поповића, због чега је и била оклеветана да је његова љубавница. Бранислав Нушић је њеном заслугом дошао на чело Народног позоришта, Јовану Скерлићу је плаћала студије у Женеви, издвојила је новчана средства за лист „Невен” Јована Јовановића Змаја.
Спашавање Хиландара и Зографа
Пишем овај текст на Велики петак, а краљ Александар је посетио Хиландар 1896. године баш на Велики петак.
Тада је вођена тешка борба за враћање Хиландара у крило мајке Србије. Да кратко осликам ситуацију, у то време Хиландар је имао око 70 монаха, од којих су само тројица били Срби. Бугарски и руски посланици су редовно посећивали манастир лобирајући монахе да подрже бугарску државу.
Треба имати у виду да краљ Александар наставља напоре претходних владара из династије Обреновић. Кнез Милош је 1821. откупио Хиландар од Турака који су га користили као гранично утврђење, затим кнез Михајло је дао манастиру 100.000 гроша и обећао помоћ од државе.
Посета краља Александра Хиландару 1896.
Краљ Александар је посетио манастир на Ускрс 1896. године. Пре свога доласка краљ је поклонио манастиру 6000 динара у злату и најавио да ће платити манастирске дугове. Александар је свечано дочекан у манастиру на Велики петак како доликује владару и бива проглашен за заштитника манастира. Захваљујући залагању епископа Димитрија, добио на поклон Немањину повељу и Мирослављево јеванђеље. Од тада почиње велика дипломатска борба за повратак Хиландара.
Застава коју је краљ Александар поклонио Хиландару
Василије Трбић пише да су у то време на сваком кораку у великим гостинским собама могле видети фотографије бугарског кнеза Фердинанда Кобурга и жене му Лујзе, као и престолонаследника.
Борис Серафов комита
Како бележи историчар Владимир Јовановић, у време посете краља у Хиландару је боравио и Борис Сарафов, македонски комитски војвода и пустолов. Он је на Светој гори прикупљао новац од појединих монаха из манастира Зограф за четничку организацију у Македонији. Прерушен у руског калуђера, Сарафов је о Ускрсу био у Хиландару и имао је прилику да се лично рукује с краљем Александром. Чак је планирао да отме младог краља како би за њега тражио откуп.
Десетак година пре посете краља, 1887. године учињен је покушај да се у Хиландар настани неколико српских монаха, али су их бугарски калуђери отерали.
1897. године послат је из Србије епископ Сава. Калуђери Хиландара су добили писмо од Шопова, трговачког агента Бугарске у Солуну, у којем се захтева да избаце епископа Саву из Хиландара, уколико желе да добију подршку Бугарске за оно што су тражили. Након посете краља Александра, Бугарска је појачала своје присуство у Хиландару, шаљући изасланике и ослањајући се на подршку Турске.
Почетком новембра, монаси доносе одлуку да епископ Сава мора да напусти манастир. Око 60 монаха га је напало, тврдећи да Хиландар припада Бугарима. Епископ Сава је на крају приморан да напусти манастир. Према његовом мишљењу, у основи целог сукоба било је „македонско питање” и снажни притисци из Цариграда и Софије.
Огромним дипломатским напорима, Стојана Новаковића код Васељенског патријарха у Цариграду, Бранислава Нушића који је био амбасадор у Солуну, Алексе Новаковића и других манастир је полако враћен у крило српске државе. Уговор о отплати дугова манастира и годишњој помоћи потписан је у мају, само месец дана пред венчање краља Александра и краљице Драге. Три монаха су отишла из манастира у Београд да се захвале на помоћ краљевском пару.
Наредне 1898. године у Хиландару није обележена 700-годишњица манастира јер је бугарски трговачки агент у Солуну Атанас Шопов убедио монахе да такав празник уопште не постоји. Сукоб и свађе између бугарских и српских присталица у то време били су на врхунцу и чак су довели до једног убиства у манастиру.
