Мај 2020

Уместо твитера, моје белешке месеца маја.

Спасовдан

Дође и Спасовдан, слава Београда али нема литије. Ех Београде, није вирус страшан, али малодушност јесте… Сетимо се на тренутак ”крваве литије” када је власт морала да доведе жандарме из Хрватске да туку наше попове… па је литија ипак била одржана… Данас жандарми нису потребни, кафићи раде а ваде се на страх од вируса…

Само да вас подсетим да Београд прославља Спасовдан као своју славу од 1403. године када га је деспот Стефан Лазаревић прогласио за главни град Србије. Када неки град у Европи има неку традицију из средњег века он је негује, новац се улаже и прави се од тога туристичка атракција. А код нас ове године нема литије. Уместо та литија да буде симбол победе над вирусом.

На Спасовдан је донесен Душанов законик. Закон благовернога цара Стефана, године 6857. на празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) месеца маја, 21. дан.

На овај дан је Свети Сава крунисао Стефана Првовенчаног за краља Србије и дао црквени благослов краљу за ову узвишену дужност, а ондашњу српску државу још 1217. године уврстио у редове најмодернијих тог доба.

Ево једна лепа вест на Спасовдан, један нови документарни филм о нашој историји. Прича о томе како је круна краља Петра израђена од топа његовог деде – Карађорђа.

Са једног твитер налога момка који се озбиљно бави нашом историјом.

Пробајте сами да видите шта овде пише. Интересантно је да се и у 15. веку исто псовало. Ово је израз потпуно карактеристичан за Србију што доста говори о Влашкој тога времена. Племство је тада говорило српским језиком, а и црквене књиге су такође писане српским језиком.

Једна лепа песмица са одјецима средњевековне поезије…

Ово је карактеристична поетика за хришћанске песме. Неко би рекао како се само смрт и крај спомињу, али уствари песма пева о животу. Скривена порука о небеском царству и нашем пореклу даје крила, онима који разумеју, за борбу и понос у животу. Бити другачији, држати до себе и до нашег Бога то је права порука песме.

Текст о Аутофагији и посту у Куриру

На западу када вам објаве текст у великим новинама онда то обично значи да сте зарадили и неке парице, а код нас када вам објаве текст сте срећни када вам оставе линк ка садржају. Шта ћете, тако је код нас…

Елем, Курир објави мој текст о Аутофагији, наравно без питања али ипак ставише линк у текст ка мом блогу. Зато немам замерке, то му дође као добра реклама за блог и добар СЕО сигнал. Ту убацише три пасуса испред мог текста о томе како и Новак Ђорковић практикује Аутофагију. Свака част за Нолета.

Наслов из Курира

Ипак, хтедох да поделим са вама да је ово један мали поен за православље и нашу традицију. Ко је читао текст зна да је цела прича кренула из Хиландара и да је текст написан на начин да увуче читаоца и да му на крају скрене пажњу да је то уствари део наше мање познате традиције већ вековима. Зато појављивање оваквог текста у већем медију сматрам малом победом за све нас.

Оригинални текст о Аутофагији и посту можете прочитати овде.

Марина није цура фина

Када се коначно вратила Марина Абрамовић било ми је драго и било ми је драго када је добила паре од државе да направи изложбу у Музеју савремене уметности. Међутим, како је време пролазило та њена уметничка провокативност је губила обрисе наивности и постајала злоћудна.

Фасцинантно је то да је она потомак патријарха Варнаве једним делом, а да је тако загазила у флерт са сатанизмом и педофилијом. Рекао бих да је то можда до партизанских родитеља. Има нешто у васпитању што чини да партизанска деца на крају посрну. Ваљда то када не признајеш Бога, него узмеш пушку у руку и кренеш редом да рушиш, на крају доведе до тога да и твоја деца сматрају да и они могу да раде шта год пожеле и то их на крају саплете… Оно што је сигурно да је тај комунизам поништио богословске претке и отишао на тамну страну.

Уместо да слави светлост, она се удвара тами. Марина Абрамовић и Ротшилд испред слике Томас Лоренса “Сотона окупља своје легионаре”!!

Да ли је Марина легионар? Не знамо, али ту су и врло узнемирујуће фотографије са децом.

