Које су разлике између окинављанског и јапанског каратеа?

Често ме вежбачи питају које су главне разлике између познатог јапанског Shotokan стила и окинављанског каратеа, па реших да напишем нешто на ту тему.

Прво треба рећи да је карате дошао са Окинаве и да је из њега настао модерни јапански shotokan карате који га је прославио у свету. Shotokan је прилагођен вежбању са великим бројем вежбача у сали и широком аудиторијуму. Хајде да видимо које су основне разлике.

Високи ставови

На око прва разлика коју каратиста може да уочи када гледа окинављански карате је да су ставови виши у односу на јапански shotokan.

Пример – у схотокан катама kokutsu dachi се често налази на местима где се оригинално био виши neko ashi dachi. 

Разлог овоме је што је Gichin Funakoshi, оснивач Shotokan стила променио метод вежбања и намерно спустио ставове у вежбању Shotokan. Основна идеја је да почетници вежбају “дубоке” ставове како би ојачали мишиће ногу, јер ће у случају потребе у реалној ситуацији самоодбране лако заузети виши став.

Овакав приступ није ништа ново и познат је на Окинави. Рецимо као прва ката Shorin школе користи Naihanchi кату познату и као “kiba dachi kata” јер се цела изводи у том ставу. Сви почетници је запамте јер је вежбање ниског kiba dachi става веома напорно али је изузетна вежба јачања ногу и колена за почетнике.

Сам Funakoshi је своју карате обуку почео вежбајући Naihanchi кату код сенсеи Itosua. Касније он је ову кату преименовао и она је позната као Tekki shodan. “Tekki” значи “гвоздени коњ” алудирајући на јахаћи стави (kiba dachi).

Индивидуални приступ тренингу

У модерном каратеу, обично постоје одвојене групе за почетнике, напредне и сениоре.

Yabu “наредник” Kentsu

Јапански shotokan тренинг се обично одржава са већим бројем вежбача и они сви углавном током целог тренинга раде исти програм. Више се инсистира на врсти, кретању у редовима, стајању у колонама. Кажу да је овај војнички начин организације тренинга увео Yabu Kentsu, помоћник учитеља Itosua који је први почео да предаје карате ученицима основних школа на Окинави. Yabu је имао надимак “Yabu наредник” јер је служио у јапанској војсци и тамо је у склопу мачевалачке обуке усвојио овај војни формат тренинга.

И Yabu и Funakoshi су били ученици Itosua. Funakoshi је касније наставио да ради на овај начин кроз Shotokan школу. Морам да напоменем да се све ово дешавало у време када је милитаризам био јак у Јапану и када је основни циљ обуке био што више оспособити вежбаче за будућу војну службу.

Масовни тренинзи као део образовног система на Окинави су били нови начин предавања каратеа из којег ће касније настати модерни карате – Shotokan.

Окинављански карате тренинг се обично одвија тако што обично заједно вежбају почетници, мајстори, деца и старији. Тренинг почиње тако што се сви заједнички загреју кроз припремне вежбе, а затим се вежбачи поделе на групе или индивидуално и настављају да вежбају за себе уз надзор учитеља и помоћника.

Овакав систем вежбања је са психолошке стране бољи за децу и почетнике јер добијају јачи осећај подршке и припадања групи. Почетници и деца одмах испред себе имају старије и напредније вежбаче као узор што олакшава учење и повећава им мотивацију код вежбања. Такође, старији вежбачи често учествују подучавајући и помажући у вежбању млађих и тако на неки начин враћају пажњу и труд које је њима посвећен када су они били на почетку. Оваква организација вежбања је добра карма за све.

Kihon – заједнички део вежбања

У окинављанском каратеу на почетку тренинга се ради заједничи део загрејавања, оно што се у shotokanu обично зове kihon. Међутим и ту постоје разлике јер shotokan карате почиње са модерним гимнастичким вежбама разгибавања, а затим се раде основне shotokan технике. Окинављански карате тренинг почиње загрејавањем које је прошарано “чудним” вежбама истезања, кретања, снаге и различитим техникама из ката.

Саставни део загрејавања је вежбање kote kitae. То је серија вежби и дрилова у којима вежбачи ударају подлактице, примају ударац у стомак, бутине и друге делове тела са циљем да науче да контракују мишиће и позиционирају делове тела како би га заштитили током борбе. Ове вежбице су потпуно безопасне јер се раде полако и контролисано све док се тело не доведе до нивоа да се вежбе могу изводити великом снагом.

Вежбе снаге на стари начин – hojo undo и makiwara

Након заједничког вежбања загрејавања, прелази се на вежбе за специфичну снагу и ударних површина – hojo undo. Користи се опрема која често другачија од учитеља до учитеља. Ове опреме у модерном каратеу нема, тј. повремено се појављује makiwara као део опреме за вежбање.

Hojo undo вежбе су првенствено осмишљене за јачање снаге хвата, прстију, зглоба шаке, подлактице и стопала. Постоје и вежбе које служе за побољшање опште снаге целог тела али може се рећи да је фокус пре свега на развој специфичне снаге која је потребна при хватовима, полугама и јачање удараца. За све вежбе постоји посебна опрема.