Мало је познато да је баш краљица Драга истакла свој захтев* да држава плати дугове манастира Хиландара да не би као Зограф пао у руке нове Бугарске државе. Кажу да је то био њен услов да уђе у брак са Александром. Такође тада је тражила да се више новца даје црквама и школама, и да се више помажу сироти.
У време цара Душана и касније Зограф је био српски манастир и део српске цркве. Огромна борба је вођена, нажалост Србија је одплатила само дугове Хиландара, били су ратови и за Зограф нису имали новца и тако је тај српски манастир постао бугарски.
Указ о подизању храма св. Саве на Врачару
Уобичајно мишљење је да су храм подигли Карађорђевићи, међутим прича почиње од Обреновића. То је касније потиснуто и избрисано из књига јер су били мучки убијени.
Први велики прилог за изградњу храма дао је краљевски пар и то на дан веридбе.
Када су убијени у њиховој соби су на зиду биле иконе то се може видети на сликама, а војници су из собе украли Мирослављево јеванђеље које је краљевски пар добио из Хиландара за откуп дугова манастира на чување.
Спаваћа соба у којој је убијен брачни пар. На зиду се налазе иконе. Ту су и тапацирана врата са леве стране, могуће место на ком су се крили у току преврата.
Указом краља Александра Обреновића из 1900. године у „Српским новинама“ објављен је овај краљев указ:
”МИ
АЛЕКСАНДАР I
по милости Божјој и вољи народној КРАЉ СРБИЈЕ
Одобрили смо и одобравамо решење народне скупштине од 25. јануара 1900. године које гласи:„Да се величанствени храм Светога Саве, који се има подићи на Врачару у Београду у част и славу великога Србина просветитеља – огласи за општу народну грађевину.“
Препоручујемо нашем министру грађевина, да ово законодавно решење изврши.АЛЕКСАНДАР с.р. 28. јануара 1900. год. у Нишу”
Те године највећи прилози стигли су од краља Александра (Обреновића) и краљице Драге, који су приложили по 10.000 динара у злату „у спомен дана Њиховог верења (испита) 15. јула 1900. године“. Извори: Janjić, Jovan (22. 8. 2002). „Velika crkva, male pare”. NIN.
Храм Светог Саве
Мало је познато да је иницијатива за изградњу храма св. Саве дошла још за време Обреновића и то од дубровчанина Матије Бана по коме Баново брдо носи име.
Матија Бан по коме Баново брдо носи име. Учени Србин из Дубровника.
”Захваљујући Матији Бану Свети Сава се почео славити у Дубровнику раније него у неким другим крајевима, а предлог за изградњу храма на Врачару дао је управо он 1879, две деценије пре него што је на данашњем месту олтара Спомен храма Св. Саве подигнут Мали светосавски храм (Арсић 2011, 170).”
Матија Бан је иначе био врло битан човек династије Обреновић, почео је службу као учитељ Милана Обреновића кад је био дете, а затим био начелни Пресбироа Министарства иностраних дела Кнежевине Србије 1846.
Срушена црква св. Саве
Да ли знате да је у време Милана Обреновића подигнута прва црква св. Саве на Врачару 1895. коју ће 40 година касније срушити Карађорђевићи и подићи нову данашњу?
И после кажу Обреновићи нису урадили ништа за храм св. Саве… не учите историју из школских књига, тражите дубље.
За време Обреновића је подигнута мала црква св. Саве поред храма. Подигнута је да подсећа на Милешеву где су почивале мошти Св. Саве. То је била мала црква свега 5 х 12м, касније је значајно проширена припратом 9 х 13 метара, изнад врата је био приказ спаљивања моштију св. Саве.
У току I Светског рата звона цркве су претопљена у ратне сврхе. Срушена је 1935. године када је подигнута нова црква.
О убиству краљевског пара
29 маја 1903. године груба завереника из редова официра упада у двор са намером да убију краља и краљицу.
