Raskrinkavanje priče o Dijaninoj deci

Mnogo laži i manipulacija ima u priči o Dijani Budisavljević. Kao, ne zna se gde je njena kartoteka. Ne pominje se da je bila u porodičnoj vezi sa Jovankom Broz, rođenom Budisavljević. Ne pominju se ni funkcioneri NDH iz porodice Budisavljević koji su kasnije prešli u partizanske redove. Dijanin muž bio je lekar u neposrednoj blizini poglavnika Pavelića, a njegov brat Srđan — izaslanik kralja koji je predao vlast Titu. Mnogo toga se ne zna.

Šta je ovde laž? Dijana je postojala i jeste radila na raspoređivanju dece u katoličke porodice. Ustaško rešenje za Srbe bilo je: trećinu pobiti, trećinu oterati, trećinu pokrstiti. Ona je bila deo te treće trećine — pokrstiti.

Ona formalno nije bila državni službenik niti ustaša, ali je bila bliska Katoličkoj crkvi. Namerno pravljenje heroja od nje pogodno je za skidanje ljage sa Katoličke crkve i Karitasa, kao i za slučaj Stepinca i njegovo potencijalno proglašenje za sveca. Ako prođe priča o Dijani, na taj kamen kasnije može da se osloni i teza da je Katolička crkva u stvari spasavala decu.

Zato je objavljeno nekoliko knjiga i finansiran film. NJen rad je tek 50 godina kasnije prikazan kao privatna akcija spasavanja. Kao svetlost u mračnom tunelu. Međutim, svetlosti nije bilo. Ovde ću izložiti zašto tako smatram.

Idemo redom. Ko je bio Dijanin suprug?

Dijanin suprug – Julije Budisavljević (1882–1981)

Srpski hirurg, profesor Medicinskog fakulteta u Zagrebu i suprug Dijane Budisavljević.

Postoji važan podatak koji se retko pominje: hrvatski biografski izvori navode da je Julije sredinom 1944. godine penzionisan iz političkih razloga, a posle oslobođenja vraćen na čelo hirurške klinike.

Veza sa ustaškim vrhom: Mile Budak

Najzanimljiviji podatak pronašao sam u radu hrvatskog istoričara Nikice Barića iz Hrvatskog instituta za povijest, objavljenom 2021. godine.

U izveštajima upućenim jugoslovenskoj izbegličkoj vladi krajem 1941. navodi se da je Julije Budisavljević zadržao mesto šefa hirurške klinike navodno zahvaljujući intervenciji Mile Budaka, visokog ustaškog funkcionera.

Razlog koji izveštaji navode jeste da je Julije nekoliko godina ranije operacijom spasao Budakov život.

Ustaška policija izdala mu je posebnu zaštitu 1941.

Julije je kao Srbin dobio policijsku ispravu broj 298a. Međutim, postojalo je i naređenje Ustaškog redarstvenog ravnateljstva od 10. jula 1941, kojim je podređenim organima naloženo da prema njemu ne primenjuju ograničenja kretanja predviđena za pravoslavne Srbe.

Drugim rečima, bio je izuzet od dela mera koje su pogađale druge Srbe u NDH. To potvrđuje njegov poseban položaj.

Julije je 1941. prešao iz pravoslavlja u katoličanstvo

Ovde postoji arhivska potvrda. Hrvatski istoričar Jure Krišto objavio je 2022. podatke o crkvenim dokumentima:

• 16. jula 1941. Julije je svojeručno potpisao molbu za prijem sebe i ćerke Jelke u Katoličku crkvu.
• 4. avgusta 1941. obavljen je njihov prijem u katoličanstvo.

Istoričari različito tumače razloge. Barić smatra verovatnim da je prelazak olakšavao Julijev položaj u NDH. Krišto ukazuje i na porodične verske veze, ali priznaje da se ne zna koliko je takva odluka mogla biti slobodna u tadašnjim okolnostima.

Dakle, prelazak u katoličanstvo nije glasina — dokumentovan je.

Tajni policijski izveštaj iz aprila 1944.

Hrvatski državni arhiv — HR-HDA-1549, I-51/1181–1182, dokument od 25. aprila 1944.

„Pokazuje se potpuno lojalan […] Sigurno nije simpatizer ustaškog pokreta, ali svoje uverenje ne ispoljava.“

To je moj prevod dela izveštaja, koji Barić prenosi u svom radu.

Policijski informator je Julija opisao kao savesnog, marljivog i cenjenog hirurga, politički neaktivnog, ali je zabeležio i njegovu vezu sa bratom Srđanom Budisavljevićem, poznatim srpskim političarem.

To je procena ustaške policije, ne nezavisna istina o njegovim uverenjima. Ipak, značajno je da ga sam izveštaj ne naziva pristalicom ustaškog pokreta. Nekoliko meseci kasnije, 1944, Julije je penzionisan.

Šta je konkretno radio za Dijaninu akciju?

U Dijaninom dnevniku zabeleženo je da je Julije 26. oktobra 1941. predložio da se kontaktira arhitekta Marko Vidaković (Marko Vidaković), koji je zatim postao važan saradnik u pomaganju progonjenim Srbima.

Zanimljivo je i da su Julije i Marko Vidaković posle rata bili predloženi za svedoke odbrane na suđenju Alojziju Stepincu, ali im svedočenje nije dopušteno.

Svedočenje o Paveliću

Julije Budisavljević je 26. juna 1951. godine saslušan kao svedok u krivičnom predmetu protiv Ante Pavelića, pred Okružnim sudom u Zagrebu.

Arhivska oznaka je:

HR-HDA, fond 421, kutija 123 — Zapisnik o saslušanju svedoka prof. dr Julija Budisavljevića u predmetu protiv Pavelića Ante.

Šta je radio tokom rata?

Ovaj deo ne postoji na Vikipediji. Primetićete da se na Vikipediji u njegovoj biografiji preskače vreme Drugog svetskog rata.

Iz zapisnika iz 1951. Barić prenosi Julijevu izjavu:

„U momentu okupacije naše zemlje od Nijemaca 1941. godine bio sam profesor Medicinskog fakulteta i šef hirurške klinike u Zagrebu. […] Ostao sam kao profesor u aktivnoj službi do 1944. godine, kada sam penzionisan.“

Da li je lečio Pavelića?

Prema pronađenim izvorima, Pavelićev lični lekar bio je dr Mile Budak (1903–1961), specijalista za plućne bolesti, a ne Julije Budisavljević.

Postoje dva različita Mila Budaka:

Obojica su dokumentovana u Hrvatskoj enciklopediji. Hrvatski Express i istorijski rad Tomislava Jonjića izričito navode da je mlađi Budak bio Pavelićev lekar.

Julije je, prema ratnim diplomatskim izveštajima, navodno lečio starijeg Budaka, ustaškog doglavnika.

Julije posle 1945. nije bio profesionalno proganjan

Ovo je najzanimljivije kada se uporedi s pričom da je čitava porodica Budisavljević posle rata bila odbačena.

Prema Hrvatskom biografskom leksikonu:

To pokazuje da je Julije sačuvao visok stručni i društveni ugled u socijalističkoj Jugoslaviji. Za razliku od Dijane, čija humanitarna akcija nije dobila odgovarajuće javno priznanje, on je dobijao univerzitetska priznanja.

Ali gde je Julije sahranjen?

U članku portala Kompas, objavljenom 8. oktobra 2026, tvrdi se da je Julije sahranjen u katoličkoj porodičnoj grobnici Obekserovih u Inzbruku.

Međutim, novinarka RTS-a Vesna Knežević u reportaži iz januara 2025. izričito navodi suprotno: Julijevo telo je posle smrti 1981. preneto iz Inzbruka u Zagreb i sahranjeno na Mirogoju.

Ona čak navodi da je sahranjen u zasebnom grobu kod glavnog ulaza, dok se stara porodična grobnica Budisavljevića nalazi pored pravoslavne kapele Svetih Petra i Pavla.

Postoje i fotografije groba Budisavljevića na Mirogoju u hrvatskim izvorima. Zato smatram da je tvrdnja o Julijevoj sahrani u Inzbruku najverovatnije pogrešna.

Ukratko:

• Julije je bio Srbin, ali je već 10. jula 1941. dobio posebnu policijsku zaštitu od mera ograničavanja kretanja Srba.
• Izveštaji jugoslovenskoj vladi u Londonu pominju da ga je štitio ustaški doglavnik Mile Budak, navodno zato što ga je Julije ranije operisao.
• Julije je 16. jula 1941. zatražio prelazak u katoličanstvo, a 4. avgusta je sa Dijanom ponovo sklopio brak, ovoga puta po katoličkom obredu.
• Policijski izveštaj NDH od 25. aprila 1944. opisuje ga kao lojalnog, ali ne i kao simpatizera ustaškog pokreta.

