Добих на поклон сјајну књигу ”Ниси мали” о хиландарском монаху оцу Кирилу. Осетих како овај свет иако се чини огромним уствари једно мало место и како нам се стазе пресецају у другим димензијама. Препоручујем књигу.
Његова невероватна животна прича је врло инспиративна. Био је дезертер, конобар, шериф у Америци, машина му откинула руку и постао монах Хиландара. Ево пар цртица из књиге.
Да ли је скинута анатема са католичке црвке?
Кирило је био непоколебљив, каже не може се помирити ђаво са Богом, нема од тога ништа. Никада! Католици су се одвојили од нас и прекршили завет. Какво јединство цркава? Бог нам је оставио једну цркву. Један Бог – једна црква.
Кад је био у Немачкој један католик му је рекао: ”Цариградски патријарх Атенагора нас је разрешио анатеме. Више нисмо под анатемом.”
”А ко је бацио анатему? Јел Атенагора или васељенски сабор?”, овај га зачуђено погледа.
Кирило настави: ”Васељенски сабор јел да? Е, па када се тај Васељенски сабор сакупи и подигне анатему, и то ако се покајете, па се вратите, онда у реду. Ако не, онда нема ништа са вама. Сада сте још гори него што сте били. Нисмо ми вас отерали, него сте се ви одвојили од нас и зато морате да се покајете и исправите”.
Монах Калист о молитви и посту
Калист је зидао цркве и рекао је да су оне потребне људима али да је црква зграда као и свака друга. Боље се молити и постити седам дана него цркву саградити. Бог далеко више награђује за молитву него за физички рад.
Шта значи бити монах
Реч монах долази од грчке речи монос – што значи сам. Монах је онај који живи сам или у самоћи. Манастир је усамљено место, мирно место издвојено од остатка света где монаси могу да воде самотни живот и да се посвете Богу. Монаси остављају све за собом, сву имовину, своју породицу и земаљске послове. Добијају ново име и започињу нови живот да би се посветили молитви. Молитва је врлина над врлинама и најбољи начин да се човек сједини са Богом.
Монаси дају три завета. Завет девствености – одрицање од телесних задовољстава, затим добровољног сиромаштва и послушности – одрицање од сопствене воље и потпуна послушност своме духовнику.
Отац Тадеј о љубави
Отац Тадеј је наглашавао колико је битно послушање родитељима, а у манастиру послушање свом духовнику. Тражио је да човек ради на свом смирењу уз молитву. А кроз смирење је инсистирао на љубави према ближњем и саосећању. Говорио је да недостатак љубави не може ништа да надокнади, а да љубав замењује све недостатке у животу.
Шта су десет божијих заповести?
Толико пута смо чули и сви мислимо да знамо, али како заиста гласе 10 божијих заповести које је Мојсије добио од Бога?
- Ја сам Господ Бог и немој имати других богова осим Мене.
- Не прави себи идола и немој му се клањати ни служити.
- Не спомињи узалуд име свога Господа.
- Сети се дана одмора. Шест дана ради, недеља је за одмор и Господа.
- Поштуј оца и мајку своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на Земљи.
- Не убиј.
- Не чини прељубе.
- Не укради.
- Не сведочи лажно на ближњега свог.
- Не пожели ништа што је туђе.
Давно сам их читао и увек сам сматрао да их знам, ипак поново их откривам. Када се удубите мало у смисао схватите да је ово први, основни и најсажетији морални законик наше цивилизације.
О владању људи у животу
Човек треба да се труди да ради како треба. Онолико колико може, али правилно. Да се исправља и да он буде бољи. Ко је паметан и ко уме да се моли Богу, он се моли и ћути. Зна он и види шта је добро и правилно, а шта је неправилно. Посматра шта се ради али не коментарише. Ако коментарише смета и себи и другоме. Зато се моли Богу и ћути.
Старе генерације људи су биле прави домаћини, васпитани и пажљиви.