Након упада у двор завереници не успевају да пронађу краљевски пар. Александар и Драга су се сакрили у тајној просторији и склупчали у спаваћицама. Налазили су се у једном плакару у зиду који је био у боји тапета. Загрљени чекали су спас. Потрага је дуго трајала војници су панично трчали из салона у салон, пробадали мадраце и разбијали ствари али нису могли да их нађу.
Официри нападају краља и краљицу који су у спаваћицама били сакривени у плакару.
Таман кад су већ изгубили наде у једном тренутку је краљица истрчала на прозор и викнула ”Војници у помоћ убише вам краља” и тада се завереници у дворишту грохотом насмејаше и потрчаше да их пронађу.
Велимир Вемић је уочио врата плакара у зиду и тражио секиру да обију вратанца.
У једној верзији догађаја, краљица је преклињала за свој живот, Александар је загрлио и начинио знак крста пре него што су њих двоје покосили меци присутних официра – 36 метака у његово тело и 14 у њено. Официри су извукли своје мачеве, секли и боли њихова тела, упућујући непристојне гестове и изговарајући опсцене псовке.
Капетан Михаило Ристић Уча је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Велимир Вемић и капетан Илија Радивојевић. Извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама проболи тела.
Кажу да краљ није био мртав кад су га бацали преко балкона, већ да је покушао да се задржи и да га је неко од завереника тада сабљом ударио по руци и три прста му одсекао. Од силине ударца о тло једно око му је испало.
За Драгу је познато да је 36 пута је упуцана, имала преко 40 дубоких посекотина и убода, плитке посекотине нису ни бројали, лице потпуно изобличено, неки делови тела одсечени.
Упуцани и сабљама исечени, бачени су крвави у двориште где су официри наставили да их боду сабљама.
Све време је преко пута стајао руски конзул и посматрао са балкона шта се дешава. Када је народ почео да се окупља, конзул је поручио војницима да склоне тела са улице јер се народ окупља. На том месту је данас споменик руском цару.
У можда најужаснијем приказу масакра, официр улази у просторију где Александар стоји, штитећи Драгу својим телом, и пуца му у врат експлозивним метком који би готово одсекао краљу главу са рамена, обливши собу крвљу и изнутрицама.
Драга хвата и придржава свог мужа, када улази Александар Машин, коме је обећана “прва прилика” са снајом. Погађа поред, и још официра похрли у собу, пуцајући поново и поново у краљицу пре него што су извукли своје мачеве.
Разрезали су Александрово лице и руке и исекли Драгин стомак као подсмех због њене неуспеле трудноће. „Изгледало је као да опонашају подвиге Џека Трбосека на телу мртве жене која је била њихова краљица,“ пише Чедомиљ Мијатовић у књизи коју је писао у Енглеској, далеко од домашаја Карађорђевићеваца.
Велимир Вемић официр који је открио краља и краљицу који склупчано леже у спаваћицама у тајној просторији, пуцао је на њих и сабљом их ударао као и други. Међутим, он је у зверству отишао корак даље, одсекао је краљици груди и држао их као успомену у коферу за то постоје сведочанства.
Полу пијани завереници су се хвалили у београдским кафанама како су убили ”курву и њено копиле”, а барем један од њих је парадирао по кафанама са парчетом меса на бајонету говорећи да је то краљичин интимни део тела.
Намерно сам описао све што сам прочитао о овом догађају да видите који је ниво зверства без имало самилости био у питању. Ни штампа није била ништа боља према краљевском пару. Писали су тада а и деценијама касније гадости и лажи оправдавајући убиство.
Читав век штампа наставља на исти подругљив начин да пише о последњим српским владарима.
Детаљно сведочанство о дешавању у ноћи убиства можете прочитати овде.
Мирослављево јеванђеље је украдено као и многе друге личне ствари краљевског пара. Касније су те ствари продаване на аукцијама по Европи. Познато је да је продата краљицина венчаница, њене хаљине, златни привезак, минђуше, наруквица и тијара од брилијаната, ордење и тако даље.
