Прошле године сам са пријатељем био у Хиландару и једна од жеља нам је била да питамо и видимо где су сахрањени отац Јован и брат Репош чувеног Ђурађа Скендербега. Међутим, када смо тамо били питали смо пар људи и нико није знао да нам каже где се то тачно налази.
Вратисмо се кући празних шака. Било би добро да имамо тај податак због рушења приче да је Скендербег Албанац али није нам пошло за руком. Срећом пре неки дан наиђем на податак који је изнео отац Бенедикт, игуман манастира на Михољској превлаци (у књизи ”Срби у Албанији”, Биљана Живковић):
”Његов (Скендербегов) отац и брат сахрањени су у Хиландару. Репош Кастриот, брат Ђорђа Кастриота и њихов отац Јован сахрањени су у акросолијуму, уз северни зид припрате краља Милутина у Саборној хиландарској цркви.
Јужно од манастира, на око један и по километар, налазе се рушевине тзв. Арбанашког пирга који су Кастриоти изградили, пошто су добили аделфате (права да се населе у на Светој Гори). Постоји повеља којом су Скендербегов отац и брат оставили на уздарје грађевине у Хиландару. ”
Када смо били у Хиландару причали смо са људима сви су помињали пирг (кула) Св. Ђорђа, међутим сада схватам да је дошло да забуне и да се не ради о кули унутар манастира, већ о другој кули која је пар километара удаљена од манастира. Тај пирг је био право мало утврђење са кулом са неколико објеката и великим зидом који је све то штитио. То се може видети на бакрорезу из 1757. године.
Претпоставља се да је у кули на врху била црква св. Ђорђа.
Пронађох тај бакрорез из 1757. године и мада је лоша резолуција могу се са јужне стране манастира видети две групице објеката. Она даља групица објеката је скит св. Тројице односно ”Спасове воде”, тако да би ова ближа требала да буде пирг и у то време скит Кастриота. Иначе, они су били замонашени и живели су по типику као и остали монаси.
Бакрорез из 1757. године, овде је приказ аделфата који је су давно Кастриоти закупили, недалеко од Спасових вода, тј. скита ”Свете Тројице”
Из повеље Кастриота у Хиландару може се видети да ”господин Јован Кастриот са својим синовима Репошем, Константином и Ђорђем, зажелео да купи пирг Св. Ђорђа са виноградима, маслињацима и оправданијем (припадајући објекти), тако да сва та добра чине четири аделфата.” После њихове смрти имовина се враћа у власништво манастира. Као противуслугу Кастриоти ће дати 60 флорина.
На пар места на сајту Хиландара нађох да је ”арбанашка кула”, како се често зове, у правцу Спасових вода. Такође нађох да је ”недалеко од скита Св. Тројице”. А затим нађох и да је 1643. године у скиту Св. Тројице ”боравио монах Петроније, као и у Арнаутском пиргу”. Те из тога се може схватити да је он у непосредној близини Спасових вода, као што се и види на бакрорезу. Спасове воде је извор где се налази скит Свете Тројице.
Требало ми је времена да одредим где је југ, где се налазе Спасове воде и да прегледам мапу како бих нашао вероватну позицију остатака тог аделфата.
На Гугл мапама сам нашао могућу позицију али нисам сигуран.
Кастриоти су Хиландару 1426. године поклонили и два села Требиште и Радостуше (села се налазе у Македонији, североисточно од Дебра, у долини реке Радике, Радостуша село се данас зове Ростуше – вероватно значење ”Радост душе”). Оба села су хришћанска и по подацима из турских дефтера из 1467. виде се српска имена становника, у то време села су имала по 15-20 породица.
Дакле пирг (кула) се налази изван Хиландара и овде можете видети слике тих рушевина. Акросолијум је подземна гробница, вероватно испод пода цркве на северном зиду унутрашње припрате дела цркве који је подигао краљ Милутин.
Вероватна позиција гробнице оца и брата Ђурађа Скендербега
Позиција гроба Репоша Кастриота у цркви
Репош Кастриот је сахрањен 1431. године. Изнад гробнице пише: ”За спас његове душе обраћају се Богородици Свети Георгије и српски светитељи Симеон и Сава.” Одавде сазнајемо да је Свети Ђорђе вероватно била његова слава, иста као и Немањићима. Иначе гробнице се налазе у близини једне мале иконе Богородице. Поред овог налази се још један гроб са сличном посветом и можемо претпоставити да је то гроб његовог оца Јована, мада је натпис одавно избледео па нисмо сигурни.
Из свега овде наведеног јасно се види да су отац и браћа Ђурађа Кастриота – Скендербега били Срби. У то нема сумње. Добра књига написана на ту тему је књига Николе Вулића из 1897.