О лошим поповима
Када је био у војсци један му рече: ”Хајде попе, шта причаш. Ти ми причаш шта је добро, а шта није добро. Ја сам видео да поп јури туђе жене! Видео сам да узима паре од људи који немају! Кад попови то раде, шта ми обични људи да радимо?”
”Јел ако се поп обеси, јел би се и ти обесио?”, пита га Кирило.
”А, то не би.”, одговори овај.
”А не би? Ето видиш како знаш шта је добро, а шта није добро. Срам те било.”
О посту
Многи који долазе на Хиландар код оца Кирила говоре да не успевају да посте. Те раде тешке послове, те раде цео дан, те не могу да нађу посну храну, забораве… свашта измишљају.
”Нема ту хоћу – нећу. Или си православац или ниси. Кратко и јасно.”
Циљ поста је очишћење духа и тела. Дакле пост има две компоненте: телесну и духовну. Уздржавање од хране и уздржавање од лоших мисли, жеља и дела. То је вековима стар метод овладавања духом и телом.
Дакле не пости се само стомаком, већ и очима, слухом, рукама и ногама. Када видиш лепу жену, одврати поглед од ње. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што неће ићи путевима греха. Слухом пости тако што нећеш слушати сплетке и оговарања. Устима пости уздржавањем од ружних речи и шала.
Неко пости на води, неко се уздржава масне хране. Рекао бих да је пост уздржавање од неке врсте неумерености која је вама особена. Пост је начин уздизања и тежње бољем човеку, смањивањем лоших мисли, дела, неумерености које су особене за вас.
У време поста хранимо своје тело молитвом и речју Божијом, а не храном и телесним уживањима. У посту се мање гледа телевизија, не иде се на свечаности, не обављају венчања. Рекао бих да човек треба да препозна своје демоне које га море, своје лоше навике и постом их решава. Тако се истерују ти демони.
Кирило каже како у току поста не једемо месо, бели мрс и јаја. Данас има толико хране да се све то може заменити. У продавницама може свашта да се купи, да се човек придржава поста а да не гладује. Све умерено. Не можеш јести месо сваки дан. Није ни правилно. Данас имаш зеленила, имаш салате и да скуваш хране без меса. Јел тако? Кувај на уљу, па једи и пости. Ако хоћеш да будеш хришћанин, ако нећеш онда је друга ствар. Човек који пости чисти своју душу и тело и стиче смиреност.
Када мање једете за време поста, падне притисак, спорије вам куца срце, чак и телесне побуде се смањују. Мало гладовања води смиривању духа.
Човек треба да погледа у себе и сам себи каже где греши у навикама. Некад је то оговарање, пиће, дрога, време проведено на телевизору или интернету, прељуба, бесконачно гледање фудбала, кладионица или шта год што човек сматра искрено да би га побољшало, поправило га и мало уздигло као особу. Свесно изабери ту навику и пости је, суши је и лагано врати контролу над собом.
Био је човек нижег раста, али великог духа. Био сам у Хиландару пар месеци пре него што се упокојио, видело се да га сви монаси изузетно воле и да га много поштују. Два пута сам присуствовао занимљивом догађају, једном приликом му је током литургије пришао монах или искушеник (нисам сигуран) да му целива руку, тргнуо је руку и строго га погледао, целом душом је био у литургији и због тога је прекорио монаха. Одмах после литургије, кад су сви изашли испред цркве и кренули на доручак, јед лик 35+ година, брзим ходом му је пришао и брзо се сагео да га целива за руку, отац Кирило га је другом руком опаучио (ударио ћушку) по ћелавој глави што је изазвало смех и код мирјана и код монаха. Све је то некако било истински очински, нимало насилно, мало смешно, симпатично, а у исто време другачије од било каквог ударца, не умем да објасним, а не бих да неко узме у негативном контексту. Отац Кирило је био попут блаженопочившег патријарха Павла, истински преставници Православља и прави Христови заступници. Брат и ја смо га само тада видели, када се представио Богу, брат ми је признао да му је тако било жао као да је неког ближњег изгубио, исто сам се осећао, иако га практично нисмо познавали.
Хвала Милоше на овом лепом сведочанству.