Убице и жртве
Убијено је две стотине најближих сарадника српског краља али и 123 члана краљевске породице Обреновић. Исте ноћи кад је убијен краљевски пар, убијена су и краљичина браћа – Никодије и Никола Луњевица, председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић, који је исто тако требало да буде убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922. године.
Мајски преврат 1903: Неки од убијених званичника. Из часописа The Sphere, 20. јун 1903. (рестаурирано и обојено) Извор – фотомагацин, antikvarneknjige.com
У извештају аустријског дипломате истиче се да је главни организатор завере против краља Александра и краљице Драге био Ђорђе Генчић, тадашњи министар унутрашњих дела у влади др Владана Ђорђевића. Он је, према том документу, снажно заступао став да краљевски пар мора бити уклоњен, или да се од политичке борбе у потпуности одустане. Поред Генчића, међу водећим члановима завереничког одбора били су и генерал Јован Атанацковић, пуковник Александар Машин, Петар Мишић, Леонид Соларевић, Дамјан Поповић и Ђока Михајловић. То указује да носиоци завере нису били млади, већ старији и искусни официри.
Драгутин Димитријевић Апис је у време пуча био у чину капетана али је био један од главних умова завере, организовао састанке, направио план уласка у двор, обезбедио оружје и био у директном контакту са војницима који су извршили убиство.
Сам Мајски преврат, који је трајно изменио ток српске историје, извели су: два генерала, четири пуковника, три потпуковника, три мајора, 30 капетана, 47 поручника, 13 потпоручника и пет цивила. Њихов циљ је био да на престо доведу Петра Карађорђевића.
Петар Карађорђевић је намеравао да дође на власт то није никаква тајна. Као доказ за то имамо писму које је послао Аустро-Угарској влади, две године пре убиства краљевског пара, у коме је написао: „Од доброг и искреног односа према Аустроугарској зависе витални интереси наше драге отаџбине… Уколико бих уз Божју помоћ и вољом српског народа био позван да ступим на престо Србије, онда ћу се у спољној политици земље увек држати наведених ставова. Такође бих најенергичније пазио на то да садашњи поредак на Балканском полуострву остане очуван.” На сличан начин се Петар Карађорђевић обраћао руској влади.
На сусрету аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и руског цара Николаја фебруара 1902. године потврђен је договор из 1897. године. На том састанку донета је и одлука да се краљ Александар препусти својој судбини, а да се оба царства слажу да ће у случају његове пропасти на престо доћи Петар Карађорђевић, као кандидат који задовољава обе стране. Одмах затим, руски шеф дипломатије Ламздорф на питање Петра Карађорђевића из Женеве одговорио је у царево име да се прихвата као претендент на српски престо.
Руски конзул на балкону
Зграда у којој су убијени је касније срушена, налазила се у улици Краља Милана, преко пута споменика руском цару. Ту где је сада споменик руском цару налазило се зграда руског посланства где је са прозора све посматрао руски конзул.
Интересантно да је баш ту подигнут споменик руском цару али је исто тако интересантно да преко пута, где сада постоји парк Андрићев венац, нема споменика Александру и Драгој.
Двор се некада налазио на месту где је сада парк, а руско посланство се налазило преко пута где је сада споменик руском цару.
Многи аутори који су писали о преврату напомињу да је руски посланик Николај Валеревич Чариков са прозора посланства посматрао цео ток пуча. Један метак је чак случајно пролетео кроз прозор дипломате и замало га убио.
Кажу да је довикнуо војницима да склоне тела краља и краљице из дворишта кад је народ почео да се окупља.
Иако нема директних доказа да је Чариков био умешан у саму заверу за убиство краљевског пара, потпуно је јасно да је његова дипломатска активност утицала на ток догађаја.
Након Мајског преврата, када су краљ и краљица убијени, Чариков је одиграо кључну улогу у успостављању дипломатских односа између Србије и Русије, подржавајући нову династију Карађорђевић и нову српску владу.
