Законоправило Савинско-Тврдошки препис

Сазнао сам да се ради на још једном преводу Законоправила (Тврдошко-Савински препис). Запита се човек чему још један превод када већ постоје два превода? Хтео бих и да поменем дешавања око Законоправила после смрти професора Петровића и позив на информативни разговор баш на Светог Саву.

Информативни разговор на Светог Саву

Имао сам посебан ”благослов” да на дан Светог Саве морам у МУП да дам изјаву поводом скенираног Законоправила Светог Саве на сајту Гора Савина. Ништа није случајно.

Јако љубазан службеник, каже да је све формалност али да се променио тужилац и да он сада тражи да лично дођем да дам изјаву. О овоме сам већ писао па нећу детаљно даље, само да приметим да је датум на који је заказан разговор случано погођен. :)

Аутор

Добих на поклон још једно Законоправило Светог Саве. Ово је фототипија Савинског преписа из Тврдошког манастира из 1602. године. Овај препис је скоро 4 века млађи од Иловичког преписа Светог Саве који је превео професор Миодраг Петровић. Колико знам ради се на преводу и биће интересантно видети разлике у тексту у односу на Савине законе.

Јако се радујем што се појављује још једна обрада Законоправила Светог Саве. Иницијатива за овај превод долази из Републике Српске, а књига је пригодно представљена у влади и направљен је симпозијум у Банском двору у Бања Луци. Дакле, књига је добила значај који јој припада и на прави начин се креће са представљањем књиге.

Корице

Насловна

Покретачи

Изглед стране

Напади на професора Петровића

Сада када професора више нема одједном се појављује нови превод. Добро је да имамо још један превод, хвала Богу да је тако, али је потребно професору одати заслужено признање.

Прочитао сам предговор професора Ђорђа Бубала, лепо урађен, за сваку похвалу. Мени су те све информације углавном познате из претходних радова професора Миодрага Петровића. Међутим, изненадио сам се јер читајући предговор фототипског издања Тврдошко-Савинског преписа, професор Ђорђе Бубало каже: ”Умјесто тога, појавило се приватно издање др Миодрага Петровића, некадашњег сарадника на критичком издању Српске крмчије. У том издању, којем недостају многи елементи критичког приступа, као извори варијанти искоришћена су само три преписа – Рашки, Сарајевски и Морачки.”

Читам и неверујем шта пише. Да није било професоровог превода и даље би бауљали у мраку. Лако је сада преводити остале преписе када је текст 99,8% потпуно исти као у Иловичком препису који је професор Петровић обрадио.

Професор Бубало каже да нема критичког приступа? Ја се питам да ли је ово малициозност и да ли јој је место у предговору овакве књиге. Професор Петровић је користио критички приступ високог нивоа када је писао обе књиге Законоправила, мерио је сваку реч и слово у преводу, користио огромну библиографију какву нисам видео ни код једног научног рада. Само због овог коментара питам се да ли је аутор предговора уопште дорастао овом задатку и да ли ће успети да задржи научну објективност без мешања сујете и пројектовања политике у свој рад.

У руци држим књигу Црквенограђански значај Законоправила Светог Саве коју је написао професор Миодраг Петровић на 370 страна бавећи се управо критиком свога рада и закључака. Питам се да ли је професор Бубало имао прилику да прочита ову књигу и да ли је уопште свестан да ова књига постоји? Питам то из разлога што сам имао прилике да разговарам са професором и свестан сам колико су академици САНУ намерно или по задатку игнорисали рад професора Петровића.

Овом приликом вам дајем садржај ове књиге да се уверите да је ”критичког приступа” итекако било у раду професора.

Далеко сам ја од тога да себе могу назвати сарадником професора Петровића, његов главни сарадник је био новинар Милослав Рајковић. Ипак, имао сам прилике да разговарам са њим, да му помогнем мало око књига и направили смо леп интервју, који се, нажалост, испоставило да је његов последњи интервју. Ја сам професора упознао препоруком из Хиландара и знам какав углед професор има у Хиландару и другим манастирима и не могу да дозволим да се његово дело тако нехајно прескочи. Монаси су га сматрали врхунским браниоцем православне вере.