Пример hojo undo опреме

Поред вежби за снагу користи се makiwara за јачање ударних површина. Мakiwara је мета за ударање и постоји више различитих врста makiwara. Најпознатија је makiwara прчвршћена на дасци која је еластична и служи јачању пробојности ударца. Затим постоји age makiwara, тј makiwara окачена о плафон која служи за јачање длана, стопала и подлактице. Постоје makiware у облику џака са песком или пиринчем на којима се јачају ударне површине шаке, прсти и хват. Ту су и различите ниске makiware направљене за јачање удараца ногу.

(1) makiware, (2) висећа makiware , (3) makiware са песком и (4) makiware за ударце ногом

Модерни јапански карате не практикује ову врсту тренинга и чешће се у тренингу користи џак по угледу на западни бокс. Међутим, морам да кажем да је ова врста традиционалног тренинга са опремом коју можемо видети у окинављанском каратеу незаменљива у самоодбрани.

Ката као борба са замишљеним противником

Ката је апсолутно најважнија ствар традиционалног каратеа. У прошлости једна ката је представљала један стил борења. Цео један борилачки метод био је забележен и кондензован унутар једне кате. Често се говорило да је за мајсторство довољна једна ката. Међутим, настанком модерног каратеа ствари су се промениле.

Након II светског рата многи мајстори су били јако стари и нису имали наследнике којима би пренели знање. Funakoshi се трудио да научи што више ката из жеље да их сачува од заборава. Отуда данас у Shotokanu се вежба преко 35 карате ката.

Поред тога Funakoshi је укључио и почетничке кате које је његов учитељ Итосу осмислио за обуку почетника. Овде пре свега мислим на Hean kate и dai/sho varijacije напредних ката.

Нажалост овако велики број ката је довео до тога да се оне вежбају површно без познавања значења покрета и свих детаља. Покрети ката су поједностављени и сама ката је постала више спортска вежба него борилачки метод.

На Окинави одређена школа би практиковала мали број ката. Уобичајно је било вежбање почетничке кате и мајсторске кате. Мали број људи је знао више од 2-3 кате. Ката би се вежбала више година али би важбач временом разумео значење свих покрета и вежбао их до перфекције. Бесконачна понављања кате имала су за циљ довођења до аутоматске реакције у случају ситуације у борби.

Ката се користи за изучавање исправних положаја тела, визуелизацију ситуације и испољавање експлозивне снаге. Понављањем покрета телесна механика постаје ефикаснија, све је мање енергије потребно а постиже се већа експлозивност покрета. Након интезивног извођења кате, човек се опусти и вежбање доводи до смирења. На тај начин, ката постаје врста медитације у покрету.

Полуге и бацања су саставни део Окинава каратеа (tuite)

Технички гледано једна од главних разлика између окинављанског и јапанског каратеа је то што карате на Окинави обилује техникама полуга, бацања, болним захватима, техникама ослобађања и скривеним ударцима. Окинављански карате више подсећа на микс схотокан каратеа и јапанског ju-jutsua што га чини заокруженим борилачких методом.

Ове технике су у модерном каратеу “скривене” у катама. Ево примера, рецимо доњи блок “gedan barai” иако је на први поглед исти у одређеној кати може бити ударац у гениталије, у другој кати бити полуга на лакат, а у трећој увод у бацање. Због стандардизације покрета у модерном каратеу нестала су дубља значења одређених ката.

Gichin Funakoshi у својој књизи Karate do Kyohan приказује мали број техника бацања и полуга, међутим оне нису интегрисање у Shotokan метод вежбања нити је за већину познато из које су кате. За та напредна знања, морате отићи на Окинаву.

Тајна знања – bunkai & kyusho

Kyusho у преводу значи “познавање виталних тачака” и овај концепт је јако битан за карате. У модерном каратеу је ово знање избачено јер је модерни карате замишљен за обуку широких народних маса и деце. Сви опасни покрети су избачени како би карате могао да уђе у образовни систем Јапана. У таквом облику је касније проширен по целом свету.

У окинављанском каратеу познавање виталних тачака је врло битно јер је карате замишљен како би вам помогао да се одбраните од противника који је јачи од вас. Пре настанка модерног каратеа, на Окинави карате школа је имала мали број проверених ученика. Опасне технике су преношене са колена на колено, често у оквиру родбинских веза и искључиво одраслим људима.

Да би сте победили некога ко је јачи, бројнији или наоружан потребно је да знате где да ударите и како. То је данас познато под називом “прљави ударци” јер се обично циљају гениталије, очи и грло противника. Међутим цела ствар је много комплекснија јер се користе и ударци у зглобове, полуге на прстима или болни захвати који спречавају противника да уђе у рвање са вама, противникова одећа за бољу контролу, ваша обућа за бољи шут, чупање косе или рецимо начин бацања који осигурава највећу повреду…

Говоримо о великом фонду специфичног знања у којој ситуацији, са којом ударном површином и ком тренутку нанети највише штете противнику. Ова знања се разликују од школе до школе. Рецимо у shorin ryu каратеу ударац песницом уопште није ударац песницом. Скоро никада није у питању seiken као у shotokanu, већ нека школа користи shoken, друга boshiken, а у трећој ударац песницом уопште није ударац песницом већ хват за гркљан.

