Раскринкавање приче о Дијаниној деци

Много лажи и манипулација има у причи о Дијани Будисављевић. Као, не зна се где је њена картотека. Не помиње се да је била у породичној вези са Јованком Броз, рођеном Будисављевић. Не помињу се ни функционери НДХ из породице Будисављевић који су касније прешли у партизанске редове. Дијанин муж био је лекар у непосредној близини поглавника Павелића, а његов брат Срђан — изасланик краља који је предао власт Титу. Много тога се не зна.

Шта је овде лаж? Дијана је постојала и јесте радила на распоређивању деце у католичке породице. Усташко решење за Србе било је: трећину побити, трећину отерати, трећину покрстити. Она је била део те треће трећине — покрстити.

Она формално није била државни службеник нити усташа, али је била блиска Католичкој цркви. Намерно прављење хероја од ње погодно је за скидање љаге са Католичке цркве и Каритаса, као и за случај Степинца и његово потенцијално проглашење за свеца. Ако прође прича о Дијани, на тај камен касније може да се ослони и теза да је Католичка црква у ствари спасавала децу.

Зато је објављено неколико књига и финансиран филм. Њен рад је тек 50 година касније приказан као приватна акција спасавања. Као светлост у мрачном тунелу. Међутим, светлости није било. Овде ћу изложити зашто тако сматрам.

Идемо редом. Ко је био Дијанин супруг?

Дијанин супруг – Јулије Будисављевић (1882–1981)

Српски хирург, професор Медицинског факултета у Загребу и супруг Дијане Будисављевић.

Постоји важан податак који се ретко помиње: хрватски биографски извори наводе да је Јулије средином 1944. године пензионисан из политичких разлога, а после ослобођења враћен на чело хируршке клинике.

Веза са усташким врхом: Миле Будак

Најзанимљивији податак пронашао сам у раду хрватског историчара Никице Барића из Хрватског института за повијест, објављеном 2021. године.

У извештајима упућеним југословенској избегличкој влади крајем 1941. наводи се да је Јулије Будисављевић задржао место шефа хируршке клинике наводно захваљујући интервенцији Миле Будака, високог усташког функционера.

Разлог који извештаји наводе јесте да је Јулије неколико година раније операцијом спасао Будаков живот.

Усташка полиција издала му је посебну заштиту 1941.

Јулије је као Србин добио полицијску исправу број 298а. Међутим, постојало је и наређење Усташког редарственог равнатељства од 10. јула 1941, којим је подређеним органима наложено да према њему не примењују ограничења кретања предвиђена за православне Србе.

Другим речима, био је изузет од дела мера које су погађале друге Србе у НДХ. То потврђује његов посебан положај.

Јулије је 1941. прешао из православља у католичанство

Овде постоји архивска потврда. Хрватски историчар Јуре Кришто објавио је 2022. податке о црквеним документима:

• 16. јула 1941. Јулије је својеручно потписао молбу за пријем себе и ћерке Јелке у Католичку цркву.
• 4. августа 1941. обављен је њихов пријем у католичанство.

Историчари различито тумаче разлоге. Барић сматра вероватним да је прелазак олакшавао Јулијев положај у НДХ. Кришто указује и на породичне верске везе, али признаје да се не зна колико је таква одлука могла бити слободна у тадашњим околностима.

Дакле, прелазак у католичанство није гласина — документован је.

Тајни полицијски извештај из априла 1944.

Хрватски државни архив — HR-HDA-1549, I-51/1181–1182, документ од 25. априла 1944.

„Показује се потпуно лојалан […] Сигурно није симпатизер усташког покрета, али своје уверење не испољава.“

То је мој превод дела извештаја, који Барић преноси у свом раду.

Полицијски информатор је Јулија описао као савесног, марљивог и цењеног хирурга, политички неактивног, али је забележио и његову везу са братом Срђаном Будисављевићем, познатим српским политичарем.

То је процена усташке полиције, не независна истина о његовим уверењима. Ипак, значајно је да га сам извештај не назива присталицом усташког покрета. Неколико месеци касније, 1944, Јулије је пензионисан.

Шта је конкретно радио за Дијанину акцију?

У Дијанином дневнику забележено је да је Јулије 26. октобра 1941. предложио да се контактира архитекта Марко Видаковић (Marko Vidaković), који је затим постао важан сарадник у помагању прогоњеним Србима.

Занимљиво је и да су Јулије и Марко Видаковић после рата били предложени за сведоке одбране на суђењу Алојзију Степинцу, али им сведочење није допуштено.

Сведочење о Павелићу

Јулије Будисављевић је 26. јуна 1951. године саслушан као сведок у кривичном предмету против Анте Павелића, пред Окружним судом у Загребу.

Архивска ознака је:

HR-HDA, фонд 421, кутија 123 — Записник о саслушању сведока проф. др Јулија Будисављевића у предмету против Павелића Анте.

Шта је радио током рата?

Овај део не постоји на Википедији. Приметићете да се на Википедији у његовој биографији прескаче време Другог светског рата.

Из записника из 1951. Барић преноси Јулијеву изјаву:

„У моменту окупације наше земље од Нијемаца 1941. године био сам професор Медицинског факултета и шеф хируршке клинике у Загребу. […] Остао сам као професор у активној служби до 1944. године, када сам пензионисан.“

Да ли је лечио Павелића?

Према пронађеним изворима, Павелићев лични лекар био је др Миле Будак (1903–1961), специјалиста за плућне болести, а не Јулије Будисављевић.

Постоје два различита Мила Будака:

Обојица су документована у Хрватској енциклопедији. Хрватски Express и историјски рад Томислава Јонјића изричито наводе да је млађи Будак био Павелићев лекар.

Јулије је, према ратним дипломатским извештајима, наводно лечио старијег Будака, усташког доглавника.

Јулије после 1945. није био професионално прогањан

Ово је најзанимљивије када се упореди с причом да је читава породица Будисављевић после рата била одбачена.

Према Хрватском биографском лексикону:

То показује да је Јулије сачувао висок стручни и друштвени углед у социјалистичкој Југославији. За разлику од Дијане, чија хуманитарна акција није добила одговарајуће јавно признање, он је добијао универзитетска признања.

Али где је Јулије сахрањен?

У чланку портала Компас, објављеном 8. октобра 2026, тврди се да је Јулије сахрањен у католичкој породичној гробници Обексерових у Инзбруку.

Међутим, новинарка РТС-а Весна Кнежевић у репортажи из јануара 2025. изричито наводи супротно: Јулијево тело је после смрти 1981. пренето из Инзбрука у Загреб и сахрањено на Мирогоју.

Она чак наводи да је сахрањен у засебном гробу код главног улаза, док се стара породична гробница Будисављевића налази поред православне капеле Светих Петра и Павла.

Постоје и фотографије гроба Будисављевића на Мирогоју у хрватским изворима. Зато сматрам да је тврдња о Јулијевој сахрани у Инзбруку највероватније погрешна.

Укратко:

• Јулије је био Србин, али је већ 10. јула 1941. добио посебну полицијску заштиту од мера ограничавања кретања Срба.
• Извештаји југословенској влади у Лондону помињу да га је штитио усташки доглавник Миле Будак, наводно зато што га је Јулије раније оперисао.
• Јулије је 16. јула 1941. затражио прелазак у католичанство, а 4. августа је са Дијаном поново склопио брак, овога пута по католичком обреду.
• Полицијски извештај НДХ од 25. априла 1944. описује га као лојалног, али не и као симпатизера усташког покрета.

