Screen Shot 2020 04 30 at 13.41.32

Теорија порекла назива Срби – прича о једном сечиву и Видовдану

Дуго ми се у глави мота једна идеја и могућа теорија о пореклу назива Срби. Ево једног интересантног низа података јер представља спону која везује Дачане, Трачане, Илире, Трибале, Србе… и једну карактеристичну врсту сечива са календаром (Видовданом), жетвом, обичајима и именом Србин.

Археолошки докази и историјске чињенице су одавно ту само али су често намерно погрешно повезане или су скрајнуте. Потребно је да погледамо постојећа сазнања и дамо им другачије, логичније објашњење из угла наше историје.

Најважнији српски празник је Видовдан. За време комуниста је забрањиван за прославу и мислим да нема потребе да напомињем шта се све десило на тај датум у нашој историји. Треба знати да Видовдан пада 15. јуна у тренутку половине године када је дан најдужи у току године. Пошто је светлост тада најдужа у години, све ”излази на видело” и слави се Видовдан. Видовдан је по новом календару 28. јуна због разлике у календарима.

Међутим, који је народни назив за месец Јун? Српањ или жетвар. Најдужи дан у току године се слави и то је свима у старо време био знак да се оштре српови и да се креће са жетвом.

На нашем грбу често се каже да се налазе ”четири српа”. Дакле, Вид нам даје жетву, обичан народ је онај који обрађује своју земљу и користи српове да убере плодове свога рада. Ту имамо везу између земље, сунца, алатке и народа Срба. Одмах ми пада на памет стих из молитве ”…хлеб наш насушни дај нам…”.

Како срп постане мач

Ево још једног куриозитета. Како су Римљани представљали ратнике са нашег поднебља – Илире, Дачане и Трачане? Познато је да је било десетак популарних типова гладијатора.  Тип ”трачког гладијатора” је био увек присутан и  приказан је са кривим мачем. Тракија је у време Рима обухватала велику територију Балкана, укључујући наше територије.

thraex gladiator

Ово су римски рељефи из 1-4 века који приказују ”трачког” гладијатора.

Зашто су трачки ратници имали закривљене мачеве? Познато је да су сељаци у средњем веку своје косе и српове претварали у мачеве. Они би косу скидали са држаље и исправљали на наковању метални део који је ишао на држаљу тако да би могли направити дршку за мач. Ево једног видеа који приказује тај процес претварања српа у мачpretvaranje srpa u mač.jpg

Тако је коса постајала дуги мач Фалкс (Falx) који се држи са две руке, а од српа би правили краћи мач познат као трачка Сика (Sica) који се користио са једном руком. Некада би срп стављали на држаљу од косе и правили нешто што подсећа на хелебарду (копље са кривим сечивом).

Краћи закривљени трачки мач су Римљани на латинском звали Sica, отуда данас у енглеском језику реч sickle што значи срп.

srp i kosa

Графички приказ трачког оружја. Јасно се могу видети српаста сечива за мање мачеве и сечиво косе на дужим мачевима.

Метал је у време Рима био скуп, а једна од најважнијих алатки у народу је био срп или коса због жетве. Са друге стране иако су имали ножеве, сечиво српа (косе) је било најдуже у кући па је коришћење тог сечива у рату било логично.

Оно што је интересантно код ових мачева је да је оштра страна тј. сечиво са унутрашње стране кривине, тј. супротно од данас познатих сабљи. Ово је логично јер се сечиво налази са исте стране као и код нама познатог српа и косе.

Мала дигресија. Назив Косово поље кажу да долази од птице Кос али можда вреди погледати идеју да се на пољима користила коса за ливаде.

 

Археолошки остаци трачког оружја, можемо видети један Фалкс дуги мач који настаје од косе.

Трачко оружје, можемо видети један Фалкс дуги мач који настаје од косе.

Римљани су се први пут срели са Фалксом у време цара Трајана.