Dijana Obekser Budisavljević

Važno je znati da je Dijana sarađivala sa pojedinim ustanovama NDH, predstavnicima Katoličke crkve i Karitasa. Navodno je bila dobrovoljac Hrvatskog crvenog krsta. U dnevniku koji se pojavio 50 godina kasnije tvrdi se da je radila na dobijanju dozvola i smeštaju dece. Učesnici ove operacije nisu je zapamtili kao nekoga ko se posebno istakao u transportu dece, niti je bilo šta posebno učinila. Radila je na državnom projektu iz 1942–1943. godine, u okviru kojeg su deca davana na usvajanje katoličkim porodicama.

Smatram da je Dijana pred kraj rata, kao i mnogi drugi učesnici tadašnjih gnusnih događaja, sebi pribavila papirologiju kojom bi dokazala da je navodno spasavala decu i tako izbegla hapšenje. Nepotpuna kopija biblioteke mogla je poslužiti kao neka vrsta pokrića, jer je bilo jasno da će NDH nestati i da je Crvena armija blizu.

Evo nekih podataka na tu temu.

Pored Dijaninih kartica postojala je i službena državna kartoteka NDH

Sredinom avgusta 1942. činovnik Ministarstva udružbe NDH Kamilo Bresler (Kamilo Brössler) organizovao je službenu evidenciju dece. Dijana je koristila transportne spiskove koje joj je ustupio Bresler, a njene rukom pisane podatke ministarstvo je prepisivalo na svoje službene kartone.

Tvrdnja da je istovremeno vodila paralelnu kartoteku je izvučena iz konteksta. Kartoteka je pisana u više primeraka i tu je dopunjavala informacijama o deci, njihovom poreklu, roditeljima i smeštaju za potrebe Karitasa i Katoličke crkve.

Pronašao sam zajedničko objašnjenje Rajke Bućin, arhivske savetnice Hrvatskog državnog arhiva, i istoričarke Nataše Mataušić, objavljeno 2022.

One preciziraju postupak iz avgusta 1942:

• Nadređeni Bresler je Dijani dostavljao transportne spiskove iz Ministarstva.

• Dijana je Bresleru slala podatke o pojedinačnoj deci, na nepečatanim listićima.

• U Ministarstvu su ti podaci prepisivani na službene državne kartone.

• Podaci su tako prikupljani paralelno na dva mesta.

To znači da državna kartoteka nije samo bila duplikat koji je Dijana držala kod kuće. Ministarstvo NDH je formiralo i koristilo svoju službenu evidenciju, u čijoj je izradi Dijana učestvovala.

Obratite pažnju: država NDH je vodila i koristila evidenciju srpske dece. U ono vreme nije bilo računara i fotokopir-mašina, pa se evidencija jednostavno prepisivala rukom ili pisaćom mašinom.

Važan je i nalaz Muzeja žrtava genocida u Beogradu iz 2023. godine: spisak oko 5.800 srpske dece iz 1942, povezan sa Zavodom za gluvonemu decu u Zagrebu. Muzej je naglasio da je reč o primarnom institucionalnom izvoru, dok je Dijanina kartoteka u odnosu na njega sekundarna.

Još važniji detalj: 12.000 kartica nije isto što i 12.000 spasene dece

Prema Bućin i Mataušić, Dijanina kartoteka je u maju 1945. imala oko 12.000 kartica u 25 fioka.

Ali među decom obuhvaćenom evidencijom nalazila su se i ona koja su umrla nakon izvlačenja iz logora.

Zato tvrdnju da je lično spasla 12.000 dece ne treba prihvatati kao automatski dokazan broj preživelih.

Istorija i film — gde su razlike?

Barić otkriva da se filmska verzija ne poklapa uvek sa samim dnevnikom. Na primer, u filmu je ustaški policijski pretres porodičnog stana dramatizovan, dok se iz dnevnika vidi da je Savo Besarović (Savo Besarović) intervenisao kod Eugena Dide Kvaternika i pomogao da se pretres okonča bez posledica. Takođe, film menja sadržaj razgovora sa Stepincem.

Nataša Mataušić i Rajka Bućin — objašnjenje porekla i sudbine kartoteka (2022)

16. decembar 1941. — Dijana lično razgovara sa Andrijom Artukovićem

Prijem kod ustaškog ministra unutrašnjih poslova organizovao joj je Savo Besarović, čovek koji je samo nekoliko dana ranije imao audijenciju kod Pavelića. Artuković joj je, prema njenom zapisu (str. 20–21), usmeno odobrio humanitarni rad, ali joj nije dao pismeno ovlašćenje.

Namerno sam izneo sve ove detalje da ne ostane utisak o Dijani kao divnoj dušici koja je delovala u tajnosti. Bila je, kao i njen suprug, vrlo povezana sa samim vrhom NDH, ali i sa Katoličkom crkvom i Karitasom.

Šta kaže srpski istoričar Milan Koljanin?

Pronašao sam i rad Milana Koljanina iz 2007. godine, koji je naročito koristan jer nije oslonjen na kasniju filmsku predstavu o Dijani. On potvrđuje da je evidencija nastala i na zahtev službenika ministarstva NDH, ali dokumentuje i samostalan rad grupe.

Prema njegovom istraživanju, Dijana i saradnici su slali hranu i lekove zatočenicima, učestvovali u organizaciji transporta dece, tražili podatke od roditelja odvedenih na prisilni rad i pomagali njihovo ponovno povezivanje s decom.

Koljanin pominje i neprijatnu činjenicu da su pojedina deca kod hranitelja bila iskorišćavana za rad, što je prijavljivano nadležnima. Dakle, smeštanje deteta u porodicu nije samo po sebi značilo da je ono bezbedno: neka deca korišćena su kao robovi.

Izvor: Milan Koljanin — „Akcija Diana Budisavljević“, Tokovi istorije, 2007 (PDF)

Katolička crkva i Karitas rade na pokrštavanju

Još zanimljiviji je Krištov rad. On tvrdi da je Dijana potcenjivala ulogu Stepinca i Karitasa, a precenjivala svoju.

Važan podatak: 23. avgusta 1942. odlučeno je da se zbrinjavanje dece masovno organizuje preko mreže katoličkih župa i Karitasa. Prema podacima iz dnevnika, tako je iz Zagreba u porodice raspoređeno oko 5.000 pravoslavne dece.

A evo nečega posebno zanimljivog: Krišto iz Dijaninog dnevnika navodi da je 18. februara 1943. zabeleženo kako je Pavelić izdao nalog da se vodi briga o deci izbeglicama, a Karitas je tražio od Ministarstva unutrašnjih poslova dozvolu za njihovo razmeštanje. Dijana je bila učesnik ove akcije.

Prema tome, država NDH je znala za zbrinjavanje i učestvovala u izdavanju dozvola. To je bitno za razumevanje cele operacije.

Mučno je čitati sve ove podatke, jer tu ima mnogo laži i manipulacija. Na primer, pominje se da je Karitas osnovao fond „Dijete k majci“. Navodi se da je Dijanina grupa obezbedila početnih 100.000 kuna i 100 pari cipela kako bi siromašne majke koje su ostale bez domova mogle ponovo da žive sa decom.

Kada čovek to pročita, pomisli: „Baš lepo i humanitarno.“ Ali realnost je da je država pobila silne ljude, spalila sela i otela decu, a onda naredila da se jedan deo dece udomi kod katolika ili vrati majkama. Pomoć dobija 2.500 preživelih majki, za koje ne znamo da li su bile naterane da pređu u katoličanstvo, jer, zamislite, nisu imale domove i cipele. Naravno da nisu imale domove kada su im kuće spaljene, a one isterane iz sela.

Na osnovu tih „spasavanja dece“ i „pomoći majkama“, mnogi su se posle rata spasli zatvora, a neki su ostali na funkcijama. Videćemo i da su pojedine ustaške veze išle do samog Tita.

A teza da je akcija služila pokatoličavanju?

Pokatoličavanje Srba bilo je stvarna politika NDH. I zato je opravdano postaviti pitanje da li je smeštanje srpske dece u katoličke porodice moglo da služi i asimilaciji.

Posebno kada znamo da su u smeštaju učestvovali Karitas i katoličke župe, uz dozvole državnih ustanova.

Ipak, moramo razlikovati četiri različita ishoda:

• dete je izvedeno iz logora,
• dete je preživelo,
• dete je smešteno u katoličku porodicu
• dete je formalno pokatoličeno ili mu je promenjen identitet.