Николај Валеревич Чариков – руски конзул у Београду
Русија је незванично обезбеђивала краља Александра Обреновића преко своје тајне агентуре. Краљ Александар је позвао у Београд управо шефа те службе за Балкан, Грабова и поверио јој задатак да чува краљевски двор. Многи тајни агенти су се населили у Београду и по Србији и толико су се узнели да су чак и руском посланству правили проблеме због неусаглашеног деловања. Почетак рада руске обавештајне службе пада у време краљевог потпуног ослонца на Русију, у 1901. години.
Поред Грабова, као шеф руске тајне полиције на Балкану помиње се и Владимир Тржецјак, од кога је пронађен извештај свом претпостављеном, директору департмана Полиције при Министарству унутрашњих дела Русије, о завереницима и убиству које су извршили. У извештају, осим тога што се помиње специјални изасланик Александар Вајсман који је три дана уочи преврата послат у Београд да краља Александра извести о завери. Проналазимо и информацију да је у време Мајског преврата у Београду, непосреди сведок догађаја био руски војни агент Сисојев.
Конзул Чариков био је у центру још једног тмурног догађаја на Балкану, познатог као ”Бухлау скандал”. Наиме он је лично и наводно на своју руку водио тајне преговоре са министром спољних послова Аустро-Угарске у замку Бухлау. Тада је договорено да ће Русија пристати аустро-угарску анексију Босне у замену за отварање пролаза за руске бродове кроз Дарданеле.
Дакле, видимо да је руска тајна служба обезбеђивала краља, видимо да су били свесни планирање преврата и видимо да су мирно прихватили преврат и брзо обновили дипломатске односе. Такође, видимо да су Русија и Аустро-угарска претходно преговарали о могућем новом владару Србије.
Тако су Александар и Драга Обреновић су страдали у поткусуравању између великих сила. Руска тајна служба је била присутна, знала за преврат и чак је наводно послала неког агента, јеврејског презимена Вајсман, три дана пре преврата да обавести краља.
Вероватно никада нећемо имати чврсте доказе и никада Русија неће на тај начин отворити своје архиве али знамо да је руски посланик преврат мирно посматрао са свога прозора.
Краљица Драга је била трудна
Исте флоскуле које су користили историчари за време Тита користе и данас. Преузели наклапања од подгузних мува породице Карађорђевић која је све чинила да облати краљевски пар и оправда убиство којим су дошли на власт.
Две године пред убиство краља и краљице десила се афера са ”лажном трудноћом”, тада је двор објавио да је краљица трудна, могуће је да се трудноћа није одржала или је ова вест намерно искориштена за прављење кризе. Оптуживали су краљицу да је јалова зато што је 12 година старија од краља и имала је претходни брак.
У мају 1901. године, доктор Коле који је доведен специјално из Париза да прегледа краљицу, потврдио је да је краљица трудна и тада је та вест објавељена народу. Међутим, неколико месеци након објаве долазе руски лекари Сњегирјев и Губарев, послати од стране руског цара Николаја II.Након прегледа краљице у Смедереву, конзилијум је закључио да трудноће нема, нити је икада било.
Овај налаз изазвао је велико разочарање и бес код краља Александра, који је, према неким изворима, био толико узнемирен да је захтевао пиштољ како би се обрачунао са лекарима јер је веровао да су они изазвали побачај.
Новински наслови у наше време.
Да ли су лекари случајно или намерно изазвали побачај нећемо знати. У случају да се то десило о томе су краљ и краљица ћутали јер су по сваку цену хтели да одрже добре односе са Русијом.
Истовремено опозициона штампа која је подржавале Карађорђевићеваце је и пре атентата и после вршила јаку пропаганду како је Драга нероткиња, јалова, да је имала љубавнике.
Поклон колевка руског цара Николаја II, кума краља Александра Обреновића и краљице Драге
Историјски је потврђено да је у спаваћој соби краљевског пара заиста стајала колевка коју је цар Николај II поклонио краљу Александру и краљици Драгој.
Након убиства краљевског пара, првом обдукцијом која је извршена на билијарском столу је закључено да краљица није била трудна.
