Ламент над Шабаном и о дометима српске културе

Умро је Шабан Шаулић, Бог да му душу прости. Знам само једну његову песму, оно остало што сам ту и тамо на прекид чуо – није ми се допало, једноставно нисмо кликнули. Елем овај кратак текст је инспирисан коментарима утицајних на друштвеним медијима (твитер и фејсбук).

Коментари су типа ”Зашто је држава послала авион по тело Шабана и ко то плаћа?” и ”зашто њега сахрањују у Алеји заслужних грађана?”. Моментално ме је подсетило на сличне коментаре ономад када је Цеца посетила Бања Луку па је било питање зашто народну певачицу превозе војним хеликоптером?

Они који за себе држе да су модерни и урбани, оваквим коментарима лагано клизе у аутошовинизам а да тога нису ни свесни. Не знам како не капирате да су Цеца и Шабан представници наше српске културе на исти начин као што су то глумци Небојша Глоговац и Бата Живојиновић или оперски певач Оливер Њего? То што ја не слушам ту музику или што је ти сматраш шундом не значи да је њен значај мање битан.

Наши уски погледи не могу да схвате ову релацију на домаћем терену, али када се примени аналогија из америчког рока ствари постају јасније. Ми данас увелико живимо и дишемо културу коју смо били засењени 70тих година и птице на гранама знају да нас амери нису освојили оружјем већ филмовима и музиком.

Тамо негде после II светског рата, покаче се Амери и Руси. Руси ту између осталог кажу Америма како су убијали индијанце, гонили робове, тлачили синдикате и да немају никакву културу као нација – ни оперу, ни позориште, ни балет, ни музику, музеји имају само капе Дејвида Крокета и да су све укупно једно мрачно место.

Амери се на ово жестоко увреде, али нејвише због тога што су и сами били свесни да је истина то што Руси кажу. Међутим, нису седели скрштених руку и тамо већ 70тих година почињу да освајају свет ”новом” Рок културом која руши све до тада постављене постулате.

Уместо лепоте они величају накарадност и ружноћу, уместо реда и успеха они ударају контру уздизањем губитника и оних који се нису уклопили. Ред, рад и дисциплина који су били идеал за време II светског рата, бивају замењени са секс, дрога и рокенрол…

Убрзо после рокенрола, успех постижу и амерички филмови, а након тога настаје серија удараца која заувек мења правац планете – појављује се Мтв као музичка телевизија, Холивудски филмови преко видео касета, CNN као глобална новинска мрежа, интернет… И, да не дужим, за пар деценија глобална информативно, културна доминација је постављена.

Да ли сте свесни тога да је постојао ЦИА пројекат да се апстрактни сликари поставе на водећу позицију у свету? Да ли сте свесни ЦИА пројекта ”птица ругалица” када су ангажовали водеће новинаре и уреднике у Америци? То што ја помињем је само врх леденог брега, многе ствари не знамо.

Ова игра са наметањем културе постоји од када и цивилизација. На исти начин је Византија користила хришћанство да наметне своју културу и различите народе у царству уједини. Кроз цркву – преко слика, песама, писмености и ритуала. Запад је то исто учинио уз модификацију путем инквизиције и наметањем свога наратива. Пар векова касније слике, песме и обичаји се емитују преко интернета и телевизије.

Вратимо се музици. Коментарисати зашто је Шабан или Цеца битан кад је то народна музика је исто толико смешно као да су амери пре пар деценија рекли немој никако да пушташ Queen јер онај лик је педер и облачи хеланке, не дај да слушају оног наркомана Jim Morrisona, а да не помињем heavy metal бендове или Clash као представнике панка.

Свака музика има своју публику. На исти начин та Цеца у Републици Српској шири нашу културу, Шабан је помогао многим Србима да остану то што јесу у туђини, потпуно исто као што би Бајага то учинио у Вуковару да су га пустили.

Прича и песма освајају срца на исти начин као што матори шаман за логорском ватром пева о неустрашивим прецима и блиставим данима који нас чекају.

Свака музика има своју публику. Културом се осваја свет и чува идентитет.