Američki Muzej Holokausta potvrđuje pokrštavanje dece. U trećem tomu „Enciklopedije logora i geta 1933–1945“ (Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945), koju je 2018. izdao Memorijalni muzej Holokausta Sjedinjenih Američkih Država (United States Holocaust Memorial Museum), istoričar DŽozef Robert Vajt (Joseph Robert White) obrađuje dečji logor u Sisku.

Na strani 74 izričito navodi da su mnoga deca završila u hraniteljskim porodicama i da su mnoga pokrštena u Rimokatoličkoj crkvi, bilo zbog politike prisilnog pokatoličavanja NDH, bilo iz praktičnih razloga.

To je potvrda da pokrštavanje nije samo pretpostavka zasnovana na tome što su deca smeštana u katoličke porodice.

Na zvaničnom sajtu Spomen-područja Jasenovac stoji važna rečenica o logorima Jastrebarsko i Gornja Reka:

„Karakteristika tih dječjih logora bila je u tome što se u njima vršio preodgoj većinom pravoslavne djece.“

Isti muzej navodi da je Karitas preuzeo brigu o približno 500 dece iz Jastrebarskog, a da je u porodice Zagreba, Jastrebarskog i okoline smešteno 1.637 dečaka i devojčica.

Šta je sa mogućnošću da je režim koristio akciju da sebe predstavi kao humanitarnog?

To je opravdana istraživačka hipoteza. Ustaške vlasti su izdavale dozvole za transporte, vodile evidenciju i kontrolisale smeštaj. Neke režimske ustanove i činovnici mogli su kasnije da ističu svoju ulogu u zbrinjavanju.

Evo još jednog zanimljivog detalja. Obično se kaže da je Dijana bila volonter ili da je radila za Crveni krst. Međutim, moje istraživanje pokazuje da ni taj detalj nije potpuno jasan. U dnevniku postoji nekoliko važnih zapisa:

• 19. avgust 1942. Bresler joj nudi da organizuje i vodi prihvatnu stanicu na Josipovcu, pod imenom Crvenog krsta.
• 26. avgust 1942. Direktor Crvenog krsta Hun protivi se tome da ona radi za Crveni krst i odbija njene zahteve.
• Februar 1944. Isti direktor dopušta da njena akcija, po potrebi, deluje pod imenom Crvenog krsta.
• Čak je 13. avgusta 1945. pozvana da sarađuje u novoosnovanom gradskom Crvenom krstu, ali je ponudu odbila.

Dijana beleži da je u avgustu 1942. sestre Crvenog krsta u prihvatilištu plaćalo Ministarstvo NDH. Dakle, deo personalnih troškova država je neposredno finansirala.

Hronologija — šta se i kada dogodilo

Avgust 1942 — početak sistematske kartoteke

Na inicijativu Kamila Breslera počinje popisivanje dece dovedene iz logora. Podaci su korišćeni i za službene evidencije NDH i za Dijaninu paralelnu kartoteku.

Zima 1944/1945 — pripreme za traženje roditelja

Pred kraj rata, Dijana i saradnice upoređuju transportne spiskove, imena, fotografije i podatke o hraniteljima. Posebno pokušavaju da identifikuju malu decu koja su zavedena bez imena.

9. maj 1945 — roditelji dolaze da traže decu

Posle oslobođenja Zagreba, prema dnevniku, sve više roditelja i pripadnika Jugoslovenske armije dolazi Dijani da se raspita za svoju decu.

24–25. maj 1945 — prvi konkretan slučaj pronalaska deteta

Pravoslavna majka dolazi da traži dete. Dijana joj daje podatke o hraniteljima. Sutradan se majka vraća sa detetom i ženom koja ga je čuvala. Dijana ih upućuje u ministarstvo radi formalne predaje.

25. maj 1945 — oduzimanje fotografija

Dva čoveka, za koje Dijana beleži da su bili pripadnici OZNE, uzimaju albume sa fotografijama dece. Istog dana oduzeta je i kopija kartoteke od saradnice Ivanke DŽakule.

28. maj 1945 — oduzimanje glavne kartoteke

Po pismenom nalogu Tatjane Marinić iz Ministarstva socijalne politike, službenik Dragutin Mađer preuzima Dijaninu kartoteku, beležnice i pomoćnu dokumentaciju.

26. jul 1945 — problemi sa evidencijom

Na sastanku kod Breslera utvrđeno je, prema Dijaninom kasnijem zapisu, da se kartotekom više ne rukuje uredno.

13. avgust 1945 — Dijana više ne sme da radi na kartoteci

Zapisuje da joj majke koje se vraćaju iz Nemačke i dalje dolaze, ali da mora da ih upućuje u ministarstvo.

Dakle, mali broj dece ponovo se spojio sa roditeljima nakon rata. Međutim, to se dogodilo tek posle oslobođenja Zagreba.

Šta se dešavalo na frontu u februaru, martu i aprilu 1945?

Vojna hronologija neposredno pred pad NDH

Kao što vidimo, u februaru, martu, aprilu i maju i Dijani i Karitasu bilo je vrlo jasno šta se dešava i da je kraj NDH blizu. Bilo je jasno i da će preživele majke tražiti svoju decu.

Prvo pominjanje konkretno vraćene dece je pred sam kraj rata 9. april 1944. u „Dijaninom dnevniku“ pominju se dve majke koje su došle po svoju decu, ali nemamo nikakav drugi dokaz.

Slučaj dve majke, 7–9. april 1944.

Prema objavljenom Dijaninom dnevniku:

• 7. aprila 1944. dve srpske žene vraćene su iz nemačkog logora za prinudni rad u Leverkuzenu. NJihovi domovi kod Dubice bili su uništeni, a deca smeštena u hraniteljske porodice preko Karitasa.
• 9. aprila 1944. Dijana im je dala pismene preporuke za katoličke sveštenike u mestima gde su bila njihova deca.
• U istom zapisu kaže da je kasnije obaveštena da su oba hranitelja prihvatila i majke, pa su porodice ponovo spojene.

Kao što vidimo iz zapisa, katolički sveštenici bili su veza za traženje dece. Nisu zapisana imena majki.

Dakle tokom rata imamo sporadična pominjanja davanja pomoći i informacija roditeljima ali nemamo dokazano vraćanje dece roditeljima. Dolazim do zaključka da Dijana ustvari nije konkretno učestvovala u vraćanju dece, već je popisivala za evidenciju.

Jedino konkretno pominjanje vraćanja dece pre kraja rata jeste taj slučaj dve majke, ako se uopšte desio. Neposredno nakon rata bilo je nekoliko slučajeva vraćanja dece ali tek nakon raspada NDH. Do prave akcije vraćanja dece dolazi od strane aparata nove države (99%).

U maju 1945. Dijana i njeni saradnici mogli su razumno očekivati da će nova vlast preispitivati kontakte sa ustaškim i nemačkim zvaničnicima. Zato je istorijski opravdano proveriti kada su sastavljeni njihovi izveštaji i da li su u njima naglašavali humanitarni rad radi objašnjavanja tih kontakata.

Šta se desilo sa kartotekom posle oduzimanja?

Pronašao sam i arhivski trag o tome gde je kartoteka „nestala“.

• 28. maj 1945. — Službena evidencija beleži da je dokumentacija preuzeta i smeštena u Odsek socijalne zaštite, Dukljaninova 3/I, Zagreb, za službenu upotrebu. Dakle, znamo tačnu adresu na koju je predata.
• Leto 1945 – početak 1946. — Postoje podaci da je nova vlast objedinila više kartoteka. Tatjana Marinić je kasnije navela da su prikupljene evidencije obuhvatale približno 30.000 dece i da je poseban ured nekoliko meseci tražio preživele roditelje i vraćao im decu. To je njeno svedočenje o radu ustanove, ne spisak dokazanih spajanja.
• 30. avgust – 1. oktobar 1945. — Dijana uspeva da povrati dve sveske prepisa kartoteke koje su ranije bile kod Zagrebačke nadbiskupije. Ali sama 1. oktobra beleži da one sadrže samo manji deo kasnije dopunjene kartoteke.
• 15. decembar 1949. — Otkrio sam još jedan važan datum: u knjizi službene evidencije u kojoj je zaveden prijem kartoteke nalazi se pečat „IZLUČENO“ s ovim datumom. Međutim, taj pečat na evidencionoj knjizi ne dokazuje da je sama kartoteka tada uništena. NJena kasnija sudbina nije pouzdano utvrđena.
• 1987. — Hrvatski državni arhiv preuzima drugu, obimnu državnu kartoteku, sa ratnim i posleratnim podacima. Ona nije identična Dijaninoj ličnoj kartoteci, ali sadrži veliki deo istih imena

Gde se nalazila oduzeta kartoteka?

