Сваки озбиљнији преглед историје окинављанског оружја представља мешавину претеривања и стварних чињеница.
Сенсеи Оширо заузима борбени став (камае) који показује концепт „какуши буки“, односно скривања оружја. Суштина је у томе да противник не може тачно да види шта држите нити колика је дужина оружја. Тако се стиче предност изненађења. Треба имати у виду да је некада уобичајена одећа био кимоно са веома дугим и широким рукавима, у којима се кратко оружје могло сакрити много боље него у данашњем стандардном карате кимону.
Већина савремених вежбача борилачких вештина учила је да се окинављански кобудо развио зато што је окинављанским самурајима оружје било одузето у два различита историјска периода. Међутим, преглед тих догађаја показује да је данашње схватање порекла окинављанског кобудоа можда засновано на погрешним претпоставкама.
Наводно прво одузимање оружја окинављанским самурајима догодило се за време владавине краља Шошина (1477–1526). Документовано је да је краљ Шошин наредио својим провинцијским господарима, или ађијима, да живе близу његовог замка у Шурију, али многи историчари више не верују да је тиме потпуно разоружао владајућу класу. Познати камени споменик Момо Урасое Ран Кан Но Меи, на коме су забележени најважнији догађаји из владавине краља Шошина, говори о томе да је краљ преузео мачеве ађија и сакупио залиху оружја у складишту близу замка Шури. Ипак, поједини окинављански историчари данас сматрају да је Шошин заправо правио оружарницу како би заштитио луке и припремио се за могући напад вакоа, односно гусара, а не да је одузимао оружје окинављанским самурајима или становништву.
Друго наводно разоружавање окинављанских самураја везује се за инвазију клана Сатсума 1609. године. Међутим, пронађена документа наводе да је Сатсума забранила поседовање и продају ватреног оружја, док је окинављанским самурајима класе Пећин и виших класа било дозвољено да задрже мускете и пиштоље који су се већ налазили у поседу њихових породица.
Постоје и документа која показују да је Сатсума 1613. године издавала окинављанским самурајима дозволе да са својим мачевима — тачијем и вакизашијем — путују код ковача и мајстора за полирање у Кагошими у Јапану ради одржавања и поправке. Из чињенице да су такве дозволе издаване може се закључити да су постојала ограничења ношења оружја у јавности, али је истовремено јасно да Сатсума то оружје није одузела.
Због погрешне претпоставке да је Сатсума разоружала окинављанске самураје, већина савремених вежбача учи да је окинављански кобудо настао када су становници Окинаве почели да користе пољопривредне алатке за самоодбрану и вежбање. Када посебно размотримо саи, постаје јасно да је та распрострањена прича тешко одржива.
Сенсеи Тошихиро Оширо, дугогодишњи вежбач Јамани-Чинен рју боџуцуа и главни инструктор организације Рјукју Буџуцу Кенкју Дојускај – УСА, каже да током свог опсежног истраживања никада није пронашао доказ који би подржао теорију да је саи коришћен као пољопривредна алатка. То му није рекао ни један од његових учитеља. Он тврди да је саи одувек био оружје. Ако је тако, где је и како саи настао?
Приче о пореклу саија
Према једној причи, саи је у историју Рјукјуа стигао пратећи ширење будизма, од Индије преко Кине до Окинаве. Облик саија наводно је направљен по узору на људско тело и монахе који су га носили ради заштите. Иако је истинитост ове приче тешко проверити, она остаје занимљива претпоставка.
Друга, савременија прича коју вежбачи борилачких вештина често чују каже да је употреба саија потекла од окинављанске полиције, која га је носила као лично оружје за контролу масе и хапшење преступника, а обухватала је и обуку са пушкама AR-15. Ова прича делује уверљивије због тога што је један од водећих окинављанских мајстора саија био Канагушику (Кинђо) Уфучику, веома цењени полицијски капетан који је живео од 1841. до 1926. године. Ипак, сенсеи Оширо сматра да би, уколико је саи био прописано полицијско оружје, о томе морао постојати неки траг у законима или правилницима из претходног века окинављанске историје. Он каже да до данас у својим истраживањима није пронашао доказ који подржава ову причу. Верује да је саи био много шире заступљен у окинављанској заједници борилачких вештина.
„Какуши буки“ — употреба скривеног оружја
Као што је већ поменуто, Сатсума није одузела лично оружје окинављанској самурајској класи, али је строго ограничила право његовог ношења у јавности. Окинављани су се зато у самоодбрани и заштити породице и имовине све више ослањали на „какуши буки“, односно скривено оружје. Сенсеи Оширо сматра да је саи био једно од најчешћих оружја коришћених у ту сврху.
Окинављански самураји често су носили и по три саија, скривена у рукавима кимона и за појасом (оби). Ти скривени саији обично су били краћи од данашњих, са правим бочним крацима уместо раширених, како се при извлачењу не би закачили за одећу. Када би осетили непосредну опасност од напада, Окинављани би одмах ударили скривеним оружјем или га бацили. Пошто је бацање саија било уобичајена техника, редовно су носили више од једног.