Дијана Обексер Будисављевић

Важно је знати да је Дијана сарађивала са појединим установама НДХ, представницима Католичке цркве и Каритаса. Наводно је била добровољац Хрватског црвеног крста. У дневнику који се појавио 50 година касније тврди се да је радила на добијању дозвола и смештају деце. Учесници ове операције нису је запамтили као некога ко се посебно истакао у транспорту деце, нити је било шта посебно учинила. Радила је на државном пројекту из 1942–1943. године, у оквиру којег су деца давана на усвајање католичким породицама.

Сматрам да је Дијана пред крај рата, као и многи други учесници тадашњих гнусних догађаја, себи прибавила папирологију којом би доказала да је наводно спасавала децу и тако избегла хапшење. Непотпуна копија библиотеке могла је послужити као нека врста покрића, јер је било јасно да ће НДХ нестати и да је Црвена армија близу.

Ево неких података на ту тему.

Поред Дијаниних картица постојала је и службена државна картотека НДХ

Средином августа 1942. чиновник Министарства удружбе НДХ Камило Бреслер (Kamilo Brössler) организовао је службену евиденцију деце. Дијана је користила транспортне спискове које јој је уступио Бреслер, а њене руком писане податке министарство је преписивало на своје службене картоне.

Тврдња да је истовремено водила паралелну картотеку је извучена из контекста. Картотека је писана у више примерака и ту је допуњавала информацијама о деци, њиховом пореклу, родитељима и смештају за потребе Каритаса и Католичке цркве.

Пронашао сам заједничко објашњење Рајке Бућин, архивске саветнице Хрватског државног архива, и историчарке Наташе Матаушић, објављено 2022.

Оне прецизирају поступак из августа 1942:

• Надређени Бреслер је Дијани достављао транспортне спискове из Министарства.

• Дијана је Бреслеру слала податке о појединачној деци, на непечатаним листићима.

• У Министарству су ти подаци преписивани на службене државне картоне.

• Подаци су тако прикупљани паралелно на два места.

То значи да државна картотека није само била дупликат који је Дијана држала код куће. Министарство НДХ је формирало и користило своју службену евиденцију, у чијој је изради Дијана учествовала.

Обратите пажњу: држава НДХ је водила и користила евиденцију српске деце. У оно време није било рачунара и фотокопир-машина, па се евиденција једноставно преписивала руком или писаћом машином.

Важан је и налаз Музеја жртава геноцида у Београду из 2023. године: списак око 5.800 српске деце из 1942, повезан са Заводом за глувонему децу у Загребу. Музеј је нагласио да је реч о примарном институционалном извору, док је Дијанина картотека у односу на њега секундарна.

Још важнији детаљ: 12.000 картица није исто што и 12.000 спасене деце

Према Бућин и Матаушић, Дијанина картотека је у мају 1945. имала око 12.000 картица у 25 фиока.

Али међу децом обухваћеном евиденцијом налазила су се и она која су умрла након извлачења из логора.

Зато тврдњу да је лично спасла 12.000 деце не треба прихватати као аутоматски доказан број преживелих.

Историја и филм — где су разлике?

Барић открива да се филмска верзија не поклапа увек са самим дневником. На пример, у филму је усташки полицијски претрес породичног стана драматизован, док се из дневника види да је Саво Бесаровић (Savo Besarović) интервенисао код Еугена Диде Кватерника и помогао да се претрес оконча без последица. Такође, филм мења садржај разговора са Степинцем.

Наташа Матаушић и Рајка Бућин — објашњење порекла и судбине картотека (2022)

16. децембар 1941. — Дијана лично разговара са Андријом Артуковићем

Пријем код усташког министра унутрашњих послова организовао јој је Саво Бесаровић, човек који је само неколико дана раније имао аудијенцију код Павелића. Артуковић јој је, према њеном запису (стр. 20–21), усмено одобрио хуманитарни рад, али јој није дао писмено овлашћење.

Намерно сам изнео све ове детаље да не остане утисак о Дијани као дивној душици која је деловала у тајности. Била је, као и њен супруг, врло повезана са самим врхом НДХ, али и са Католичком црквом и Каритасом.

Шта каже српски историчар Милан Кољанин?

Пронашао сам и рад Милана Кољанина из 2007. године, који је нарочито користан јер није ослоњен на каснију филмску представу о Дијани. Он потврђује да је евиденција настала и на захтев службеника министарства НДХ, али документује и самосталан рад групе.

Према његовом истраживању, Дијана и сарадници су слали храну и лекове заточеницима, учествовали у организацији транспорта деце, тражили податке од родитеља одведених на присилни рад и помагали њихово поновно повезивање с децом.

Кољанин помиње и непријатну чињеницу да су поједина деца код хранитеља била искоришћавана за рад, што је пријављивано надлежнима. Дакле, смештање детета у породицу није само по себи значило да је оно безбедно: нека деца коришћена су као робови.

Извор: Милан Кољанин — „Акција Диана Будисављевић“, Токови историје, 2007 (ПДФ)

Католичка црква и Каритас раде на покрштавању

Још занимљивији је Криштов рад. Он тврди да је Дијана потцењивала улогу Степинца и Каритаса, а прецењивала своју.

Важан податак: 23. августа 1942. одлучено је да се збрињавање деце масовно организује преко мреже католичких жупа и Каритаса. Према подацима из дневника, тако је из Загреба у породице распоређено око 5.000 православне деце.

А ево нечега посебно занимљивог: Кришто из Дијаниног дневника наводи да је 18. фебруара 1943. забележено како је Павелић издао налог да се води брига о деци избеглицама, а Каритас је тражио од Министарства унутрашњих послова дозволу за њихово размештање. Дијана је била учесник ове акције.

Према томе, држава НДХ је знала за збрињавање и учествовала у издавању дозвола. То је битно за разумевање целе операције.

Мучно је читати све ове податке, јер ту има много лажи и манипулација. На пример, помиње се да је Каритас основао фонд „Дијете к мајци“. Наводи се да је Дијанина група обезбедила почетних 100.000 куна и 100 пари ципела како би сиромашне мајке које су остале без домова могле поново да живе са децом.

Када човек то прочита, помисли: „Баш лепо и хуманитарно.“ Али реалност је да је држава побила силне људе, спалила села и отела децу, а онда наредила да се један део деце удоми код католика или врати мајкама. Помоћ добија 2.500 преживелих мајки, за које не знамо да ли су биле натеране да пређу у католичанство, јер, замислите, нису имале домове и ципеле. Наравно да нису имале домове када су им куће спаљене, а оне истеране из села.

На основу тих „спасавања деце“ и „помоћи мајкама“, многи су се после рата спасли затвора, а неки су остали на функцијама. Видећемо и да су поједине усташке везе ишле до самог Тита.

А теза да је акција служила покатоличавању?

Покатоличавање Срба било је стварна политика НДХ. И зато је оправдано поставити питање да ли је смештање српске деце у католичке породице могло да служи и асимилацији.

Посебно када знамо да су у смештају учествовали Каритас и католичке жупе, уз дозволе државних установа.

Ипак, морамо разликовати четири различита исхода:

• дете је изведено из логора,
• дете је преживело,
• дете је смештено у католичку породицу
• дете је формално покатоличено или му је промењен идентитет.

