Sveti Petar Cetinjski protiv Francuza

Sećam se jednog razgovora sa ocem Domentijanom kada mi on reče: ”Sine, nabavi knjige Vladike Niklolaja ali pazi da uzmeš starije izdanje, jer ova novija nisu tako dobra.”. Začudih se kako to nisu dobra i onda shvatim kako se reprinti često izdaju cenzurisani ili skraćeni. Evo jedne takve priče baš o tekstu Vladike Nikolaja.

Radi se o knjizi Vladike Nikolaja iz 1904. godine ”Uspomene iz Boke”. Evo ovde recimo imate link do tog dela ali nećete naći jedan deo teksta koji postoji samo u starim knjigama. Od Ilije Cvetanovića kolekcionara knjiga dobih priču o ovom delu koji je izbačen iz knjige Vladike Nikolaja. Dobih i skenirane stranice koje vam ovde dajem na uvid.

Većina ljudi ne zna ovaj deo naše istorije kada se Sveti Petar Cetinski borio protiv Napoleonovih vojnika uz pomoć Rusa. Borili su se oko Dubrovnika.

Istorijska pozadina

Sa, meni omiljene, fejsbuk stranice ”Istorija srpskog pomorstva”.

Započinje opsada Dubrovnika u kojoj, s jedne strane, učestvuje ruska flota sa 2.300 mornara i vojnika pod komandom viceadmirala Dmitrija Senjavina i 5.000 crnogorskih, bokeljskih i hercegovačkih ustanika pod komandom Sv. Petra Cetinjskog, dok je s druge strane francuski garnizon od 1.000 ljudi pod komandom generala Loristona s lokalnim dubrovačkim stanovništvom (gen. Loriston je naredio da svako ko ne želi da učestvuje u odbrani omah napusti grad bez prava na povratak).

Petar Cetinjski – Petar I Petrović NJegoš

Cenzurisano pisanje Vladike Nikolaja

Iz gore pomenute knjige nedostaje nekoliko stranica na kojima Vladika Nikolaj opisuje dešavanja oko opsade Dubrovnika.

Nedostaju delovi koji pominju izdaju ruske diplomatije, vojevanje Svetog Petra Cetinjskog za srpstvo, zatim deo u kome NJegoš izražava svoju želju da mu grob bude na Lovćenu i da odatle gleda srpsku Boku. Otkud cenzura – za vreme Karađorđevićevaca nije bilo zgodno pisati o ratu protiv Francuza, a ni o izdaji Rusa. Opet za vreme komunista nije bilo zgodno pominjati srpsku Boku, crkvu na Lovćenu zbog hrvata, a ni Ruse i sve oblike srpstva.

Dajem vam ceo tekst transkribovan ovde i skenirane stranice na kraju.

—– strana 14 —–

Ima li toga Srbina, koji je u srpsko primorje dolazio, poradi lečenja, ljubopitstva ili inače, a da nije u najlepšoj uspomeni zadržao predusretljivost bratstva manastira Savine? Crnogorcima i Hercegovcima, koji se u čitavim ekspedicijama kreću za Ameriku, poslednja stanica na srpskom zemljištu jeste ova sveta obitelj, gde okrepljeni fizički i moralno, utešeni i poučeni, primaju od svetih otaca blagoslov i zaklinju se pred licem presvete Bogomatere, da će i u dalekoj tuđini ostati verni svome rodu, veri i amanetnim mislima Srbinovim. Stotine njih koje nerodni krševi i elementarne nepogode primoraju da silaze u Primorje i traže rada, nalaze prvo sklonište u manastiru Savini. Siromasi i ubožjaci, koji od milosti dobrih duša žive najradije svraćaju u hram posvećen Svetoj Gospođi, jer znaju, da je to mesto izvor milosti, koji nikada ne presušuje, izvor utehe i ljubavi; znaju, da kad su im svuda zatvorena vrata ovde će ih sveta Bogomati primiti u svoje krilo i ubrisati im suzu žalosnicu, kad ih svuda predusreću ledeni pogledi,

—– strana 15 —–

ovde će se naći duša, koja će s njima podeliti tugu njihovu.