Uechi-ryu’s shoken fist symbolizes a tiger’s teeth. Notice how the thumb overlaps or wraps around the index finger to give it maximum support.

Bunkai у преводу значи “скривено значење покрета“. У прошлости није било видео рекордера како би неко снимио покрете мајстора, једини начин да се сачува техника је било вежбање ката. Ката је једна врста тродимензионалне бележнице. Ако упоредимо кату са језиком, могли би рећи да  појединачне технике чине слова и оне се повезују у секвенце које чине речи.

Те секвенце техника уствари приказују најбољи начин одбране у одређеној ситуацији самоодбране. Нечије животно искуство у борењу је пренесено кроз те секвенце.  Ако разумете контекст секвенце, онда све претходне елементе тренинга можете уклопити – основне кретње (kihon), hojo undo (специфичну снагу), drill са партнером (kumite) и како разарате противника (kyusho).

Како је у kyusho морао бити избачен из модерног каратеа, тако ни сам bunkai није више имао смисла. Због неговања великог броја ката и стандардизације, суштинско познавање значења покрета је било врло површно. Ствар се још више додатно закомпликовала када су у модерни карате убачени спаринг и турнири.

Самоодбрана и освајање поена су две потпуно различите ствари. Зато shotokan и други модерни карате стилови у односу на окинављански карате више подсећају на аеробик него на борилачки систем. Ово кажем без жеље да увредим, са пуним поштовањем преме shotokanu из кога сам потекао.

Руковање оружјем – kobudo

Окинављански карате има јаку традицују руковања оружјем. У модерном shotokan каратеу традиција са оружјем је нестала.

Неко ће помислити како kobudo није превише практичан у данашње време, али ја сматрам да је веома битан за боље разумевање карате техника. Многи покрети ката, као и технике руком или ногом постају много јаснији када се познаје kobudo. Руковање оружјем употпуњује ваш карате.

Постоји више врста оружја које се подучава на Окинави и ја сада нећу улазити у детаље јер сам о томе већ писао. Најпознатија оружја су штап (kon), sai, tonfa, nunchaku и sai… мада постоје многа друга. Нека оружја су дошла са краљевог двора, а нека су део традиције “скривеног” оружја која подсећају на пољопривредне алатке.

Окинава карате је животна филозофија

Bunkai и kyusho су знања која су преношена у оквиру школе тј. малог броја поверљивих људи. Данас ова знања не могу бити пренесена ако се карате подучава деци или ако је циљ вежбања освајање поена. Мана окинављанског каратеа је у томе што не може бити подучаван свима. То знање је опасно и зато се много више пажње придаје унутрашњим вредностима вежбача и не дозвољава се свакоме да уђе у школу.

На тренинзима Окинава каратеа није велики број вежбача и они се не мењају превише често. Због овога вежбачи остварују много јаче везе и међусобно поштовање.

Карате је пре свега један занат самоодбране. Не морате бити млади и имати трбушњаке да би сте били ефикасни у борењу. Прљави потези омогућавају слабијем да буде много опаснији него што то на први поглед изгледа. Зато је окинава карате добар избор за жене и старије људе.

У време када се пиштољи и ножеви често користе на улицама било би потпуно неодговорно уливати вежбачима лажно поверење како могу сваку ситуацију разрешити. Зато се употреба каратеа саветује само у крајњој нужди, пре свега у одбрани породице или када се никако не може избећи напад. Ништа није опасно као самопоуздање које настаје од површног познавања вештине.

Карате култивише дух и тело, временом постаћете способнији, јачи и здравији. Вежбачи временом развију одличну координацију покрета, снагу, издржљивост и брзину. Мајстори каратеа су по правилу дуговечни и до дубоке старости имају добру покретљивост. Са друге стране потребно је редовно вежбање, ако не вежбате ваше способности опадају.

Вежбање каратеа ће вам можда помоћи пар пута у животу у борби, али ће позитиван ефекат вежбања уствари бити већи на ваше здравље и квалитет живота. Због тога се може речи да карате није само метод борења, већ животни стил.

Традиционални карате није спорт, не можете применити ударце у виталне тачке на турниру. Били бисте дисквалификовани због недозвољених потеза. Чак ни на ММА турнирима није дозвољено оно што се вежба у традиционалном каратеу. Са друге стране, карате има своју племенитост коју изражава кроз дисциплиновање карактера, скромност, дружење и неговање традиције. Није ни налик на ММА дивљање, насиље, крв ради веће гледаности и прављења гладијатора од социјалних случајева. Зато можемо рећи да Карате не прави гладијаторе, он прави људе.