U knjizi Nataše Mataušić pronalazimo vrlo precizan podatak:

Ministarstvo socijalnog staranja — 28. maj 1945.
Mesto čuvanja — Odsek socijalne zaštite, Dukljaninova 3/I, Zagreb.

Na dokumentu je kao načelnik odeljenja potpisan profesor Kamilo Bresler.
Arhivska signatura HR-HDA-296 — Urudžbeni zapisnik.

Koliko dece i kada je Dijana spasla?

Dijana je izgubila kontrolu nad kartotekom svega dvadeset dana posle oslobođenja Zagreba. Posleratno spajanje porodica potom su nastavile državne ustanove. Ne znamo koliko je tačno dece vraćeno majkama uz pomoć njene originalne kartoteke pre nego što joj se izgubio trag.

Izvor koji najdetaljnije rekonstruiše sudbinu kartoteke: Nataša Mataušić — Diana Budisavljević, poglavlje „Kako je nestala Dijanina kartoteka“, str. 257–262

Dakle, dokazali smo da je Dijani oduzeta njena kartoteka i da je već postojala veća državna kartoteka. Muzej u Beogradu potvrdio je da je njena kartoteka sekundarna i da je već postojala druga, detaljnija.

Zatim, vidimo da je za vraćanje dece nakon rata bila nadležna država Jugoslavija.

Pa kada je onda Dijana spasla decu?

Kao što vidimo, Dijanina akcija u stvari se odvija 1942. godine, konkretno nakon sukoba na Kozari. Lično je učestvovala u preuzimanju 4.306 dece iz logora, tokom 1942. Ostalih ratnih godina njena „akcija“ svodila se na raspoređivanje te dece po katoličkim porodicama.

Postavlja se pitanje: zašto Dijana nije spasavala decu i sledećih godina — 1943, 1944. i 1945? Odgovor je prost: samo 1942. NDH je dala tu naredbu i angažovala socijalne službe. Nakon toga više nije bilo naredbi vezanih za transport dece van logora. Tu staje priča o nekakvoj Dijaninoj ličnoj tajnoj akciji.

Ukupno pet transporta: prva dva iz logora Stara Gradiška, treći iz Jablanca, četvrti iz Jablanca i Mlake, a peti iz Mlake i Košutarice. Zanimljivo je da je vođa prve ekipe, koji je vodio prva dva transporta, bio Vladimir Broz. Na ovaj podatak vratićemo se kasnije.

Sve ostale brojke — o 7.000 dece i ukupno 12.000 u kartoteci — ne odnose se na transporte kojima je Dijana lično prisustvovala. Reč je o ukupnom broju dece iz različitih transporta, raspoređene u razne ustanove, za koju je ona zvanično vodila evidenciju.

Iz njenog dnevnika ne možemo zaključiti šta se dogodilo sa tom decom. Na osnovu opšte dokumentacije i kasnijih naučnih radova možemo pretpostaviti da je od bolesti i neuhranjenosti umrlo oko polovine dece. Neutvrđeni broj raspoređen je u katoličke porodice, a ostatak u dečje domove.

Kaže se „Dijanina deca“. Međutim, istina je da je Dijana u stvari vodila dokumentaciju za Ministarstvo udružbe NDH, kao i paralelnu evidenciju iz koje je davala podatke Crvenom krstu.

U dnevniku od 14. avgusta 1942. navodi da ju je Kamilo Bresler zamolio da izrađuje kartoteku i za Ministarstvo. Zabeležila je, recimo, da je 28. jula 1943. Crvenom krstu dala podatke za oko 1.500 dece. Evo priloga dokumenta koji potvrđuje da je bila angažovana od strane Crvenog krsta:

Sarađivala je i sa Židovskom opštinom u Zagrebu, od koje je dobijala pomoć za Jevreje u logorima. Tokom tih pet transporta dece iz logora, kojima je prisustvovala, komisiju su vodili Vladimir Broz i France Perša (France Perša), obojica službenici NDH.

To nas vodi ka zaključku da je Dijana delovala u skladu sa odlukama NDH, sarađivala sa Katoličkom crkvom i Karitasom (katoličkom humanitarnom organizacijom) i u stvari bila zadužena da prati transporte i evidenciju otete dece, iako je formalno bila volonter.

Vrlo verovatno je da se pred kraj rata zabrinula za svoju sudbinu, jer je ipak bila deo ozbiljne zločinačke grupe. NJena kartoteka je inicijalno vođena za državu. Međutim, kada je shvatila o kakvim se zločinima radi i da će joj kad-tad ta državna dokumenta biti oduzeta, počela je da prepisuje kartoteku. Iz te kartoteke je davala podatke Katoličkoj crkvi, Karitasu i Crvenom krstu, a mogla je biti i paravan za kasniju odbranu.

Postavlja se pitanje: zašto OZNA nije uhapsila Dijanu kada joj je oduzeta kartoteka? Bila je direktno umešana u akcije NDH i Katoličke crkve, a ipak nije bila sumnjiva. Zašto?

Veza porodice Budisavljević sa Titom

Srđan Budisavljević — čovek koji je Titu predao mandat

Srđan Budisavljević (1883–1968), rođeni brat Julija Budisavljevića

Srpski političar iz Hrvatske, pravnik, ministar u Kraljevini Jugoslaviji i predsednik Samostalne demokratske stranke. Za vreme rata bio je član jugoslovenskih vlada u emigraciji.

Dana 5. marta 1945. godine, dr Srđan Budisavljević, Ante Mandić i Dušan Sernec, novoimenovani namesnici Kraljevine Jugoslavije, položili su zakletvu na svečanosti održanoj u Zelenoj sali zgrade Narodne skupštine u Beogradu, dok se kralj Petar II nalazio u izgnanstvu.

Evo tačnih datuma:

1. 2. mart 1945. — Kralj Petar II imenuje Srđana Budisavljevića, Antu Mandića i Dušana Serneca za kraljevske namesnike, kao deo sporazuma Tito–Šubašić.
2. 5. mart 1945. — Namesništvo preuzima kraljevska ovlašćenja. Dotadašnje jugoslovenske vlade podnose ostavke.
3. 7. mart 1945. — Formirana je nova jedinstvena vlada, na čijem je čelu Josip Broz Tito.
4. 29. novembar 1945. — Ukinuta je monarhija i proglašena republika. Srđanova funkcija prestaje.

Ovo nije zasnovano samo na kasnijim biografijama. Američki Stejt department je 21. marta 1945. službeno potvrdio sastav namesništva i formiranje Titove vlade.

Originalni američki diplomatski dokument, 21. mart 1945.

Iako je imao jednu od najviših formalnih funkcija u prelaznom periodu 1945, nakon ukidanja monarhije povlači se i živi u Zagrebu. Odlikovan je sa dva ordena: Ordenom rada I reda i Ordenom zasluga za narod I reda. Godine 1958. objavio je knjigu Stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Nije nastavio da bude ministar niti je postao deo Titovog partijskog rukovodstva. Živeo je u Zagrebu do smrti 20. februara 1968. godine. Srđan se 1945. povukao iz politike, ali su na njegovoj sahrani 1968. bili Jovanka Broz i Stevo Krajačić.

Knjiga Srđana Budisavljevića

Tito je lično primio Dijanu i Julija 1969. godine

19. decembra 1969. godine, u Vili Zagorje na zagrebačkom Pantovčaku, održan je privatni prijem Dijane i Julija kod Josipa Broza Tita i njegove supruge Jovanke.

Arhivska fotografija zavedena je pod opisom „susret s porodicom Budisavljević“. Mataušić navodi da je službeni automobil, prema naknadnom kazivanju, došao po bračni par u njihov zagrebački stan.

Jovanka Broz, rođena Budisavljević — u srodstvu sa Julijem i Srđanom

Jovanka Broz, rođena Budisavljević, bila je u širem srodstvu s Julijevom porodicom, iako stepen srodstva u ovom izvoru nije precizno utvrđen. Članak iz Jutarnjeg lista prenosi tekst koji kaže:

„Iz tih šturih podataka moglo bi se zaključiti da je Jovanka Broz, rođena Budisavljević, Titu predstavila neku svoju zagrebačku rodbinu.“

Jovanka Broz na sahrani Srđana Budisavljevića sa Dijanom i Julijem

„Još je verovatnije da je manje-više sve znala sama Jovanka Budisavljević. Ona se sa svojim daljim zagrebačkim rođacima morala sresti pre toga najmanje jednom, samo godinu dana ranije, na zagrebačkom groblju Mirogoj, kada je sahranjivan Julijev u političkim krugovima mnogo poznatiji brat Srđan.“

„Tog hladnog zimskog dana njegovo telo položeno je u porodičnu grobnicu Budisavljevića. Sahrani tog građanskog političara, koji 23 godine nije učestvovao u politici, osim članova njegove porodice, među kojima su bili i njegov brat Julije i Dijana Budisavljević, prisustvovali su ljudi iz samog vrha SKH i Titova supruga Jovanka Broz. Bili su tamo predsednica hrvatske vlade, buduća predsednica CK SKH Savka Dabčević Kučar i šef hrvatske Udbe, jedan od najmoćnijih ljudi u Hrvatskoj, bliski Titov saradnik Ivan Stevo Krajačić“, piše Mataušić.