Амерички Музеј Холокауста потврђује покрштавање деце. У трећем тому „Енциклопедије логора и гета 1933–1945“ (Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945), коју је 2018. издао Меморијални музеј Холокауста Сједињених Америчких Држава (United States Holocaust Memorial Museum), историчар Џозеф Роберт Вајт (Joseph Robert White) обрађује дечји логор у Сиску.

На страни 74 изричито наводи да су многа деца завршила у хранитељским породицама и да су многа покрштена у Римокатоличкој цркви, било због политике присилног покатоличавања НДХ, било из практичних разлога.

То је потврда да покрштавање није само претпоставка заснована на томе што су деца смештана у католичке породице.

На званичном сајту Спомен-подручја Јасеновац стоји важна реченица о логорима Јастребарско и Горња Река:

„Карактеристика тих дјечјих логора била је у томе што се у њима вршио преодгој већином православне дјеце.“

Исти музеј наводи да је Каритас преузео бригу о приближно 500 деце из Јастребарског, а да је у породице Загреба, Јастребарског и околине смештено 1.637 дечака и девојчица.

Шта је са могућношћу да је режим користио акцију да себе представи као хуманитарног?

То је оправдана истраживачка хипотеза. Усташке власти су издавале дозволе за транспорте, водиле евиденцију и контролисале смештај. Неке режимске установе и чиновници могли су касније да истичу своју улогу у збрињавању.

Ево још једног занимљивог детаља. Обично се каже да је Дијана била волонтер или да је радила за Црвени крст. Међутим, моје истраживање показује да ни тај детаљ није потпуно јасан. У дневнику постоји неколико важних записа:

• 19. август 1942. Бреслер јој нуди да организује и води прихватну станицу на Јосиповцу, под именом Црвеног крста.
• 26. август 1942. Директор Црвеног крста Хун противи се томе да она ради за Црвени крст и одбија њене захтеве.
• Фебруар 1944. Исти директор допушта да њена акција, по потреби, делује под именом Црвеног крста.
• Чак је 13. августа 1945. позвана да сарађује у новооснованом градском Црвеном крсту, али је понуду одбила.

Дијана бележи да је у августу 1942. сестре Црвеног крста у прихватилишту плаћало Министарство НДХ. Дакле, део персоналних трошкова држава је непосредно финансирала.

Хронологија — шта се и када догодило

Август 1942 — почетак систематске картотеке

На иницијативу Камила Бреслера почиње пописивање деце доведене из логора. Подаци су коришћени и за службене евиденције НДХ и за Дијанину паралелну картотеку.

Зима 1944/1945 — припреме за тражење родитеља

Пред крај рата, Дијана и сараднице упоређују транспортне спискове, имена, фотографије и податке о хранитељима. Посебно покушавају да идентификују малу децу која су заведена без имена.

9. мај 1945 — родитељи долазе да траже децу

После ослобођења Загреба, према дневнику, све више родитеља и припадника Југословенске армије долази Дијани да се распита за своју децу.

24–25. мај 1945 — први конкретан случај проналаска детета

Православна мајка долази да тражи дете. Дијана јој даје податке о хранитељима. Сутрадан се мајка враћа са дететом и женом која га је чувала. Дијана их упућује у министарство ради формалне предаје.

25. мај 1945 — одузимање фотографија

Два човека, за које Дијана бележи да су били припадници ОЗНЕ, узимају албуме са фотографијама деце. Истог дана одузета је и копија картотеке од сараднице Иванке Џакуле.

28. мај 1945 — одузимање главне картотеке

По писменом налогу Татјане Маринић из Министарства социјалне политике, службеник Драгутин Мађер преузима Дијанину картотеку, бележнице и помоћну документацију.

26. јул 1945 — проблеми са евиденцијом

На састанку код Бреслера утврђено је, према Дијанином каснијем запису, да се картотеком више не рукује уредно.

13. август 1945 — Дијана више не сме да ради на картотеци

Записује да јој мајке које се враћају из Немачке и даље долазе, али да мора да их упућује у министарство.

Дакле, мали број деце поново се спојио са родитељима након рата. Међутим, то се догодило тек после ослобођења Загреба.

Шта се дешавало на фронту у фебруару, марту и априлу 1945?

Војна хронологија непосредно пред пад НДХ

Као што видимо, у фебруару, марту, априлу и мају и Дијани и Каритасу било је врло јасно шта се дешава и да је крај НДХ близу. Било је јасно и да ће преживеле мајке тражити своју децу.

Прво помињање конкретно враћене деце је пред сам крај рата 9. април 1944. у „Дијанином дневнику“ помињу се две мајке које су дошле по своју децу, али немамо никакав други доказ.

Случај две мајке, 7–9. април 1944.

Према објављеном Дијанином дневнику:

• 7. априла 1944. две српске жене враћене су из немачког логора за принудни рад у Леверкузену. Њихови домови код Дубице били су уништени, а деца смештена у хранитељске породице преко Каритаса.
• 9. априла 1944. Дијана им је дала писмене препоруке за католичке свештенике у местима где су била њихова деца.
• У истом запису каже да је касније обавештена да су оба хранитеља прихватила и мајке, па су породице поново спојене.

Као што видимо из записа, католички свештеници били су веза за тражење деце. Нису записана имена мајки.

Дакле током рата имамо спорадична помињања давања помоћи и информација родитељима али немамо доказано враћање деце родитељима. Долазим до закључка да Дијана уствари није конкретно учествовала у враћању деце, већ је пописивала за евиденцију.

Једино конкретно помињање враћања деце пре краја рата јесте тај случај две мајке, ако се уопште десио. Непосредно након рата било је неколико случајева враћања деце али тек након распада НДХ. До праве акције враћања деце долази од стране апарата нове државе (99%).

У мају 1945. Дијана и њени сарадници могли су разумно очекивати да ће нова власт преиспитивати контакте са усташким и немачким званичницима. Зато је историјски оправдано проверити када су састављени њихови извештаји и да ли су у њима наглашавали хуманитарни рад ради објашњавања тих контаката.

Шта се десило са картотеком после одузимања?

Пронашао сам и архивски траг о томе где је картотека „нестала“.

• 28. мај 1945. — Службена евиденција бележи да је документација преузета и смештена у Одсек социјалне заштите, Дукљанинова 3/I, Загреб, за службену употребу. Дакле, знамо тачну адресу на коју је предата.
• Лето 1945 – почетак 1946. — Постоје подаци да је нова власт објединила више картотека. Татјана Маринић је касније навела да су прикупљене евиденције обухватале приближно 30.000 деце и да је посебан уред неколико месеци тражио преживеле родитеље и враћао им децу. То је њено сведочење о раду установе, не списак доказаних спајања.
• 30. август – 1. октобар 1945. — Дијана успева да поврати две свеске преписа картотеке које су раније биле код Загребачке надбискупије. Али сама 1. октобра бележи да оне садрже само мањи део касније допуњене картотеке.
• 15. децембар 1949. — Открио сам још један важан датум: у књизи службене евиденције у којој је заведен пријем картотеке налази се печат „ИЗЛУЧЕНО“ с овим датумом. Међутим, тај печат на евиденционој књизи не доказује да је сама картотека тада уништена. Њена каснија судбина није поуздано утврђена.
• 1987. — Хрватски државни архив преузима другу, обимну државну картотеку, са ратним и послератним подацима. Она није идентична Дијаниној личној картотеци, али садржи велики део истих имена

Где се налазила одузета картотека?

У књизи Наташе Матаушић проналазимо врло прецизан податак:

Министарство социјалног старања — 28. мај 1945.
Место чувања — Одсек социјалне заштите, Дукљанинова 3/I, Загреб.