Треба да се преиспита та одлука о њеном излагању у Музеју савремене уметности. Тај музеј је био битан делић слагалице у губљењу нашег српског идентитета и разбијању старе лествице вредности. Он је афирмисан за време Тита и комуниста, јер та савременост помаже човеку да раскине са прошлошћу и обгрли комунизам, интернационализам, глобализам… а на крају и можда сатанизам јер ”уметност не зна за границе”.

Поставља се питање, ако је то музеј савремене уметности, где је онда музеј класичне (старе) уметности? Сад ће неко рећи па немамо ми ту уметност…. Имамо драги моји имамо… Србима су прве слике биле иконе и фреске, прве песме молитве, архитектура и мозаик су цветали у оквиру цркве али то је све за време комуниста проглашено за религију и скрајнуто из система образовања.

Колико има сатанизма око нас и требамо ли да се забринемо? Неприметно и тихо, кроз забаву и шалу ”он” се шири кроз нашу културу. Почевши од гледања хорора, до слављења Ноћи вештица, затим преко филмова који промовишу све врсте слобода (лгбт, абортус, разне слободе, дрогу), медије који нападају цркву и традиционалне вредности, да би се на крају као што видимо потпуно нескривено појавио у уметности.

За крај да поменем и организацију проблематичних сатанистичких вечера где се храна у облику људи служи богатим и познатим у Америци. Ово и многе друге ствари се помиљу у документарцу ”Из сенке” који вам препоручујем да погледате.

https://www.youtube.com/watch?v=0wTiCxXgrJw

Пар историјских цртица

Најстарији сачувани камени мост у Србији, Војиновића мост, који су крајем 14. или почетком 15. века саградила браћа Војиновићи, сестрићи цара Душана, налази се у Вучитрну; испод моста је некад текла река Ситница

Ново Брдо у време цара Душана постаје најважнији рудник, са ковницом новца. Налазишта племенитих метала су толико велика да Цар 1348. године поклања Хиландару 87 килограма сребра. Средином 15. века, град има око 50.000 становника. Лондон је тада имао 10.000 становника. Ево како је кула изгледала.

“Таписерија “Бој на Косову” из познате радионице Аудинард,. Тренутно се налази у француском дворцу Шенонсо.” – Фландрија, 16. век.

Краљ Петар I Карађорђевић 1918. године приликом посете Хиландару. На слици засађује маслину код крста цара Душана.

Један одвратан филм

Доба је короне донело много сати заједничког гледања филмова. Обично гледамо филмове ’70тих и ’80тих али убацимо и по неки дечији филм.

Тако нам у руке дође и ово америчко ђубре. ”Дечији” филм наводно али као да га је правио неки креативни педофил јер је препун сублималних порука. Тако у овом врло ”смешном” филму само за 20 минута гледања, можете видети децу која причају о ”пушењу”, разне псовке, затим играју се вибраторима, тампонима, секс луткама, навлаче садо-мазо капуљаче и сличне ствари… Нисмо гледали даље.

Можда је ово некоме и смешно али тај вероватно нема малу децу…

Дневник Диане Будисављевић и замена теза

Помпезно најављен документарац о Јасеновцу и добрим делима Диане Будисављевић ме је разочарао. Пре свега јер се Срби не помињу већ се користи израз ”православац”, а затим и због тога што ми се чини да се овај филм користи да се умањи чемер Јасеновца причом о ”једној доброј жени”.

Мислим да се ради о замени теза. Знате онај усташки план ”1/3 отерати, 1/3 убити, 1/3 покатоличити”… е па сматрам да Дијана спада управо у ту 1/3 покатоличити причу. Узели су малу децу, дали их у католичке породице и замислите изгубили су њихове податке… ц ц ц

Хтео сам да пишем текст на ову тему али ме неко предухитри тако да ево линка.

Баталите бајке о Диани, ако вас интересује погледајте ове документарце. Ближи су истини:

youtu.be/asudh5pDk30 ово је први део и зове се ”Страх”
youtu.be/31FFbssaxp8 ово је други део и зове се ”Мук”
youtu.be/Dw0UtoNOaUI траћи део зове се ”Понор”

Датум 1. мај