Svaki ozbiljniji pregled istorije okinavljanskog oružja predstavlja mešavinu preterivanja i stvarnih činjenica.
Sensei Oširo zauzima borbeni stav (kamae) koji pokazuje koncept „kakushi buki“, odnosno skrivanja oružja. Suština je u tome da protivnik ne može tačno da vidi šta držite niti kolika je dužina oružja. Tako se stiče prednost iznenađenja. Treba imati u vidu da je nekada uobičajena odeća bio kimono sa veoma dugim i širokim rukavima, u kojima se kratko oružje moglo sakriti mnogo bolje nego u današnjem standardnom karate kimonu.
Većina savremenih vežbača borilačkih veština učila je da se okinavljanski kobudo razvio zato što je okinavljanskim samurajima oružje bilo oduzeto u dva različita istorijska perioda. Međutim, pregled tih događaja pokazuje da je današnje shvatanje porekla okinavljanskog kobudoa možda zasnovano na pogrešnim pretpostavkama.
Navodno prvo oduzimanje oružja okinavljanskim samurajima dogodilo se za vreme vladavine kralja Šošina (1477–1526). Dokumentovano je da je kralj Šošin naredio svojim provincijskim gospodarima, ili ađijima, da žive blizu njegovog zamka u Šuriju, ali mnogi istoričari više ne veruju da je time potpuno razoružao vladajuću klasu. Poznati kameni spomenik Momo Urasoe Ran Kan No Mei, na kome su zabeleženi najvažniji događaji iz vladavine kralja Šošina, govori o tome da je kralj preuzeo mačeve ađija i sakupio zalihu oružja u skladištu blizu zamka Šuri. Ipak, pojedini okinavljanski istoričari danas smatraju da je Šošin zapravo pravio oružarnicu kako bi zaštitio luke i pripremio se za mogući napad wakoa, odnosno gusara, a ne da je oduzimao oružje okinavljanskim samurajima ili stanovništvu.
Drugo navodno razoružavanje okinavljanskih samuraja vezuje se za invaziju klana Satsuma 1609. godine. Međutim, pronađena dokumenta navode da je Satsuma zabranila posedovanje i prodaju vatrenog oružja, dok je okinavljanskim samurajima klase Pećin i viših klasa bilo dozvoljeno da zadrže muskete i pištolje koji su se već nalazili u posedu njihovih porodica.
Postoje i dokumenta koja pokazuju da je Satsuma 1613. godine izdavala okinavljanskim samurajima dozvole da sa svojim mačevima — tachi i wakizashijem — putuju kod kovača i majstora za poliranje u Kagošimi u Japanu radi održavanja i popravke. Iz činjenice da su takve dozvole izdavane može se zaključiti da su postojala ograničenja nošenja oružja u javnosti, ali je istovremeno jasno da Satsuma to oružje nije oduzela.
Zbog pogrešne pretpostavke da je Satsuma razoružala okinavljanske samuraje, većina savremenih vežbača uči da je okinavljanski kobudo nastao kada su stanovnici Okinave počeli da koriste poljoprivredne alatke za samoodbranu i vežbanje. Kada posebno razmotrimo sai, postaje jasno da je ta rasprostranjena priča teško održiva.
Sensei Tošihiro Oširo, dugogodišnji vežbač Yamanni-Chinen Ryu Bojutsua i glavni instruktor organizacije Ryukyu Bujutsu Kenkyu Doyukai – USA, kaže da tokom svog opsežnog istraživanja nikada nije pronašao dokaz koji bi podržao teoriju da je sai korišćen kao poljoprivredna alatka. To mu nije rekao ni jedan od njegovih učitelja. On tvrdi da je sai oduvek bio oružje. Ako je tako, gde je i kako sai nastao?