На документу је као начелник одељења потписан професор Камило Бреслер.
Архивска сигнатура HR-HDA-296 — Уруџбени записник.

Колико деце и када је Дијана спасла?

Дијана је изгубила контролу над картотеком свега двадесет дана после ослобођења Загреба. Послератно спајање породица потом су наставиле државне установе. Не знамо колико је тачно деце враћено мајкама уз помоћ њене оригиналне картотеке пре него што јој се изгубио траг.

Извор који најдетаљније реконструише судбину картотеке: Наташа Матаушић — Диана Будисављевић, поглавље „Како је нестала Дијанина картотека“, стр. 257–262

Дакле, доказали смо да је Дијани одузета њена картотека и да је већ постојала већа државна картотека. Музеј у Београду потврдио је да је њена картотека секундарна и да је већ постојала друга, детаљнија.

Затим, видимо да је за враћање деце након рата била надлежна држава Југославија.

Па када је онда Дијана спасла децу?

Као што видимо, Дијанина акција у ствари се одвија 1942. године, конкретно након сукоба на Козари. Лично је учествовала у преузимању 4.306 деце из логора, током 1942. Осталих ратних година њена „акција“ сводила се на распоређивање те деце по католичким породицама.

Поставља се питање: зашто Дијана није спасавала децу и следећих година — 1943, 1944. и 1945? Одговор је прост: само 1942. НДХ је дала ту наредбу и ангажовала социјалне службе. Након тога више није било наредби везаних за транспорт деце ван логора. Ту стаје прича о некаквој Дијаниној личној тајној акцији.

Укупно пет транспорта: прва два из логора Стара Градишка, трећи из Јабланца, четврти из Јабланца и Млаке, а пети из Млаке и Кошутарице. Занимљиво је да је вођа прве екипе, који је водио прва два транспорта, био Владимир Броз. На овај податак вратићемо се касније.

Све остале бројке — о 7.000 деце и укупно 12.000 у картотеци — не односе се на транспорте којима је Дијана лично присуствовала. Реч је о укупном броју деце из различитих транспорта, распоређене у разне установе, за коју је она званично водила евиденцију.

Из њеног дневника не можемо закључити шта се догодило са том децом. На основу опште документације и каснијих научних радова можемо претпоставити да је од болести и неухрањености умрло око половине деце. Неутврђени број распоређен је у католичке породице, а остатак у дечје домове.

Каже се „Дијанина деца“. Међутим, истина је да је Дијана у ствари водила документацију за Министарство удружбе НДХ, као и паралелну евиденцију из које је давала податке Црвеном крсту.

У дневнику од 14. августа 1942. наводи да ју је Камило Бреслер замолио да израђује картотеку и за Министарство. Забележила је, рецимо, да је 28. јула 1943. Црвеном крсту дала податке за око 1.500 деце. Ево прилога документа који потврђује да је била ангажована од стране Црвеног крста:

Сарађивала је и са Жидовском општином у Загребу, од које је добијала помоћ за Јевреје у логорима. Током тих пет транспорта деце из логора, којима је присуствовала, комисију су водили Владимир Броз и Франце Перша (France Perša), обојица службеници НДХ.

То нас води ка закључку да је Дијана деловала у складу са одлукама НДХ, сарађивала са Католичком црквом и Каритасом (католичком хуманитарном организацијом) и у ствари била задужена да прати транспорте и евиденцију отете деце, иако је формално била волонтер.

Врло вероватно је да се пред крај рата забринула за своју судбину, јер је ипак била део озбиљне злочиначке групе. Њена картотека је иницијално вођена за државу. Међутим, када је схватила о каквим се злочинима ради и да ће јој кад-тад та државна документа бити одузета, почела је да преписује картотеку. Из те картотеке је давала податке Католичкој цркви, Каритасу и Црвеном крсту, а могла је бити и параван за каснију одбрану.

Поставља се питање: зашто ОЗНА није ухапсила Дијану када јој је одузета картотека? Била је директно умешана у акције НДХ и Католичке цркве, а ипак није била сумњива. Зашто?

Веза породице Будисављевић са Титом

Срђан Будисављевић — човек који је Титу предао мандат

Срђан Будисављевић (1883–1968), рођени брат Јулија Будисављевића

Српски политичар из Хрватске, правник, министар у Краљевини Југославији и председник Самосталне демократске странке. За време рата био је члан југословенских влада у емиграцији.

Дана 5. марта 1945. године, др Срђан Будисављевић, Анте Мандић и Душан Сернец, новоименовани намесници Краљевине Југославије, положили су заклетву на свечаности одржаној у Зеленој сали зграде Народне скупштине у Београду, док се краљ Петар II налазио у изгнанству.

Ево тачних датума:

1. 2. март 1945. — Краљ Петар II именује Срђана Будисављевића, Анту Мандића и Душана Сернеца за краљевске намеснике, као део споразума Тито–Шубашић.
2. 5. март 1945. — Намесништво преузима краљевска овлашћења. Дотадашње југословенске владе подносе оставке.
3. 7. март 1945. — Формирана је нова јединствена влада, на чијем је челу Јосип Броз Тито.
4. 29. новембар 1945. — Укинута је монархија и проглашена република. Срђанова функција престаје.

Ово није засновано само на каснијим биографијама. Амерички Стејт департмент је 21. марта 1945. службено потврдио састав намесништва и формирање Титове владе.

Оригинални амерички дипломатски документ, 21. март 1945.

Иако је имао једну од највиших формалних функција у прелазном периоду 1945, након укидања монархије повлачи се и живи у Загребу. Одликован је са два ордена: Орденом рада I реда и Орденом заслуга за народ I реда. Године 1958. објавио је књигу Стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Није наставио да буде министар нити је постао део Титовог партијског руководства. Живео је у Загребу до смрти 20. фебруара 1968. године. Срђан се 1945. повукао из политике, али су на његовој сахрани 1968. били Јованка Броз и Стево Крајачић.

Књига Срђана Будисављевића

Тито је лично примио Дијану и Јулија 1969. године

19. децембра 1969. године, у Вили Загорје на загребачком Пантовчаку, одржан је приватни пријем Дијане и Јулија код Јосипа Броза Тита и његове супруге Јованке.

Архивска фотографија заведена је под описом „сусрет с породицом Будисављевић“. Матаушић наводи да је службени аутомобил, према накнадном казивању, дошао по брачни пар у њихов загребачки стан.

Јованка Броз, рођена Будисављевић — у сродству са Јулијем и Срђаном

Јованка Броз, рођена Будисављевић, била је у ширем сродству с Јулијевом породицом, иако степен сродства у овом извору није прецизно утврђен. Чланак из Јутарњег листа преноси текст који каже:

„Из тих штурих података могло би се закључити да је Јованка Броз, рођена Будисављевић, Титу представила неку своју загребачку родбину.“

Јованка Броз на сахрани Срђана Будисављевића са Дијаном и Јулијем

„Још је вероватније да је мање-више све знала сама Јованка Будисављевић. Она се са својим даљим загребачким рођацима морала срести пре тога најмање једном, само годину дана раније, на загребачком гробљу Мирогој, када је сахрањиван Јулијев у политичким круговима много познатији брат Срђан.“

„Тог хладног зимског дана његово тело положено је у породичну гробницу Будисављевића. Сахрани тог грађанског политичара, који 23 године није учествовао у политици, осим чланова његове породице, међу којима су били и његов брат Јулије и Дијана Будисављевић, присуствовали су људи из самог врха СКХ и Титова супруга Јованка Броз. Били су тамо председница хрватске владе, будућа председница ЦК СКХ Савка Дабчевић Кучар и шеф хрватске Удбе, један од најмоћнијих људи у Хрватској, блиски Титов сарадник Иван Стево Крајачић“, пише Матаушић.