Друга ствар коју помиње професор Ђорђе Бубало је да се ради о ”приватном издању”. Шта сада ово значи? Ако нешто није издао САНУ онда се не рачуна? Прво, професор Петровић је издао прву књигу под покровитељством манастира Жича, сам епископ Хризостом му је дао благослов. Манастир Жича је издавач књиге. Дакле, не може бити речи о ”приватном издању” како каже професор Бубало, већ је професор књигу из руку САНУ пребацио у руке цркве. Иначе епископа Хризостома је поставио патријарх Павле, а Хризостом је два пута био и протоепистат Свете Горе Атонске.

Затим ових дана наилазим на рад професорке Зорице Никитовић која је написала рад Хронологија неиздавања Крмчије и ту поменула професора Миодрага Петровића у негативном контексту. Није ми јасно како се ово десило, проверио сам и професорка је врло стручна, одличне радове има и рекло би се да је права светосавка. Волео бих да имам прилику да поразговарамо о овој теми. Ево тога рада:

Z. Nikitovic – Hronologija (ne)izdavanja Krmcije_финал

Она у свом раду потврђује да је професор Миодраг Петровић са радом на Законоправилу кренуо 1978. године, а да је у периоду од 2002. до 2005. управо он био руководилац пројекта САНУ ”Критичко издање Крмчије Светог Саве”. Ово аутоматски побија тврдње професора Бубала да раду професора Петровића недостају ”критички приступ”.

Човек који је био задужен за издање ”критичког издања” САНУ нема довољно ”критички приступ”? Шта се крије иза ове формулације? Не помиње професорка како од 1978. па до данас нико није спречавао САНУ да објави свој превод? Зашто они нису објавили књигу сами? Међутим то се није десило, исто као што се објављивање Мирослављевог јеванђеља није десило.

Нешто друго стоји у позадини. По речима професора он је ствари узео у своје руке када је схватио да САНУ нема намеру да објави превод Законоправила. Томе је претходио лош однос са академицима Димитријем Богдановићем и Симом Ћирковићем који су били на челу пројекта у време комуниста.

Професорка Зорица Никитовић оптужује професора да је украо и приватизовао превод Законопраивла, а у стварности он је једини био у стању да га преведе. Доказ овој тврдњи јесте да тим САНУ није успео то сам да уради, ни до данас, иако је било више људи у том тиму који деценијама примају плате.

Цео пројекат САНУ о проучавању Законоправила је поставио професор Сергеј Троицки који је објавио студију ”Како објавити светосавску Крмчију” 1952. године.

Професор Петровић је иначе био студент професора Троицког, а затим је у Атини и докторирао на теми Номоканона и грчког средњевековног права. Без професора САНУ није био у стању да преведе Законоправило. Не ради се овде о простом познавању старословенског језика, већ је потребно познавати право средњег века и црквене каноне. Такав превод је могао да изведе само врхунски познавалац православља, а професор Петровић је управо то био.

Докторска дисертација професора Петровића коју сам добио на поклон. Номоканон у 14 наслова и византијски коментатори.“ Прилог истраживању тема о односима Цркве и Државе и о епископима Старог и Новог Рима. Докторска дисертација, поднета Теолошком факултету Универзитета у Атини 1970. година.

Дакле, истина је да је професор врхунски познавалац црквеног права, грчког и старогрчког језика, као и старословенског. Доведен је у САНУ 1978. како би превео текст јер нису имали стручњака који би то био у стању да уради. Било је више сарадника у тиму али превод самог текста је радио професор Петровић. До 2002. он је постао руководилац тима али трпећи притиске од стране службе на крају решава да се повуче са пројекта и сам заврши оно чему је посветио цео живот.

Као доказ овим тврдњама погледајте шта је академик Димитрије Богдановић написао као препоруку за професора:

Препорука академика Димитрија Богдановића при запошљавању професора Петровића

САНУ је професора Петровића слао на Синајску гору 1983. године ради истраживања наших рукописа, а 1985. му је обезбеђен смештај и средства када је 30 дана провео у манастиру Свете Катарине на Синају. Ето, за тог човека кажу да је ”приватизовао превод” и да нема ”критички приступ”.

Још 1882. године је планиран хитан превод Законоправила, међутим то се није десило док професор није узео ствар у своје руке и 2003. објавио први део превода, а 2020. други део превода.

Зашто држава није раније превела ову књигу? Зашто се то није десило у време Карађорђевића, ни у доба Тита, а богами ни Милошевића? Зато што је изворно православље Светог Саве у супротности са концептом Југославије као државе где су помешани православци, католици и муслимани. Сава није имао благе речи за њих, па је књига због тога била непожељна. Други разлог је зато што Сава има јасна правила за епископе и цркву – која се сада не примењују.