Када је Аустро-угарска војска ушла у Београд током I светстког рата, они су ископали остатке краља и краљице да би поново извршили аутопсију краља и краљице јер су сматрали да је истина сакривена. Аутопсија аустроугарске војске је пронашла и мале кости фетуса у њеном стомаку. После I светског рата налази аустријских лекара су лако одбачени јер је Аустро-угарска поражена и штампа је деценијама писала и успела да убеди јавно мњење да краљица није била трудна.
Прва обављена обдукција која је лажирана. Према доступним изворима, обдукција је извршена у резиденцији краљевског пара, на билијарском столу. Након тога, тела су у тајности пренета и сахрањена у крипти старе цркве Светог Марка у Београду.
Дакле није убијено двоје, убијено је троје. Млади краљевић је још био у стомаку краљице. Познато је да су се завереници пијани хвалили по београдским кафанама како су убили ”курву и њено копиле” и носили комад неког меса на бајонету.
Од свих ових монструозних детаља човеку се заврти у глави ипак рекао бих да је Драгина трудноћа убрзала припреме за убиство јер су завереници знали да ће након добитка наследника краљевски пар постати много омиљенији у народу. Такође, врло је могуће да је и претходна трудноћа прекинута намерно од стране руских доктора јер су и они знали да би рођењем детета популарност Александра и Драге драстично порасла у народу. Претходно смо видели да су Русија и Аустро-угарска већ постигле сагласност о смени власти у Србији још 1897. године и тај договор потврдили управо 1901. године када су лекари долазили.
Мало је бизарно али ваља поменути још једну ствар да би се видело како да пучисти у лагању и манипулацијама нису имали граница – на првој аутопсији нове српске власти су записале да је краљ Александар имао деформитет лобање од рођења али аутопсија аустроугарске није пронашла такав деформитет.
Грех цркве
Митрополит Инокентије Павловић
Петра I Карађорђевића је за краља Србије прогласио митрополит Михаило (Јовановић). СПЦ тада није још била патријаршија па није било патријарха.
Исти тај митрополит Михаило је и венчао краља Александра и Драгу, а онда је након убиства је одбио да изврши опело над краљевским паром. Само годину дана касније прогласио за краља Петра Карађорђевића. Шта рећи о овом човеку? Дела све говоре.
Венчање и миропомазање краља спадају у свете тајне. Јасно је да је претходна краљевска лоза угушена у крви, јасно је да су постојали наследници и да су злочиначки побијени.
На убиству је почивала нова власт. Нова власт није била резултат народне воље, већ воље великих сила.
Рекао бих да је црква чином проглашења новог краља аминовала сва будућа дешавања и страдање српског народа.
Не треба се после чудити што краљ Александар неће бити проглашен од стране цркве, већ се сам крунисао у једном београдском салону. Изгубили смо државу и у следећем веку ћемо доживети владавину масона, марш смрти преко Албаније, Јасеновац, комунисте и тако до данашњег доба.
Још једна срушена црква
Да ли знате где је сахрањен краљевски пар? Сахрањени су у старој цркви Светог Марка на Ташмајдану. Сахрањени су у још једној цркви која је срушена, а на њеном месту подигнута нова већа. Као да је нека масонска рука намерно уништавала сва светилишта претходне српске династије.
Краљевски пар Обреновић су завереници сахранили по ноћи, исто као што ће сахранити и Милошевића век касније, убијени су исто као и Ђинђић век касније. На сахрани није био присутан нико од породице, био је присутан само један слуга. Сва породица биће побијена у следећих недељу дана.
Епископи су одбили да изврше опело. Краљ који је спасао Хиландар, донео одлуку о градњи храма Светог Саве, добио Мирослављево јеванђеље на поклон није почаствован ни сахраном каква доликује краљевском пару.
Обреновићи сахрањени тајно.
На Цвети, 13. априла 1941. године, одмах после немачког бомбардовања Београда, пожар дрвене грађе запалио је црквени кров, и уништио је после 107 година постојања. Годину дана касније, 1942. године, одлучено је да се остаци цркве поруше, пошто се услед тешког оштећења црква није могла обновити.