Међутим, Јованка Броз је за хуманитарни рад Дијане Будисављевић вероватно сазнала и од Вере Бецић-Велебит, супруге најважнијег Титовог дипломате Владимира Велебита. Наиме, њена мајка Љубица (супруга сликара Владимира Бецића) била је једна од најближих сарадница Дијане Будисављевић у акцији спасавања и удомљавања српске ратне сирочади. Чак је и сама усвојила једну девојчицу која је остала без родитеља након козарачке голготе. И сама Вера Велебит помагала је Дијани.

Она је била веома блиска са Јованком Броз, коју су угостили у Риму 1953. године, где је Владимир Велебит био југословенски амбасадор. Јованка, тада још Будисављевић, била је послата у Рим да неко време, пре удаје за Тита, проведе у уређеној грађанској породици, у којој су лепи („господски“) манири били део породичног васпитања и свакодневног живота.

Постоји, на пример, и следећи податак: 24. децембра 1942. Љубица (мајка супруге Владимира Велебита) присуствовала је божићној прослави Каритаса, заједно са Дијаном, Јулијем Будисављевићем и Бојанићима. Присутан је био и надбискуп Степинац, који је делио пакете деци.

Е, овде се сетите моје тезе: Дијанина биографија биће романтизована 30 година након њене смрти, а касније ће то бити искоришћено за ревизију онога што је Степинац радио. На крају ће он бити приказан као неко ко је све то водио из сенке.

Везе Дијане са усташама и партизанима

Како је и сам партизански илегални покрет чинио све што је могао да помогне тој унесрећеној деци, није био спреман да дели заслуге са странкињом која је „на ко зна који начин“ долазила до дозвола усташких власти за своје деловање. Због контаката са бројним немачким војним и цивилним званичницима, она је ионако била сумњива као квислиншка сарадница окупатора.

Татјана Маринић, предратна чланица Партије, и сама је учествовала у спасавању деце из логора пре него што је отишла у партизане. Када се 1945. са партизанском победом вратила у Загреб, као представница ресора социјалне заштите дала је налог да се Дијани одузму картотека и фотографије деце.

Ни то није било довољно. Из исказа кључних сведока лично је избацивала изјаве о улози Дијане Будисављевић.

Службене заслуге за спасавање тако великог броја деце — не само оне која су остала незбринута после партизанског пораза на Козари — преузели су илегални партизански покрет, али и лично Татјана Маринић.

Овде морам да приметим: људи који су за време Павелића радили на отимању деце наставили су, после доласка партизана, да раде на њиховом наводном враћању. Мислим и на Дијану, и на Татјану Маринић, и на Бреслера. Дијана и Јулије виђали су се са Брозовима, а Татјана и Бреслер наставили су рад у социјалним установама.

Шта је Татјана Маринић писала о Каритасу и католичким сестрама?

Татјана Маринић радила је у логору са Бреслером, Дијаном и другима. Учествовала је у транспорту деце из Старе Градишке и врло добро знала шта је ко радио, јер је једно време радила са њима. У септембру 1943. одлази у партизане.

Још 15. и 16. новембра 1944. године, док је била у партизанском покрету, Татјана Маринић је давала исказ о приликама у Јастребарском.

Изнела је тешке оптужбе на рачун католичких сестара које су управљале прихватилиштем, укључујући ускраћивање хране деци, лоше поступање и друге облике злостављања.

Њене наводе о појединачним поступцима оспоравали су Камило Бреслер и неки лекари који су радили са децом. Истовремено, тешко страдање деце у систему НДХ није спорно; потребно је одвојено испитати одговорност конкретних лица.

У њеној заоставштини постоји и рукопис насловљен:

O prelasku kolonizacije partizanske djece krajem augusta 1942 u ruke klerofašista – Karitasa Nadbiskupije zagrebačke.

Сам наслов показује изразито непријатељски политички однос према Каритасу. То је главна разлика између Дијане и Маринићеве: једна је католкиња, а друга комунисткиња и непријатељ Каритаса.

У том тексту она тврди да је после ослобођења прикупљена документација о приближно 30.000 деце из више евиденција, укључујући Каритасову и ону Министарства удружбе, те да је основана канцеларија која је месецима радила на проналажењу и враћању деце родитељима. (Архивска ознака је HR-HDA-1753, фонд Ивана Очака, кутија 2.)

Камило Бреслер (1901–1967)

Рођен је у Варцар Вакуфу (данашњи Мркоњић Град), у породици чешко-немачког порекла. Умро је у Загребу.

Најзанимљивије: Бреслер је имао званичну државну функцију, овлашћења, приступ установама и могућност да организује смештај деце. Дијана Будисављевић није имала такав службени положај.

И још важније: Бреслерова улога у збрињавању српске деце забележена је у историјској литератури много пре објављивања Дијаниног дневника 2002. године.

Бреслер је већ 1942. сарађивао са Татјаном Маринић, која је водила школу за васпитачице и учествовала у збрињавању деце у Јастребарском и Доњој Реци.

Током НДХ Бреслер је био на вишем службеном положају од Татјане. После маја 1945. ситуација се обрнула.

Татјана је постала руководилац у новом систему социјалне заштите, а Бреслер је наставио рад као службеник.

Ово је занимљиво у светлу онога што смо већ утврдили: Татјана је одузела Дијанину картотеку и касније учествовала у редакторским изменама сведочења о ратном збрињавању деце.

Ко је заиста одлучивао о судбини српске деце?

Историчарка Нарциса Ленгел-Кризман објавила је, много пре Дијаниног дневника, делове наредбе Министарства удружбе НДХ од 23. августа 1942. године.

Наредбу је издао министар Ловро Сушић, а Бреслер је био руководећи службеник надлежног ресора. Документација коју цитирају историчари показује да је Бреслер био овлашћен да потписује хитну преписку у вези са спровођењем ових мера, уз сарадњу Министарства, Црвеног крста и Каритаса.

У њој је прописано да се деца из логора предају:

1. Родитељима, али само уколико не постоје политички разлози против предаје.
2. Хрватским и католичким сеоским и грађанским породицама.
3. Државним и приватним дечјим домовима, када то захтевају околности.

Још озбиљније: за малу децу о којој нису постојали потребни лични подаци предвиђено је да буду проглашена нахочади, односно децом непознатих родитеља, и стављена под одговарајући законски режим. Сва обухваћена деца сматрана су штићеницима државне дечје заштите.

Ова наредба је посебно значајна из три разлога.

Прво, биолошки родитељи нису имали безусловно право да преузму своје дете; држава је могла да се позове на политичке разлоге.

Друго, држава је изричито усмеравала смештај ка хрватским католичким породицама.

Треће, за најмлађу децу без утврђених података постојао је механизам да буду заведена као деца непознатих родитеља.

То је непосредан доказ државне контроле над породичним статусом и смештајем деце. Сам документ не наређује појединачна крштења, али открива административни механизам у коме су деца могла изгубити везу са својим пореклом.