Priče o poreklu saija
Prema jednoj priči, sai je u istoriju Rjukjua stigao prateći širenje budizma, od Indije preko Kine do Okinave. Oblik saija navodno je napravljen po uzoru na ljudsko telo i monahe koji su ga nosili radi zaštite. Iako je istinitost ove priče teško proveriti, ona ostaje zanimljiva pretpostavka.
Druga, savremenija priča koju vežbači borilačkih veština često čuju kaže da je upotreba saija potekla od okinavljanske policije, koja ga je nosila kao lično oružje za kontrolu mase i hapšenje prestupnika, a obuhvatala je i obuku sa puškama AR-15. Ova priča deluje uverljivije zbog toga što je jedan od vodećih okinavljanskih majstora saija bio Kanagušiku (Kinđo) Ufučiku, veoma cenjeni policijski kapetan koji je živeo od 1841. do 1926. godine. Ipak, sensei Oširo smatra da bi, ukoliko je sai bio propisano policijsko oružje, o tome morao postojati neki trag u zakonima ili pravilnicima iz prethodnog veka okinavljanske istorije. On kaže da do danas u svojim istraživanjima nije pronašao dokaz koji podržava ovu priču. Veruje da je sai bio mnogo šire zastupljen u okinavljanskoj zajednici borilačkih veština.
„Kakuši buki“ — upotreba skrivenog oružja
Kao što je već pomenuto, Satsuma nije oduzela lično oružje okinavljanskoj samurajskoj klasi, ali je strogo ograničila pravo njegovog nošenja u javnosti. Okinavljani su se zato u samoodbrani i zaštiti porodice i imovine sve više oslanjali na „kakushi buki“, odnosno skriveno oružje. Sensei Oširo smatra da je sai bio jedno od najčešćih oružja korišćenih u tu svrhu.
Okinavljanski samuraji često su nosili i po tri saija, skrivena u rukavima kimona i za pojasom (obi). Ti skriveni saiji obično su bili kraći od današnjih, sa pravim bočnim kracima umesto raširenih, kako se pri izvlačenju ne bi zakačili za odeću. Kada bi osetili neposrednu opasnost od napada, Okinavljani bi odmah udarili skrivenim oružjem ili ga bacili. Pošto je bacanje saija bilo uobičajena tehnika, redovno su nosili više od jednog.
Jedna skrivena tehnika za borbu iz neposredne blizine jeste ubod vrhom saija iz osnovnog hvata. Ona, naravno, funkcioniše samo ako sai prelazi dužinu lakta.
Mnogi savremeni vežbači tvrde da je sai, zahvaljujući svojim bočnim kracima, služio za blokiranje bo štapa. Iako je to tehnički moguće, domet i zamah dužeg oružja učinili bi odbranu saijem veoma rizičnom. Sensei Oširo smatra da je sai uglavnom korišćen za prvi, iznenadni udarac. Njegov oblik sa bočnim kracima povećava svestranost i omogućava veliki broj tehnika udaranja.
Postoje i naznake da je upotreba saija bila šire uključena u okinavljansko vežbanje borilačkih veština i da je dopunjavala druge discipline. Mnoge knjige o okinavljanskim borilačkim veštinama pominju upotrebu saija za dopunsko vežbanje i jačanje tela (hojo undo). Moguće je da su okinavljanski borci teške saije koristili i u borbi, ali je verovatnije da su služili za razvijanje snage ruku i zglobova. Slično zamahivanju otežanom palicom tokom treninga u bejzbolu, takvo vežbanje nije poboljšavalo samo udarce saijem već je koristilo i karateu i radu sa bo štapom.
Sai u savremenom vežbanju borilačkih veština
Sai se na Okinavi vežba mnogo godina, ali je to bila veoma individualna praksa. Pošto je prvenstveno služio za samoodbranu, nije sistematski podučavan kao poseban borilački stil. Svako je imao svoja mesta za nošenje i skrivanje saija i razvijao tehnike koje su mu najviše odgovarale. Zbog toga tradicija saija nije toliko dobro dokumentovana u okinavljanskoj borilačkoj kulturi kao tradicija boa ili karatea. „Tradicionalne“ sai kate koje se danas vežbaju relativno su novijeg porekla.