Остаци краљевске династије Обреновић пренесени су у нову цркву Св. Марка и данас се налазе у крипти. Њихов гроб није лако посетити јер морате тражити свештенику да вам отвори врата.
Стари краљевски конак у ком се десило убиство је такође срушен следеће године. Био је опљачкан и вандализован. Стајао је као неми сведок убиства на коме је почивала нова власт. Зато је срушен и на његовом месту се данас налази парк – Андрићев венац. У њему нема споменика страдалом краљевском пару.
Политичка позадина убиства
Шта је уствари био њихов грех? То што је Драга била старија 10 година од Александра и што је имала претходни брак. Човек је умро, она је била слободна. Све остало је било измишљотина, укључујући приче да је нероткиња и чувени Генчићев списак њених претходних љубавника. Све је лаж.
Објаснићу политичку позадину убиства, прича ће већини људи бити чудна али ја сам са читањем уџбеника историје престао у средњој школи и од тада се бавим својим истраживањем, а моји закључци су мало другачији.
Шта се заправо десило? Русија и Аустро-угарска су направиле договор да се Русија слаже да Аустро-угарска изврши анексију Босне ако они за узврат добију пролаз кроз Дарданеле за своје бродове. У току преговора слажу се и са могућом променом власти у Србији и доласком Петра Карађорђевића на власт.
Међутим, Аустро-угарска је 1908. године анектирала Босну али Русија није добила пролаз кроз Дарданеле и осетила се превареном. Не само да је Аустрија анектирала Босну већ је војно кренула на Србију која је била савезник Русије. Зато је Русија објавила рат и потпуно негирала било какве претходне договоре.
Сву кривицу за преговоре пребацили су на конзула Черикова и рекли да се све одигравало иза леђа руског цара који са овим није уопште био упознат. Руски цар је прогласио 20 дана жалости. Представа за јавно мњење.
Цар Николај Романов II и енглески краљ Џорџ V су били рођаци и физички јако слични
Јасно је да би се Србија противила тој анексији Босне али је Русији била потребна једна милитаристичка Србија која би у случају потребе била спремна да сигурно уђе у рат на страни Русије. Трезвена власт династије Обреновић, која је била традиционални савезни Аустро-угарске је сметала овом договору.
Неко ће се упитати али зашто је Аустро-угарска пустила низ воду свога савезника? Зато што су искористили моменат да Русија поткопа власт у Србији како би Србија пристала на анексију, да би затим освојили и Босну и Србију осигуравајући железничке путеве ка Блиском истоку.
Обично се каже како је Царска Русија је увек подржавала Карађорђевиће, па је чак ушла у I светски рат због Србије. Међутим, Србија је 1908. у време Петра Карађорђевића прихватила анексију Босне, рат је почео тек 6 година касније. Мислим да је исправније рећи да је Србија гурнута у рат за потребе великих сила. Русија је била део Антанте, војног савеза са Француском и Енглеском. Већ сам писао о улози Енглеза у припремама за убиство Франца Фердинанда. Црна Рука и енглези су гурнули Србију у сукоб.
И Аустро-угарска и царска Русија изгубиће своје државе у рату. Превладаће Енглези и Французи и њихова политика ће обликовати политику света. Можда је боље рећи да су превладали масони… Треба имати у виду да се убиство Александра и Драге догодило се на исти дан, 29. маја по старом календару, у којем је 35 година раније (1868) у Кошутњаку убијен кнез Михаило Обреновић. Да ли је то била случајност?
Српски народ ће следећих 10 година доживети највећа страдања, 70% мушкараца ће погинути у рату. Српска држава ће престати да постоји, уместо тога настаће тамница српског народа – Југославија. Дакле српски народ, српска држава и краљевска династија били су жртвовани зарад интереса великих сила.
Краљ, краљица и нерођени краљевић жртвовани су и уграђени у темеље нове масонске државе. ”Оrdeo ab Chao” тј. ”уређење из хаоса” је главни постулат масонерије тј. зидарства. Они зидају нови светски поредак и владају из сенке.