Уобичајена прича о Дијани наглашава да је она успела да избори дозволу за извлачење деце. Међутим, документи показују и другу страну: врх НДХ је доносио одлуке о премештању деце, обезбеђивању транспорта и њиховом смештају.

Документација коју цитирају историчари показује да је Бреслер био овлашћен да потписује хитну преписку у вези са спровођењем ових мера, уз сарадњу Министарства, Црвеног крста и Каритаса.

Дакле, све што се приписује Дијани у ствари је радио Бреслер. Ту је била и Татјана Маринић, чија је улога била много значајнија од Дијанине. Зашто се онда они не помињу? Зато што су били службеници НДХ, затим „партизани“, а после рата на функцијама у Титовој Југославији. Дијана је погоднија за романтизовану фантазију јер је била католкиња „добровољац“.

Из свега се јасно види да су Дијана, Бреслер и други у ствари били службеници НДХ задужени за транспорт и смештај деце. Мајке су често убијане или одвођене на принудни рад у Немачку, а деца давана у домове или католичке породице. Државни пројекат покатоличавања отетих малих Срба после рата представљен је као хуманитарни рад.

Шта још пише у Дијанином дневнику?

Многи су гледали филм и читали површне пропагандне текстове у домаћој штампи, али мало ко је заиста прочитао дневник. Тамо се појављује мноштво занимљивих података. Ево неколико:

1. јануар 1943. — занимљив запис из Дијаниног дневника

Тог дана десила су се два важна разговора:

1. Ујутро у 9.30 Дијана и Марко Видаковић посетили су надбискупа Алојзија Степинца. Затражили су да се Каритас припреми за прихват деце у случају великих евакуација становништва. Степинац је, према Дијанином запису, пристао да помогне и најавио консултације са монсињором Павлом Јесихом.
2. После подне Дијана је телефоном разговарала са немачким капетаном Фон Коцијаном (Густав фон Коцијан-Мишколци (Gustav von Koczian-Miskolczy)). Он је пренео информације о планираним операцијама, одвођењу родитеља на рад у Немачку и смештају њихове деце преко Каритаса.

Веома важно: Дијана је истог дана разговарала са представником Католичке цркве и немачким официром о збрињавању деце која би могла остати без родитеља услед предстојећих војних операција. Дакле, јасно је да Дијана не спасава децу сама, већ да је део државне војне операције.

Канал преко представника Ватикана до Павелића

Затим се у дневнику појављује Ђузепе Кармело Масучи (Giuseppe Carmelo Masucci), бенедиктинац и секретар папског легата у Загребу.

Дијана и Видаковић посећују га 29. јануара 1943, а 2. фебруара бележе да је Масучи намеравао да следећег дана разговара са Павелићем (стр. 119).

Једна копија картотеке завршила у сефу Степинца?

Дијана пише да је, након смењивања Камила Бреслера, страховала од претреса стана и одузимања картотеке.

Зато је сарадница Иванка Џакула правила препис евиденције, а Марко Видаковић однео је једну свеску надбискупу Степинцу. Према том запису, Степинац је свеску пред Видаковићем закључао у сеф (стр. 126).

То отвара веома конкретно архивско питање: где су сви преписи похрањени у Загребачкој надбискупији и да ли садрже податке који недостају у касније одузетој картотеци?

Вечера са Максом Лубурићем у логору Стара Градишка

Ово је једна од најнеобичнијих сцена у целом документу.

Приликом доласка у Стару Градишку, Дијана и Драгица Хабазин затичу Вјекослава Макса Лубурића, двојицу министара и немачке официре.

После чекања позване су у трпезарију, где су, према дневнику, присуствовале вечери на којој су министри наздрављали Лубурићу и хвалили организацију логора.

Послератни дневници

Бреслер, Марко Видаковић, Дијана Будисављевић и многи други пред крај рата почели су да воде дневнике и белешке како не би завршили у затвору.

Имали су и помоћ Татјане Маринић, која се партизанима придружила у септембру 1943, годину и по дана пре заузимања Загреба, и помогла својим бившим колегама.

Рецимо, 17. јуна 1945. Дијана ангажује адвоката због извештаја свог сарадника Марка Видаковића. После рата сазнаје да је Видаковић достављао извештај властима и другим лицима. Она га сматра нетачним и уз помоћ адвоката припрема одговор, а ћерка га преводи. Разматра да га пошаље ОЗНИ, али одустаје док је Видаковић у затвору (стр. 169–170).

Бреслер је писао своје дневнике, а Маринићева је одузела Дијани картотеку. Дијана је писала своје дневнике и претила Марку адвокатом због његових дневника и исказа.

Имали су срећу што су били припадници и сарадници министарства социјалних питања, па су лако могли да сакрију своје праве улоге и представе се као тајни противници режима.

Како је могуће да Татјана Маринић није склонила Бреслера и Дијану? Као што видите, постоји доста доказа да су међусобно мењали исказе, претили једни другима оптужницама и може се претпоставити да су накрају схватили да је најбоље да сви ћуте и не дирају једни друге.

Аустријски истраживач Вилхелм Куес (Wilhelm Kuehs), који је проучавао оригинални текст „Дијаниног дневника“ на немачком, каже да није могао да добије цео текст:

”Кажете да је дневник био предмет цензуре?

– Верујем да јесте. Доктор Сабо ми је рекла да је уклонила делове рукописа због приватности. Ови делови се односе на Дијанине приватне афере, као и на конфликте између Дијане и других учесника спасавања. Неки људи, попут Татјане Маринић, морали су бити избачени из дневника. Опет, из неких других извора знамо да је Татјана Маринић узела велико учешће у спасавању деце из Јасеновца, чак и у првој концепцији Дијанине листе.”

Питање аутентичности „Дијаниног дневника“

Дијанин дневник први пут је објављен 29. новембра 2002. године у новоформираној држави Хрватској, 30 година после њене смрти. Постоје озбиљна питања о начину приређивања и превођења тог текста.

Нова држава уложила је огроман труд да са себе спере љагу Јасеновца и оправда поступке надбискупа Степинца, за кога су постојале наде да ће бити проглашен за свеца. У том светлу треба посматрати изненада пронађене дневнике.

Издавачи су били Хрватски државни архив и Јавна установа Спомен-подручје Јасеновац. Уредник је био Јосип Колановић, а превод са немачког на хрватски припремила је Дијанина унука Силвија Сабо.

Историчар Јуре Кришто у студији из 2022. указује да ово није класичан дневник писан свакодневно у коначној форми.

Према његовом тумачењу, Дијана је током рата правила кратке белешке, а потом их сређивала и допуњавала објашњењима. То отвара три питања: када су настали коначни записи, шта је евентуално додато накнадно и колико је превод веран оригиналу.

Занимљив је тај начин писања дневника, са свом пратећом документацијом која је претходно одузета. А онда се, 30 година касније, испоставља да је нешто ипак остало код породице?

И српски историчар Милан Кољанин је још 2007. критиковао издање зато што није објављен комплетан немачки оригинал уз превод. Издање садржи немачки извод, али не и потпун паралелни текст.

1. мај 2019 — Грађанска иницијатива „Иво Пилар“

У тексту „Sjećanje na Dianu Budisavljević – ideologija i nametnuto kolektivno sjećanje protiv povijesne znanosti“ поставља питање како се може гарантовати аутентичност објављеног превода ако немачки оригинал није јавно доступан.

Критиковала је и документарни филм РТС-а Дијанина деца из 2018, називајући поједине његове историјске тврдње фалсификатима.