Međutim, Jovanka Broz je za humanitarni rad Dijane Budisavljević verovatno saznala i od Vere Becić-Velebit, supruge najvažnijeg Titovog diplomate Vladimira Velebita. Naime, njena majka LJubica (supruga slikara Vladimira Becića) bila je jedna od najbližih saradnica Dijane Budisavljević u akciji spasavanja i udomljavanja srpske ratne siročadi. Čak je i sama usvojila jednu devojčicu koja je ostala bez roditelja nakon kozaračke golgote. I sama Vera Velebit pomagala je Dijani.

Ona je bila veoma bliska sa Jovankom Broz, koju su ugostili u Rimu 1953. godine, gde je Vladimir Velebit bio jugoslovenski ambasador. Jovanka, tada još Budisavljević, bila je poslata u Rim da neko vreme, pre udaje za Tita, provede u uređenoj građanskoj porodici, u kojoj su lepi („gospodski“) maniri bili deo porodičnog vaspitanja i svakodnevnog života.

Postoji, na primer, i sledeći podatak: 24. decembra 1942. LJubica (majka supruge Vladimira Velebita) prisustvovala je božićnoj proslavi Karitasa, zajedno sa Dijanom, Julijem Budisavljevićem i Bojanićima. Prisutan je bio i nadbiskup Stepinac, koji je delio pakete deci.

E, ovde se setite moje teze: Dijanina biografija biće romantizovana 30 godina nakon njene smrti, a kasnije će to biti iskorišćeno za reviziju onoga što je Stepinac radio. Na kraju će on biti prikazan kao neko ko je sve to vodio iz senke.

Veze Dijane sa ustašama i partizanima

Kako je i sam partizanski ilegalni pokret činio sve što je mogao da pomogne toj unesrećenoj deci, nije bio spreman da deli zasluge sa strankinjom koja je „na ko zna koji način“ dolazila do dozvola ustaških vlasti za svoje delovanje. Zbog kontakata sa brojnim nemačkim vojnim i civilnim zvaničnicima, ona je ionako bila sumnjiva kao kvislinška saradnica okupatora.

Tatjana Marinić, predratna članica Partije, i sama je učestvovala u spasavanju dece iz logora pre nego što je otišla u partizane. Kada se 1945. sa partizanskom pobedom vratila u Zagreb, kao predstavnica resora socijalne zaštite dala je nalog da se Dijani oduzmu kartoteka i fotografije dece.

Ni to nije bilo dovoljno. Iz iskaza ključnih svedoka lično je izbacivala izjave o ulozi Dijane Budisavljević.

Službene zasluge za spasavanje tako velikog broja dece — ne samo one koja su ostala nezbrinuta posle partizanskog poraza na Kozari — preuzeli su ilegalni partizanski pokret, ali i lično Tatjana Marinić.

Ovde moram da primetim: ljudi koji su za vreme Pavelića radili na otimanju dece nastavili su, posle dolaska partizana, da rade na njihovom navodnom vraćanju. Mislim i na Dijanu, i na Tatjanu Marinić, i na Breslera. Dijana i Julije viđali su se sa Brozovima, a Tatjana i Bresler nastavili su rad u socijalnim ustanovama.

Šta je Tatjana Marinić pisala o Karitasu i katoličkim sestrama?

Tatjana Marinić radila je u logoru sa Breslerom, Dijanom i drugima. Učestvovala je u transportu dece iz Stare Gradiške i vrlo dobro znala šta je ko radio, jer je jedno vreme radila sa njima. U septembru 1943. odlazi u partizane.

Još 15. i 16. novembra 1944. godine, dok je bila u partizanskom pokretu, Tatjana Marinić je davala iskaz o prilikama u Jastrebarskom.

Iznela je teške optužbe na račun katoličkih sestara koje su upravljale prihvatilištem, uključujući uskraćivanje hrane deci, loše postupanje i druge oblike zlostavljanja.

NJene navode o pojedinačnim postupcima osporavali su Kamilo Bresler i neki lekari koji su radili sa decom. Istovremeno, teško stradanje dece u sistemu NDH nije sporno; potrebno je odvojeno ispitati odgovornost konkretnih lica.

U njenoj zaostavštini postoji i rukopis naslovljen:

O prelasku kolonizacije partizanske djece krajem augusta 1942 u ruke klerofašista – Karitasa Nadbiskupije zagrebačke.

Sam naslov pokazuje izrazito neprijateljski politički odnos prema Karitasu. To je glavna razlika između Dijane i Marinićeve: jedna je katolkinja, a druga komunistkinja i neprijatelj Karitasa.

U tom tekstu ona tvrdi da je posle oslobođenja prikupljena dokumentacija o približno 30.000 dece iz više evidencija, uključujući Karitasovu i onu Ministarstva udružbe, te da je osnovana kancelarija koja je mesecima radila na pronalaženju i vraćanju dece roditeljima. (Arhivska oznaka je HR-HDA-1753, fond Ivana Očaka, kutija 2.)

Kamilo Bresler (1901–1967)

Rođen je u Varcar Vakufu (današnji Mrkonjić Grad), u porodici češko-nemačkog porekla. Umro je u Zagrebu.

Najzanimljivije: Bresler je imao zvaničnu državnu funkciju, ovlašćenja, pristup ustanovama i mogućnost da organizuje smeštaj dece. Dijana Budisavljević nije imala takav službeni položaj.

I još važnije: Breslerova uloga u zbrinjavanju srpske dece zabeležena je u istorijskoj literaturi mnogo pre objavljivanja Dijaninog dnevnika 2002. godine.

Bresler je već 1942. sarađivao sa Tatjanom Marinić, koja je vodila školu za vaspitačice i učestvovala u zbrinjavanju dece u Jastrebarskom i Donjoj Reci.

Tokom NDH Bresler je bio na višem službenom položaju od Tatjane. Posle maja 1945. situacija se obrnula.

Tatjana je postala rukovodilac u novom sistemu socijalne zaštite, a Bresler je nastavio rad kao službenik.

Ovo je zanimljivo u svetlu onoga što smo već utvrdili: Tatjana je oduzela Dijaninu kartoteku i kasnije učestvovala u redaktorskim izmenama svedočenja o ratnom zbrinjavanju dece.

Ko je zaista odlučivao o sudbini srpske dece?

Istoričarka Narcisa Lengel-Krizman objavila je, mnogo pre Dijaninog dnevnika, delove naredbe Ministarstva udružbe NDH od 23. avgusta 1942. godine.

Naredbu je izdao ministar Lovro Sušić, a Bresler je bio rukovodeći službenik nadležnog resora. Dokumentacija koju citiraju istoričari pokazuje da je Bresler bio ovlašćen da potpisuje hitnu prepisku u vezi sa sprovođenjem ovih mera, uz saradnju Ministarstva, Crvenog krsta i Karitasa.

U njoj je propisano da se deca iz logora predaju:

1. Roditeljima, ali samo ukoliko ne postoje politički razlozi protiv predaje.
2. Hrvatskim i katoličkim seoskim i građanskim porodicama.
3. Državnim i privatnim dečjim domovima, kada to zahtevaju okolnosti.

Još ozbiljnije: za malu decu o kojoj nisu postojali potrebni lični podaci predviđeno je da budu proglašena nahočadi, odnosno decom nepoznatih roditelja, i stavljena pod odgovarajući zakonski režim. Sva obuhvaćena deca smatrana su štićenicima državne dečje zaštite.

Ova naredba je posebno značajna iz tri razloga.

Prvo, biološki roditelji nisu imali bezuslovno pravo da preuzmu svoje dete; država je mogla da se pozove na političke razloge.

Drugo, država je izričito usmeravala smeštaj ka hrvatskim katoličkim porodicama.

Treće, za najmlađu decu bez utvrđenih podataka postojao je mehanizam da budu zavedena kao deca nepoznatih roditelja.