Ancient-Roman-Iron-Gladiator-Sica-sword_1567372425_7454.jpg

Археолошки остатак гладијаторског оружија.

На ”Трајановом стубу” приказани су ратници са фалксом у рукама. То је оно наше ”у цара Тројана козије уши…”.

Ово застрашујуће оружје је коришћено као мач за сечење али и као секира и као кука за качење. Наишао сам на податак да су Римљани морали да модификују кациге и штитове јер би Фалкс успевао врхом да их пробије. Такође, римски војници су добили штитнике за подлактице и потколенице јер би трачани и дачани користили Фалкс као куку и ”косили” им руке и ноге.

Интересантно у музејима широм Србије можете наћи старе српове са слике, који често имају малу секирицу са стране. Данас се срп прави много закривљеније и не прави са тим делом секирице али у средњем веку је то био чести облик у целом средоземљу. Када би се ово сечиво ставило на дуг штап добили би сте једну врсту хелебарде – комбинацију сечива, куке и оштрице са дужином копља.

Имамо и израз ”кад се дигне кука и мотика” који означава устанак обичног народа. Шта му дође ”кука” у тој изреци? Погледајте старе српове.

tračani i dačani 2.jpg

Реконструкција Дачана и Трачана. Погледајте како се српови стављају на дуге држаље (куке) и како се од косе прави мач који се држи са две руке.

Хајде да видимо илирски мач, како је он изгледао? Ево једног.

Илирски мач, сечиво са унутрашње стране.

Илирски мач, сечиво са унутрашње стране.

Римски хроничари и археолошки остаци показују да су Трачани, Дачани, Трибали и Илири имали практично иста оружја где је сечиво са унутрашње стране кривине. То је основна карактеристика. Ово се односи на рани средњи век јер касније српска држава Немањића одступа од овог народног оружија и набавља најбоље оружје тога времена а то су франачки, нормански и италијански тешки мачеви.

У реду али неко ће се запитати да ли се ова особина ”сечива са унутрашње стране” одржала и касније у Србији. Наравно да јесте, па погледајте сваки јатаган са Балкана.

jatagan.jpg

Ево једног Јатагана који се продаје у домаћим огласима. Приметна је крива која подсећа на косу и карактеристична дршка од кости.

Да ли има везе између Трачана и Срба? Наравно да има. Прво налазе се на истом географском простору. Друго наводи се да су Трибали трачанско племе, а мислим да је свима познато да су у антици Срби често називани Трибалима.  Познато је да су Грци уместо слова С које теже изговарају стављали Т, отуда Срибал – Трибал.

Многи антички историчари говоре о томе да су различити називи коришћени за народ који је говорио истим језиком. Познато је рецимо да грчки историчар из доба Византије Лаоник Халкохондил каже за кнеза Лазара да је вођа Трибала. Ево шта још каже Халкохондил:

”… Tryballos, Mysios, Illyrios, Polonos, Sarmates eadem inter
sese linguam uti… Ultra citraque Istrum colunt, longa lateque
regnantes… hoc hominum genus… itaque mea quidem sententia…
variis fortunae procellis iactatum, ionii regionem insedisse … ibi
sedes fixisse…”

“Трибали, Мизи, Илири, Пољаци, Сармати (сви се) између
себе служе истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава,
нашироко и надугачко владајући… овај људски род… такав је
мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео
је област око Јонског Мора… и тамо учврстио седишта…”

Правописно Срп или Срб?

Шта је поента приче о српу? Видели смо како срп кад треба постаје мач. Сличну ствар имамо у језику када срп узима Срб.

У српском језику постоји то претварање П у Б, тако од тоП имамо тоБџија. То је исто као и када од срП имамо срБ. Има неке логике – када алатка или оружје, прелази као реч да означава човека.

