Krovovi Antverpena

Danas deca ne umeju da cene pohvale koje dobijaju od nas i mi u tome zasigurno preterujemo. Pre neki dan sam bio nešto u gužvi i blago nervozan pa mom klincu malo oštrije rekoh da uradi nešto. To njega pogodi pa se uzjoguni. Ja to primetim pa mu rekoh nešto u smislu ”Šta se bre ti duriš, pa ne mogu ja uvek da pričam u stihovima”.

Kažu neki nemoj tako sa njim, budi nežan treba deci dizati samopouzdanje. Ma slažem se ali nemojmo preterivati. Ček da vam ispričam jednu priču o mom ćaletu…

Tamo ’90 proveo sam par meseci u Antverpenu sa ćaletom. Moj ćale je ono što se danas kaže ”momak sa asfalta”, gospodin koji je još 80tih godina otišao na zapad i završio ”fakultet života”, tj. nekoliko tih fakulteta i uspeo. Vlasnik hotela u Francuskoj… Elem, ćale je posebna priča i biće o tome reči jednom, napisaću koji red.

Šetamo tako ja i on ulicom ka glavnom trgu Antverpena – Grote Marktu. I kad izađosmo na trg puče pogled na one prelepe fasade uskih srednjevekovnih zgrada sa pozlaćenim figurama na krovovima. A ja tek došao iz Srbije u kojoj su još trajali ratovi, naravno da sam bio fasciniran pozlatom i bleštavilom kapitalizma.

Šetamo tako i ćutimo i ja pomislim, baš bi bilo lepo da malo ćaskamo on i ja. Ćale i sin. Pa reko da započnem neku priču onako, bilo šta:

”- Prosto ne mogu da verujem da su krovori zlatni. Jel vidiš koliko je lepa ova arhitektura?”

On kratko pogleda gore, pa me ošinu odgovorom:

”- Jebote Miloše gde ti gledaš? Ja 20 godina dolazim ovde nisam ni jednom pogledao gore, a ti zevaš u nebo. Gledaj dole. Pare, ljudi i kombinacije su dole, a ne gore. Zato nikada nećeš napraviti kombinaciju jer zevaš u nebo!”.

Ne znam da li mi verujete, ali nisam se naljutio. Nasmejao sam se i pomislio u sebi ”Eto, ti kratko ćaskanje, aj sad šetaj…”.

Eto toliko o nežnosti i dizanju samopouzdanja kod dece. Nije da on mene nije voleo, nego takva je to ljubav oštra i nadrkana. Danas živimo u drugom vremenu sad je više u modi čipka i svila.