Susretao sam više puta siromahe kako se veseli vraćaju iz manastira sa dobivenim darovima u rukama, a gledao sam ih ne retko i za gostoljubivom trpezom manastirskom. Bez tesnogrudosti, bez raspitivanja, ko je kakve vere i narodnosti, u ovome hramu ljubavi i milosti, svakome se pomoć pruža, ko god je trebuje.

Dvojaki se darovi daju, jedni su zemaljski, drugi nebesni. Jednom rukom pruža se hleb, drugom blagoslov. Kad čovek docne pored manastira prođe videće u hladu pod granama smokava i maslina mnogo ljudskih prilika, gde u dubokom snu počivaju. To su daleki putnici, koji dolaze za sutrašnji pazar u gradu (Herceg Novome) ili su to radnici, koji su u pečalbi celoga leta u Primorju, pa štedeći zaradu svoju, zajedno sa prvima, sa putnicima i namernicima, dolaze na ovo besplatno prenoćište, gde ih niko ni krenuti, ni uznemiriti neće.

To je mala oaza, gde vas zadahnjava svežina i miris, malena republika, koja je pod neposrednim pokroviteljstvom i vlašću božjom; republika, u kojoj Sveta

—– strana 16 —–

Devojka objavljuje slobodu, ljubav i jednakost u ime Sina Svoga. Kad god sam stupao na zemljište manastirsko, osećao sam se slobodan, van domašaja ljudske moći, van zemaljskih odnošaja, van vlade niskosti i ograničenosti, a bliže, regionima gde ljubav caruje; — bliže Bogu.

U ovome ubavom kutiću zemlje zapajali su se duhom i istinom mnogi srpski velikani, jerarci, isposnici i bogougodnici, kod kojih je nad svima vrlinama blistalo rodoljublje. Natpisi nad grobovima oko manastira, slike, zapisi i predanje, koje živi još i prenosi se s kolena na koleno među kaluđerima, svedoče o tome.

Sveti Petar Cetinjski boravio je ovde. Još u svežoj uspomeni naroda živi predanje (koje ne mogu da ne pomenem) o tome, kako je on 1815 god. ratujući protiv Francuza služio u ovome hramu, svete službe Velike Nedelje, kojima su prisustvovali, sami čitali i pevali, ruski soldati, koji su bili došli u pomoć Crnogorcima i Bokeljima. Francuzi su bili pobeđeni, Boka oslobođena a narod srpski zahvalan Bogu. Kad je sveti vladika na Uskrs zapojao u horu sa braćom Rusima „Hristos vaskrse“, plotuni to-

—– strana 17 —–

pova na ruskim ubojnim brodovima, što su stajali na moru pod manastirom gromovito su odgovarali, što je potvrdio i tutanj, koji se razlegao po brdima bokeljskim i hercegovačko-crnogorskim, da je došao Vaskrs narodu srpskome u Boci. Muzika je svirala srpske i ruske komade a bogougodni vladika-ratnik kropio je osvećenom vodom i bosiljkom složnu i zagrljenu braću Ruse i Srbe. Srca su bila omekla od radosti, pesma slobode horila se iz junačkih grudi i prolamala krševite gore; sve je živo hitalo da celiva svetu desnicu Vladici-oslobodiocu, preko koga Bog šiljaše slobodu narodu svome.