Причао ми је професор како су му прилазили разни како би утицали да та књига не угледа светлост дана. Поменуо је и када му је један страни професор језуита пришао и понудио му место дописног професора на универзитету у иностранству и редовну месечну плату у висини од неколико професорских плата у Србији. ”Дивно је то што радите и ми смо спремни да финансирамо ваш даљи рад и истраживања. Наставите, истражујте… само немојте објављивати.”

Управо то је био рецепт комунистичке катедре – бескрајно истраживање, онда написан рад са пар ублажених реченица који заврши у архиви и нико никада не чује за њега, а за узврат стан, стипендија, позиција. Међутим, професор није био такав. Жртвовао је све каријеру, време, лични новац како би без компромиса речи Светог Саве угледале светлост дана.

Имао сам пар прилика да разговарам са истраживачима. То је посебан вид ухлебљења, што каже Радован Дамјановић ”умачу кекс у чај” и не мешају се у свој посао. Не жури се са истраживањем и закључцима. Деценијама читав тим људи прима плате, од којих се многи и не разумеју баш у оно што се ради. Па погледајте само пример Мирослављевог јеванђеља – деценијама раде фототипију ове књиге, обнављају рукопис и на крају су помешали странице, књига је оштећена и фототипије нема. Мислите да би са Законоправилом било другачије да се професор Петровић није побунио и предао књигу у руке цркве?

Чујем неки шушкају да је био агент службе? Само пробајте да тог човека тако назовете, истина ће кад тад до свих доћи.

Професор Миодраг Петровић у млађим данима.

Не би био први пут да ”служба” означи неког ко је потпуно чист као свога сарадника како би га упрљала и смањила његов углед. Сетите се само патријарха Германа кога су у новинама називали ”црвеним патријархом”, а он им је био већа препрека од свих каснијих патријарха. Њега су уцењивали, мучили и кад му ништа нису могли јер није хтео да преда Македонији цркву, на крају су га прогласили својим ”агентом”.

Митрополит Силвестер

Упита се човек зашто се преводи скоро најмлађи од 11 преписа Законоправила? У време када је овај препис настао око 1602. године манастир Тврдош је био у озбиљним проблемима. Са једне стране су били Турци, са друге стране Венеција, а са треће стране јак утицај фрањеваца римокатоличке цркве.

Манастир Тврдош је обновљен 1509. године. Постоји и тврдња да су једно време монаси манастира Тврдош изразили послушност римском папи. Чувени Никодим Милаш се бави овим питањем у књизи ”Свети Василије Острошки – разјашњење једног питања” и његово мишљење је да су у питању фалсификати, ипак има других историчара који се не слажу са тиме.

Након обнове Пећке патријаршије (1557) нови патријарси претходно су обављали службу херцеговачког митрополита. У вези с тим интересантно је да крајем XVI столећа у Херцеговини истовремено служе два митрополита. Исто је стање и почетком XVII столећа када се у историјским изворима спомињу митрополити Силвестер (1602) и Леонтије (1605–1611). Године 1622. Херцеговачка митрополија је подељена на две епархије: Захумску са седиштем у манастиру Тврдош и Лимску (или митрополију Пријепоља и Ташлиџе) са седиштем у манастиру Светог Петра на Лиму.

Од почетка XVII века Пећка патријаршија мења свој углавном лојалан однос према Високој Порти, те постаје битан актер великих антиосманских завера које се тада „кују“ на европским дворовима. У тим активностима посебно су се истицали патријарх Јован (1592–1614) и херцеговачки митрополит Висарион (1590–1602). Они су, тражећи војну подршку за борбу против Турака, ступали у блиске везе и са Папском државом. Притом су чак били спремни да признају Римску цркву и папу као свога поглавара. Прозападни курс патријарха Јована напушта његов наследник патријарх Пајсије (1614–1648), који своју делатност усклађује са османским законима.

1647–1650 (у оквиру 1647–1661): постоји тврдња (преко Колетија / Illyricum Sacrum) да су у време латинског требињско-мрканског епископа Савина (1647–1661) монаси требињског/тврдошког манастира признали папу и прешли на римокатоличку страну — али је то у литератури спорно, а Милаш управо анализира и критикује таква тумачења.

Млечани су дигли у ваздух манастир Тврдош 1694. године када су се повлачили из Требиња пред надирућом османском војском, минирали су манастир да не би пао Турцима у руке и да га они не би користили као утврђење. Након тог разарања, братство манастира се повукло у Херцег Нови, у манастир Савину, где су пренете и драгоцене књиге и рукописи (укључујући Тврдошко-савински Номоканон).