Мој коментар је да не можемо дати коначну оцену ако немамо цео текст дневника. Неке ствари остају скривене.

1. април 2020 — Младен Павковић

У тексту за хрватски портал Камењар он иде знатно даље и изричито тврди да је прича о Дијани Будисављевић измишљена. Његов главни аргумент је да таква акција није могла да се изводи усред НДХ без знања усташких власти.

Важан детаљ који сам пронашао код аустријског писца Вилхелма Куеса

У интервјуу за B92 од 19. октобра 2017. Куес је испричао да се 2015. у Инзбруку састао са Силвијом Сабо и тражио оригинални немачки дневник.

Према његовим речима, добио је само фрагментарну и цензурисану верзију, због чега је поједине догађаје морао да реконструише из других извора.

Ово је важније од већине полемичких текстова: истраживач који је имао директан контакт са наследницом тврди да није добио комплетан извор.

Још важније, у научном раду објављеном у часопису Témoigner наводи се да је Силвија Сабо признала да је из објављеног текста изоставила поједине приватне коментаре и читаве епизоде.

То значи да данас читамо преведен и редакторски скраћен текст, а не комплетан изворни документ.

Титови рођаци у Загребу и Брозови на високим положајима у НДХ

Сећате се приче да је Ранковић пао у немилост код Тита због прислушкивања, односно због неке „документације из Јасеновца“. О томе је Јованка Броз, рођена Будисављевић, говорила у телевизијском интервјуу. Можда смо на правом трагу о којој евиденцији је реч.

У истраживању сам наишао на још једног Броза који се на Википедији често помиње уз Дијану, Бреслера и Татјану Маринић када се говори о „спасавању деце“ — Владимира Броза.

„Википедија – Поред Татјане, организатори ове акције спасавања су били Дијана Будисављевић, Камило Бреслер, Јана Кох, Драгица Хабазин Мајка, Владимир Броз, Велимир Дежелић, Анте Думбовић и други.[5]“

Доктор Владимир Броз – управљао возовима за децу

Дакле, овде се помиње др Владимир Броз, задужен за возове који су превозили децу из логора до католичких домова.

Потврда из Дијаниног дневничког записа

У дневнику, под датумом 9. јул 1942, Дијана наводи господина Броза из Црвеног крста као руководиоца транспорта и описује како је са њим и Драгицом Хабазин отишла до управе логора да договори преузимање деце.

То је још један непосредан запис о Брозовом учешћу. У самом наведеном пасусу не стоји његово пуно име, али се податак поклапа са сведочењем Јане Кох (Jana Koh) која га именује као Владимира Броза.

Извор из 1984. године наводи да је Владимир био директор Уреда за Хрвате повратнике, који је деловао у систему Министарства удружбе НДХ.

Та служба је располагала службеним документима, новцем и могућношћу издавања путних исправа и железничких карата.

Посебно је занимљиво што су њене канцеларије биле у истој згради са Хрватским црвеним крстом, па су те две институције тесно сарађивале.

У јулу 1942. Владимир Броз је руководио одласком комисије у логор Стара Градишка. Према сведочењу Јане Кох, у комисији су биле медицинске сестре Хрватског црвеног крста, међу којима Драгица Хабазин и Дијана Будисављевић.

Јана Кох помиње га и као руководиоца другог транспорта, 14. јула 1942, када је група поново дошла у контакт са заповедником логора Максом Лубурићем. Тада су сви заједно били на вечери у Јасеновцу — Броз, Дијана, Макс Лубурић и остали.

Као што видите, ту нема ничег тајног. Све је било јавно и у складу са државним функцијама.

Zbornik sjećanja: Zagreb 1941–1945, књига 3, издање Института за хисторију радничког покрета Хрватске и Школске књиге, 1984. година.

На странама 278–290 налази се сведочење Јане Кох, под насловом Spašena su mnogobrojna naša djeca.

Она пише да је Уред Владимира Броза био њихово снажно упориште:

„Ту смо долазили до потребног новца, до докумената, до путних карата.“

Још важније, наводи да су чланови илегалне мреже користили документа Уреда за Хрвате повратнике како би путовали као делегати или особље Црвеног крста.

То значи да је, према Јанином сведочењу, државна служба НДХ коришћена и за помагање партизанске илегалне мреже. Она изричито каже да је ова веза трајала до Владимировог одласка у партизане 1943. године.

Презиме Броз није тако често и велика је вероватноћа да је Владимир био у породичној вези са Титом. Посветио сам доста времена истраживању овог питања али немам довољно података.

Занимљиво је да Владимир Броз одлази у партизане 1943. године, али му се после рата губи траг. Као да је у земљу пропао. Можда због презимена није било згодно да се зна за њега?

Владо и Бранко Броз из Загреба – Титови братанци у Дрвару

Истраживањем немачке документације долазимо и до тога да се шеф немачке обавештајне службе Ханс Хелм (Hans Helm) распитивао о Титовим рођацима у Загребу:

Аутори дају следећу хронологију:

Извор: Одић и Комарица, 1988, страна 30

Владо Броз је са још једним Титовим братанцем био у партизанској униформи у Дрвару (Титови братанци по рођеном брату Славку). Обратите пажњу Владо и малопре поменути Владимир Броз вероватно нису исте личности, немамо довољно података.

Бранко Броз, који је с братом Владом био у пратњи Врховног команданта, говори о спасавању архиве Врховног штаба…

Пронашао сам поименични списак бораца 13. пролетерске бригаде. У њему су наведени:

Бранко Броз био је међу онима који су дошли у Дрвар да се подсете раног јутра 25. маја 1944. и свих осталих јутара, дана и ноћи, записаних у свим историјама света.

Љубомир Броз — домобрански пуковник и контакт са Титом

Љубо Броз је био домобран са чином пуковника. Његова жена Драгица и ћерка су одржавали контакте са партизанима.

Зена Калођера — „Od agitpropa do rajonskog obavještajnog centra“, Zbornik sjećanja: Zagreb 1941–1945, књига IV, 1984, стр. 389–390.

Претходно објављено у издању „Загреб 1941–1945“, Спектар, Загреб, 1972. Прочитај оригинално сведочење — скенирана страна

Зена Калођера на страни 389 дословно пише:

„Један од тих био је договор с домобранским пуковником Љубом Брозом о преласку домобранске пуковније у партизане.“

Наставља да је задатак извршила преко Винка Јумића, кога је лично повезала са Брозом.

Немачки документ из 1944 — пуковник Љубомир Броз

Извештај немачког 2. наставног батаљона, 4. септембар 1944. • Тарчин, код Сарајева, „Извјештај о догађајима у 9. хрватском брдском пуку“

Објављени превод немачког документа. У првој фусноти је наведена сигнатура оригинала, а у трећој се презиме Броз разрешава именом Љубомир.

Отвори документ и архивске напомене

znaci.org

Документ описује следеће догађаје:

• 1. септембра 1944. Пуковник Броз добија наређење да нападне партизане на Иван-седлу.
• 2. септембра, у 03:30. Одбија да изврши напад како је наређено.
• Касније шаље двојицу војника са белом заставом ради успостављања контакта са партизанима.
• У његов штаб долази партизански командир, са којим Броз преговара.
• У 22:00 Броз наређује напуштање положаја и предају Тарчина без борбе.
• Немачки официри спречавају акцију и хапсе Броза и још шест официра. Ухапшени су потом пребачени у Сарајево.

Немачки извештај такође бележи да је у тим догађајима на страну 9. крајишке бригаде прешло седам официра и 125 домобрана.