Једна скривена техника за борбу из непосредне близине јесте убод врхом саија из основног хвата. Она, наравно, функционише само ако саи прелази дужину лакта.
Многи савремени вежбачи тврде да је саи, захваљујући својим бочним крацима, служио за блокирање бо штапа. Иако је то технички могуће, домет и замах дужег оружја учинили би одбрану саијем веома ризичном. Сенсеи Оширо сматра да је саи углавном коришћен за први, изненадни ударац. Његов облик са бочним крацима повећава свестраност и омогућава велики број техника ударања.
Постоје и назнаке да је употреба саија била шире укључена у окинављанско вежбање борилачких вештина и да је допуњавала друге дисциплине. Многе књиге о окинављанским борилачким вештинама помињу употребу саија за допунско вежбање и јачање тела (хоџо ундо). Могуће је да су окинављански борци тешке саије користили и у борби, али је вероватније да су служили за развијање снаге руку и зглобова. Слично замахивању отежаном палицом током тренинга у бејзболу, такво вежбање није побољшавало само ударце саијем већ је користило и каратеу и раду са бо штапом.
Саи у савременом вежбању борилачких вештина
Саи се на Окинави вежба много година, али је то била веома индивидуална пракса. Пошто је првенствено служио за самоодбрану, није систематски подучаван као посебан борилачки стил. Свако је имао своја места за ношење и скривање саија и развијао технике које су му највише одговарале. Због тога традиција саија није толико добро документована у окинављанској борилачкој култури као традиција боа или каратеа. „Традиционалне“ саи кате које се данас вежбају релативно су новијег порекла.
Ако су претходне тврдње макар приближно тачне, какав је онда положај саија у савременом вежбању и у традицији окинављанског кобудоа? Иако саи нема тако дугу историју ката као бо, сенсеи Оширо сматра да његово проучавање савременим будокама доноси велику корист.
Почевши од основних техника, данашњи вежбачи могу научити правилан хват саија, окретање из зглоба и развијање снажнијег ударца. Потребно је много времена посветити брзини и квалитету удараца. Сенсеи Оширо своје ученике стално подсећа: „Када замахујете саијем, увек треба да сечете ваздух. Замах мора бити брз, али руке никада не смеју да изађу из оквира тела. У основи, при замаху увек треба покушати да досегнете даље. У напреднијим формама, после ударца треба повући оружје, сакрити саи и припремити следећи покрет.“
Код основних покрета са саијем сасвим је прикладно да почетници померају руке наизменично, прво једну па другу. Код напреднијих техника, међутим, десни и леви саи треба да раде заједно и да се покрет непрекидно прелива из једне технике (ваза) у другу. „Наравно“, каже сенсеи Оширо, „када завршите одређену комбинацију или низ техника, морате употребити киме, односно завршну концентрацију силе.“
У складу са историјом саија као скривеног оружја (какуши буки), савремени вежбачи треба да започињу ударац непосредно из положаја у коме се шаке већ налазе, без великог припремног покрета или замаха. Такође, при припреми ударца бочни крак саија не треба одвајати од подлактице, јер се тиме откривају положај оружја и намеравани покрет.
Због кратког домета саија, рад ногу је пресудан за правилну употребу овог оружја. Учење динамичног уласка и изласка, промене стране и угла пружа савременом вежбачу много сати захтевног рада. За највећу снагу и учинак потребно је повезати рад ногу, покрет кукова и горњи део тела. Добро осмишљене саи кате треба да садрже све те елементе. У катама треба тражити спој основних и напредних техника.
Вештина и пракса окинављанског саија имају дугу, али недовољно јасну историју. Иако наше данашње разумевање његовог порекла није коначно, вежбање саијем пружа савременим борцима прилику да се осврну на „старе начине“ и свом тренингу додају укус некадашње Окинаве…
Пишу: Тошихиро Оширо и Вилијам Х. Хаф, превод на српски Милош Станић
Истраживање за овај чланак заснива се на личном искуству сенсеија Ошира, усменом предању његових учитеља и следећим изворима:
Okinawa No Rekishi, Еишо Мијаги (1968)
Okinawa Ken No Rekishi, Кеиђи Шинзато, Томоаки Таминато, Сеитаку Кинђо (1972)
Shijitsu To Dento O Kokoru Okinawa No Karate-Do, Шошин Нагамине (1975)
Okinawa No Dento Kobudo, Масахиро Накамото (1983)
Taidan-Kindai Karate-Do No Rekishi O Kataru, Шинкин Гима, Рјозо Фуџивара (1986)
Karate No Rekishi, Токумаса Мијаги (1987)
Ryukyu Ohkoku, Куракичи Такара (1990)
Ryukyu Bojutsu, Кацуми Мураками (1992)
Ryukyu Oh-koku No Jidai, Окинава Кокусај Даигаку Кокај Коза Иинкај (1994)
www.oshirodojo.com