To je neposredan dokaz državne kontrole nad porodičnim statusom i smeštajem dece. Sam dokument ne naređuje pojedinačna krštenja, ali otkriva administrativni mehanizam u kome su deca mogla izgubiti vezu sa svojim poreklom.

Uobičajena priča o Dijani naglašava da je ona uspela da izbori dozvolu za izvlačenje dece. Međutim, dokumenti pokazuju i drugu stranu: vrh NDH je donosio odluke o premeštanju dece, obezbeđivanju transporta i njihovom smeštaju.

Dokumentacija koju citiraju istoričari pokazuje da je Bresler bio ovlašćen da potpisuje hitnu prepisku u vezi sa sprovođenjem ovih mera, uz saradnju Ministarstva, Crvenog krsta i Karitasa.

Dakle, sve što se pripisuje Dijani u stvari je radio Bresler. Tu je bila i Tatjana Marinić, čija je uloga bila mnogo značajnija od Dijanine. Zašto se onda oni ne pominju? Zato što su bili službenici NDH, zatim „partizani“, a posle rata na funkcijama u Titovoj Jugoslaviji. Dijana je pogodnija za romantizovanu fantaziju jer je bila katolkinja „dobrovoljac“.

Iz svega se jasno vidi da su Dijana, Bresler i drugi u stvari bili službenici NDH zaduženi za transport i smeštaj dece. Majke su često ubijane ili odvođene na prinudni rad u Nemačku, a deca davana u domove ili katoličke porodice. Državni projekat pokatoličavanja otetih malih Srba posle rata predstavljen je kao humanitarni rad.

Šta još piše u Dijaninom dnevniku?

Mnogi su gledali film i čitali površne propagandne tekstove u domaćoj štampi, ali malo ko je zaista pročitao dnevnik. Tamo se pojavljuje mnoštvo zanimljivih podataka. Evo nekoliko:

1. januar 1943. — zanimljiv zapis iz Dijaninog dnevnika

Tog dana desila su se dva važna razgovora:

1. Ujutro u 9.30 Dijana i Marko Vidaković posetili su nadbiskupa Alojzija Stepinca. Zatražili su da se Karitas pripremi za prihvat dece u slučaju velikih evakuacija stanovništva. Stepinac je, prema Dijaninom zapisu, pristao da pomogne i najavio konsultacije sa monsinjorom Pavlom Jesihom.
2. Posle podne Dijana je telefonom razgovarala sa nemačkim kapetanom Fon Kocijanom (Gustav fon Kocijan-Miškolci (Gustav von Koczian-Miskolczy)). On je preneo informacije o planiranim operacijama, odvođenju roditelja na rad u Nemačku i smeštaju njihove dece preko Karitasa.

Veoma važno: Dijana je istog dana razgovarala sa predstavnikom Katoličke crkve i nemačkim oficirom o zbrinjavanju dece koja bi mogla ostati bez roditelja usled predstojećih vojnih operacija. Dakle, jasno je da Dijana ne spasava decu sama, već da je deo državne vojne operacije.

Kanal preko predstavnika Vatikana do Pavelića

Zatim se u dnevniku pojavljuje Đuzepe Karmelo Masuči (Giuseppe Carmelo Masucci), benediktinac i sekretar papskog legata u Zagrebu.

Dijana i Vidaković posećuju ga 29. januara 1943, a 2. februara beleže da je Masuči nameravao da sledećeg dana razgovara sa Pavelićem (str. 119).

Jedna kopija kartoteke završila u sefu Stepinca?

Dijana piše da je, nakon smenjivanja Kamila Breslera, strahovala od pretresa stana i oduzimanja kartoteke.

Zato je saradnica Ivanka DŽakula pravila prepis evidencije, a Marko Vidaković odneo je jednu svesku nadbiskupu Stepincu. Prema tom zapisu, Stepinac je svesku pred Vidakovićem zaključao u sef (str. 126).

To otvara veoma konkretno arhivsko pitanje: gde su svi prepisi pohranjeni u Zagrebačkoj nadbiskupiji i da li sadrže podatke koji nedostaju u kasnije oduzetoj kartoteci?

Večera sa Maksom Luburićem u logoru Stara Gradiška

Ovo je jedna od najneobičnijih scena u celom dokumentu.

Prilikom dolaska u Staru Gradišku, Dijana i Dragica Habazin zatiču Vjekoslava Maksa Luburića, dvojicu ministara i nemačke oficire.

Posle čekanja pozvane su u trpezariju, gde su, prema dnevniku, prisustvovale večeri na kojoj su ministri nazdravljali Luburiću i hvalili organizaciju logora.

Posleratni dnevnici

Bresler, Marko Vidaković, Dijana Budisavljević i mnogi drugi pred kraj rata počeli su da vode dnevnike i beleške kako ne bi završili u zatvoru.

Imali su i pomoć Tatjane Marinić, koja se partizanima pridružila u septembru 1943, godinu i po dana pre zauzimanja Zagreba, i pomogla svojim bivšim kolegama.

Recimo, 17. juna 1945. Dijana angažuje advokata zbog izveštaja svog saradnika Marka Vidakovića. Posle rata saznaje da je Vidaković dostavljao izveštaj vlastima i drugim licima. Ona ga smatra netačnim i uz pomoć advokata priprema odgovor, a ćerka ga prevodi. Razmatra da ga pošalje OZNI, ali odustaje dok je Vidaković u zatvoru (str. 169–170).

Bresler je pisao svoje dnevnike, a Marinićeva je oduzela Dijani kartoteku. Dijana je pisala svoje dnevnike i pretila Marku advokatom zbog njegovih dnevnika i iskaza.

Imali su sreću što su bili pripadnici i saradnici ministarstva socijalnih pitanja, pa su lako mogli da sakriju svoje prave uloge i predstave se kao tajni protivnici režima.

Kako je moguće da Tatjana Marinić nije sklonila Breslera i Dijanu? Kao što vidite, postoji dosta dokaza da su međusobno menjali iskaze, pretili jedni drugima optužnicama i može se pretpostaviti da su nakraju shvatili da je najbolje da svi ćute i ne diraju jedni druge.

Austrijski istraživač Vilhelm Kues (Wilhelm Kuehs), koji je proučavao originalni tekst „Dijaninog dnevnika“ na nemačkom, kaže da nije mogao da dobije ceo tekst:

”Kažete da je dnevnik bio predmet cenzure?

– Verujem da jeste. Doktor Sabo mi je rekla da je uklonila delove rukopisa zbog privatnosti. Ovi delovi se odnose na Dijanine privatne afere, kao i na konflikte između Dijane i drugih učesnika spasavanja. Neki ljudi, poput Tatjane Marinić, morali su biti izbačeni iz dnevnika. Opet, iz nekih drugih izvora znamo da je Tatjana Marinić uzela veliko učešće u spasavanju dece iz Jasenovca, čak i u prvoj koncepciji Dijanine liste.”

Pitanje autentičnosti „Dijaninog dnevnika“

Dijanin dnevnik prvi put je objavljen 29. novembra 2002. godine u novoformiranoj državi Hrvatskoj, 30 godina posle njene smrti. Postoje ozbiljna pitanja o načinu priređivanja i prevođenja tog teksta.

Nova država uložila je ogroman trud da sa sebe spere ljagu Jasenovca i opravda postupke nadbiskupa Stepinca, za koga su postojale nade da će biti proglašen za sveca. U tom svetlu treba posmatrati iznenada pronađene dnevnike.

Izdavači su bili Hrvatski državni arhiv i Javna ustanova Spomen-područje Jasenovac. Urednik je bio Josip Kolanović, a prevod sa nemačkog na hrvatski pripremila je Dijanina unuka Silvija Sabo.

Istoričar Jure Krišto u studiji iz 2022. ukazuje da ovo nije klasičan dnevnik pisan svakodnevno u konačnoj formi.

Prema njegovom tumačenju, Dijana je tokom rata pravila kratke beleške, a potom ih sređivala i dopunjavala objašnjenjima. To otvara tri pitanja: kada su nastali konačni zapisi, šta je eventualno dodato naknadno i koliko je prevod veran originalu.

Zanimljiv je taj način pisanja dnevnika, sa svom pratećom dokumentacijom koja je prethodno oduzeta. A onda se, 30 godina kasnije, ispostavlja da je nešto ipak ostalo kod porodice?

I srpski istoričar Milan Koljanin je još 2007. kritikovao izdanje zato što nije objavljen kompletan nemački original uz prevod. Izdanje sadrži nemački izvod, ali ne i potpun paralelni tekst.

1. maj 2019 — Građanska inicijativa „Ivo Pilar“

U tekstu „Sjećanje na Dianu Budisavljević – ideologija i nametnuto kolektivno sjećanje protiv povijesne znanosti“ postavlja pitanje kako se može garantovati autentičnost objavljenog prevoda ako nemački original nije javno dostupan.