Када сам пре пет година кренуо у истраживање православља све је почело практично случајно управо на Михољској превлаци где сам имао разговор са једним монахом. Иначе на том острву је био манастир и право седиште архиепископије и ту је највероватније писано Мирослављево јеванђеље. И онда кључну информацију данас прочитам у књизи баш од игумана тог манастира. Изгледа, да у животу постоје неки зачарани кругови…
П.С.
Ардијан Клоси, албански писац, албанолог, изазвао је буру на телевизији када је у једној емисији открио праве податке о пореклу Ђурађа Кастриота Скендербега кога сматрају албанским националним јунаком.
Bravo za tekst
Hvala.
Milose, sramota me je da priznam da tako malo znam o nasoj pravoj istoriji. Sve sto sam ucila, bilo je krivo. Hvala ti sto nam prosirujes vidike.
Има у књизи Света Гора и Хиландар у Османском Царству XV-XVII век – Александар Фотић,објашњено шта им је дато у околини Хиландара и где се налазио Арбанашки пирг.
Ja pitam gospodina ako su Skenderbeg i njegova porodica srbi , zasto onda pise tamo Arbanaski ili arnautski pir dok se zna dase za vreme Skenderbega albanci poznati kao Arbanasi a turci su Albance zvali na turskom arnauti.
Ti gospodine priznas kako pise a po tebi arbanasi i arnauti su srbi.
Poštovanje Nezir,
Pa koliko ja razumem Skenderbeg je bio gospodar albanske oblasti. Otuda je u Hilandaru zaživeo taj naziv arbanaški pirg.
Поштовани брате Милоше Станићу,
Благодарујем за ове информације и потврђујем, из својих истраживања, да су углавном тачна.
Јавите ми се на приватном мејлу – очекујем нестрпљиво.
Хвала ти на овим текстовима који су права слика наше историје и културног наслеђа
Хвала на подршци Томиславе. Свако добро.
Свака част друже!
Налетех на твој текст о Ђурђевдану, па сам пола сајта прочитао! Могу рећи само капа доле за истраживачки рад!
Пошто имаш много информација, а данас просечан човек има мало времена, предлажем ти, да направиш предавања уживо или онлајн, по неким целинама, и да иста наплаћујеш, како би се и теби исплатило уложено време, а нама да упијемо сажвакано.
Поздрав, хвала на подршци. Па лепа је идеја и сам сам размишљао о томе, нажалост нема се времена да се томе посветим на тај начин. За сада остаје само верзија за читање. :)
Sve ovisi o interpretaciji. G. Klosi s pravom ističe da se prije 19. stoljeća nije moglo govoriti ni o kakvoj nacionalnoj pripadnosti, već je sve ovisilo o jeziku koji se propovijedao u crkvama. Albanci, za razliku od Grka, Srba i Bugara, nisu imali svoju crkvu, pa su se krstili čas grčkim imenima, čas bugarskim, čas srpskim imenima. Nastavak postojanja Albanaca na prostorima koje nastanjuju i danas (Nema dokaza da su mogli doći odnekud za vrijeme turske vladavine, osim ako nisu pali s neba), unatoč naporima njihovih susjeda kroz dva stoljeća da ih protjeraju ili asimiliraju, najbolje dokazuje ovu činjenicu.
Поштовање,
Рекао бих да мешате термине. Арбанаси и Албанци нису исто. Албански народ настаје у 18-19. веку мешавина разних народа и насељеника. Ево мало више о Арбанасима:
”Ријеч „Арбанас“ се углавном повезује са Албанцима и сматра се да је то стари назив за Албанце. Међутим, Душанов законик нам даје одређене податке који указују да се у средњовијековној Србији ријеч „Арбанас“ односила на социјалну класу. На примјер, имамо 82. члан Законика који гласи:
„Где престоје влах или Арбанасин на селу, на томе селу да не стане други, за њим идући, ако ли силом стане, да плати потку и што је попасао.“
Дакле, овдје видимо да се Арбанаси изједначавају са власима тј. сточарима. Власи у средњовијековној Србији нису били етничка, него социјална група, што нас наводи на закључак да су и Арбанаси били социјална група. У члану 77. који говори о поткама (казнама за више кривичних дјела или за повреду међе) видимо да и Арбанаси и власи плаћају исту вриједност: 100 перпера, дакле поново се изједначавају са власима. Из хрисовуље манастиру Св. Арханђела у Призрену сазнајемо сљедеће: „И Арбанаси, који се обретају у цркве да работају како и Србље.“ Дакле, стално насељени Арбанаси су имали обавезе као и земљорадници. Само зато што су овдје Арбанаси одвојени од Срба не значи да се ради о два народа, јер се ријеч „Србин“ користила не само као етничка, него и као социјална одредница тј. Срби су били меропси-земљорадници. То говори у прилог тези да су Арбанаси били социјална група слична власима.”
Свако добро.