Смешне су ми дискусије да ли је исправно ”српски” или ”србски”. Знамо сви шта пише у правопису али ја вам тврдим да може и једно и друго јер су у прошлости коришћена оба облика. Морам одмах да се оградим од Вукове граматике и данашњих постулата. Можемо до бесвести расправљати о користима Вукових реформи и ја морам да кажем да нисам одушевљен.

У једном тренутку повучена линија где је речено ”ово је стандард српског језика” и онда су сва наречја, дијалекти осуђени на пропаст. Тако су рецимо после II светског рата одједном исмевани сви они који говоре другачије као рецимо Врањанци, Лесковчани… Међутим у тим малим говорним разликама крије се наша историја.

Стандардизација језика је исто што и багером ићи преко гробља, а то је грубо брисање свих историјских података и трагова. Сматрам да се намерно подмећу одређене тезе како никако не би могли да се пронађемо и уклопимо своју историју и идентитет.

Зауставићу се овде, како текст не би био предугачак. Нека ово буде један делић слагалице, а наставићемо други пут…

 

П.С.

Интересантна прича из народа о Светом Прокопију

Причам са другаром који је родом са планине Радан. Прича ми о Светом Прокопију који је велики светац у том крају у рангу са Светим Илијом. Каже на тај дан сви причају да се ништа не сме радити.

Screen-Shot-2020-05-30-at-14.52.25.jpg

Град Прокупље носи име по овом светитељу. Елем, каже он да јужно постоје три брда где су албанска села и да они тамо кажу: ”Онај светац, када је Србин своју децу прокопљио…”. Наиме Прокопије се сматра заштитником младенаца и деце, а локална легенда каже да је Србин на тај дан радио и да му се десила велика несрећа. Његова жена је ставила децу да спавају у траву, а он незнајући то узме косу да покоси траву и посече децу случајно…

Оно што је интересантно је израз који користе ”децу прокопљио”, пробио их је копљем. Користио је косу али не кажу ”покосио” већ ”прокопљио”.

Елем, ту ми паде на памет како се то потпуно слаже са причом о томе како су Срби користили косу и од ње правили копље. Коса је за траву, али када обрнеш сечиво добијаш копље. Језички за ово имамо потврду у причи о Светом Прокопију јер је он прокопљио децу. Град Прокупље – прокопље – прокопљити.

Screen Shot 2020-05-30 at 14.37.38.jpg

Хтедох да вам ставим слику светог Прокопија и погледам на Гуглу, а у загради стоји Прокопије Јерусалимски… хмм. Е сада да нисам учио латински ја не бих знао да је Skythopolis уствари Скитски град. Проверих да ли сам добро укуцао то Scyth.

А Гугл ми понуди објашњење шта је Skyth и да је то уствари коса на старо-енглеском и то ме враћа на текст о пореклу имена Србин. :)

Баш занимљиво…

 

 

12 Comments

  1. Dule

    Odličan tekst i primeren kritika! Nastavite molim vas, jer je zanimljiva tema i tekst ne bi bio predugačak…