Kritikovala je i dokumentarni film RTS-a Dijanina deca iz 2018, nazivajući pojedine njegove istorijske tvrdnje falsifikatima.

Moj komentar je da ne možemo dati konačnu ocenu ako nemamo ceo tekst dnevnika. Neke stvari ostaju skrivene.

1. april 2020 — Mladen Pavković

U tekstu za hrvatski portal Kamenjar on ide znatno dalje i izričito tvrdi da je priča o Dijani Budisavljević izmišljena. NJegov glavni argument je da takva akcija nije mogla da se izvodi usred NDH bez znanja ustaških vlasti.

Važan detalj koji sam pronašao kod austrijskog pisca Vilhelma Kuesa

U intervjuu za B92 od 19. oktobra 2017. Kues je ispričao da se 2015. u Inzbruku sastao sa Silvijom Sabo i tražio originalni nemački dnevnik.

Prema njegovim rečima, dobio je samo fragmentarnu i cenzurisanu verziju, zbog čega je pojedine događaje morao da rekonstruiše iz drugih izvora.

Ovo je važnije od većine polemičkih tekstova: istraživač koji je imao direktan kontakt sa naslednicom tvrdi da nije dobio kompletan izvor.

Još važnije, u naučnom radu objavljenom u časopisu Témoigner navodi se da je Silvija Sabo priznala da je iz objavljenog teksta izostavila pojedine privatne komentare i čitave epizode.

To znači da danas čitamo preveden i redaktorski skraćen tekst, a ne kompletan izvorni dokument.

Titovi rođaci u Zagrebu i Brozovi na visokim položajima u NDH

Sećate se priče da je Ranković pao u nemilost kod Tita zbog prisluškivanja, odnosno zbog neke „dokumentacije iz Jasenovca“. O tome je Jovanka Broz, rođena Budisavljević, govorila u televizijskom intervjuu. Možda smo na pravom tragu o kojoj evidenciji je reč.

U istraživanju sam naišao na još jednog Broza koji se na Vikipediji često pominje uz Dijanu, Breslera i Tatjanu Marinić kada se govori o „spasavanju dece“ — Vladimira Broza.

„Vikipedija – Pored Tatjane, organizatori ove akcije spasavanja su bili Dijana Budisavljević, Kamilo Bresler, Jana Koh, Dragica Habazin Majka, Vladimir Broz, Velimir Deželić, Ante Dumbović i drugi.[5]“

Doktor Vladimir Broz – upravljao vozovima za decu

Dakle, ovde se pominje dr Vladimir Broz, zadužen za vozove koji su prevozili decu iz logora do katoličkih domova.

Potvrda iz Dijaninog dnevničkog zapisa

U dnevniku, pod datumom 9. jul 1942, Dijana navodi gospodina Broza iz Crvenog krsta kao rukovodioca transporta i opisuje kako je sa njim i Dragicom Habazin otišla do uprave logora da dogovori preuzimanje dece.

To je još jedan neposredan zapis o Brozovom učešću. U samom navedenom pasusu ne stoji njegovo puno ime, ali se podatak poklapa sa svedočenjem Jane Koh (Jana Koh) koja ga imenuje kao Vladimira Broza.

Izvor iz 1984. godine navodi da je Vladimir bio direktor Ureda za Hrvate povratnike, koji je delovao u sistemu Ministarstva udružbe NDH.

Ta služba je raspolagala službenim dokumentima, novcem i mogućnošću izdavanja putnih isprava i železničkih karata.

Posebno je zanimljivo što su njene kancelarije bile u istoj zgradi sa Hrvatskim crvenim krstom, pa su te dve institucije tesno sarađivale.

U julu 1942. Vladimir Broz je rukovodio odlaskom komisije u logor Stara Gradiška. Prema svedočenju Jane Koh, u komisiji su bile medicinske sestre Hrvatskog crvenog krsta, među kojima Dragica Habazin i Dijana Budisavljević.

Jana Koh pominje ga i kao rukovodioca drugog transporta, 14. jula 1942, kada je grupa ponovo došla u kontakt sa zapovednikom logora Maksom Luburićem. Tada su svi zajedno bili na večeri u Jasenovcu — Broz, Dijana, Maks Luburić i ostali.

Kao što vidite, tu nema ničeg tajnog. Sve je bilo javno i u skladu sa državnim funkcijama.

Zbornik sjećanja: Zagreb 1941–1945, knjiga 3, izdanje Instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske i Školske knjige, 1984. godina.

Na stranama 278–290 nalazi se svedočenje Jane Koh, pod naslovom Spašena su mnogobrojna naša djeca.

Ona piše da je Ured Vladimira Broza bio njihovo snažno uporište:

„Tu smo dolazili do potrebnog novca, do dokumenata, do putnih karata.“

Još važnije, navodi da su članovi ilegalne mreže koristili dokumenta Ureda za Hrvate povratnike kako bi putovali kao delegati ili osoblje Crvenog krsta.

To znači da je, prema Janinom svedočenju, državna služba NDH korišćena i za pomaganje partizanske ilegalne mreže. Ona izričito kaže da je ova veza trajala do Vladimirovog odlaska u partizane 1943. godine.

Prezime Broz nije tako često i velika je verovatnoća da je Vladimir bio u porodičnoj vezi sa Titom. Posvetio sam dosta vremena istraživanju ovog pitanja ali nemam dovoljno podataka.

Zanimljivo je da Vladimir Broz odlazi u partizane 1943. godine, ali mu se posle rata gubi trag. Kao da je u zemlju propao. Možda zbog prezimena nije bilo zgodno da se zna za njega?

Vlado i Branko Broz iz Zagreba – Titovi bratanci u Drvaru

Istraživanjem nemačke dokumentacije dolazimo i do toga da se šef nemačke obaveštajne službe Hans Helm (Hans Helm) raspitivao o Titovim rođacima u Zagrebu:

Autori daju sledeću hronologiju:

Izvor: Odić i Komarica, 1988, strana 30

Vlado Broz je sa još jednim Titovim bratancem bio u partizanskoj uniformi u Drvaru (Titovi bratanci po rođenom bratu Slavku). Obratite pažnju Vlado i malopre pomenuti Vladimir Broz verovatno nisu iste ličnosti, nemamo dovoljno podataka.

Branko Broz, koji je s bratom Vladom bio u pratnji Vrhovnog komandanta, govori o spasavanju arhive Vrhovnog štaba…

Pronašao sam poimenični spisak boraca 13. proleterske brigade. U njemu su navedeni:

Branko Broz bio je među onima koji su došli u Drvar da se podsete ranog jutra 25. maja 1944. i svih ostalih jutara, dana i noći, zapisanih u svim istorijama sveta.

LJubomir Broz — domobranski pukovnik i kontakt sa Titom

LJubo Broz je bio domobran sa činom pukovnika. NJegova žena Dragica i ćerka su održavali kontakte sa partizanima.

Zena Kalođera — „Od agitpropa do rajonskog obavještajnog centra“, Zbornik sjećanja: Zagreb 1941–1945, knjiga IV, 1984, str. 389–390.

Prethodno objavljeno u izdanju „Zagreb 1941–1945“, Spektar, Zagreb, 1972. Pročitaj originalno svedočenje — skenirana strana

Zena Kalođera na strani 389 doslovno piše:

„Jedan od tih bio je dogovor s domobranskim pukovnikom LJubom Brozom o prelasku domobranske pukovnije u partizane.“

Nastavlja da je zadatak izvršila preko Vinka Jumića, koga je lično povezala sa Brozom.

Nemački dokument iz 1944 — pukovnik LJubomir Broz

Izveštaj nemačkog 2. nastavnog bataljona, 4. septembar 1944. • Tarčin, kod Sarajeva, „Izvještaj o događajima u 9. hrvatskom brdskom puku“

Objavljeni prevod nemačkog dokumenta. U prvoj fusnoti je navedena signatura originala, a u trećoj se prezime Broz razrešava imenom LJubomir.

Otvori dokument i arhivske napomene

znaci.org

Dokument opisuje sledeće događaje:

• 1. septembra 1944. Pukovnik Broz dobija naređenje da napadne partizane na Ivan-sedlu.
• 2. septembra, u 03:30. Odbija da izvrši napad kako je naređeno.
• Kasnije šalje dvojicu vojnika sa belom zastavom radi uspostavljanja kontakta sa partizanima.
• U njegov štab dolazi partizanski komandir, sa kojim Broz pregovara.
• U 22:00 Broz naređuje napuštanje položaja i predaju Tarčina bez borbe.
• Nemački oficiri sprečavaju akciju i hapse Broza i još šest oficira. Uhapšeni su potom prebačeni u Sarajevo.