Овако је енглеска штампа тога времена приказивала шта се десило у ноћи преврата.
Краљ Александар Карађорђевић се прогласио краљем у београдском салону, а не у православној цркви. Тај исти Александар ће обезглавити и још једну српску државу Црну Гору, одбиће понуду великих сила да прошири Србију и добије Босну, Далмацију и Македонију, уместо тога инсистираће на Југославији. Резултат његове владавине биће и потписивање Конкордата и оснивање Бановине Хрватске. На крају ће и њега убити када буде помислио да се отргне диктату великих сила.
Српски Ромео и Јулија
Постоји много доказа и записа да је и сама Драга била против везе са краљем. Није она била никаква спонзоруша, нити намигуша. Љубав се једноставно десила и годинама су сви покушавали ту везу да онемогуће и његов отац Милан и мајка Наталија, штампа, црква… сви. Били су свесни да није пожељно за јавно мњење да остану у вези и у почетку су своју везу крили. Међутим љубав је надјачала државне обавезе и лажне моралисте тако да је на крају и брак је настао из пркоса свима.
Да су Александар и Драга којим случајем живели на западу били би романтизовани као Ромео и Јулија, међутим на блатњавом Балкану нажалост победници пишу историју. Њихова жртва и љубав коју су им забрањивали остала је намерно сакривена.
Да су били обични људи, живели би и имали много потомака данас али зла коб их је однела.
Да смо праве патриоте славили би дан њихове веридбе као српски дан заљубњених, а не са запада увезено ”валентиново”…
У нашој јавности се романтизирају свакојаке глупости, а прича о несрећној љубави краља и 12 година старије краљице који су опањкавани у јавности и на крају искасапљени од стране завереника пролази не примећена. Велика љубав, велики страдалници. Слава им.
Краљ Александар и краљица Драга – српски Ромео и Јулија.
Моја баба је говорила ”није Бог мачка па да огребе одмах” али божија казна је стигла све учеснике. Убеђен сам да и данас наш народ пати због овог греха својих предака. Срби су осуђени да немају своју власт, већ да њима владају интернационалне марионете. Ко не учи своју историју, осуђен је на њено понављање.
И шта ће после бити? Карађорђевићи ће Србски народ одвести у рат, ствараће државу са католицима што ће на крају резултирати геноцидом над Србима. Комунисти ће уништити душу српског народа, а након њих ћемо наставити да лутамо као просјаци по пустињи глобалне васељене тражећи пут и спасење.
Читајте и истражујте… или останите окупирани. Окајте грехе наших предака. Причајте деци о њима и посетите гроб несрећног краља и краљице. Налазе се у крипти цркве св. Марка у којој почивају и мошти светог цара Душана.
На Ускрс 20. април
Година господња 7533.
(2025. по папи Григорију)
Извори:
- Истина о Драги Машин – Борис Субашић за Новости
- web.archive.org/web/2019012117
- “Čaršijske priče ili istina o poslednjim Obrenovićima”, Elit, Beograd, 2005. Hadži dr Stojan Adašević
- Извори: Арсић, И.(2009). Матија Бан и култ Светог Саве, у И. Арсић, Дубровачке теме 19. века, „Ars libri“ – Бесједа, Београд – Бања Лука, 53-72. Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947, (прир. Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић), Српска академија наука и уметности, Београд 2007, 14-15.
I. Miladinović: Novi detalji o Majskom prevratu iz 1903. godine
Драгоцјено размишљање проткано документима.
Слажем се са закључцима. Ништа ту није сувишно наведено. Напротив.
Нисам успио доћи до толико детаљних, опште непознатих извора везаних за крај династије Обреновић, али зар није довољно на оригиналним фотографијама примјетити само начин на који један мушкарац, па био он и краљ, гледа своју вољену жену.
Само та апсолутна чињеница сасвим подржава све што си написао.
Захваљујем Милоше.
Хвала Ненаде на подршци.