Манастир Савина је тада био под млетачком (венецијанском) влашћу. Херцег Нови су Млечани преузели од Османлија 1687. године, у току Морејског рата. Од тог момента Бока Которска (укључујући Херцег Нови и Савину) улази у састав Млетачке Албаније (Albania Veneta) и остаје под Млетачком републиком све до њеног пада 1797.

Манастир Савина

Зашто ово пишем? Не зна се тачно када је направљен Тврдошко-Савински препис. Процене иду од 1535. до 1602. године, а за то време се свашта дешавало у тој области. Не зна се да ли је то било у време турске или млетачке управе. Турци су дозвољавали православље и обновили Пећку патријаршију, а Венеција је била прилично тврдо католички орјентисана па је светосавље представљало проблем и баш негде у ово време су нестале мошти Светог Саве. Не тврдим да су приче о признању папске власти тачне али верујем да је притисак на манастир био незамислив и зато треба обратити пажњу на садржај овог преписа. Не знамо ко је направио препис. Можда је препис баш направљен да се учврсти правоверје Светог Саве у овој области, а можда је препис направљен да мало попусти и уважи нове политичке околности на терену.

Уколико је препис модификован тако да буде блажи према римокатолицима, то би било згодно за садашњи екуменистички правац у цркви.

Свакако ово ћемо лако утврдити када нам буде био доступан превод Тврдошко-Савинског преписа на модерни српски језик и лако ћемо га упоредити са најстаријим сачуваним Иловичким преписом Законоправила који је превео професор Миодраг Петровић. Иловички препис је 350-400 година старији од овде поменутог Тврдошко-Савинског преписа. Јасно је да је вода најчистија на самом извору, па тако и ми у истраживању морамо ићи у прошлост ка правом извору и учењу Светог Саве.

Опростите на мојој опрезности али не би био први пут да се кроз наше манастире подметне неки језуитски фалсификат и да онда САНУ измени целу нашу историју према потребама владара. Ето, просто треба обратити пажњу овде.

Сан или ноћна мора?

Видећемо у ком правцу ће све кренути.

Било би лепо да наша академска заједница у овом битном моменту за културу Србије буде дорасла свом задатку. Да наставе са радом на Законоправилу али да се не понашају као да је свако од њих први пронашао топлу воду, већ да укажу почаст онима на чијем раду даље настављају са проучавањем.

О којој ноћној мори онда ти причаш Милоше? Параноја каже да се сада после смрти професора могу окупити оне снаге које је он држао везаним. То је јудео-хришћанска клика са екуменистичким намерама. Шта би они могли урадити? Па рецимо пар академика напише радове у којима блате рад професора Петровића и његов превод и неко га у медијима прогласи за агента службе. Затим, припреме нови ”званични” превод који је можда мало мекши из угла екумениста, рецимо превод преписа који је настао касније у доба јаког деловања унијата. Цела држава се упре у промоцију новог превода преко цркве и медија, а за оног блогера промене тужиоца да се занима мало по рочиштима.

Међутим, ствари не морају бити тако негативне. Надам се и сањам.

Сањам Србију која ће:

Законоправило увести у школски програм, како би наша деца знала да нисмо били неки дивљаци које је крстио Свети Сава.
образовни систем базирати на вредностима како су нам бабе причале, јер испада да су бабе причале све баш како је написано у Законоправилу Светог Саве. То није назадна бабска прича, већ су то хришћанске вредности Ромејског царства (Византије) које је било православно.
државу која ће ускладити свој правни систем са хришћанским вредностима Законправила Светог Саве. Ово се посебно односи на положај цркве у држави, породичне законе и заштиту породице од абортуса, лгбт пропаганде, порнографије.
да црква уредити понашање епископа и догме према ономе што нам је Сава оставио јер је Законоправило и даље званични управљачки акт наше цркве али се то не примењује.
историчари да унапреде своје белешке и да схвате да је управо држава Немањића наследник Ромејског царства и да само спасли православље од сигурне пропасти.

Сањам Србију која неће исправљати и тумачити Савино учење како политичарима одговара, сањам академике који уважавају и Саву, и Троицког и Петровића и настављају њиховим стопама.

У тренутку када пишем ово на мом столу гори тамјан који је био на професоровом столу који добих на поклон, па осећам дужност да скренем свима пажњу на ова дешавања.