Nemački izveštaj takođe beleži da je u tim događajima na stranu 9. krajiške brigade prešlo sedam oficira i 125 domobrana.

Tačna signatura nemačkog originala: Arhiv Vojnoistorijskog instituta, nemačka građa, mikrofilm London-8, snimak, registracioni broj 302.649.

Šta smo sada utvrdili o različitim Brozovima?

Stepinac, Karitas, bivše ustaše i Tito

Nova komunistička država na čelu sa Titom na samom je početku u svoje redove primila ogroman broj bivših ustaša i domobrana. Neki od njih bili su visoki zvaničnici. Dokaz za to imamo u porodičnoj vezi Tita i Jovanke čiji su rođaci bili su ustaški zvaničnici ili možda i oficiri koji kasnije prelaze u redove nove države.

Tito je išao kod pape, bio u društvu Svetog Jeronima i potrudio se da sakrije ustašku arhivu koja je jasno povezivala Katoličku crkvu i Karitas sa ustaškom idejom da se trećina Srba pokatoliči.

Zato se u istorijskom narativu krije prošlost Breslera, Tatjane Marinić i Vladimira Broza. To je centralni motiv priče o padu Rankovića i razlog zbog kojeg je Jovanka Broz bila u kućnom pritvoru.

Dijana je bila nebitna i najmanje povezana sa bivšim ustašama, pa je iskorišćena kao uporišna tačka oko koje je romantizovana i iskrivljena priča o navodnom „spasavanju dece“. NJena priča je zgodna jer ona nije bila kao ostali — državni činovnik NDH ili kasnije komunista. Ona je „volonter“ koji je pomagao u NDH akciji pokatoličavanja dece.

Deca nisu spasavana, već oduzimana, a roditelji ubijani. Prema dostupnim informacijama, svega nekoliko desetina dece pronašlo je svoje roditelje. Od 12.000 dece pretpostavlja se da je preživelo oko 5.000, a većina je pokatoličena. To je sva istina.

Zakonske odredbe za otmicu i povraćaj dece

Kako je otimanje dece zaista funkcionisalo? Većina roditelja ubijena je u logoru, a veliki broj poslat na robovski rad u Nemačku. Decu su usvajali katolici. Ako ih niko nije hteo, jer su mnoga bila bolesna, vraćana su u dom, gde je većina i umrla zbog užasnih uslova. Za pojedinu usvojenu decu postoje dokazi da su bila robovi u tim porodicama.

Retki preživeli roditelji mogli su da traže svoju decu nazad ako nisu postojali „politički razlozi“ da ih u tome spreče. Politički uslov značio je da roditelj nije protivnik režima NDH, ali se u praksi često tražilo da prelaskom u katoličku veru dokaže da je lojalan građanin NDH.

Za ovo pitanje važan je propis od 23. avgusta 1942. On, prema naučnom radu koji ga citira, govori o vraćanju dece roditeljima ako nema „političkih razloga“ protiv toga, a posebno o smeštanju dece u hrvatske katoličke porodice.

Šta je zakon NDH stvarno propisivao?

Pronašao sam odredbu Ministarstva udružbe od 23. avgusta 1942., koja je regulisala kome se deca iz prihvatilišta mogu predati.

U njoj su navedene tri mogućnosti:

1. Roditeljima — ukoliko ne postoje „politički razlozi“ protiv predaje.
2. Hrvatskim i katoličkim porodicama — radi smeštaja i odgoja dece.
3. Državnim i drugim dečjim domovima — kada to zahtevaju posebne okolnosti.

Ovo je važna razlika: uslov da porodica bude katolička odnosio se na hraniteljske porodice, ne na biološke roditelje. Za roditelje je izričito naveden politički uslov.

Evo primera iz službenog izveštaja iz 1942. o broju vraćene dece.

Zanimljiv je podatak o tih 662 dece vraćene roditeljima iz okoline Siska. Istraživanje Filipa Škiljana govori o 476 zahteva za prelazak u katoličku veru koje su Srbi iz okoline Siska podneli 1941–1942. Ne znamo da li su to bili roditelji koji su tražili decu ili drugi Srbi iz tog kraja, ali brojevi mnogo govore o tadašnjoj situaciji.

Pronađeni propisi NDH o veri i porodici

Koliko je Srba prešlo ili tražilo prelazak u katoličanstvo tokom NDH?

Procena za celu NDH

≈240.000

Prelazaka na katoličanstvo prema proceni istoričara

Dokumentovano — Zagrebačka nadbiskupija

68.432

Osobe evidentirane u molbama za prelazak

To nisu dva uporediva popisa: prvi je procena izvršenih prelazaka za celu NDH, drugi broj lica u sačuvanoj evidenciji molbi za jednu nadbiskupiju.

Istoričar Milan Koljanin u radu Preveravanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj navodi da se u literaturi pojavljuju procene od 250.000 do 350.000, ali kao najverovatniju prihvata približno 240.000.

Taj broj se oslanja i na ratni izveštaj koji se pripisuje zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu, upućen papi Piju XII maja 1943. U istoriografiji je postojala rasprava o autentičnosti tog dokumenta, a sam broj nije rezultat potpunog poimeničnog popisa.

Nemački diplomatski i obaveštajni izveštaji iz aprila i jula 1942. već su pominjali između 100.000 i 150.000 pokatoličenih Srba.

Cela knjiga, besplatno dostupna:

Pokatoličavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj

Zagreb, 2019, 464 strane u PDF-u. Rad Milana Koljanina počinje na štampanoj strani 13, a Filipa Škiljana na strani 101.

Otvori ceo zbornik (PDF)

Zaključak

U javnosti je Dijana Budisavljević predstavljena kao da je potajno spasavala srpsku decu. Radi se o planiranoj medijskoj propagandi u Srbiji – prvo objava knjige, zatim tekstovi po novinama, prilozi u medijima i na kraju film ”Dara iz Jasenovca”. Orkestrirano i usmereno.

Iz ovde priloženih zapisa i dokumenata jasno je da je takva slika u najmanju ruku iskrivljena ali ja bih rekao da možemo reći da se radi o planski plasiranim lažima.

Ovaj tekst su moje beleške koje treba da pomognu svima koji su zainteresovani da steknu realniju sliku, argumenti protiv propagande i nadam se da možda budu trag za neke buduće istraživače.

Izvori

1. Nikica Barić — „The Diary of Diana Budisavljević“ (2021), str. 509–513. Sadrži najvažnije arhivske podatke o Juliju.
2. Jure Krišto — Pomaganje pravoslavnoj deci u NDH (2022). Sadrži podatke o crkvenim dokumentima i prelasku u katoličanstvo.
3. Nataša Mataušić i Rajka Bućin — objašnjenje porekla i sudbine kartoteka (2022)
4. Milan Koljanin — „Akcija Diana Budisavljević“, Tokovi istorije, 2007 (PDF)
5. Hrvatski biografski leksikon — Tatjana Marinić, Istraživanje sa citatima iz originalnog iskaza Dragice Habazin i Odlomak knjige Nataše Mataušić, naročito str. 257–262.
6. Suzana Leček i Željko Dugac — „Kamilo Brössler – život za druge“ (2014), str. 131–150.
7. LJubo Boban, Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade 1941–1943, Zagreb, 1985, str. 37 i 252 — izveštaji o Juliju i mogućoj Budakovoj intervenciji.
8. Hrvatski državni arhiv, fond HR-HDA-1549, I-51/1181–1182 — policijski izveštaj o Juliju od 25. aprila 1944.
9. Liečnički vjestnik, avgust i novembar 1944 — penzionisanje Julija i njegov tadašnji položaj.
10. Ćiril Petešić, Dječji dom u Jastrebarskom: Dokumenti (1939–1947), Zagreb, 1990 — dokumenti iz 1942. i Breslerovi posleratni zapisi.
11. Drago Kastratović i Uroš Šoškić, Kozaračka djeca Zagreba, Vjesnik, april 1983.
12. Tatjana Marinić — „May It Never Happen Again“, Zagreb, 1954.
13. Dokumenta o namesništvu, mart 1945, američki Stejt department — „Foreign Relations of the United States“, 1945.
14. Nikica Barić, analiza dokumentarnog filma i ratnih izvora, 2021.
15. Nikica Barić, rasprava o kozaračkoj deci, nemačkim dokumentima i politici NDH, 2020.
16. Jure Krišto, studija o Juliju, Stepincu i Dijani, 2022.
17. Podaci o prvom izdanju dnevnika u časopisu Fontes, 2002.