To je najsrećniji dan, koga je hram svete Gospođe dočekao u istoriji svojoj. No meni je teško što sam i napomenuo ovaj srećni događaj, jer moram, kad sam opisao ceo dan, reći i u veče šta je bilo. Nu to će već i sami čitaoci znati. U veče je sunce zašlo i nastao je opet mrak. Mrak crnji od onoga u prethodnoj noći, ropstvo nesravnjeno teže od onoga, nad čijim je grobom pevan vaskrs slobode. Srpska braća Rusi — prosti ratnici i vojnici pomogli su braći svojoj da se oslobode, a srpska nebraća

—– strana 18 —–

Rusi — diplomati političari videći Srbe izvučene iz čeljusti vuka, strpaše ih u druge!

I danas, dragi čitaoče, ako redovno pratiš žurnalistiku rusku, možda ćeš naići na skromnu napomenu braće Rusa, kako su oni oslobodili srpsku Boku i Dalmaciju 1815-te godine! Nemoj ni pokušavati, da to demantuješ radi simpatije prema tebi većine tvojih prijatelja i poznanika, koji su toliko dobrodušni, ja i ne pomišljam da kažem kratkovidi, da i u zlu što nam od Rusije dolazi vide na neki način dobro.

Osim svetoga Petra manastir Savina poznaje još jednoga uzvišenoga i izvanrednoga gosta. To je bio jedan dečko, koji je pre — blizu jednoga stoleća — svaki dan žurio sa knjigom u ruci od Tople k manastiru. Odrastao i lep, u crnogorskom ruvu, sa inteligentnim izrazom lica i velikim crnim očima, u kojima se ogledala velika duša, ponosito je hodio on kroz dubrave, obrasle borom i kiparisom, punim grudima udišući svežinu najlepšeg podneblja i često pogledajući na Lovćen, sa koga opet danas veliki duh njegov krepi i sokoli junačko mu pleme na strani, odakle

—– strana 19 —–

mu sunčevi zraci jutrom grob obasjavaju, a teši nadom na lepše dane njegove poznanike iz ranoga detinjstva, krvnu braću njegovu na suprotnoj strani — u Boci, gde more šumi, sanjajući večnost. To je vladika Rade, naš uzoriti poeta. Učeći knjigu na Topli on je posvednevno dohodio ovom svetom obitalištu. Ja sam ubeđen, kao u biće Boga, da je ovo mesto, veličanstveno i nenadmašno u lepotama prirodnim, podstaklo mnogo njegov poetski žar, a molitve u ovom jedinstvenom Božijem hramu utvrdile su u njemu najdublju veru u Tvorca sveta. Samo u ovakvoj prirodi, isključivo na ovom mestu i mogao je se vaspitati i odrasti veliki autor „Luče Mikrokozma“.

On je umro sa neostvarenom željom, da oslobodi Srpstvo u Boci. NJegova je želja bila, da ga sahrane na vrhu Lovćena; možda je to želeo verujući, da će i mrtav moći posmatrati dičnu Savinu usred bujnih, zelenih perivoja, gledajući u njoj riznicu svoje sopstvene ideje i opominjući je na svoj ne ostvareni ideal!

Želeći da vazda za sebe imam pažnju čitalaca, ja radije dopuštam, da se neki od mrtvih velikana na me ljuti što ga

—– strana 20 —–

nemarno zapostavljam i ne pominjem. S toga moram uskoro prekinuti nabrajanje savinskih uzora. Spokojno prelazim preko čuvenog u celom Primorju isposnika Rapovca, koji je se proslavio time, što je svojim podvizima ugodio Bogu, te su njegove molitve pred Bogom više vredile od molitava drugih sveštenika, (premda je moje spokojstvo za osudu kad tako nemarno govorim o takoj veličini).

Sa manje spokojstva moram preći i preko preosvećenoga mitropolita cetinjskoga Mitrofana Bana iz razloga, što je to čovek neobičnih zasluga za srpstvo i Crkvu hrišćansku u Crnoj Gori, podjednako duhovnik i vojvoda; on i danas čini čast manastiru zbog svog negdašnjeg živovanja i služenja u njemu.