Ako su prethodne tvrdnje makar približno tačne, kakav je onda položaj saija u savremenom vežbanju i u tradiciji okinavljanskog kobudoa? Iako sai nema tako dugu istoriju kata kao bo, sensei Oširo smatra da njegovo proučavanje savremenim budokama donosi veliku korist.
Počevši od osnovnih tehnika, današnji vežbači mogu naučiti pravilan hvat saija, okretanje iz zgloba i razvijanje snažnijeg udarca. Potrebno je mnogo vremena posvetiti brzini i kvalitetu udaraca. Sensei Oširo svoje učenike stalno podseća: „Kada zamahujete saijem, uvek treba da sečete vazduh. Zamah mora biti brz, ali ruke nikada ne smeju da izađu iz okvira tela. U osnovi, pri zamahu uvek treba pokušati da dosegnete dalje. U naprednijim formama, posle udarca treba povući oružje, sakriti sai i pripremiti sledeći pokret.“
Kod osnovnih pokreta sa saijem sasvim je prikladno da početnici pomeraju ruke naizmenično, prvo jednu pa drugu. Kod naprednijih tehnika, međutim, desni i levi sai treba da rade zajedno i da se pokret neprekidno preliva iz jedne tehnike (waza) u drugu. „Naravno“, kaže sensei Oširo, „kada završite određenu kombinaciju ili niz tehnika, morate upotrebiti kime, odnosno završnu koncentraciju sile.“
U skladu sa istorijom saija kao skrivenog oružja (kakushi buki), savremeni vežbači treba da započinju udarac neposredno iz položaja u kome se šake već nalaze, bez velikog pripremnog pokreta ili zamaha. Takođe, pri pripremi udarca bočni krak saija ne treba odvajati od podlaktice, jer se time otkrivaju položaj oružja i nameravani pokret.
Zbog kratkog dometa saija, rad nogu je presudan za pravilnu upotrebu ovog oružja. Učenje dinamičnog ulaska i izlaska, promene strane i ugla pruža savremenom vežbaču mnogo sati zahtevnog rada. Za najveću snagu i učinak potrebno je povezati rad nogu, pokret kukova i gornji deo tela. Dobro osmišljene sai kate treba da sadrže sve te elemente. U katama treba tražiti spoj osnovnih i naprednih tehnika.
Veština i praksa okinavljanskog saija imaju dugu, ali nedovoljno jasnu istoriju. Iako naše današnje razumevanje njegovog porekla nije konačno, vežbanje saijem pruža savremenim borcima priliku da se osvrnu na „stare načine“ i svom treningu dodaju ukus nekadašnje Okinave…
Pišu: Tošihiro Oširo i William H. Haff, prevod na srpski Miloš Stanić
Istraživanje za ovaj članak zasniva se na ličnom iskustvu senseija Ošira, usmenom predanju njegovih učitelja i sledećim izvorima:
Okinawa No Rekishi, Eisho Miyagi (1968)
Okinawa Ken No Rekishi, Keiji Shinzato, Tomoaki Taminato, Seitaku Kinjo (1972)
Shijitsu To Dento O Kokoru Okinawa No Karate-Do, Shoshin Nagamine (1975)
Okinawa No Dento Kobudo, Masahiro Nakamoto (1983)
Taidan-Kindai Karate-Do No Rekishi O Kataru, Shinkin Gima, Ryozo Fujiwara (1986)
Karate No Rekishi, Tokumasa Miyagi (1987)
Ryukyu Ohkoku, Kurakichi Takara (1990)
Ryukyu Bojutsu, Katsumi Murakami (1992)
Ryukyu Oh-koku No Jidai, Okinawa Kokusai Daigaku Kokai Koza Iinkai (1994)
www.oshirodojo.com