  2. Nebojsa Dovezenski

    Milose,
    kao dete odlazio sam svake godine u selo Kukljin kod Krusevca. Moja tetka po ocu nije imala dece i ja sam bio neka vrsta zamene, makar preko leta. Moj teca je bio pravnik i radio u Ministarstvu pravde, ali je poreklom iz Kukljina gde je imao jos tri brata. Svi su radili u Krusevackom 14. oktobru i bili dobri majstori, ali pre svega su i dalje bili zemljoradnici organski vezani za zemlju. Posebno je Petar/Pera, inace najstariji, bio poznat kao odlican kovac na parnoj presi. Kod kuce je imao alat, kao i svaki seljak u Sumadiji, da popravlja kosu, srp, tovarna kola i svasta nesto ukljucujuci i ognjiste za zagrevanje metala i nakovanj za kovanje. Jednom prilikom sam mu nosio vodu u radionicu i kada sam usao naredio mi je da stojim na ulazu dalje od varte dok je zagrevao dugacak srpski bajonet iz 19. veka. Bajonet je bio zakrivljen na nacin koji u potpunosti odgovara kukri nozu i on je grejao bazu kod balcaka kako bi ga savio da napravi klasican srp za psenicu. To je bila dugacka stvar od najmanje 60-70 cm. Ostrica u gornjoj trecini je bila siroko iskovana u zakrivljenu povrsinu veoma ostru i savrseno iskovanu, a onda se sirina naglo smanjivala prema balcaku dok nije dosla na potpuno pravougaoni presek tog dela bajoneta. Taj siroki deo je bio dosta veliki i brzo se suzavao, odnosno krivina je bila dosta naglasena. Naravno da sam bio ushicen i trazio da to vidim, pa mi ga je pokazao, ali ne i davao u ruke. Bilo je to jezivo oruzje kojim bi telo protovnika bilo unakazeno i verovatno bi mogao da ostane bez ruke ili glave. Posebno mi je pokazao potez kojim se to cudo privlaci ka sebi, gde meso dolazi u kontakt sa tom unutrasnjom krivinom, a onda potez dalje zapravo odseca taj deo tela. To je skoro isto kao i kada se kosi sa srpom. Objasnio mi je da ima mnogo domacina koji cuvaju to kao oci u glavi. U dobra vremena to se savije i postaje srp, a ostrica i taj “radni deo” ne mora da se greje i kvari (ostri se samo kovanjem), a u zla vremena ispravlja se u prvoj trecini kod balcaka i postaje opasno oruzje. Po Peri to je oduvek bila tajna srpskih seljaka i niko im nije oduzimao srpove, jer ne bi bilo psenice, ali zato kada zatreba to postaje opasna stvar nakon par sati rada. Mislim da kosa nije bila osnov maceva slicnog oblika, jer je previse lagana i tanka a ovo je tesko i mocno.oruzje koje ima veliku udarnu tezinu. Da li je za osnov to bio stari Srpski bajonet, ne mogu sa sigurnoscu da kazem, ali svakako je bio bajonet. Toliko o poreklu kukri noza, maca Makedonaca u doba Aleksandra itd. Eto za tvoju informaciju iz Srpske tradicije koja se gubi ili se vec izgubila. Mozda jos negde ima slicnih “bajoneta” odnosno srpova?

    • Хвала на коментару Небојша. Драго ми је да смо на истој таласној дужини око ове приче. :)

  3. Sasa

    Jako me raduje cinjenica da imam istomisljenika u vezi jezika. Ja svoje dete ucim da je jezik ispravan i u Vranju, Pirotu, Leskovcu…..I da svako ima pravo da govori svojim dijalektom i ne samo pravo vec i obavezu da sacuva svoj identitet kroz jezik. Na kraju kada pogledamo engleskijezik ima 2 padeza, nemacki 4….jezik je funkcionalanniji ukoliko je jednostavniji.

    • Е па баш ми је драго да се слажете. Превише је језичког терора и убеђивања људи да не смеју размишљати својом главом јер немају диплому о нечему. Треба чувати своје насљеђе…
      Хвала Саша. :)

Trackbacks for this post

  1. Свети Ђорђе је заштитник војске и племства из доба Немањића - животне приче и монаси шаолина
  2. Sveti Đorđe je zaštitnik vojske i plemstva iz doba Nemanjića - životne priče i monasi šaolina
  3. Порекло речи Срб - животне приче и монаси шаолина
  4. Poreklo reči Srb - životne priče i monasi šaolina
  5. Теорија порекла имена Срби од црвене боје - животне приче и монаси шаолина
  6. Теорија порекла имена Срби од црвене боје - животне приче и монаси шаолина
  7. Teorija porekla imena Srbi od crvene boje - životne priče i monasi šaolina

Leave a Reply