No da bih preko svih morao ćutke preći, ne mogu to učiniti preko imena čoveka, čije su zasluge za Srpstvo, za pravoslavlje i specijalno za blagostanje manastira o kome je reč — neizmerne i nenadmašne. Čovek, čije će ime u analima manastira Savine biti zlatnim slovima zapisano jeste sadašnji srpski vladika Gerasim. Starina od 84 godine, prav i krepak, inje mu je palo po glavi i bradi, lika svetiteljskog, blag, predusretljiv

—– strana 21 —–

prema svakome, tolerantan prema protivnicima, u veri jak i nepokolebljiv, kao apostol, u rodoljublju veliki, sav Srbin i dušom i telom — eto, to je on, vladika Gerasim. U redu srpskih dobrotvora sviju vremena on će zauzeti vrlo ugledno mesto a među svima živim Arhijerejima u Srpstvu on zauzima u ovom pogledu nesumnjivo prvo mesto. U jednome časopisu ranije iznete su opširno njegove zasluge za crkvu i narod srpski i ja ne mislim ponavljati ono, što je o ovom velikanu izneo čovek mnogo kompetentniji od mene.

Gledao sam ga kad po čitave sate čita i piše; ta on je još nenadmašan u energiji; gledao sam ga zorom kako šeta po mirisnim dubravama manastirskim, za čije uređenje jedino se njemu blagodariti ima; gledao sam ga u hramu Božijem kako je revnosan u molitvi, gledao sam ga kad decu iskupi pa poučava, kad siromahe pomaže, kad tužne teši, klonule duhom podiže, kad za Srpstvo revnuje, kad junačke pesme peva i jeku gusala se raduje; video sam ga u ulozi pastira, naučnog disputanta, štedljivog domaćina, savetodavca, druga i prijatelja i t. d. Svuda je, i u sitnicama,

—– strana 22 —–

veliki muž, uzvišen sveštenik i žarki rodoljub.

Više sam puta kod njega u stan dolazio i sa njim sedeo i razgovarao. Svaki moj sastanak i razgovor sa njim ostao mi je u trajnoj i neizgladljivoj uspomeni. Naročito NJegovu očinsku predusretljivost za sve vreme moga bavljenja na moru ne mogu zaboraviti.

Jednom kada on seđaše na mestu zvanom „kod Krsta“ nenadno iskrsnem pred njega iz dubrave i ne nadajući se da je on tu; zbunim se zbog te svoje naglosti i nespremnosti za takav susret. Sa njim seđaše njegov protođakon i nastojatelj manastira. Vladika me očinski predusrete i s najvećim raspoloženjem otpoče sa mnom razgovarati. Govorio je o Crkvi i veri. Bila je već noć nastala kada on s velikom revnošću i apostolskim žarom komentarisaše neka uzvišena mesta iz Jevanđelja, gde Hristos govori o opštoj grešnosti roda ljudska, o kajanju i opraštanju uvreda. Nikad smrtni čovek nije u očima mojim izgledao veći, nego li Preosvećeni ovoga večera. Gutao sam svaku reč njegovu i pogledao sam čas u njegovo svetiteljsko lice, koje ovda izgledaše posejano nekom božanstveno-

—– strana 23 —–

šću, čas u pučinu morsku ispod nas, koja se blistaše prema mesecu i tako nečujna i tiha stajaše, kao da i sama slušaše reči Večite Istine iz usta ovoga sedoga propovednika. „Vera je mati ljubavi, a ljubav je savršenstvo duše čovekove“ završi vladika svoj opširni govor, diže se sa kamene klupe i pođe k manastiru, a mi polako za njim razmišljajući o rečima njegovim.

