Кровови Антверпена

Данас деца не умеју да цене похвале које добијају од нас и ми у томе засигурно претерујемо. Пре неки дан сам био нешто у гужви и благо нервозан па мом клинцу мало оштрије рекох да уради нешто. То њега погоди па се узјогуни. Ја то приметим па му рекох нешто у смислу ”Шта се бре ти дуриш, па не могу ја увек да причам у стиховима”.

Кажу неки немој тако са њим, буди нежан треба деци дизати самопоуздање. Ма слажем се али немојмо претеривати. Чек да вам испричам једну причу о мом ћалету…

Тамо ’90 провео сам пар месеци у Антверпену са ћалетом. Мој ћале је оно што се данас каже ”момак са асфалта”, господин који је још 80тих година отишао на запад и завршио ”факултет живота”, тј. неколико тих факултета и успео. Власник хотела у Француској… Елем, ћале је посебна прича и биће о томе речи једном, написаћу који ред.

Шетамо тако ја и он улицом ка главном тргу Антверпена – Гроте Маркту. И кад изађосмо на трг пуче поглед на оне прелепе фасаде уских средњевековних зграда са позлаћеним фигурама на крововима. А ја тек дошао из Србије у којој су још трајали ратови, наравно да сам био фасциниран позлатом и блештавилом капитализма.

Шетамо тако и ћутимо и ја помислим, баш би било лепо да мало ћаскамо он и ја. Ћале и син. Па реко да започнем неку причу онако, било шта:

”- Просто не могу да верујем да су кровори златни. Јел видиш колико је лепа ова архитектура?”

Он кратко погледа горе, па ме ошину одговором:

”- Јеботе Милоше где ти гледаш? Ја 20 година долазим овде нисам ни једном погледао горе, а ти зеваш у небо. Гледај доле. Паре, људи и комбинације су доле, а не горе. Зато никада нећеш направити комбинацију јер зеваш у небо!”.

Не знам да ли ми верујете, али нисам се наљутио. Насмејао сам се и помислио у себи ”Ето, ти кратко ћаскање, ај сад шетај…”.

Ето толико о нежности и дизању самопоуздања код деце. Није да он мене није волео, него таква је то љубав оштра и надркана. Данас живимо у другом времену сад је више у моди чипка и свила.