Тачна сигнатура немачког оригинала: Архив Војноисторијског института, немачка грађа, микрофилм London-8, снимак, регистрациони број 302.649.

Шта смо сада утврдили о различитим Брозовима?

Степинац, Каритас, бивше усташе и Тито

Нова комунистичка држава на челу са Титом на самом је почетку у своје редове примила огроман број бивших усташа и домобрана. Неки од њих били су високи званичници. Доказ за то имамо у породичној вези Тита и Јованке чији су рођаци били су усташки званичници или можда и официри који касније прелазе у редове нове државе.

Тито је ишао код папе, био у друштву Светог Јеронима и потрудио се да сакрије усташку архиву која је јасно повезивала Католичку цркву и Каритас са усташком идејом да се трећина Срба покатоличи.

Зато се у историјском наративу крије прошлост Бреслера, Татјане Маринић и Владимира Броза. То је централни мотив приче о паду Ранковића и разлог због којег је Јованка Броз била у кућном притвору.

Дијана је била небитна и најмање повезана са бившим усташама, па је искоришћена као упоришна тачка око које је романтизована и искривљена прича о наводном „спасавању деце“. Њена прича је згодна јер она није била као остали — државни чиновник НДХ или касније комуниста. Она је „волонтер“ који је помагао у НДХ акцији покатоличавања деце.

Деца нису спасавана, већ одузимана, а родитељи убијани. Према доступним информацијама, свега неколико десетина деце пронашло је своје родитеље. Од 12.000 деце претпоставља се да је преживело око 5.000, а већина је покатоличена. То је сва истина.

Законске одредбе за отмицу и повраћај деце

Како је отимање деце заиста функционисало? Већина родитеља убијена је у логору, а велики број послат на робовски рад у Немачку. Децу су усвајали католици. Ако их нико није хтео, јер су многа била болесна, враћана су у дом, где је већина и умрла због ужасних услова. За поједину усвојену децу постоје докази да су била робови у тим породицама.

Ретки преживели родитељи могли су да траже своју децу назад ако нису постојали „политички разлози“ да их у томе спрече. Политички услов значио је да родитељ није противник режима НДХ, али се у пракси често тражило да преласком у католичку веру докаже да је лојалан грађанин НДХ.

За ово питање важан је пропис од 23. августа 1942. Он, према научном раду који га цитира, говори о враћању деце родитељима ако нема „политичких разлога“ против тога, а посебно о смештању деце у хрватске католичке породице.

Шта је закон НДХ стварно прописивао?

Пронашао сам одредбу Министарства удружбе од 23. августа 1942., која је регулисала коме се деца из прихватилишта могу предати.

У њој су наведене три могућности:

1. Родитељима — уколико не постоје „политички разлози“ против предаје.
2. Хрватским и католичким породицама — ради смештаја и одгоја деце.
3. Државним и другим дечјим домовима — када то захтевају посебне околности.

Ово је важна разлика: услов да породица буде католичка односио се на хранитељске породице, не на биолошке родитеље. За родитеље је изричито наведен политички услов.

Ево примера из службеног извештаја из 1942. о броју враћене деце.

Занимљив је податак о тих 662 деце враћене родитељима из околине Сиска. Истраживање Филипа Шкиљана говори о 476 захтева за прелазак у католичку веру које су Срби из околине Сиска поднели 1941–1942. Не знамо да ли су то били родитељи који су тражили децу или други Срби из тог краја, али бројеви много говоре о тадашњој ситуацији.

Пронађени прописи НДХ о вери и породици

Колико је Срба прешло или тражило прелазак у католичанство током НДХ?

Процена за целу НДХ

≈240.000

Прелазака на католичанство према процени историчара

Документовано — Загребачка надбискупија

68.432

Особе евидентиране у молбама за прелазак

То нису два упоредива пописа: први је процена извршених прелазака за целу НДХ, други број лица у сачуваној евиденцији молби за једну надбискупију.

Историчар Милан Кољанин у раду Преверавање Срба у Независној Држави Хрватској наводи да се у литератури појављују процене од 250.000 до 350.000, али као највероватнију прихвата приближно 240.000.

Тај број се ослања и на ратни извештај који се приписује загребачком надбискупу Алојзију Степинцу, упућен папи Пију XII маја 1943. У историографији је постојала расправа о аутентичности тог документа, а сам број није резултат потпуног поименичног пописа.

Немачки дипломатски и обавештајни извештаји из априла и јула 1942. већ су помињали између 100.000 и 150.000 покатоличених Срба.

Цела књига, бесплатно доступна:

Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској

Загреб, 2019, 464 стране у ПДФ-у. Рад Милана Кољанина почиње на штампаној страни 13, а Филипа Шкиљана на страни 101.

Отвори цео зборник (ПДФ)

Закључак

У јавности је Дијана Будисављевић представљена као да је потајно спасавала српску децу. Ради се о планираној медијској пропаганди у Србији – прво објава књиге, затим текстови по новинама, прилози у медијима и на крају филм ”Дара из Јасеновца”. Оркестрирано и усмерено.

Из овде приложених записа и докумената јасно је да је таква слика у најмању руку искривљена али ја бих рекао да можемо рећи да се ради о плански пласираним лажима.

Овај текст су моје белешке које треба да помогну свима који су заинтересовани да стекну реалнију слику, аргументи против пропаганде и надам се да можда буду траг за неке будуће истраживаче.

Извори

1. Никица Барић — „The Diary of Diana Budisavljević“ (2021), стр. 509–513. Садржи најважније архивске податке о Јулију.
2. Јуре Кришто — Помагање православној деци у НДХ (2022). Садржи податке о црквеним документима и преласку у католичанство.
3. Наташа Матаушић и Рајка Бућин — објашњење порекла и судбине картотека (2022)
4. Милан Кољанин — „Акција Диана Будисављевић“, Токови историје, 2007 (ПДФ)
5. Хрватски биографски лексикон — Татјана Маринић, Истраживање са цитатима из оригиналног исказа Драгице Хабазин и Одломак књиге Наташе Матаушић, нарочито стр. 257–262.
6. Сузана Лечек и Жељко Дугац — „Kamilo Brössler – život za druge“ (2014), стр. 131–150.
7. Љубо Бобан, Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade 1941–1943, Загреб, 1985, стр. 37 и 252 — извештаји о Јулију и могућој Будаковој интервенцији.
8. Хрватски државни архив, фонд HR-HDA-1549, I-51/1181–1182 — полицијски извештај о Јулију од 25. априла 1944.
9. Liečnički vjestnik, август и новембар 1944 — пензионисање Јулија и његов тадашњи положај.
10. Ћирил Петешић, Dječji dom u Jastrebarskom: Dokumenti (1939–1947), Загреб, 1990 — документи из 1942. и Бреслерови послератни записи.
11. Драго Кастратовић и Урош Шошкић, Kozaračka djeca Zagreba, Vjesnik, април 1983.
12. Татјана Маринић — „May It Never Happen Again“, Загреб, 1954.
13. Документа о намесништву, март 1945, амерички Стејт департмент — „Foreign Relations of the United States“, 1945.
14. Никица Барић, анализа документарног филма и ратних извора, 2021.
15. Никица Барић, расправа о козарачкој деци, немачким документима и политици НДХ, 2020.
16. Јуре Кришто, студија о Јулију, Степинцу и Дијани, 2022.
17. Подаци о првом издању дневника у часопису Fontes, 2002.