Petar II Petrović NJegoš – vladika Rade

Mesec je visoko nad Lovćenom sijao, kad sam se ja kao opijen rečima ovoga uzoritoga arhipastira vraćao kući. Nekoliko sam se puta obazreo i pogledao „Krst“ gde smo sedeli. Nikad se nisam osećao pobožniji, no toga večera. Otvorio sam prozor, naslonio se na nj i duboko u noć ostao tako posmatrajući more, u kome ležaše divovska senka manastira Savine i osećajući tada više no igda prijatnost od razmišljanja o ideji beskrajnosti i večitosti i o veličanstvu i svemogućstvu Tvorca.

Trebao sam sutra dan da otputujem, jer ovo beše po mome računu poslednji dan moga bavljenja u Primorju. Stvari behu spakovane a računi isplaćeni. Teško mi beše misliti o skorom napuštanju najdivnije zemlje, koju je Bog stvo-

—– strana 24 —–

rio. No obradova me srećno sećanje, da me je preosvećeni zaustavljao toga večera i odvraćao, da ne idem dok ne prođe slava manastirska Velika Gospođa, do koje imađaše još petnaest dana. Nagovestio mi je i on, a i otac Milutin mi je već mnogo pričao o retkom usrđu sa kojom se krsno ime u manastiru dočekuje i propraća, i nagovarao me, da se na svaki način zadržim do toga dana.

Rešenje moje da ostanem — bilo je lako izazvati. Ja sam i inače tražio razloga da što duže ostanem u ovome krasnome mestu. Odluka da ostanem dalje veoma me je obradovala i ja pun radosti idem da se odmorim, jer noć beše već na izmaku. Kad sam legao, povrveše mi misli i sećanja na ono, što sam najlepše mogao videti u Boci među Srbima, — sećanja na: Crkvene Svečanosti.

Prva prilika da vidim praznovanje ove vrste, dala mi se na Petrov-dan u Risnu, u divnome srpskome mjestu blizu do Kotora. Nemogući je zaboraviti onaj srdačni doček parobroda, koji je bio dovezao nas goste iz Novoga i po tom one iz Kotora. I ako se ljudi iz ovih mesta među sobom skoro nedeljno a i češće sastaju i viđaju, čemu doprinosi koliko

—– strana 25 —–

blizina tih mesta, toliko i raznovrsni poslovi i srodničke veze, ipak se ovom prilikom susreću sa tolikim entuziazmom, tolikom toplinom, propraćenom grljenjem i ljubljenjem, da bi čovek pomislio da se godinama nisu videli.

No nije to bliskost po razdaljini mesta nego više po jednakoj i istovetnoj sudbini, koja ih tako spaja i srađa. Još nešto. Posećivanje crkvenih slava kod tamošnjega Srpstva, ne čini se radi svojih ličnih ugodnosti i zadovoljenja, nego to više i mnogo više spada u moralnu obvezu — u dužnost svakoga, u koga je puna svest o Srpstvu i idealima srpskim.

Samo onaj kome je znano grozničavo takmičenje među narodnostima u Austriskoj carevini a specijalno u Dalmaciji, gde je to takmičenje dostiglo vrhunac i gde ga na jednoj strani podržava državna vlast a na drugoj suzbija; — samo tome, velim, biće poznata ona neumorna revnost ovoga uzoritog srpskog plemena za svoju veru i crkvu a sledstveno i mnogobrojnost posete i impozantnost crkvenih svečanosti u ovim krajevima.

Svaka narodnost u Dalmaciji nečim se ponosi pred drugom. Talijan se ponosi svojom umešnošću i vrednoćom.

Evo skeniranih strana knjige iz 1907. godine.

Iz teksta se lepo može videti kako su srpske vladike u Crnoj Gori ratovale za srpstvo i Hrista. Danas se episkopi pretvoriše u babe naklapače. Što kaže Bora Đorđević u pesmi: ”Ćutu, pušu, prolaznike gledu…”.

Eto toliko za danas. Šta reći? Nema vladikine crkve na Lovćenu, Boku podeliše sa Hrvatskom, Dubrovnik davno predat, a knjige promenjene. Čuvajte stare knjige.